Lazar Čokić

TOPDŽIJA Lazar Čokić (1877-1959) rođen i umro u Kovačevcu, proslavljeni je nišandžija na topu u Varovničkoj bici (9. decembar 1914) u kojoj su učestvovali trećepozivci našeg kraja. Na kosmajskom visu Malovan, kada su se svi povukli, ostao je sam i sa pomoćnikom strašnom paljbom zaustavio austrijski bataljon. Lazar je za ovaj podvig nagrađen najvećim srpskim odlikovanjem, a period između dva svetska rata proveo je često gostujući po školama Jugoslavije opisujući đacima svoje borbe u Prvom svetskom ratu od Varovnica, preko Albanije i Kajmakčalana, do povratka u svoje rodno selo kao oslobodilac. Ovo je romantizirana priča o najpoznatijem vojniku Prvog svetskog rata iz Kosmajskog kraja.
SAM NA TOPU … Kosmaj je osvanuo sav u plamenu. Hladno novembarsko jutro bilo je vedro i čisto. Sa širokih proplanaka lepo su se raspoznavala šumadijska sela u kojima su ostala samo žene i deca. Sem iznemoglih staraca i nejakih mališana, muških glava u njima nije bilo, jer su svi bili pod oružjem. Valjalo je braniti zemlju jer Austrougari su već bili prešli Savu i Dunav i prebacili se u Srbiju. Otimali su i osvajali selo po selo slobodne srpske zemlje, kojoj je sudbina izgleda, dodelila da večito grezne u krvi. Ali mada je neprijatelj imao mnogo bolju opremu i veću snagu, nisu mogli tako lako da napreduju. Šumadinci su se borili poslednjim snagama i bez krvi nisu napuštali ni jedan pedalj svoje zemlje.

Nesrećni dvadeset treći novembar podjednako su zapamtile obe strane. I oni koji su osvajali i otimali, i oni koji su branili rodnu grudu. Tutnjava topova otpočela je toga jutra pre nego što se mrak digao sa zemlje. Stotine čeličnih cevi bilo je okrenuto prema šumadijskim selima, koje je trebalo zbrisati sa lica zemlje. Neprijateljske trupe već su zaposele selo Đurince. Njihova artiljerija je bila koncentrisana na nekoliko mesta, tako da je iz jednog polukruga neprekidno sipala vatru. Od silnog ognja izgledalo je da gori celo nebo na ovoj strani ka Beogradu. Naši su odolevali. Ali teško se moglo odoleti sili, koja je mnogo veća, mnogobrojnija, spremnija. Austrougari su zasipali šrapnelima i granatama iz brzometnih topova, kojih su oni imali više nego naši mitraljeza.

A Kosmaj je branila Dunavska divizija. Na Brljočevcu je bilo postavljeno šest topova. Tri voda sa po dva mala poljska topa, koji su bili jedva po petnaest metara udaljeni jedan od drugoga. Pod drugom kosom bila je još jedna baterija sa težim topovima. To su bile haubice, koje su baš pred rat dobijene od Francuske.  

Ali sve te naše topovske cevi nisu mogle da odole onoj kiši granata koje su sipali Austrougari.

Tog jutra oni su brzo napredovali, upinjući se da osvoje Kosmaj. Naši osmatrači tačno su videli kako prevoze bateriju za baterijom i pomiču ih napred. Svaka borba izgledala je uzaludna. Zato su naši počeli da izmiču, jer bi bilo ludo pogubiti ljude u jednoj borbi, koja nikako ne može dovesti do uspeha. I tako su Kosmajci, pritešnjeni vatrom sa svih strana, počeli da napuštaju rov po rov. Artiljerci su povadili zatvarače iz svih topova i zajedno sa pešacima iz prve linije počeli da uzmiču. Topove su morali da napuste, jer su se Austrougari takvom brzinom primicali, da bi im lako pali šaka i ljudi i topovi. Zato je bilo bolje žrtvovati samo topove, koje oni bez zatvarača neće moći da koriste.

Samo dva vojnika nisu napustila svoj top. To je bio LAZAR ČOKIĆ, nišandžija trećeg voda ove poljske baterije, i njegov drug JAKOV ŠARČEVIĆ, jedini ostao od posluge. Lazar Čokić je mirno sa svog položaja posmatrao sve što se događa. S jedne strane je video silnu neprijateljsku vojsku koja se u plavim uniformama sve više primicala, a s druge strane je video svoje selo KOVAČEVAC. Gledao je svoje selo i srce mu se stezalo od žalosti što ga možda nikad više neće videti. Zato je on, na svoju ruku, odlučio da pogine tu, pored svoga topa.

