Ljubomir Davidović

PREDSEDNIK NARODNE SKUPŠTINE (1905), PREDSEDNIK BEOGRADSKE OPŠTINE (1910-1914), ŠEF SAMOSTALNE RADIKALNE STRANKE (1912), MINISTAR PROSVETE (1904. i 1914-1918), MINISTAR UNUTRAŠNJIH DELA (1920), PREDSEDNIK JUGOSLOVENSKE VLADE (1919/20 i 1924), OSNIVAČ I ŠEF DEMOKRATSKE STRANKE (1919-1940)

Ljuba Davidović, najpopularniji srpski političar posle Nikole Pašića, rodio se 1863. u svešteničkoj kući u Vlaškoj pod Kosmajem, u onome delu Srbije gde je brežuljkasto zemljište pitomo i plodno koliko je i duša u ljudi stasita. To je kraj gde se iznad svega cenila data reč: tu jedan nahijski knez (Đuka iz Jagnjila), na dve godine pred Karađorđev ustanak, pošteno plati Turcima dve hiljade dukata da mu ne prolaze kroz knežinu, pa bez razmišljanja pobije prvu grupu Turaka koja pogazi ugovor; to je kraj gde su prosti seljaci dizali bune u vreme Miloševo protiv velikih danaka i „pandurskih samovoljstava u narodu“; to je kraj gde su se ljudi oduvek odlikovali ne samo junaštvom nego i samilošću prema sitnima ovoga sveta i gde se, kao Janko Katić iz Rogače Kučuk Aliji, protivniku poručuje: Hat mu – hat mi; kubura mu kubura mi; sablja mu sablja mi; čim god voli – da podelimo megdan on i ja, a sirotinju neka ostavi na miru!“ Davidović se rodio u selu poznatog Milovana Jankovića jednog od osnivača Liberalne stranke, kome Milićević odaje hvalu da nikad nije bio ničiji skutonoša, u selu tog neverovatnog čoveka koji, izlazeći pred vladara da mu se predstavi kao novi ministar finansija, uzvikuje dotle nečuvene reči: „O sačuvaj me i skloni Bože od Gospodarske milosti!“ Ljuba Davidović je izrastao iz tog tla i poneo sa sobom kroz život, sve do smrti, njegove snažne i lepe sokove.

Mali Ljuba postao je omiljeni dečak u celom selu. Iako sveštenički sin rastao je kao i sva ostala seoska deca. Čim je stasao do nešto malo snage čuvao je stoku. Družio se sa ostalim čobanima. Među svojim vršnjacima u svemu je prednjačio. Nije imao još ni deset godina a u celom selu je bio poznat kao vredan, bistar i odvažan dečak, koga su svi znali: Ljuba popin. A u školi je bio najbolji đak. Skroz odličan.

Njegovo školovanje teče normalno: osnovna škola u rodnom mestu Vlaškoj, školovanje u I beogradskoj gimnaziji, gde je bio takođe odličan, Filozofski fakultet (prirodne nauke) na Velikoj školi i juna 1885. on prima diplomu, postaje svoj čovek. Te godine polaže i svoj prvi građanski ispit. Izbija Srpsko-bugarski rat (1885). Kralj Milan misli da ga može voditi samo sa aktivnom vojskom i jednim delom drugog poziva, te su đaci vojnici mogli ne učestvovati ako su već odslužili svoj vojni rok. Mladi Davidović polazi od toga da mu je mesto pored običnih vojnika, prijavljuje se sa još jednim svojim drugom i dobija srebrnu medalju za hrabrost. Davidović koji nije bio sujetan ni na šta i nije uopšte polagao na spoljne znake, ponosan je naročito tim odličjem, a u svojim uspomenama piše: „Hoću da kažem: odlikovan sam srebrnom medaljom za hrabrost. Eskadron je birao one koje treba odlikovati. Među ostalima izabran sam i ja. Bio sam na odsustvu kada je izbor vršen.“

Posle bugarskog rata počinje (1886) njegova nastavnička karijera: prvo je suplent i profesor u Užicu, gde zasniva porodično ognjište; potom prelazi u pogranično Vranje, kao direktor niže gimnazije, po ponudi preko Ljube Jovanovića, jer se htelo da razvije življi nacionalni rad preko granice. Tu u Vranju počinje da se razvija i njegova politička delatnost. Iako s nepunih 30 godina Davidović je 1892. prvi put kandidovan za narodnog poslanika. I od tada može reći da ga nijedna kandidacija ubuduće nije mimoišla. Iz Vranja je bio privremeno uklonjen, kada je građanstvo Vranja listom skočilo da se ta odluka poništi. Posle boravka u Kruševcu 1892/93. ponovo se vraća u Vranje (interesantno je da su Vranje od Turaka prvi oslobodili Kosmajci pod komandom Alekse Đorđevića, u Srpsko-turskom ratu, prim. nov). Kada je godine 1894. kralj Aleksandar Obrenović obustavio ustav od 1888, vratio onaj od 1869. i zaveo lični režim, Davidović – direktor vranjske gimnazije, jednim aktom građanske hrabrosti, šalje u ime naroda protestnu depešu kralju koji gazi svoju zakletvu. Nešto docnije (1896) Davidović je premešten u Ministarstvo prosvete za sekretara, s tim da vrši dužnost i urednika „Prosvetnog glasnika“. Godine 1898. postaje profesor I beogradske gimnazije, objavljuje svoj udžbenik „Zooologija“, a kratko vreme je i urednik časopisa „Delo“.

Premešten zato što je glasao – Davidović je iz ministarstva prosvete premešten u I beogradsku gimnaziju godine 1898. po kazni, zato što je na izborima 21. maja 1898. glasao za Radikalnu stranku, čiji je pristalica bio (Demokratska stranka je osnovana kasnije 1919). Ministar prosvete, koji ga je voleo i hteo da ga zaštiti od posledica glasanja za opozicionog kandidata, prvo ga je savetovao da ne glasa. Kad je Davidović to odbio, Ministar ga odredi službeno u neku komisiju, tako da na dan izbora bude van Beograda, gde je imao pravo glasa. No Davidović ipak nekako udesi da svoj odlazak u unutrašnjost odloži za 23. maj. Kasnije je pričao: „Glasao sam… Ali beogradski radikali nisu se slavno pokazali. Činovnička goladija bolje se ponašala, u većem broju je glasala, no krupna gospoda radikalna i radikalske gazde.“

Od 1901. godine, kada ga Vranje bira za narodnog poslanika, Davidović posvećuje svoje delovanje pretežno politici. Kralj Aleksandar oktroiše 6. aprila 1901. nov, takozvani aprilski ustav: što znači puno i neprikriveno zavođenje ličnog režima. Radikalna i Napredna stranka bez ustezanja se stavljaju u službu kralju i reakciji i njihovi predstavnici potpisuju sporazum kome je svrha da „oživotvori“ novo stanje. Na tome pitanju prihvatanja darovanog ustava i sprege s naprednjacima („fuzije“) nastaje rascep u Radikalnoj stranci: mlađi načelniji deo se izdvaja (takozvani „Mladoturci“ među njima i Ljuba kao narodni poslanik), istupa samostalno na izbore, dobija četrnaest poslanika i u novoj skupštini, vodi opoziciju zajedno sa Liberalnom strankom, jer se ne može da pomiri sa ustavnim stanjem koje je oktroisano, koje zavodi dvodomni sistem i koji onemogućava stvarnu parlamentarnu vladavinu. Prvaci tih radikalnih disidenata su Ljuba Stojanović. Ljuba Živković, Nikola Nikolić, Jaša Prodanović, Jovan Žujović (1856-1936) iz Nemenikuća, kao glavni osnivač i ideolog, i Ljuba Davidović. U toku 1902. oni osnivaju Samostalnu radikalnu stranku, sa programom liberalne i ustavne parlamentarne monarhije. Ona je najoštriji i najopasniji protivnik Radikalne stranke sve do 1914. godine. Ta mlada i borbena stranka, koja okuplja oko sebe cvet srpske napredne inteligencije, pokreće list „Odjek“, kome je Jaša Prodanović prvi urednik. Većina matične stranke na čelu sa Pašićem, Protićem i Pačuom zaplovila je vodama oportunizma, napustila draga i potrebna načela – čijim braniocem ostaju drugi mlađi: „Kad zastava na bojnom polju padne, piše Odjek, zastavnik je onaj drug koji je prvi digne.“ U to doba kad se beznačelnost dobro kotirala i bogato nagrađivala, ta kita intelektualaca vršila je na ponos zemlje, ulogu „moralne žandarmerije“: Njihovo pero i njihova reč šibali su jače no ma koji bič. U pripremi prevrata 29. maja 1903. Davidović sa svojim prijateljima ima značajnu ulogu. Po izvršenom prevratu, Davidović je član skupštinske delegacije koja odlazi u Ženevu da pozove na presto slobodoumnoga Petra Karađorđevića. Član te delegacije bio je i njegov komšija iz Male Vrbice, tri godine mlađi Aleksa Žujović, kao poslanik Radikalne stranke za Kosmajski kraj.

