Tihomir – Tića Petrović
PEVAČ ZABAVNE MUZIKE
Tihomir Petrović bio je vokalni solista, kompozitor, autor muzičkih emisija i džez muzičar. Bio je član Udruženja estradnih umetnika, Udruženja džez i zabavne muzike kao i Saveza kompozitora. Dobitnik je mnogobrojnih domaćih i internacionalnih priznanja i nagrada. Godine 1976. dobio je status istaknutog umetnika.
Tića Petrović je rođen 1935. godine u Beogradu, a bio je naš sugrađanin u vreme Drugog svetskog rata od 1941. do 1945. godine. Za vreme okupacije mnogi su Beograđani, plašeći se gladi, izbegli na selo kod svojih rođaka. Posle odlaska oca u nemačko zarobljeništvo, mali Tihomir je sa svojom majkom i mlađim bratom Ljubomirom došao kod svoje bake Vemije Petrović u Mladenovac. Nastanili su se u bakinoj prizemnoj kući sa četiri stana, koja i danas postoji u ulici Kralja Aleksandra (današnji br. 17) pored Sajmišta. Na Sajmištu (vojni odsek), u neposrednom susedstvu nalazio se nemački garnizon pored kojeg je prolazio svaki dan pohađajući školu. U sećanju mu najviše ostaju: strah prilikom nemačkih racija kada su po varoši prikupljani taoci, zamračivanje prozora tokom celog rata, slušanje Radio Londona ispod pokrivača i pri kraju rata nemačko mitraljiranje sa „Dve kule“ (vojni odsek) na savezničke avione „pikavce“.
Kao mali bio je u prilici da vidi u Mladenovcu i četnike i partizane i Ruse, ali jedan događaj iz tog perioda ostaće mu u sećanju kao nešto najuzbudljivije. Iz zarobljeničkog oficirskog logora u Osnabriku, štedeći lagerske bonove, otac je starijem sinu uspeo da pošalje poklon-paket. Kada je Tića otvorio paket u njemu je ugledao harmoniku. Bio je to Tićin prvi susret sa muzikom koja će docnije odrediti čitav njegov život. Pod nadzorom nastavnice, jedne Slovenke iz Maribora, koja je kao izbeglica našla u Mladenovcu utočište, Tića je razvlačio harmoniku i uporedo išao u osnovnu školu.
Po oslobođenju otac Radovan se vraća iz zarobljeni[tva i porodica Petrović se okuplja u Beogradu u svom stanu u Bistričkoj ulici na Hadži Popovcu (Palilula). Radovan Petrović, koji je bio hidro-inženjer, pomagao je pri izgradnji prvog mladenovačkog vodovoda, a mali Tihomir nastavlja da posećuje svoju baku u selu Mladenovcu (današnja Šumadijska 7) sve do 1950. dok se nije zamomčio. Iz tih poseta pamti branje kukuruza i čuvanje ovaca u kraju iznad današnjeg Vatrogasnog doma, koji je tada bio periferija. Interesantno je da je zemljište na kome je igralište na Sajmištu (pored crkve) bilo u posedu Tićinog dede Ljubomira Petrovića, koji je umro daleke 1941. godine. Danas posle toliko godina, Tihomira nalazimo u Beogradu u svom stanu nedaleko od starog kraja u kome je odrastao (Đure Đakovića 82) i pitamo ga o proteklom godinama nakon odlaska iz Mladenovca.
Tićo, kako se to dogodilo da si ostao trajno vezan za muziku? Po dolasku u oslobođeni Beograd otac me nagovorio da upišem violinu kod poznatog starog beogradskog majstora Rafaela Blama, profesora u školi Stanković. Bez većeg oduševljenja završio sam nižu muzičku školu, ali sam u srednjoj od violine odustao, nakon što sam dvaput lomio levu ruku. Jedna druga moja opsesija još više me navodi u muzičke vode. Na radio-stanici Glas Amerike nisam propuštao nijednu emisiju „Jazz Hour “ nastojeći da budem uvek u toku sa svim novim trendovima u postojbini džeza.