Njegov drug Jakov Šarčević, koji je rodom iz Male Moštanice, nije mogao da izneveri Lazara, svog druga, pa je i on ostao kraj njega. Neprijatelj je sve dalje gađao šrapnelom u brdo preko njihovih glava, prateći naše koje su zamicali za kosu. I njihova pešadija je bila već na domaku. Tako su se dva druga našla između vatre švapske artiljerije i vatre njihovih pešaka. Ako krenu za našima, moraju proći kroz vatreno polje granata. Krenu li napred, udariće pravo na neprijateljske vojnike, koji im sigurno neće oprostiti život.    

Zato su odlučili da sami brane svoj položaj.

– Udri Jakove, udri! – uzviknuo je Lazar stavljajući granatu u topovsku cev.

Jakov nije ništa odgovarao nego samo dodavao municiju. A Lazar je sad sam i punio, i nišanio, i palio. I to nije bilo bez efekta. Njegov top takvom brzinom je sipao vatru da je izgledalo kao da gađa cela baterija.

– Udri, slavu ti tvoju, što si stao!…

– Ama vidiš li da se sve plavi. Ima ih ko na gori lista. Šta nas dvojica možemo učiniti – odgovara Jakov.

– Udri Jakove, kad ti velim. Možemo ih makar stotinu ubiti! Eto, šta im možemo učiniti.

Onda se i Jakov malo ohrabrio. Pribrao se i počeo da cima upaljačem. 

Među Austrougarima je nastala izvesna pometnja, pogotovu kada je Lazar počeo da bije kartečom u zbijene redove plavih uniformi.

Ali ni neprijatelj nije sedeo skrštenih ruku. Puščana zrna su fijukala oko dvojice usamljenih boraca, ali, eto po nekoj ratnoj sreći, nijedno ih nije pogađalo. I granate počeše da se rasprskavaju oko njih. 

– Ovo ti je Jakove, ono što naši stari kažu, obučeni smo u zmijsku košuljicu. Ništa nam, vala, oni ne mogu. Ja ti kažem ima Boga, ima pravde. Pali samo, majku im dušmansku. Naše glave neće jeftino kupiti.

– Fiju – tras!

Jedna ogromna granata tresnula je pored njih i zakopala se u zemlju. Ali, nije eksplodirala. Jakov i Lazar nisu se zbunili. Hladni i pribrani, oni su nastavili svoj posao.

– Velim ti ja da nas ništa ne bije! Udri i ničega se ne boj!

– Ohrabreni junaštvom ove dvojice tobdžija, najednom dotrčaše na svoj položaj i ostali artiljerci. Pred njima je istrčao i major Vladimir Matić, komandat diviziona napuštenih haubica, kojima su se Austrougari već približili. 

– Alal ti vera Čokiću, majka te junaka rodila!

I major Matić zagrli i poljubi Lazara, sa čijeg je opaljenog lica curio znoj.

– Pali, Jakove, ne puštaj! – vikao je dalje Lazar

Naši artiljerci dohvatiše topove i osu se jedna mahnita paljba kartečom. Neprijateljske trupe koje su pristigle vrlo blizu, počeše da beže u haosu a čelična zrna su ih kosila … Istina, i oni su nastavili da sipaju vatru na naše, tako da ni naši gubici nisu bili ništa manji. Ali sada je borba bila mnogo ravnopravnija. Junak sa Kosmaja Lazar Čokić mogao je da nastavi paljbu podržan našim kompletnim divizionom.

O njegovom junaštvu počelo je da se priča po rovovima. Oficiri su se raspitivali za njega, vojnici se ponosili i hvalili kako su mu drugovi. Sada su Šumadinci počeli da nastupaju i da progone austrougarske trupe. Za kratko vreme ponovo su ih potisnuli preko Save i Dunava. Posle Kosmaja došla je Koviona, pa Torlak, proterivanje neprijatelja preko obeju reka.

A kada su naši Kosmajci, terajući Švabu, stigli u Ritopek i obalu Dunava očistili od njih, jednoga dana postrojena je Lazareva baterija zajedno sa celim artiljeriskim divizionom, koji na kraju ipak nije odstupiio sa položaja na Kosmaju.. Komandant diviziona prišao je i pozdravio vojnike.