Majski prevrat 1903. – U svojim uspomenama Ljuba Davidović piše: „O tome danu su mišljenja podeljena. U njemu doista ima divljine, kao u svakoj revoluciji (dan kada su Dragutin Dimitrijević Apis i oficiri pogubili kralja Aleksandra Obrenovića, prim. nov). Čini mi se, nema ni jednog naroda koji nije prolazio kroz slična iskušenja. Englezi su nam najviše manisali. Ali i oni su imali u svojoj istoriji teških dana, vrlo sličnih našem 29. maju… Trebalo je da proteče samo jedna decenija, pa da 29. maj, ma koliko težak, nađe svoje opravdanje. Ta decenija je bila stalna i velika priprema za velika dela koja je naš narod izvršio. Najveća tekovina toga vremena je samopouzdanje narodno, vera u sebe. Toga dana prestala je naša država biti zemlja iznenađenja. Unutarnji život narodni, konsoliduje se i sređuje. Ukidanje ustava, gaženje zakona, preki sudovi, nepoštovanje prava sloboda narodnih, postali su samo ružne istorijske uspomene. Ni pojedinac, ni ceo narod, nikad se nije više osećao svojim no pod kraljem Petrom Prvim.“

Period 1903-1914. su godine za koje je rečeno da predstavljaju „najlepši period istorije predratne Srbije“, „najustavniji i najparlamentarniji period života državnog“. Veran svojom obećanjima i svojoj zakletvi, uostalom i bez toga u skladu sa svojim dubokim nazorima, kralj Petar ne izlazi iz uloge kralja koji kraljuje a ne upravlja. Vrši se slobodna utakmica stranaka, narod se duhovno i moralno diže, pokreće se punom parom jedna široka nacionalna akcija koja je uvod u velike događaje. Davidović koji postaje prvi put ministar prosvete 26. januara 1904. (do nov. 1904) u vladi S. Grujića, „vizionarski je shvatio problem našeg nacionalnog ujedinjavanja kao problem prosvete i duha“, pa zato odmah čini jedan vrlo krupan potez u prosveti: donosi nov Zakon o narodnim školama (1904), čije su bitne odredbe: stalnost učitelja i natječaj za dobijanje mesta. To je bio jedan od najnaprednijih zakona toga doba. Od narodnih učitelja, koji su dotle bili izloženi svakojakim šikanama kao roblje neporobljeno, Davidović je uspeo da, za sve, načini poštovane ljude.

Na izborima od 1905. godine samostalci dobijaju većinu. Davidović tada postaje predsednik Narodne skupštine. Na tom položaju pokazao je izvanredan takt, pravičnost i nepristrasnost. Za predsednika beogradske opštine biran je 1910. Tada nastaju mnoga urbanistička rešenja stvarajući novi izgled prestonice. Opštinsko poslovanje postavio je na demokratsku osnovu. Kao predsednik prestonice Srbije (1910-1914) prati kralja Petra u Petrograd i Pariz. Njegov ugled u stranci i u javnosti stalno raste. Dok mnogi prvaci njegove stranke posvećuju znatan deo svojih napora snaženju partije i učešću u unutrašnjem političkom životu, Ljuba Davidović – ne zabataljujući ni taj deo posla – okreće se sve više radu sa ostalim srpskim krajevima izvan kraljevine Srbije. Južna Srbija, prva privlači njegovu pažnju: zulumi turskih vlasti i pojedinaca pretili su da zatru srpski narod u toj srpskoj kolevci. Prvo kao član Glavnog odbora udruženja Srpske braće, docnije kao vrlo aktivan član Narodne odbrane, Davidović je sve do 1920, pored dr-a Gođevca, Žike Rafajlovića, Velimira Karića i drugih – jedan od osnivača četničke akcije u Južnoj Srbiji (Makedoniji). Tvorce te akcije nije pokolebala skepsa s kojom je u prvo vreme praćen njihov rad. Oni su prema lepim rečima tadašnjeg predsednika Narodne odbrane bili „ubeđeni da je svaka četnička glava koja tamo padne u stvari nova krvava tapija kojom se dokazuje pravo Srbije na Jug“. Jedan od govornika na Davidovićevom pogrebu istakao je da je on „tiho i muški vezivao Moravu s Vardarom i izgrađivao onu kičmu bez koje nikad nije moglo biti središne države na Balkanu“.

Davidović ne zanemaruje ni ostale pokrajine, uvek prav, uvek u pokretu, uvek očiju uprtih u daleku budućnost. Godine 1909. odlazi u Beč da kao svedok učestvuje na Fridjungovom procesu nastao povodom aneksije Bosne i Hercegovine a čiji je cilj bio da žigoše Srbiju kao agresora. Poznato je da se taj proces završio stidno po Austriju, zahvaljujući uglavnom Boži Markoviću, koji je utvrdio falsifikate. Predsedniku suda, na upozorenje da je dužan kazati samo istinu, Davidović ponosno odgovara: „Gospodine predsedniče, ja uvek govorim istinu, pred sudom i van suda, ne možda iz straha pred kaznom robije, već zato što mi tako moja savest nalaže.“ Isti taj čovek docnije, kad ga neko pita da li za ono što tvrdi daje svoju časnu reč, mirno odvraća: „Svaka moja reč je časna, ja nemam druge.“ – U dogovoru sa Ljubom Jovanovićem i još nekima radi na tome da sokolska društva srpska, sva iz Srbije i iz Austro-Ugarske, stvore jedan Srpski sokolski savez, bez obzira na granice. Godine 1911. ta zamisao je i ostvarena i Davidovića tada biraju za prvog člana uprave. Izvršena je ranije doneta odluka „da svi srpski sokoli, učlanjeni u jedan Srpski sokolski savez, idu pod jednom zajedničkom saveznom zastavom i da u Zagrebu i Pragu zajednički vežbaju simboličnu vežbu oslobođenja.

Početkom 1912. godine posle ostavke Ljube Stojanovića, Samostalna radikalna stranka bira za svoga šefa Davidovića, stranka je u to vreme bila druga po snazi u Srbiji. On se nećka, skroman je, stranka ima puno krupnih imena, znamenitih ljudi (među njima je i akademik Jovan Žujović iz Nemenikuća, koji je bio ministar spoljnih dela i prosvete 1905. i 1909/10). Nikad nije bio od onih koji se guraju, što veruju da ni jedno mesto nije dovoljno visoko za njih. Nekih petnaest godina pre toga, kad su ga ponudili da iz Vranja ide za sekretara u Ministarstvo prosvete, on je već imao tu vrstu skrupula: „Ma da je sekretarski položaj, u to vreme, bio zavidan odbio sam ga. Bojao sam ga se. Mislio sam da ću podbaciti prijateljska očekivanja; bojao sam se da svojom neumešnošću ne oštetim državnu službu i njezine interese“ piše u svojim sećanjima. Ta urođena skromnost, koja ide do potcenjivanja sebe, držala ga je do smrti. U članku „Selo – Otadžbini“ on sa setom piše, verovatno gledajući današnjicu: „Pravi narodni rabotnici nisu se otimali o rang. Glavaš nije hteo stati pred Đorđa iako mu je to nuđeno. Grabili su se da zaoru prvu brazdu, ali nikad se nisu grabili o priznanje prvenstva.“ Ističući tu osobinu Davidovićevu, g. Grol kaže u svojem posmrtnom slovu: „Ja kao da i danas gledam Ljubu Davidovića kako se u svojoj legendarnoj skromnosti iskreno brani. On nije shvatao da on treba da bude ispred drugih, ali svi su osećali da on to treba da bude.“ Tako taj čovek postaje prvi u stranci; njegov lik sve se jasnije izdvaja i raste pred narodom.

