Ljubomir Ivanović Gedža

TRENER RVAČKE REPREZENTACIJE JUGOSLAVIJE … Ljubomir Ivanović je rođen 1925. godine u Kovačevcu u porodici oca Dragomira, trgovca iz Kovačevca i solunskog ratnika, i majke Perse. Porodica je imala šestoro dece. Najstarija je bila kći Ljubinka, zatim dolazi na svet Ljubomir, posle njega Sveta, pa Rosa, Radisav i Mihailo. Ljuba je završio četiri razreda osnovne škole u Kovačevcu, nižu gimnaziju pohađao je u Smed. Palanci, a za vreme okupacije, kao pismen momak radio je kao ćata u kovačevačkoj opštini. Rvanje je zavoleo još kao golobradi dečak, kada se hvatao „u kosti“ sa snažnijim čobanima i drugarima u školskom dvorištu. Odmah po oslobođenju mobilisan je u KNOJ, gde će provesti dve-tri godine. Njegova jedinica učestvovala je u poslednjim borbama sa „domaćim“ i stranim neprijateljima i Ljuba se prilično navikao na vojnički život pa se prijavio za oficirsku školu. Ali, njegovu nameru osujetila je negativna karakteristika koja je došla iz Kovačevca, pa se tako Ljuba demobiliše i zaposli u klanici „7.Juli“ u Mladenovcu. Iz preduzeća se prijavio za radnu akciju Šamac-Sarajevo, tamo postao udarnik, a po povratku dobio je novo radno mesto u klaničnoj upravi u Beogradu.

Ljuba je u Beograd došao u opancima, u seljačkom odelu na bridž pantalone i takav svrati jednog dana u obližnju salu gde su rvači trenirali. Trener Babić koji je, kako se kasnije ispostavilo, bio zajedno u logoru u Nemačkoj sa Ljubinim direktorom Petkom, oslovio je naočitog Kovačevčanina: „Ajde i ti, Gedžo, da probaš.“ Ljuba je „dobro“ probao i postao novi član Rvačkog kluba Beograd (kasnije BSK, Železničar, Radnički) i odmah tu stekao nadimak s kojim će se uskoro proslaviti. U to vreme Ljuba je upisao srednju fiskulturnu školu u Zemunu i tako se trajno opredelio za sport. Od 1951. radio je kao nastavnik fizičkog u X beogradskoj gimnaziji i OŠ „Marko Orešković“. Od 1961. postaje stalno zaposlen u Savezu rvačkih saveza Jugoslavije, kao profesionalni trener. U međuvremenu, završio je Višu trenersku školu u Beogradu.

Takmičar i trener

Gedža je postao član prve posleratne rvačke ekipe beogradskog Partizana koja je osvojila od 1953/57. pet puta uzastopno titulu prvaka Jugoslavije. Nastupajući za Partizan postao je dvostruki vicešampion Jugoslavije u rvanju u poluteškoj kategoriji do 87 kilograma (1952/53). Zanimljivo je da je Gedža postao šampion sveta u džudo-do sportu (sl. džiu-džici), jednoj opasnoj staroj grani džudo sportova. Naime, paralelno sa rvanjem Gedža je počeo da se bavi džudo-do sportom. Na jednom nezvaničnom odmeravanju snaga pokazao se kao najbolji u Jugoslaviji i kao takav poslat je godine 1954. kao delegat-posmatrač na Svetsko prvenstvo u Danskoj. Nagovorili su ga da se prijavi za borbe i tako je sasvim neplanirano, kombinujući džudo-do sa zahvatima iz rvanja grčko-rimskim stilom, osvojio prvo mesto. A kada je trebalo da brani titulu, ukinu 1955. ovaj sport u Jugoslaviji, tj. iščlane se iz džudo-do federacije i učlane u džudo federaciju. Tako je Gedža ostao šampion ovog sporta ne dobivši priliku da brani titulu. Posle osvajanja titule prvaka sveta Gedžu su vodili po Srbiji, predstavljajući ga kao veliku atrakciju, najavljujući ga plakatima kao svetskog šampiona u džiu-džici. Iste godine u jesen 1954. Ljuba se oženio Nastom, rođenom Zemunkom, devojkom sa kojom se četiri godine zabavljao.