– Kažite, ljudi, ko je bio najhrabriji među vama u borbi na Kosmaju. Kralj hoće da ga nagradi i odlikuje.

– Lazar Čokić! – odgovorili su vojnici u jedan glas.

– I ja velim da je on. Lazare čestitam ti Karađorđevu zvezdu, jer si je junački stekao. Neka se hiljade takvi junaci.

A onda su došle nove borbe, nova stradanja. Lazar Čokić nije se odvajao od svoje jedinice za sve vreme rata. Vidimo ga opet kako se ističe na Badnjevcu, više Kragujevca, gde je zadobio sedam rana. Sretamo ga posle u borbama sa Bugarima, vidimo ga kako se provlači kroz albanske gudure, pa najzad on je neustrašivi osmatrač na Kožuhu, gde su ostali mnogi zaboravljeni grobovi Šumadinaca. Uvek u prvim borbenim redovima, uvek na položajima gde se nisu štedeli ljudski životi.

Za sve vreme rata o Lazaru Čokiću niko ništa nije znao. U Kovačevcu se pričalo kako je poginuo na Kosmaju, a neki su opet tvrdili da se udavio u Dunavu. A on se sam nikom nije javljao. Pojavio se u selu jedne kišne novembarske noći. Drumovi su bili mračni i kaljavi, a selo pusto. Niotkud glasa, nigde žive duše. U iscepanom šinjelu, koji je prošao tolike frontove, prokisao i zamoren, Lazar Čokić se lagano kretao kroz selo, gde je proveo svoju mladost, gde je odrastao i zametnuo kućno ognjište.

Poznavao je svaku kapiju, svaku njivu i svako drvo. Ali nikada u ratu nije osetio takav strah i zebnju kao te jesenje noći. Plašio se da sazna da li su mu ostala živa deca i mlada žena od neprijatelskih hordi koje su prolazile kroz selo. Da li će zateći krov na svojoj kući.

– Eno je Stanojeva livada, ne smem odmah kući, prvo ću svratiti kod rođaka Radisava Boškovića, da čujem šta se u selu dogodilo – odlučio je Lazar.

Posle nekoliko minuta zakucao je na prozorče oniske Radisavljeve kuće.

– Ko je – začuo se iznutra Radisavljev duboki muški glas.

– Otvori, naši smo.

Nije bilo malo iznenađenje kada je Radisav video svog rođaka. A Lazar ga je samo gledao želeći iz njegovih očiju da pročita istinu o sudbini svoje porodice.

– Šta ima novo u selu Radisave, govori odmah. Jel sve živo i zdravo u mojoj kući?

– Jes brate, sve je živo i zdravo, samo smo mnogo osiroteli nemamo nigde ništa.

– Živa glava opet će steči – reče Lazar sa olakšanjem.

– I razgovor je otpočeo. Radisav je izneo rakiju, a žene su otrčale Lazarevoj kući da obaveste čeljad o njegovom dolasku.

– Što se nikad ne javi – upita ga jedna starica.

– E majko, kako da vam se javim. Da sam imao trista glava nisam verovao da ću ijednu izneti iz rata. Pa šta džabe da vas varam da sam živ kada nisam znao da li ću se vratiti.

– Jedan mali uđe u sobu i pristupi mu ruci.

– Dobro veče – prošaputa mali tiho.

– Čije je ovo dete?

– Bog s tobom, pa to je tvoj Voja!

– E, neka si mi sine, živ i zdrav, ja sam tvoj otac -reče Lazar.

U Lazarevim očima prvi put zablistaše suze. Duboko u sebi poželeo je da zaplače od sreće, ali on više nije umeo da se raduje i samo je netremice gledao u malog. Ustao je i dohvatio za ruku dete, stegnuo je i poveo ga kroz selo. 

– Sine, ajdemo sada našoj kući..   (M. Šantić)

Iz knjige Život jednog srpskog vojnika (1999) koju je priredio dr Vladan Čokić iz ratnih sećanja svog pradede solunca Živadina Čokića iz Kovačevca, rođaka Lazara Čokića. Odlomak u ovoj knjizi o topdžiji Lazaru Čokiću napisao je Mladen Šantić u svojoj knjizi Vitezovi slobode. /naslovnu fotografiju bojadisao Bojadža/