Nailaze teški dani 1914. godine: atentat u Sarajevu, ultimatum Srbiji, rat – krvavi obračun, biti il’ ne biti. Davidović je predsednik beogradske opštine, a veliko Austro-Ugarsko carstvo ustremilo se na malenu Srbiju. Iako je prevalio pola veka, Davidović se javlja na vojnu dužnost, ostaje na njoj nekoliko meseci – sve dok se nije ukazala potreba da krajem novembra 1914. uđe u koalicionu Pašićevu vladu, kao ministar prosvete. Na tom položaju ostaće sve do 1917. godine.

Srbija se tada nalazila između čekića i nakovnja, između neprijatelja i prijatelja i njihovog neposrednog nadmudrivanja na njen račun. „Strašni su to bili trenuci“ pričao je kasnije Davidović. „Ministarske sednice većale su u očajanju bez rezultata. Posle jednog od ovih sastanaka nisam spavao cele noći. Već u pola šest izjutra bio sam u parku pred načelstvom. Kad pogledam – na jednoj klupi sedi Pašić. Sedoh na klupu pored njega i zaćutasmo. Osećam da on pati. Patim i ja.“

U jesen 1915 – slom, povlačenje preko albanskih brda i snegova. Skadar, ministar prosvete, Davidović pribira učenike i studente, organizuje sve, upućuje ih na školovanje, u Englesku i Francusku, tuđu decu koja će sutra zatrebati opustošenoj i obezljuđenoj zemlji – dok njegov sin jedinac služi i bori se u rovu da ga u toku rata nestane, bez traga, bez glasa, bez groba.

Sin jedinac

Davidović se sa svojim sinom Miodragom poslednji put video posle rudničke pobede, u Obrenovcu. Na primedbu jednog prijatelja, koji je prisustvovao susretu oca i sina, da bi mladi Davidović kao inženjer, korisnije poslužio na drugom poslu nego u rovu, mladi Miodrag odgovara: „Nemojte tata, ni pokušavati da me odavde premeštate… Kako je mojim drugovima u rovu, neka bude i meni. Neću da mi iko kaže da sam se izvukao što mi je otac ministar. Ako se premestim, znajte da ću se ubiti.“ Otac zagrli sina i poljubi ga: „Da sam mislio to činiti, ti sada ne bi bio gde si.“ Miodrag Davidović poginuo je prilikom zauzeća Kajmakčalana. Poznato je da su zadnje reči njegovog oca Ljube Davidovića na samrti bile: „Mile blago tati.“

Iz uspomena Ljub. M. Davidovića

Male države po pravilu imaju gotovo uvek velike brige. One su veće ako ih zbrinjavaju mali ljudi. Mi, stari, u brigama smo odrasli. Toliko puta su se ponavljale. To valjda po onom nepromenljivom zakonu: istorija se ponavlja. Tačka. Nismo se umeli poučiti onim što smo proživeli i preživeli. Mi nismo potvrdili i onu drugu istinu: istorija je učiteljica života. Oni koji su vodili naše narodne poslove, nisu uvek bili dobri đaci. Naprotiv. Ima ih vrlo rđavih. Pod rđavim vođenjem poslova država je stradala, narod bez svoje krivice teško propadao. Dok pod pametnim i uviđajnim rukovodiocima poslova prolazilo se sa što manjim žrtvama, sa više uspeha, sa neoštećenim idealima narodnim.

Ratovi su uvek dani velikog iskušenja. I oni se lakše podnose, ako ih vode ljudi dorasli za te teške dane. Sve se predviđalo sve se unapred određivalo. Ukoliko su odluke od nas zavisile. Jedino se pouzdano znalo: s kim ćemo. Naši ratovi 1876-1878. s Turskom bili su proba naše snage, otpornosti, požrtvovanja za naše nacionalne ideale. Teškoća mnogo. Vojska mala, nespremna, starešinski kadar nezadovoljan, a neprijatelj i brojem i spremom visoko iznad nas. Ali imali smo jednu nadu. Išli smo s Rusijom. Računali smo na njen broj na njenu spremu. Sve na Rusiju. Narod je svom dušom prihvatio tu družbu. Rusija je bila naša nada, naša ljubav, naša pošta. Ova osećanja živela su punom snagom i u dušama čak seljačke dece. Satima smo išli do puta kuda su Rusi prolazili idući na naš front. Videli smo ih i zavoleli. Zavoleo ih je ceo narod.

U turske ratove ušli smo po našoj nacionalnoj dužnosti, ali po želji Rusije. Rusija je to htela. Poslušali smo je. Išli smo i na Berlinski kongres. Opet s nadom u Rusiju. Imali smo pouzdanje u sebe. Na čelu naše delegacije bili su naši prvi ljudi. Sad se lepo vidi koliko nam je onda vredeo pokojni Jovan Ristić. Protivnici su ga potcenjivali. Ali danas, štogod smo dalje od vremena naših starih državnika sve objektivnije ocenjujemo njihov rad. Sve se češće sećamo ne samo Ristića i njegovih drugova no i oba Garašanina i njihovih saradnika. Već se sve češće sećamo i pokojnog Pašića!

Ristića su u šali zvali „mali Bizmark“. On je u ono vreme, bio naš Bizmark. Ali lako je bilo Bizmarku, biti Bizmarkom pred šezdeset miliona kulturnih Nemaca. Šta je mogao Ristić s milionom i nešto više Srba, koji su jedino znali: voleti svoju zemlju. Nisu nas hteli pustiti ni u predsoblje kongresnih sednica. U Berlinu smo doživeli jedno bolno i prebolno razočaranje u Rusiju. Dočekali smo da nas od Rusije brani Austrija. U ovoj nelogičnosti, obe ove velike države nalazile su svoje račune.

Rusija je tada proživljavala jednu tešku zabludu. Branila je Sanstefanski mir. Da je prihvaćen, bio bi naša nacionalna smrt. Vrlo je verovatno da danas ne bi postojala naša nacionalna država. Sve bi bilo ustupljeno Bugarima. I Niš. Zahvaljujući našen otporu i energičnoj odluci i poruci knez Milanovoj: „Samo preko mene mrtva Bugari mogu ući u Niš.“ Spasli smo nešto: Knez i narod odbranili su ga. Još nešto. Sve važnije strategijske tačke ostavljene su Bugarskoj. Tek posle velikih napora granica je pomerena iza Pirota. Doista je poučna naša istorija. Novembar 1926. Ljub. M. Davidović

Srpska vojska je pretrpela svoju golgotu u povlačenju preko Albanije i našla se na Krfu. Sa svojim prijateljem Miloradom Draškovićem, Davidović predstavlja Samostalnu radikalnu stranku u izgnaničkoj Vladi na Krfu i on je jedan od tvoraca Krfske deklaracije.

Kada je na Krfu 1917. Skupština odlučivala da li da se nastavi rat ili ne, jedan drugi poslanik iz našeg kraja, Ljubin zemljak i komšija, tri godine mlađi Aleksa Žujović (1866-1951) iz Male Vrbice, poslednji je glasao i svojim glasom prevagnuo da se rat nastavi. Davidović nije proveo rat daleko od ratnih opasnosti. Često odbacuje svoje ministarsko odelo i navlači sivomaslinastu uniformu srpskog konjičkog narednika. Zalazi u rovove i hrabri i sokoli naše borce.