Tek što je pod nadzorom trenera Antona Fišera i Gojka Babića odradio 25 nastupa za rvačku reprezentaciju, u svojoj tridesetoj godini, Gedža se opredelio za trenerski poziv. U tandemu sa već tada iskusnim sportskim organizatorom Milanom Erceganom preuzima brigu o reprezentaciji i postavlja temelje budućeg rada. Bilo je to 1955. godine. Za razliku od prethodnika, Gedža je imao novu viziju rada. Već te godine Milorad Arsić (Gedžin kum) osvaja treće mesto na Svetskom prvenstvu i to je dalo ogroman stimulans Gedži i ostalim rvačima u zemlji. Bilo je definitivno jasno da se do vrhunskih rezultata može doći samo dobro organizovanim savremenim treningom. U to vreme se treniralo tri puta nedeljno po jedan i po sat, a slično se treniralo i u svetu. Tajna Gedžinog uspeha možda leži i u tome što je uvek tražio da se trenira sve više i više. Koliko je bio ispred vremena, pokazuje se danas kada se došlo do tri treninga dnevno po jedan i po sat.

Trenerski rekord

Gedža je načinio rvanje u grčko rimskom stilu najtrofejnijim jugoslovenskim sportom svih vremena. Za 25 godina, do 1980. godine, jugoslovenski rvači pod vođstvom Ljubomira Ivanovića Gedže osvojili su 129 medalja na najvećim svetskim takmičenjima od čega je svaka treća bila zlatna! Od toga je 81. medalja donesena sa olimpijada, svetskih i evropskih prvenstava. To je bilans kakav sigurno nema nijedan trener u svetu bez obzira na to o kojem sportu je reč. Može se reći da su za tih 25 godina stvorene tri sjajne generacije rvača od kojih je svaka na svoj način proslavila jugoslovensko rvanje. U generaciji koja je na sceni bila od 1954. do 1968. bili su Horvat, dvostruki prvak sveta, Vukov prvak sveta, Simić olimpijski pobednik, Martinović, prvi osvajač olimpijske medalje, Arsić, prvak Mediterana. Iza njih do 1973. dolaze: Damjanović, prvak sveta, Nenadić, dvostruki evropski prvak, Marinko, evropski prvak, Kecman, vicešampion sveta, Čorak, evropski prvak, Čović, vicešampion Evrope. Od 1973. do 1980. generaciju predvode: Petković, olimpijski pobednik, Frgić, evropski prvak, Memišević, prvak sveta, Tertei, evropski prvak, Nišavić, Kasap, Ilić. Ne može se sa sigurnošću tvrditi da je jedini razlog pada jugoslovenskog rvanja prerana smrt Ljubomira – Gedže Ivanovića, ali je činjenica da u jugoslovenskom rvanju evo već dve decenije nije stvorena nova generacija rvača sposobnih da se ravnopravno bore sa najvećim svetskim majstorima strunjače. Kuriozitet je da je Gedža bio trener i rvača slobodnog stila oko deset godina.

Gedža – legenda za sva vremena

Uspesi rvača na takmičenjima otvarali su Gedži sva vrata sveta. Izrastao je u jednog od najboljih i najcenjenijih stručnjaka u velikoj rvačkoj porodici Svetske rvačke federacije (FILA). Ogroman je Gedžin doprinos na popularizaciji rvanja u svetu. Kao instruktor FILA išao je i tamo gde o rvanju znaju mnogo, ali i tamo gde tek treba ovaj sport da pusti korene. Predavao je povremeno rvanje i kod nas na DIF-u i svi su s velikom pažnjom slušali njegova iskustva. Naravno, FILA je takođe znala da vrednuje njegov rad. Na Olimpijskom turniru 1968. ruski trener Borisov i Gedža Ivanović dobili su posebna priznanja FILA za dugogodišnji uspešan rad. Pet godina nakon toga Gedža je dobio zlatnu plaketu FILA i posebnu nagradu. Priznanja su stizala i od najviših sportskih foruma u zemlji, a predlagan je i za Nagradu AVNOJ-a. Nije je dobio, ali već i činjenica da je svrstan u mali krug predloženih za najviše društveno priznanje u onoj Jugoslaviji, dovoljno govori koliko se Gedžin rad visoko kotirao. Kasnije se pričalo da tu nagradu nije dobio zbog srpske šajkače.