U Beogradu pedesitih godina svirao se džez? Kako da ne. Nije bilo koncerta koji sam u to vreme propustio. Interesovanje je bilo ogromno i obično ulaznica na dan koncerta nije bilo, jer su sve unapred bile prodate. Pamtim Mladena Gutešu koji je osnovao džez orkestar Radio Beograda, trio Nećak, sastav Mirka Šouca i pevače Vojina Popovića, koji je bio naša prva velika zvezda, Ivu Robića itd.
Kako si uspeo da se u sve to uključiš? Tako što sam sa grupom prijatelja počeo i sam kao student engleskog jezika da sviram po igrankama, svirajući harmoniku. Godine 1953. počeo sam da pevam bez velikih ambicija, ali sam ubrzo shvatio da mi to bolje leži pa sam polako prestajao da sviram. Već tada se formirao neki moj pevački repertoar: zabavna muzika, evregrin i džez standardi. Na čuvenim „Zvezdinim igrankama“ na Kalemegdanu, interpretirao sam hitove „Džezabel“ i „Domino“ koje je publika veoma lepo primala.
Da li si pokušavao da školuješ glas? Da, u to vreme sam bio član hora Radio Beograda, koji je vodio Borivoje Simić, a počeo sam i da školujem glas prvo kod profesorke Mire Jakšić, a zatim kod čuvene operske umetnice Zdenke Zikove, ali me je ubrzo ponela estradna karijera pa sam to napustio. Početkom 1958. počeo sam da snimam za Radio-Beograd.
Koje epizode iz tog perioda se posebno sećaš? Recimo leto 1959. kada sam učestvovao na Svetskom festivalu omladine u Beču. Jugoslovenska ekipa je napravila šminkerski potez, u Beč je stigla Dunavom, pravom pravcatom lađom, koja je ubrzo postala sastajalište i mesto zabave za sve učesnike festivala. Ugostili smo i Elu Ficdžerald, Pol Robsona i TV ekipu NBC. Možda inspirisan takvom atmosferom u konkurenciji od trideset pevača dao sam sve od sebe i osvojio zlatnu medalju za pesme „Moja draga Valentina“ i „Obećanja“ (autora Mirka Šouca). I povratak je bio trijumfalan. Zapanjeni Mađari izlazili su na obalu, posmatrali i slušali orkestar sa palube osvetljene lađe stotinama sijalica i lampiona.
Poznati su tvoji nastupi na festivalima? Prvi nastup imao sam 1959. godine na Opatijskom festivalu, gde su te godine nastupili: Gabi Novak, Duško Jakšić, Vice Vukov, Ivo Robić, Nada Knežević, Anica Zubović, Marijana Deržaj i dr. Pevao sam čak tri pesme i sećam se da je izveštač italijanskog „Koriere dela sera“ izjavio da mu se najviše svideo moj glas i nastup Nade Knežević.
Kakva je bila atmosfera na festivalima? Festivali su bili centralni događaji u muzičkom životu nekadašnje Jugoslavije. To su bile dobro organizovane priredbe za koje se pripremalo mesecima unapred. Poklanjala se pažnja svemu: od odabira dobre kompozicije do toalete, koja je bila vrlo važna jer su festivali tada bili svojevrsne modne revije. Pevači su bili prijatelji i više od toga. Noćivali su jedni kod drugih, boravili zajedno, družili se.
Koji su bili tvoji najveći uspesi na festivalima? Na „Zagrebu 1961“ dobio sam nagradu za interpretaciju pesme „Sretnik“; na „Beogradskom proleću 1966“, zajedno sa Draganom Stojnićem, osvojio sam prvo mesto melodijom „Voz“; na „Proleću 1967“ zapažena mi je pesma „Ako prođeš mojim gradom“, a iste godine na „Opatiji 1967“ dobio sam prvu nagradu žirija za pesmu „Na deževen dan“ Jureta Robežnika. Iduće godine na „Opatiji 1968“ pevao sam pesmu „Krug“ Alfija Kabilja, a tu su i nagrade na festivalima „Vaš šlager sezone“ u Sarajevu i „Zlatna ruža Portoroža“.