Tada usred rata u najtežim danima kad su se vršila onda još tajanstvena posredovanja za zaključenje mira između raznih država, nailazi jedan događaj veoma krupnog zamašaja za Srbiju. Solunski proces, pokrenut i vođen pod okolnostima koje su tek posle svetskog rata jasnije osvetljene, stavlja u pitanje čast i živote jednog kola oficira. Apis i oficiri su osuđeni na smrt (pogubljeni 14. juna 1917) a Davidović zajedno sa drugovima samostalnim radikalima, Miloradom Draškovićem i dr., kada su odbijena njihova nastojanja da se osuđeni oficiri pomiluju, u znak protesta juna 1917. daje ostavku na mesto ministra prosvete i prelazi u opoziciju. Iako ministar u ostavci učestvuje u stvaranju Krfske deklaracije. Ponovo je postao ministar prosvete u vladi Pašića i S.Protića, februara 1918 (do avg. 1919).

Jesen 1918. godine završno je doba one gorostasne epopeje započete balkanskim ratovima, ispunjene podjednako slavnim porazima i pobedama, ovenčane punim oslobođenjem i ujedinjenjem. Snovi Ljubine mladosti i ideali političkog života ostvariše se 1. decembra 1918. godine Ujedinjenjem.

Nova nacionalna zajednica nametnula je odmah i čitav niz novih problema. Problema krupnih, složenih, naizgled nerazmrsivih. Dvadeset godina između dva rata oko njihovih rešenja lomili su se ljudi, stranke, pokolenja. Prvi put u istoriji udružuju se u velikoj nacionalnoj državi delovi etnički jednog naroda – ali delovi koji su nekad imali samostalne države, pa zatim stolećima proveli pod vlašću neprijateljskih tuđinaca. Ti dušmani su nastojali ne samo da suzbiju svest o našoj međusobnoj povezanosti, ne samo da nas što jače otuđe, već i da nas bacaju jedne protiv drugih, iskorišćavajući naše najniže nagone. Iako smo jedan narod, osećale su se tri posebne individualnosti. I tako je stvoreno kraljevstvo Srba, Hrvata i Slovenaca.

Konstituisana je Jugoslavija. Demokratska stranka (prvo zajednica) stvorena je 1919. godine spajanjem četiri stranke: Demokratske državotvorne, Samostalne radikalne, Narodne i Napredne stranke. To je, po svojim organizacijama i pristalicama, bila prva uistinu narodna jugoslovenska stranka. Šef joj je bio Ljuba Davidović. a glavni prvaci Svetozar Pribićević, Voja Marinković i Voja Veljković. U redove nove stranke listom stupaju mnogi ljudi poznati u političkom i javnom životu. I već 1919. godine Demokratska stranka prima vlast u svoje ruke. Za predsednika vlade demokrata i socijalista dolazi Ljuba Davidović. Iako je vlada kratkotrajna ipak je do svoje demisije u februaru 1920. uspela da zavede socijalne, ekonomske i kulturne reforme. Na prvim posleratnim izborima za Konstituantu 1920. godine Davidovićeva stranka je osvojila veliki broj glasova u Kosmajskom kraju a u mnogim opštinama i većinu (to se ponovilo i na izborima 1923).

Vidovdanski ustav donesen je i glasovima novoosnovane Demokratske stranke. Iako je dao podršku u donošenju Vidovdanskog ustava pod uticajem svojih srbijanskih prijatelja u stranci (oko Nedeljnog pregleda) izvesnog broja hrvatskih političara, ipak prihvata inicijativu Jovana Cvijića da se revidira ustav i napusti grubi centralizam. Pitanje ustavne revizije postavilo se u javnosti, onog istog dana kada je Vidovdanski ustav izglasan (28. juna 1921). Ljuba Davidović, državnik koji je uvek pazio da forma ne udavi suštinu, shvatio je vrlo brzo ono što je bilo opravdano u hrvatskom nezadovoljstvu. Tokom 1922. godine on odlazi u Zagreb na takozvani zagrebački kongres intelektualaca, iako je predsednik jedne stranke koja sudeluje u Vladi. Davidovićeva aktivna težnja da se razumeju i zadovolje Hrvati, prouzrokovala je duboka razmimoilaženja u Demokratskoj stranci, između njega i integralista koje je predvodio Svetozar Pribićević. Taj razdor doveo je do poraza demokrata na izborima u martu 1923. a godine 1924. do konačnog rascepa u stranci. Treba podvući da je prvo cepanje u Demokratskoj stranci nastalo usled Davidovićeva zalaganja za iskren narodni sporazum Srba i Hrvata (razume se i Slovenaca) o uređenju državne zajednice.

Ministar prosvete od nov. 1918. do avg. 1919, predsednik prve demokratske vlade od avg. 1919. do feb. 1920 (u koaliciji Demokratske zajednice i Socijalističke partije), ministar unutrašnjih dela u Vesnićevoj vladi od maja 1920. do avg. 1920, šef jedno vreme najveće stranke u zemlji sa izgledima za trajno učešće u vlasti – Ljubomir Davidović prima i rascep stranke i eventualno duže odsustvo iz uprave zemljom da bi radio na ostvarenju jedne državne potrebe – sporazuma sa Hrvatima. Odstupanje s linije integralnog jugoslovenstva bilo je u to doba veoma nepopularno, ali je Davidović bio čovek i nepopularnih inicijativa.

Izgledalo je, međutim, u jednom trenutku da će Davidovićeva politika sporazuma uspeti da se nametne zemlji i postane državnom politikom. Opozicioni blok uspeva da u toku 1924. dovede radićevske poslanike u skupštinu i time natera Pašić-Pribićevićku vladu na ostavku. Davidović obrazuje prvu zaista jugoslovensku Vladu, 27. jula 1924. godine. Ona je proizašla iz Bloka narodnog sporazuma. Tu vladu su nosile Davidovićeva Demokratska stranka, Koroščeva stranka slovenačkih klerikalaca i Spahova Jugoslovenska muslimanska organizacija, a pomagala je i Radićeva Hrvatska seljačka stranka. Tada je Davidović uspeo prvi put da dovede u parlament hrvatske narodne predstavnike sa Stjepanom Radićem na čelu. Hrvati su napustili politiku apstinencije i došli u parlament. „Onda sam imao prilike“, kaže g. Maček u izjavi datoj štampi povodom Davidovićeve smrti, „sate i sate sa dragim pokojnikom intimno razgovarati, pa sam se uverio da je Ljuba Davidović već onda, premda sam u sebi unitaristički raspoložen, uviđao da opstanak Jugoslavije zavisi od iskrenog sporazuma Srba i Hrvata. On je za volju toga sporazuma bio pripravan svakog časa napustiti svoje stanovište i založiti se za federativno uređenje državne zajednice. Ali je smatrao da su se tom planu isprečile brojne zapreke, da je na prečac neizvodljiv i da su potrebne pripreme i psihološke i političke naravi.“ Ta druga Davidovićeva Vlada i pored svega otpora radikala i Pribićevićeve stranke, prilično je utrla put samoj ideji sporazuma i dovela do psihološkog olakšanja u odnosima između Srba i Hrvata. Nažalost, ona nije bila duga veka; otišla je, posle tri meseca upravljanja zemljom (6. nov. 1924), nešto zbog toga što su protivnici sporazumevanja bili još prejaki, a nešto i usled toga što je neobuzdana Radićeva rečitost pojačala snagu onih koji su tu sporazumašku Vladu primili kao nužno zlo.

Ljuba ne uspeva da dobije pristanak kralja Aleksandra da određeni radićevski ministri u parlamentu zauzmu svoja mesta, a u isto vreme kraljev predstavnik u vladi general Hadžić podnosi ostavku tvrdeći da Davidovićeva vlada pomaže rušenju države i razvoju separitizma, što izaziva pad vlade i dolazi do formiranja druge Pašić-Pribićevićke vlade koja donosi obznanu protiv Radićeve stranke. Međutim, posle Radićevog uspeha na izborima u Hrvatskoj, Pašić uspeva da se sporazume s njim, čime Davidović gubi ugled nosioca sporazuma sa Hrvatima. Davidović i Demokratska stranka od te 1924. ostaju u načelnoj opoziciji.