Naime ovaj kršni Šumadinac često je nosio šajkaču na glavi, imao je običaj da kaže: „Ja sam prvi gospodin-seljak Gedža.“ Tako je poneo šajkaču i na Olimpijske igre u Meksiko i kada su drugovi iz bivše Jugoslavije to komentarisali, on bi im odgovarao: „Kad Meksikanci mogu da nose svoja sombrera, što ne bih ja našu šajkaču.“ Kada se odlučivalo da li će Gedža dobiti AVNOJ-evu nagradu koja je donosila priličnu sumu novca i izvesne privilegije, priča se da je šajkača bila odlučujuća smetnja, bez obzira na to što su njegovi rvači doneli iz Meksika dve medalje.

Gedža odlazi!

Valjda je to jedan od naših specijaliteta da jednako ne možemo da podnosimo nečije uspehe kao i neuspehe. Tako je Gedžu i njegov rad skoro od prvih dana neko uporno osporavao. Taj „neko“ bio je u rvačkoj organizaciji, tražio je istomišljenike i čekao pogodan trenutak. Krajem 1971. godine u listu „Dnevnik“ pojavio se tekst s naslovom: Gedža odlazi!

„Vodio sam ozbiljne razgovore u SOFK Srbije da preuzmem brigu o mladima u ovoj republici. Taj posao me neodoljivo privlači. U Srbiji ima mnogo talenata i smatram svojom obavezom da im pomognem, da ojačamo rvačke klubove, da zemlji obezbedimo nove šampione i olimpijce. Možda to nije spektakularan rad, možda je i manje u javnosti poznat nego što je vođenje reprezentacije, ali ja ga volim“ – rekao je Ivanović.

Da li je ova plemenita želja zaista bila ono što je Gedža hteo da radi, ili nagoveštaj njegovog odlaska, koji će definitivno uslediti 1980. godine pre odlaska na olimpijadu u Moskvi. A po povratku naših rvača iz Moskve, gde ih je vodio neki drugi trener i gde, kao što je poznato, nismo osvojili ni jednu medalju, Gedža je bez trunke zluradosti rekao:

„Imali smo kvalitetne rvače, ali je nedostajalo ono osnovno: red, rad i disciplina. Bez toga nema uspeha u vrhunskom sportu. To su razlozi neuspeha i moram reći, jer me to boli, jedan od razloga je i moje odstranjivanje iz reprezentacije. Zamerili su mi što nisam dozvoljavao nedisciplinu, nemaran odnos prema radu, pušenje. Mislim da sada svi vide koliko sam bio u pravu.“

Gedža je bio trener reprezentacije od 1955. do 1980. godine. Kada se u sportu postižu rezultati svi su obično zaslužniji od trenera, a kada kola krenu nizbrdo, sve se svaljuje na trenerova pleća. Zato je prava retkost kada trener može nekoliko godina da se zadrži na jednom mestu, a ako na tom poslu istraje čak 25 godina, kao što je uspeo Gedža Ivanović, onda je to za Ginisa.

Jugoslovenski rvači bili su TRI PUTA OLIMPIJSKI POBEDNICI, pet puta prvaci sveta i osam puta prvaci Evrope. Na najvećim svetskim takmičenjima osvojili su ukupno 133 medalje od kojih je svaka treća zlatna. Neprocenjiv doprinos velikim uspesima jugoslovenskih rvača dao je naš Mladenovčanin Ljubomir Ivanović Gedža.