Da li si gostovao često u inostranstvu? Da, bio sam u Italiji, Francuskoj, Nemačkoj, Rumuniji i snimao i nastupao za tamošnje radio i TV programe. U četiri navrata boravio sam na turnejama u Sovjetskom Savezu koji je tada veoma cenio jugoslovenske pevače. Novembra 1968, kao predstavnik Jugoslavije, učestvovao sam na Festivalu zabavne muzike u Renu u Francuskoj. Na tom festivalu, pored ostalih, pevali su i Nana Muskuri i Joe Dassin.
Danas je tvoja najveća aktivnost na Drugom programu Radio Beograda, gde si muzički urednik? Da, autor sam nadam se već svima znane emisije „Sve bilo je muzika“ (od 1986) i „Džez-vruće hladno“( od 1971 vodio sam Fontanu želja na Radiju 202 ). Sada moja emisija „Sve bilo je muzika“ može da se gleda i na televiziji svakog četvrtog ponedeljka u mesecu u večernjem terminu oko 23 časa. U prvoj emisiji 28. aprila, uz džez orkestar nastupili su uživo, pevajući domaću i stranu evergrin muziku: Madam Piano, Filip Žmaher, Katarina Kačunković, Krsta Petrović, Duško Jakšić i drugi.
Tvoje angažovanje u pozorištu izaziva posebnu pažnju? Da imao sam glumačko-pevačke nastupe na desetak pozorišnih premijera u beogradskim pozorištima. Da pomenemo neke: Neviđena predstava, Crni orfej, Splitski akavarel, Američke priče, Loše okovani Prometej, Balada o Luizitanskom strašilu, Isus Hrist superstar, Mudra glupača (poslednja režija Bojana Stupice u JDP-u) i dr.
Da li si imao podršku porodice tokom karijere? Oženjen sam, supruga Ružica je službenik u Radio Beogradu, a kći Milica je student na Filološkom fakultetu i uzajmno se podržavamo.
Da li je bilo nekih nastupa u Mladenovcu sve ove godine? Interesantno da sam imao više nastupa recimo u Parizu i Moskvi nego u Mladenovcu odakle sam poreklom i gde sam proveo detinjstvo. Sećam se jednog davnog nastupa u propratnom delu audicije Radio Beograda „Mikrofon je vaš“ možda pre više od trideset godina i jednog solističkog koncerta u sali bioskopa 1971. godine. Tu je i gostovanje povodom emisije TV serije Televizije Novi Sad „Varošarije“ o Mladenovcu 1991. godine, i to je sve. Međutim nikad nije kasno da se nešto ispravi. Mladenovac je blizu i nije nikakav problem, ako budem pozvan, da sa svojim prijateljima poznatim džez muzičarima dođem i napravim jedno veče evergrina. Dotle, pozdravljam sve moje Mladenovčane. (Pečat, U.M. maj 1997)
Tihomir – Tića Petrović je preminuo decembra 2004. godine. Oktobra 2003. zabeležen je njegov poslednji nastup, na Kolarcu. Tića je decenijama na estradi svojim glasom oduševljavao publiku, besprekornom intonacijom i dikcijom osvajao poslovično stroge kritičare i uvek bio nezaobilazan gost na legendarnim jugoslovenskim festivalima zabavne muzike u Beogradu, Opatiji, Zagrebu, Sarajevu, Skoplju… Skoro 50 godina tekla je jedna lepa muzička karijera, Tihomira Petrovića. Svojim baršunastim baritonom obeležio je jedno vreme.
Filmografija:
Zvezdana prašina 2 (1988) TV serija … pevač
Vidim ti lađu na kraju puta (1987) (TV) … pevač
Sastanak muzičara – Jam session (1968) (TV) … pevač
Rođena na Seni (1966) (TV) … pevač
Bolje je umeti (1960) … pevač