Davidović je celog života neobično durašno zastupao svoja politička uverenja, nije prezao ni od najljuće borbe sa protivnicima. I po padu s vlasti, pored sve nadate hajke, on ostaje uporni pobornik sporazuma tri jugoslovenska ogranka, protivan politici integralista. Izbori od 8. feb. 1925, prvi izbori posle rascepa Demokratske stranke, vode se s neviđenom žestinom od strane režima Pašić-Pribićević, s jasno izraženom namerom da se slome Davidović i njegovi prijatelji, pristalice sporazuma sa Hrvatima. Davidovićeva Demokratska stranka dobija tada 37 mandata (Pribićevićeva na vlasti, 22). Da se razumeju teškoće s kojima je imala u izbornoj utakmici da se nosi Davidovićeva stranka, treba podsetiti da je Stjepan Radić u to vreme, od januara 1925, bio u zatvoru zbog svojih šetnji po Londonu, Beču i Moskvi, a koalicija radikala i samostalaca izašla pred glasače sa zvučnim imenom Nacionalnog bloka. Žalibože, Davidovićev hrvatski saveznik nije imao potrebnu izdržljivost. Radić vrši preorijentaciju svoje politike, sklapa neočekivano sporazum s radikalima i ulazi u zajedničku Vladu s njima kao ministar prosvete nov. 1925 ( u njoj ostaje do apr. 1926). To je prvo neverstvo Hrvatske seljačke stranke prema Davidoviću i Demokratskoj stranci. Od 1927. Davidovićeva stranka učestvuje u vladama N. Uzunovića i V. Vučićevića braneći ponovo demokratski centralizam i ostaje na vlasti do 6. jan. 1929. godine.

Dve i po godine pred diktaturu bile su godine ne mnogo ponosnog političkog bivanja, lomljenje krupnih i pravih političkih ljudi, rastrojavanje stranaka, demoralisanje birača, pokušaji – sve uspešniji, da se konačno podriju osnovi i onako već jako uzdrmane, narodne vladavine. Na Vladi se smenjuju mahom ljudi nedovoljne intelektualne moći i nejakog političkog morala. Radićeva i Pribićevićeva stranka vode opoziciju na mahove toliko neodmerenu u rečima da izazivaju oštru psihološku reakciju u najširim redovima Srba. Oseća se da su se događaji zaošijali u pravcu koji vodi u sunovrat; tragedija je lebdela u vazduhu. Davidović sa svojom strankom oseća zlo, on je jedina kočnica koja pokušava da zadrži nizbrdo zahuktali voz. Uzaman. Ludački pucnji od 20. juna 1928. ubijaju ne samo hrvatske političke predstavnike: oni su posred čela pogodili narodnu vladavinu, zatresli državu iz temelja, do vrhunca pojačali zaoštrenosti, stavili sve u pitanje. Meseci sve dublje podvojenosti, stvari idu – i vode se – vanparlamentarnim rešenjima. Konsultacije. Davidović ne gubi glavu, drži da ipak treba činiti nove pokušaje za parlamentarni izlaz iz krize, to objavljuje u jednom kominikeu – pred sam 6. januar 1929, pred sam udar.

Već prilikom izbora 1927. nastaje drugi rascep u Demokratskoj stranci između Davidovića koji je bio za parlamentarizam i Marinkovića koji je bio za vladu jake ruke, tako da se prividno očuvano jedinstvo demokrata razbilo kada V. Marinković odlazi u vladu šestojanuarske diktature Petra Živkovića (6. jan. 1929), a Ljuba ostaje po strani, u opoziciji, u kojoj ostaje do smrti, trudeći se, kao jedan od šefova opozicije, u borbi za ustavnost i parlamentarnu demokratiju s jakom primesom monarhizma, prihvatajući u načelu federalizam.

Ličnost Ljube Davidovića razrasta se u svoj širini tek u vremenu od 6. jan. 1929. godine. Dotle samo jedan od najuglednijih partijskih šefova, on otada postaje svakim danom sve više priznatim ovaploćenjem najlepših narodnih osobina, da potkraj svoga života postane nacionalni simbol pred kojim skida kapu i prijatelj i protivnik. U Šestojanuarskom režimu, koji je značio diktaturu i hegemoniju integralnog jugoslovenstva, postaju izuzetno vidnim dve osnovne linije koje su u novoj jugoslovenskoj državi značile za njega dva zapovedna i rukovodna načela.

Davidović je u svojoj savesti brzo raskrstio sa iluzijom o integralnom jugoslovenstvu. Realnost je stajala pred njim i on ju je sagledao bez straha. Svest o tome da Jugosloveni predstavljaju etnički jedan narod nije mu nikako smetala da uvidi: da se u tom narodu osećaju tri individualnosti – srpska, hrvatska i slovenačka. On je hteo da i državna politika vodi o tome računa, da uža plemenska osećanja ne draži, kako bi ih vreme i razvoj događaja doveli do saživljavanja i stvorili prirodnim putem jedno jedinstveno nacionalno osećanje. Za njega je bilo jasno da se različita gledišta između Srba i Hrvata o temeljima zajedničke države treba da ujednače dogovorom i da ničem dobrom ne može odvesti majoriziranje u kome bi presudno odlučivale tuđinske manjine i anacionalni elementi. Uspeh Radićeva pokreta među Hrvatima na izborima od 1923. godine potvrdio mu je do očiglednosti koliko je ispravno njegovo gledanje. Taj porast Radićev učvrstio je Davidovića u veri da samo narodni sporazum Srba i Hrvata može novu nacionalnu državu postaviti na čvrste i trajne osnove. U tome ga nije mogla pokolebati ni sva rečitost ni sva iskrena borbenost njegovog stranačkog druga Svetozara Pribićevića. Primio je stoički predvajanje svoje stranke na tom pitanju. Ni poznije razočaranje sa Stjepanom Radićem, koji ga je napustio posle zajedničke borbe i sa savijenim zastavama prešao protivniku, nije ga odvratilo s puta kojim ga je povelo jedno duboko uverenje. Njegov bliski saradnik g. Vlajić s pravom podvlači u jednom članku Davidovićevu „istrajnost da kada se prvi put promaši, opet vrati istome cilju“. Po njegovom shvatanju, šestojanuarski režim je imao nameru da ponovi eksperiment koji, izvođen pod povoljnijim okolnostima, nije uspeo u prvim godinama po Ujedinjenju. Svaki sličan pokušaj značio je gubljenje vremena.

S druge strane Davidović nije hteo da pravi nikome nikakve ustupke ni u pitanju narodne vladavine. Ne treba preumiti da se sa svojim drugovima, u Srbiji, Davidović odvojio od Radikalne stranke i osnovao Samostalnu radikalnu stranku onog trenutka kada su partijski prvaci skrenuli s demokratske linije, prihvatili darovani ustav i stavili se u službu ličnog režima kralja Aleksandra Obrenovića. Njegovo je nepokolebljivo uverenje bilo da se bez naroda, bez narodnog poverenja i učešća, ništa trajno i korisno ne može da načini. Prvi rascep u stranci imao je 1924. godine, sa Sv. Pribićevićem – jer nije hteo da odstupi od načela narodnog sporazuma: drugi rascep u stranci on ima pred 6. jan. 1929, sa Vojom Marinkovićem – jer on, Davidović, ostaje surevnjivo beskompromisni čuvar načela narodne vladavine. Jedinstvo stranke ne vredi mnogo ako ne postoji u isti mah i jedinstvo načela, istovetnost shvatanja bitnih političkih problema. Davidović ostaje u opoziciji. Izlaze, otpadaju, prebegavaju jedan po jedan… Svoju neotpornost, ili svoju lakomost, pokušavaju uviti u neku načelnost, pravdati ih tvrdnjom da su se ljudi iskvarili, da s te strane nema leka, da sila vlada svetom… Davidović odbija svako učešće u režimima prinude. Poslovične su njegove reči da narod nikad ne gubi parnicu. Ne opravdava, ali razume tuđe slabosti i čuva uvek veru u narod i njegovu budućnost: „Ko ne može dalje – neka mu je Bogom prosto. Neka ostavi pušku, ali neka oni koji ne nose veru u sebi ne ubijaju veru u drugih.“ Velike Ljubine reči koje slikaju celoga čoveka. G. Grol je u svom posmrtnom slovu Davidoviću istakao tu značajnu osobinu: „U Ljube vera nije nikada bila pokolebana, ni težinom zadatka ni neverstvima onih kojima se činio odveć dug put ka uspehu – kroz borbu za slobodu, za pošten poredak, za obezbeđenje narodne budućnosti. Ta nikad i ničim pokolebana vera u pobedu dobra nad zlim, ono je, što će ostati kao najveće, u slavi Ljube Davidovića.