Ljubomir Ivanović je umro u decembru 1980. godine. Sahranjen je po svojoj poslednjoj želji u Kovačevcu (Lađevac) iako mu je bilo rezervisano mesto u aleji velikana. Njegova supruga Nasta danas živi na Novom Beogradu i često obilazi porodičnu kuću u Kovačevcu. Sin Dragomir, rođen 1956, koji je zaposlen u Beopetrolu u Beogradu, doživeo je teško ranjavanje pri pljački benzinske pumpe na kojoj je radio, od kojeg se još oporavlja, ovog meseca u rehabilitacionom centru na Seltersu. Gedža ima unuka koji je dobio po njemu ime – Ljubomir i unuku Snežanu.

Retki su gradovi koji su podigli spomenik jednom sportisti. Mladenovac je baš takav grad, Gedžina bista danas krasi park ispred mladenovačkog Sportskog centra, podsećajući starije generacije, koga su imali u svojim redovima i dajući primer nastupajućim mladim generacijima kako je iz Mladenovca moguće osvojiti sam svetski vrh.

Ove godine 27. i 28. marta trebao je da se održi 14. Međunarodni memorijalni turnir „Ljubomir Ivanović Gedža“, ustanovljen godinu dana posle Gedžine smrti (1981). I ove godine, nažalost, izvan njegovog rodnog mesta. U nadi da će se ovo takmičenje vratiti tamo gde mu je mesto, prilažemo ovaj članak u znak sećanja na najvećeg sportistu našeg kraja. /Pečat, U.M. jul 1999. uz pomoć knjige Dušana Kolundžije – Rvanje u Jugoslaviji/

O Gedžinim vremenima

Milan Ercegan, predsednik FILA: Teško je odrediti kada je nastao preokret u jugoslovenskom rvanju. Mislim da je preokret počeo posle jednog velikog međunarodnog takmičenja u Istanbulu na kojem su naši predstavnici jedan za drugim ispadali tako da smo se svakog jutra pitali: ko je danas kandidat za Kapali-čaršiju? svesni da će boravak na ovom poznatom bazaru biti dugotrajniji od onoga što su Jugosloveni ostvarili na strunjači. Po povratku iz Istanbula rekao sam saveznom treneru Ljubomiru Gedži Ivanoviću da više ne vredi u inostranstvo voditi turiste, nego moramo prionuti na posao da bi se približili najboljima. Osnovna orijentacija je bila na mlade, nastojanje da se u svakoj kategoriji stvori nekoliko kvalitetnih boraca, koji bi konkurisali jedni drugima. Prvi put smo počeli da primenjujemo intervalni trening, a stipendije smo počeli da delimo po četvorici najboljih u svim kategorijama, ali sa obavezom da uz ostala takmičenja učestvuju svaka dva meseca na izazivačkim šampionatima, gde su ako ne potvrde svoj rang mogli da izgube stipendiju.

Branko Martinović, šestostruki prvak Jugoslavije, osvajač srebrne i bronzane olimpijske medalje: Gedža je u svakom trenutku znao strategiju, taktiku i specijalnosti stotinak najboljih rvača sveta. Poznavao je i osnovne komponente pet do šest svetskih škola rvanja (najviše rusku), ali nije uspeo da stvori jugoslovensku. Ako dobro analiziramo moju „drugu generaciju“ niko nikom ne sliči. Dijametralno smo različiti i po talentu i po školi, a naročito po stilu borbe. Vukov je reagovao fenomenalno refleksom i na opasnosti iznenadnog napada s taktičkim zadržavanjem prednosti do pobede. Horvat se odlikovao velikom izdržljivošću i munjevitim reakcijama u kontranapadu, Simić je polužnim blokiranjem (i u stojećem stavu i u parteru) sjajno reagovao na svako slabljenje otpora protivnika. Marinko nije dao mira rivalu i kad je u podređenom položaju itd.

Momir Kecman, petostruki šampion Jugoslavije, vicešampion Evrope i sveta: Gedža je bio odličan psiholog. U odabiru takmičara uvek se rukovodio visokim takmičarskim dometima, a davao je šanse i drugima da se sami uvere mada on u njih nije verovao. Uvek smo trenirali bolje i više nego kad on nije bio prisutan. Koliko je znao da odabere dobre takmičare toliko je imao loše saradnike i funkcionere. Bio je nosilac inicijative, ili je samo dao saglasnost, oko moje diskvalifikacije na Prvenstvu Evrope. Naravno on nije znao, a morao je da zna da imam šansu za medalju. Kasnije se izvinjavao. Međutim mi smo kao ekipa bili toliko jaki da je on bio siguran da će neko osvojiti medalju, a njemu je bilo svejedno ko će to biti.

Vuk Rašović, najtrofejniji džudista: Kada su mu ljudi koje je on stvorio saopštili da im više nije potreban Gedža je izašao iz prostorija rvačkog saveza i od Terazija do Slavije izdahnuo.

Dragan Ivanović, Gedžin sin: Puno je anegdota o mom ocu. Imao je puno prijatelja. U našem stanu telefon je neprekidno zvonio. Pričali su mi da je na jednom prijemu Ljuba izveo mađioničarski šou. „Snimi“ on na toj večeri kako jedan Bugarin premešta sa stola pozlaćeni escajg u svoj džep. Taman se ovaj zadovoljan primirio kad ti Ljuba ustane i objavi kako će im sada pokazati mađioničarsku tačku. Uzima teatralno svoj escajg, zavija ga u salvetu baš kako je to Bugarin uradio i stavlja ga u isti unutrašnji džep sakoa. „Ćiri bu, ćiri ba“ izgovara Ljuba, imitirajući mađioničarske pokrete i pokazuje na osobu kod koje se escajg preselio. Bugarin iznenađen prvo se snebiva, ali je na kraju morao da pokaže šta ima u džepu, a Ljuba dobija veliki aplauz od prisutnih od kojih bar polovina nije znala o čemu se zapravo radi. Drugom prilikom na jednom takmičenju u Bugarskoj napravio je politički problem. Pre takmičenja reše domaćini da ih provedu po okolini i odvedu ih na vrh jedne planine prema Srbiji. Dok je vodič objašnjavao „slavnu bugarsku pobedu“ na tom mestu, Gedža će glasno jednom Rusu do sebe: „Ma potepali ih tu moji dedovi.“ To je čuo obavezni „uvek dežurni“ u našoj delegaciji i obavestio nadležne, kako to već ide, pa se od toga po povratku neko vreme pravio problem. Kada je Vera Nikolić na olimpijadi iz nekih svojih ličnih problema bacila burmu i odbila da trči, hteli su odmah da je vrate za Beograd. Gedža je tada to sprečio zapretivši da će da vrati i svoje rvače kući. Skoro svi naši poznati sportisti s kojima sam ja dolazio u kontakt imali su da mi ispričaju neku dogodovštinu sa Gedžom. Voleo je da tera šegu, a proputovao je mnogo, samo u Rusiji bio je šezdesetak puta. Odlično je znao ruski, služio se mađarskim, engleskim i dr., znao je čak i ciganski. Svuda je isticao i forsirao Šumadince u čemu je i preterivao, što mu i dan-danas pamte Vojvođani. Otac i njegovi rvači učestvovali su u snimanju filma „Burlaci sa Volge“ o čemu postoje mnoge fotografije. Zanimljivo je da je jednom prilikom na olimpijadi morao da uskoči kao trener i vaterpolistima. U slobodnom vremenu dosta se bavio oko naše dve doge koje je doneo kao štenad iz Moskve. Vodio ih je i na treninge, bile su poznate u celom kraju, osvojili smo 1975. godine. prvo mesto u Jugoslaviji sa jednom od njih.

Majstori borilačkih veština iz Kovačevca

Predrag Đurđević Tune – Gedžin učenik. Šampion Jugoslavije u perolakoj kategoriji do 62 kilograma u Kragujevcu 1985. godine kao član RK Kragujevac, Trostruki vicešampion Jugoslavije u Bantam kategoriji do 57 kilograma, u Subotici 1986. i Beogradu 1987. kao član RK Mladenovac, i u Zagrebu 1983. kao član Radničkog iz Beograda. Trostruki pobednik Memorijalnog turnira Ljubomir Ivanović Gedža u kategoriji do 57 kg u Mladenovcu 1983, 1984. i 1985. godine. Bio je i olimpijski kandidat 1984. ali zbog povrede nije otišao u Los Anđeles. Dugo godina je bio rvački trener u Partizanu, a nada se da će nastaviti trenersku karijeru u obnovljenom RK Mladenovac.