Deset zapovesti Ljub. M. Davidovića

– Pravo svih građana u državi na pune građanske i političke slobode; – Pravo naroda da sam raspoređuje terete i kontroliše gazdovanje; – Pravo naroda da vlada kapitalom a ne kapital narodom; – Pravo na opstanak svake porodice (čiji se hranitelj nađe u bolesti, besposlici ili nesposobnosti za rad); – Pravo naroda da banka koja se zove narodna bude u istini narodna.; – Pravo seljaka da njegov proizvod dobije poštenu cenu; – Pravo radnika na pristojnu zaradu i pristojan odmor; – Pravo naroda da najpotpunije osigura pravičnost u svojoj zemlji (da odabira najbolje sudije koji će suditi po zakonu); – Pravo naroda na blagostanje i mir u zemlji i ugled u svetu; – Pravo naroda da sam svoju sudbinu izgrađuje

Kako je govorio Ljuba Davidović o demokratiji

– Bez slobode štampe nema javne kontrole u državi, a bez javne kontrole nema zdravog ni pravnog, ni moralnog poretka; mi hoćemo slobodu za sebe i za svoje protivnike.

– U slobodnoj diskusiji i lakše i brže se pronalaze rešenja svih otvorenih problema u našoj zemlji. Slobodna diskusija biće najkraći put rešenju socijalnih i ekonomskih problema u našoj državi. Jedino u slobodi moguće je ostvariti ravnotežu i zamah svih, u materijalnom i duhovnom pogledu.

– Sloboda narodu kao pravo, a ne kao milost. Ni pojedinci, a tim pre čitavi narodi, ne žive ni od čije milosti.

Tako je govorio čika Ljuba Davidović. Davidović je bio odlučni borac za demokratski sistem. Demokratiju je shvatao kao ideju čovečnosti i poverenja, kao najbolji sistem koji dozvoljava da se slobodnom diskusijom, kritikom, kompromisom srodnih elemenata dođe do rešavanja društvenih problema.

„Patriotizam je problem mudrosti a politika razumno služenje narodu.“ Ljuba je shvatao patriotizam kao problem mudrosti koji je vezan s moralnim i etičkim principima, a vrlo često i sa psihološkim raspoloženjima narodnih masa. Znao je da su srušeni mnogi ideali zbog lažnog patriotizma, da su zbog toga mnogi narodi zapali u haos i građanske ratove koji su doneli siromaštvo, glad i nesreću.

Davidović je voleo slobodu jer je verovao da je ona najosnovniji pojam i najlepša tekovina ljudskog društva, najdragocenija odlika koja karakteriše pravoga čoveka; da je ona najsigurniji regulativ da se ne skrene s puta čovečnosti, progresa i pravde; da je ona najbolji korektiv svih nastojanja i postupaka pojedinaca i skupina i, najzad, da je sloboda onaj čudesni podstrekač svih ljudskih ideala, zamisli i otkrića. Umro je boreći se za ideal svoje mladosti: slobodan narod u slobodnoj državi.

Diktatura kralja Aleksandra Karađorđevića, nošena jednom krupnom istorijskom ličnošću i prožeta velikom jugoslovenskom idejom, nije urodila plodovima koje je njen nosilac očekivao. Po njegovoj pogibiji (9. okt. 1934), videlo se da se opet mora vraćati polaznoj tački. Ima glasova da sam kralj Aleksandar pred kraj svoga života nije više imao mnogo iluzija u tom pravcu i da je spremao promene. Bilo što mu drago, njegova smrt lišila je šestojanuarski režim njegovog autoritarnog zastupnika: s dolaskom na vlast dr Milana Stojadinovića bačena je u zasenak i jugoslovenska ideja, koja je, po kralju Aleksandru, bila opravdanje i otkup diktature. Nestalo je glave, nestalo ideje, a ostalo je samo nasilje, korupcija i laž u najgrubljem obliku.

Davidović, mada u dubokoj starosti, na zarancima života, stavlja se na čelo akcije kojoj je svrha da udari glogov kolac režimu prinude i obezbedi istinsku narodnu vladavinu sporazumom narodnih predstavnika Srba i Hrvata. Na majske izbore (1935) Demokratska i Zemljoradnička stranka istupaju zajednički sa Hrvatskom seljačkom strankom i Jugoslovenskom muslimanskom organizacijom (Udružena opozicija). Da bi se volja srpske opozicije za sporazumom sa Hrvatima što jače podvukla, za nosioca zajedničke zemaljske liste određuje se formalno g. dr Maček. Udružena opozicija imala je ogromnog uspeha na petomajskim izborima 1935. godine.

Zbor u Kragujevcu 1935.

– Recite mu da dođe samo da ga vidimo, govorili su Šumadinci onima koji su, za vreme diktature, dolazili iz Beograda u šumadijska sela donoseći pozdrave Ljube Davidovića vernim simpatizerima Demokratske stranke. – Star sam, gospodine, a star je i on moj čika Ljuba. Žao mi je da umrem a da ne vidim još jednom mog starog prijatelja čika Ljubu, govorio je stari šumadijski ratnik i izvadio požutelo pismo koje mu je pre pune dve decenije pisao prijatelj Ljuba. I Čika Ljuba je došao. Posle mnogo vremena pojavio se sedi državnik, narodni tribun i apostol demokratije, na velikom šumadijskom zboru 1935. godine u srcu Šumadije, u Kragujevcu. Sam Čika Ljuba govorio je docnije da je to jedan od najsrećnijih trenutaka u njegovom životu. Posle nekoliko godina diktature, od sela do sela, kroz celu Šumadiju prostrujala je vest u narodu – Dolazi čika Ljuba. Sa nadom očekivala se tada reč tog čoveka koji je imao toliki uticaj na narod, koji je umeo da zanosi ljude, da izaziva suze, da budi borce i među malim ljudima junake otkriva. Pred 80.000 Šumadinaca, najvećeg zbora što ga je zapamtila Šumadija, progovorio je tada, posle dugog vremena, Ljuba Davidović. Njegove reči prvi put posle 6. januara 1929. odjeknule su preko Šumadije kroz celu zemlju. Popeo se na tribinu stari narodni tribun, najomiljeniji političar Srbije. Zaglušni pozdrav pretvorio se u jedan veliki spontani usklik a posle govora masom je ovladala neka sveta tišina. Onaj stari šumadijski ratnik, sa Karađorđevom zvezdom na grudima je zaplakao. Ali 1935. bitka nije bila dobijena i čika Ljuba nastavlja borbu da državnu upravu postavi na najdemokratskiju osnovu. Ukoliko je režim Stojadinović-Korošec-Spaho postajao nasrtljiviji, utoliko se pojačavala vezanost srpske Udružene opozicije (Demokratska, Radikalna, Zamljoradnička stranka) i Seljačko-demokratske koalicije (Hrv. seljačka stranka i Samostalna demokratska stranka). Sporazum od 8. okt. 1937. godine između UO i SDK učvršćuje opozicioni narodni blok i za punovažno preuređenje države predviđa, kao princip, većinu Srba, većinu Hrvata i većinu Slovenaca (ta odredba jasno isključuje tuđinske manjine iz odlučivanja o tome pitanju). Na izborima od 11. dec. 1938. pobedila je „Jereza“ (JRZ – Jugoslovenska radikalna zajednica), ali opozicione snage u zemlji izvojevale su takvu moralnu pobedu da se pokazao neodrživim režim koji je svoje glasove dobio kupovinom, nasiljem i blagovoljenjem tuđinskih manjina.