Rade Ivanović – Rođeni mlađi Gedžin brat Rade rođen je 1932. godine. Osnovnu školu je pohađao u Kovačevcu, nižu gimnaziju u Mladenovcu, a srednju poljoprivrednu školu u Palanci. Zaposlio se Gradskom mlekarstvu u Beogradu i počeo da trenira rvanje. Nastupao je pet godina u poluteškoj i teškoj kategoriji za ekipu beogradskog Partizana. Godine 1958. u Beogradu je osvojio titulu vicešampiona Jugoslavije u poluteškoj kategoriji do 87 kilograma. Vratio se u Mladenovac i radio u kovačevačkoj i mladenovačkoj zadruzi gde je stekao penziju. Dvadeset dve godine je bio trener Rvačkog kluba Mladenovac.

Interesantno je da je i Ivanović Života, brat od strica Gedžin, bio omladinski vicešampion Jugoslavije 1952. godine.

Sveta Ivanović Es – Rođeni mlađi Gedžin brat Sveta rođen je 1928. godine. Bio je majstor džudoa crnog pojasa VII dan, najveće džudo titule u Jugoslaviji. Zajedno sa Gedžom jedan je od osnivača džudo sporta u Jugoslaviji. Bio je reprezentativac Jugoslavije u džudou i petnaest godina trener reprezentacije u džudou. Bio je i savezni kapiten i glavni trener u Partizanu 40 godina (1957-1996), trener i u Železničaru i Crvenoj zvezdi. Bio je dvadeset godina savezni sudija, pet godina internacionalni sudija u džudou, a i generalni sekretar džudo saveza Jugoslavije, i supervizor svih selekcija u Partizanu. I danas je član saveta SD Partizan. Živi u Beogradu, često je u svojoj kući u Kovačevcu, bavi se već više decenija izučavanjem i skupljanjem građe iz istorije našeg kraja. Povodom našeg pitanja zašto Mladenovac nema džudo klub, izjavio je za Pečat: „Neka mi opština obezbedi strunjače i Mladenovac će, garantujem vam, za dve-tri godine imati svetske šampione.“

14. Memorial „Ljubomir Ivanović Gedža“

Pod pokroviteljstvom Skupštine grada i Republičkog ministarstva za sport i omladinu u hali „Pionir“ u Beogradu, u tehničkoj organizaciji RK Partizan, dana 27. i 28. marta 1999. trebao je da se održi: 14. MEĐUNARODNI MEMORIJALNI TURNIR u RVANJU GRČKO-RIMSKIM STILOM „LJUBOMIR IVANOVIĆ GEDŽA“. Turnir je otkazan zbog bombardovanja Jugoslavije koje je počelo tri dana pred početak turnira. Na ovom, u svetu prestižnom takmičenju, koje delimično finansira i FILA (Federation International de Lutte Amateur – Svetska amaterska rvačka federacija) trebale su da učestvuju, pored naše reprezentacije i najbolje ekipe Rusije, Mađarske, Češke, Rumunije, Bugarske, Makedonije, a očekivao se dolazak nekoliko selekcija iz Evropske zajednice. Najbolji evropski rvači trebalo su da odmere snage u osam kategorija, a za najuspešnije bilo je predviđeno pored medalja i veliki broj robnih i novčanih nagrada. U okviru turnira trebali su da se održe i seminari za trenere i sudije. Promoter prošlogodišnjeg turnira bio je Aleksandar Kareljin iz Rusije, rvač grčko-rimskim stilom u najtežoj kategoriji, trostruki olimpijski pobednik, sedmostruki svetski prvak, po mnogim procenama najveći sportista XX veka, a promoteri ovogodišnjeg turnira bili su do pred sam rat: Ljubiša Tumbaković, Željko Tanasković, Dejan Tomašević, Aleksandar Jovančević i Borivoj Vukov.

Do sada najviše medalja osvojila je Jugoslavija (40), zatim Rumunija (27), SSSR/Rusija (21), Bugarska (16), Mađarska (7), Kina (5), Poljska (4), Francuska (2), Grčka (1) i Nemačka (1).

Rvanje

Najstariji pisani tragovi o rvanju datiraju od pre više od 5.000 godina, na egipatskim grobnicama otkrivene su iscrtane siluete rvača. Brojne legende i pisani dokumenti svedoče o velikoj popularnosti rvanja u staroj Grčkoj. Antičke olimpijske igre nisu se mogle zamisliti bez rvanja, a u srednjem veku tu tradiciju nastavljaju vitezovi a i obično pučanstvo. U modernom dobu rvanje je obnovljeno u Francuskoj u 19. veku. Prve moderne olimpijske igre 1896. godine u Atini imale su u programu rvanje. Među petoricom učesnika bio je naš Momčilo Tapavica iz Bačke koji je nastupio za Ugarsku. Prvi klub na našim prostorima osnovan je u Somboru 1912. godine. gde je održano i prvo državno prvenstvo 1924. godine. Od 1924. do 1996. Jugoslavija je imala 49 rvača na olimpijskim igrama.

Rvački klub Mladenovac

Angažovanjem braće Ljubomira i Radeta Ivanovića u Mladenovcu je krajem 1968. formiran rvački klub. Prvi predsednik bio je Milovan Tanasijević, a narednih godina značajan doprinos razvoju kluba dali su agilni sportski radnici: Mikica Simić, Nikola Đurđević, Dragiša Jaranović i Milutin Lazarević. Iz ovog kluba ponikli su mnogi kasnije poznati afirmisani rvači: Bogdan Blažić, Nikola Đurđević, braća Predrag i Živomir Đurđević, braća Radosav i Zoran Gajić, braća Milan i Milorad Soskić, Zoran Pavlović, Dragoljub Mitrović, Zoran Ivančević, Dejan Marković. Milovan Arsić, Sreten Dedić (bio prvak Srbije) i dr. Trener je bio Rade Ivanović. Najveći uspeh kluba bilo je u dva maha učešće u prvoligaškom društvu kao i uspesi člana kluba Predraga Đurđevića. RK Mladenovac je dobio oktobarsku nagradu Mladenovca 1971. godine. Klub je radio neprekidno 22 godine, ugasio se 1990. godine. Ove godine pokrenuta je inicijativa za obnavljanje RK Mladenovac.

Ivanovići iz Kovačevca

Godine 1780 neki Ivan iz Sjenice u centru današnjeg sela Kovačevca podigao je kuću. To je danas najstarija kuća u Kovačevcu. Podignuta je tako da je okrenuta prema šumi da bi se u slučaju turskog napada moglo pobeći kroz sporedni izlaz u šumu. Hrastove grede su zasečene tako da drže malter. Na sredini kuće postoji ložište nad kojim vise verige sa bakračem. Na ognjištu se vatra ložila tako što se prepreči jedna glavnja i čeka da na sredini pregori. Tad se krajevi glavnja ukrštaju na vatrištu odžaklije. Ispod streje nalazi se izrezbareno šiše ispod same ćeramide. U doba Karađorđa u toj kući su održavani sastanci vojvoda. Kuća je obnovljena oko 1980. kada je u njoj živela Milica Ivanović stara 75 godina.

O kontranapadu Gedža je rekao:
“ Kontranapad je najveličanstveniji trenutak jer nastaje odmah pošto se pretpostavi, oseti, doživi i svojom voljom produži inercija protivnikovog napada. Za taj produžetak, koji se svesno dopusti, nije neophodno mnogo snage… Potrebni su inteligencija i osećaj kad treba krenuti u kontranapad. Onda je to efikasno, dinamično lepo… Fizički bol, koji je u sportu, pa i u rvanju, nemoguće izbeći, trenutan je. U rvanju, kao i u ostalim sportovima, pamte se porazi. Na plećke, dole, na strunjači, bez mogućnosti da bilo šta preduzmeš, to boli, to se pamti.“