Događaji u toku 1939. godine doneli su i zemlji i stranci nova razočaranja. Ponovio se slučaj iz 1925. godine. Predstavnici Hrvatske seljačke stranke još jednom su izneverili svoje saveznike iz duge borbe i opet prešli protivniku, sad po znatno skupljoj ceni. Akt od 26. avg. 1939 (zvani „sporazum Cvetković – Maček“) nema nikakve veze ni s načelom narodne vladavine ni s načelom narodnog sporazuma. To je jednostavno pogodba Hrvatske seljačke stranke s režimom prinude protivu koga se Davidović stalno borio zajedno sa hrvatskim političkim predstavnicima. Hrvati su dobili preveliku teritoriju na štetu srpskog dela naroda, preveliku kompetenciju na štetu državne celine – a u zamenu za to, kao platu, ubrizgali su novu, svežu krv jednom iscrpljenom i onemoćalom prinudnom poretku. Kod toga posla narod je bio odsutan.

Neverstvo i pogodba oko podele vlasti u državi zamenili su sporazum; koncentracioni logori zamenili su narodnu vladavinu. U ovako uobličenoj i nedovršenoj državi, kako je stvorena 26. avg. 1939, ima mesta za sve prohteve – samo ne više za Jugoslaviju. Sa svojom strankom, koja je prva podigla zastavu narodnog sporazuma, Davidović je sve do smrti ostao u oštroj opoziciji prema novome poretku JRZ – HSS. Ne što i sam nije učestvovao u vlasti, već što je dokument Cvetković – Maček sve drugo, samo ne narodni sporazum. Davidović nije predviđao ništa dobrog iz toga; tištala ga je briga o posledicama koje mogu nastati i doneti nove opasnosti. Ukoliko je sud njegov i njegove stranke više dobijao potvrde u razvoju događaja, Davidović je s većom setom govorio o prilikama pod kojima će završiti dane. Voleo bih da mi nismo bili u pravu! – rekao je jednom. U toj reči sav je Ljuba Davidović.

Izlaz iz mučnog položaja u kome se nalazila zemlja, pok. Davidović je video u povratku istinskoj narodnoj vladavini i u pribiranju Srba radi zaštite svoje uže baštine i širokih nacionalnih interesa. Tu je misao on izražavao u svojim poslednjim člancima, to je amanet koji je ovaj veliki narodni vođ ostavio svome narodu.

Ima ljudi o kojima nikada nije mnogo govoriti. To su oni ljudi koji ulaze u granitnu podlogu svoga naroda. Oni katkad nemaju sjaj koji ima lomno staklo, ali se zna, da njima ima da se zahvali što granitna podloga ostaje neokrnjena i pored svih nepogoda s kojima narodi imaju da se bore u svojoj političkoj i nacionalnoj istoriji. Ukoliko jedan narod takvih ljudi ima više, utoliko je i jezgra njegova kremenitija. Život i dela tih ljudi, prepričavani i uznošeni, služe kao nauk i hrana naraštajima. Ljubomir Davidović bio je od toga soja.

Njegov život može se ispričati u nepovezanim anegdotama, a da se ipak dobije jedna umetnički verna slika. Može se prikazati i kao jedna prava linija, bez ikakvih skretanja, a da se opet ima jedna savršena objektivna predstava. Nacionalno i političko delovanje Davidovićevo bilo je geometrijski jasno, a lepo kao kakva tužna pesma. Nigde mrlje. Uživanje i za misao i za oko. To je svakako razlog što su njegovi postupci bili uvek celom svetu razumljivi, a njegova ličnost poštovana i s ljubavlju gledana od cele javnosti.

U našem životu Ljuba Davidović je predstavljao jednu visoko moralnu ličnost. Njegova smrt okupila je oko njegovog odra u jednodušnom priznanju najistaknutije predstavnike svih političkih pravaca. Najširi narodni slojevi, naročito mali svet, seljaci, zanatlije, žene, pa i deca, oni koji se ne bave dnevnom politikom, bili su dirnuti njegovom smrću. Šta je to što je činilo snagu i neodoljivu čar njegove ličnosti, mamilo suze i ljudima tvrdim na suzu? Mnogi su se to pitali u onim danima kad je čitav narod stajao pogružen, osećajući da sa Ljubom Davidovićem odlazi nešto veliko čemu skoro neće biti zamene.

Taj čovek bio je načelan u jedno beznačelno doba. Uverenje je za njega bilo jedina stvar koja je opredeljivala njegove postupke. Ništa ga nije moglo pomesti, ni obećanja, ni pretnje, ni uvreda. I ukoliko su vremena postajala ljigavija, utoliko je više odskakao Davidovićev uspravni stav. Prav kada se svi savijaju, takav je Davidović od mladosti, od časa kada šalje kralju protestnu depešu, pa sve do smrti kada odbija učešće u vlasti vezano za žrtvovanje načela. Sećam se kako je jednom prilikom, kad je trebalo nekoga isključiti iz stranke zbog šurovanja sa vlašću, odrešito poručio Izvršnome odboru: „Secite, ili ću da sečem. Snaga naše stranke je u tome što ne zna za trgovanje načelima.“

Bio je pošten u jedno nepošteno vreme. Vladika Nikolaj tačno kaže o njemu: „Siromah u svemu, bio je bogataš u čestitosti i poštenju. Za njega nisu postojala dva morala, lični i politički, nego jedan. To je tajna njegove ličnosti.“ Taj šef stranke, za koga nije glavna stvar bila hoće li sedeti na vlasti ili ne, ko je znao da se narodu može podjednako dobro da služi i kao vlast i kao opozicija – nije mario za novac i za bogatstvo. Kao da je stalno imao na umu one pametne narodne stihove koji kažu da „kad čoveka samrt nađe – ništa sobom ne ponese – do skrštene bele ruke – i pravedna dela svoja“. Davidović je zaista i u tom pogledu bio čovek pravednik. U svome nepogrešnom nagonskom osećanju ljudi i stvari nije se prevario onaj seljak koji je, na pomenu priređenom Davidoviću u rodnoj Vlaškoj, uzviknuo iz dna duše: „E moj gospodine, od svetoga Save među Srbima nije bilo boljeg čoveka!“

Davidović nije bio ni partizan u danima kada se partija stavljala iznad države. To je jedna od najlepših odlika njegove ličnosti. Taj beleg je on uspeo da utisne i svojoj stranci. Ni Davidović ni njegova partija nikad nisu imali partizansko čulo. Na njegovu pogrebu, predstavnik radikalne stranke, s kojom se Davidovićeva stranka najduže nekad borila, izjavio je s priznanjem: Da nikad nije pala ni najmanja senka sumnje da je Davidović u svome radu, ma kakve interese stavljao izvan opštih narodnih i državnih. To isto ističu i drugi. Takvo njegovo držanje često je nanosilo štete partiji, ali ga je uzdiglo visoko iznad svih ostalih političara. Poznato je kako je Davidović preporučivao narodu da na opštim izborima bira najboljeg čoveka u selu bez obzira na stranku i to je savetovao u vremenu kada je stranka na vlasti pokušavala da čak i od staleških, radničkih i činovničkih organizacija napravi partijske ekspoziture.

Ljuba Davidović osećao je nagonsku odvratnost prema nasilju. I u tome je on bio čisti predstavnik naše Šumadije, bolje reći cele naše Srbije. Nije krio da nam kaže svoje simpatije prema borbi koju su radi odbrane svoje staleške i duhovne nezavisnosti vodili profesori i učitelji. Bunila ga je malodušnost, neopiranje zlu, koje naleće utoliko drskije, ukoliko je otpor slabiji.

Davidović koji nije nikog mrzeo, naročito je mnogo voleo sitnog čoveka i neprestano nastojao da digne njegovu veru u sebe. Celo njegovo političko delovanje, protkano borbom s velikanima, značilo je jedno neprekinuto dizanje vere naroda u njegovo pravo i u njegovu nepobedivu snagu. I ukoliko je ta vera ljudi bila slabija, utoliko je Davidovićeva figura više odskakala. Evo dve istinite anegdote, koje to pokazuju.

Okreni drugi obraz

Došao u kuću Davidovićevu jedan Vlaščanin. – Ja evo dođoh do tebe, gospodine Ljubo. – Dobro došao. Sedi. Kojim dobrom? – Pa dođoh do tebe da ti se požalim. – Šta ima? – Eto, zvao me sreski načelnik u kancelariju. Ispsova me što sam glasao za tebe. Pa na kraju, stid me da ti kažem, udari mi šamar po obrazu. – A ti? – Ja, eto, dođoh da ti se požalim. Poslužio ga je kavom. Razgovarali su dugo o selu. U neko doba diže se Kosmajac. – Pa da idem, gospodin Ljubo! Vreme je. – Hajde. Zbogom pošao. – A ti mi ništa ne reče šta da radim. – Na šta ti to misliš? – Pa na onog našeg kapetana. – A to? Pa ništa. Čekaj da te zovne opet pa okreni onaj drugi obraz. Ja, vidiš ne bih otrpeo da sam bio na tvom mestu.

Ljuba i prosjak

Poznato je da je Davidović svakoga meseca slao izvesnu sumu novca Društvu za suzbijanje prosjačenja. Takođe se zna da je često odlazio na groblje, gde mu se preselila cela uža porodica (imao je i kćer koja je umrla kao devojka), a tamo su ga poznavali svi prosjaci. Znao je i on njih. Jednoga meseca reši se on da opet da svoj prilog Društvu za suzbijanje prosjačenja, ali negde zagubi čekovnu uplatnicu. Tog dana pošao je na groblje s jednim prijateljem, novinarom koji ga je često pratio. Kad su stigli pred grobljansku kapiju, Davidović priđe prvome prosjaku koji je držao kutiju.

– Dobar dan, gospodin – Ljubo! pozdravlja ga prosjak. – Dobar dan. Slušaj, Jovane, hteo sam da te zamolim za jednu uslugu. Prosjak ćuti zaprepašćen pred tom nečuvenom stvari, ne mogavši da veruje svojim ušima da njega neko za nešto ima da moli. – Bi li ti meni hteo da učiniš jednu uslugu, pita opet Davidović prosjaka. Prosjak počinje da drhti, ruke mu se tresu. – Ja vama gospodin Ljubo?… Ja sam prosjak… – Ništa za to. Ti si pošten čovek. Jesi li pošten čovek? – Jesam, gospodin Ljubo. – Izgubio sam uplatnicu, a nemam vremena da odem do vašeg udruženja. Bi li hteo da umesto mene, odneseš ovih stopedeset dinara? Prosjak je raširio oči. Tu basnoslovnu sumu nije ugledao bogzna od kad. A sada se taj novac predaje u ruke njemu, prosjaku prezrenom, kome se da ili ne da, pola dinara. Najzad nalazi reči: – Gde da vam donesem priznanicu, g. Ljubo? – Ne treba mi priznanica, ja znam da ćeš ti predati novac. I Davidović, sa svojim širokim crnim šeširom, sa štapom u ruci, malo povijen, prolazi kroz grobljansku kapiju, odlazi na nemi razgovor sa svojima. Sutradan prosjak sačekuje Davidovića pred kapijom, uspravljen, ozaren. Prilazi mu s nekom hartijom u ruci. U očima je novi sjaj, hod pouzdaniji. – Gospodin Ljubo… Evo priznanice… Uzima ruku Davidovićevu i ljubi je. – Hvala vam, gospodin Ljubo, za ovo što ste učinili za mene… Veliko vam hvala… Stvar sitna na izgled. Ali ne. U prosjaku koji je stajao pogružen, bez vere u sebe i bez vere u društvo, Davidović je podigao veru. Iz njegova gesta, tako prostog, tako prirodnog, rodio se jedan čovek, nov i za sebe i za društvenu zajednicu. Taj prosjak imaće opet gladnih dana i studenih noći, umreće možda na nekom smetlištu, ali će otići sa probuđenom verom i sa svešću da je čovek kao i drugi.

Kada sam slušao tu anegdotu od Davidovićeva prijatelja, očevica događaja, nisam se mogao oteti misli: da naša demokratija, da naš narod, liče na tog jadnog prosjaka… prezrenog, s kutijom u ruci kraj kapije grobljanske. I njoj, demokratiji našoj, prišao je Ljuba Davidović… Hoće li se i ona, kao taj prosjak, uspraviti, s novim sjajem u očima, s novom krvlju u žilama? Hoće li se u njoj roditi onaj nekadašnji, onaj stari borbeni čovek od čijeg će se topuza zatresti kule i zadrhtati bezakonici?

To su pitanja koja čekaju na odgovor. Mi smo uvereni da će se i ovaj naš prosjak pretvoriti u čoveka i poći da od samozvanca zatraži otetu očevinu. U tome je, ukratko rečeno, veličina Ljube Davidovića: u narodu on nije video prosjaka koji treba da čeka da mu se što udeli; u narodu je on gledao – i to je ispovedao, dižući mu duh – skup ponosnih ljudi čije je dobro i pravo na slobodu iznad svega drugog.

Tekst napisao Radoje L. Knežević iz Jagnjila, profesor francuskog jezika II beogradske muške gimnazije, učitelj kralja Petra II i ministar Dvora, koji je sa svojim bratom majorom Živanom Kneževićem bio jedan od četvorice ključnih ljudi koji su organizovali prevrat 27. marta 1941. godine (Radoje i Živan su potomci slavnog kneza Đuke od Lepenice, oberkneza Kragujevačke nahije, koji je sahranjen u Jagnjilu i po kome su jagnjilski Kneževići dobili prezime). Tekstu su pridodati i lokalni zapisi o Lj. Davidoviću.

(Priredio za Pečat U.M. jan. 1999)

Ljuba Mrav

Šef Demokratske stranke Ljuba Davidović, dok je kao dečko čuvao očevu stoku u Vlaškom polju po livadama oko Velikog Luga, dobio je nadimke Ljuba Popin i Ljuba Mrav, od svojih vršnjaka Vlaščana, Amerićana i Vrbičana. Mnogo godina docnije kada je Ljuba postao ministar i državnik, mnogi od njegovih Kosmajaca kod njega su za pomoć i savete išli. Možda je i zbog toga Ljubina Demokratska stranka u ovom opštinama imala u to vreme najviše glasova.

Kada se saznalo da Ljuba svoga jedinca nije hteo u Prvom svetskom ratu, (kao neki ministri) da pošalje u Francusku, da za Srpku vojsku kupuje furaž, već ga je poslao u rov, gde je poginuo, sretne neki Ljubin seljak Kosmajac na Terazijama Ljubu i uz seljačku psovku povika mu: da nije nikakav otac, kad je svoje jedino dete pustio da pogine i poče da vitla štapom prema Ljubi. Žandarm pozornik pritrča da spasi Predsednika vlade SHS, a Ljuba tada reče žandaru: „Ne diraj ga, pa makar me opaučio.“

Ovu anegdotu zabeležio je Predrag Milićević iz Amerića u svojoj knjizi „Amerić i Mala Vrbica“, koji je u ime svog ostarelog oca, godine 1940. odao poslednju počast Ljubi Davidoviću pored njegovog odra u u njegovoj kući u Njegoševoj ulici u Beogradu. Čika Ljuba Davidović ima danas daljnje rođake u Koraćici, Ameriću, Mladenovcu i Beogradu.

Davidović i Pašić

Čika Ljuba je na prvi pogled odavao utisak pravog srpskog domaćina, dobrog, okruglastog, dobrostojećeg, okretnog i hitrog domaćina koji sve manifestacije života posmatra sa svog domaćinskog gledišta. Smiren pogled, odmereni pokreti koji ulivaju poverenje i pre nego što se izusti prva reč. I u dubokoj starosti sačuvao je prav izgled, brze pokrete i mladalački temperament. Govorio je glasno, odsečno, umeo je da se smeje grohotom, iskreno, jednim zdravim seljačkim smehom. U privatnom životu važio je za dobričinu, koji se nikome ne zamera i koji usvaja mišljenje svoje zajednice, često i svakog svog sagovornika, tako da se stiče utisak da je verni odjek mišljenja svoje zajednice. Svaka njegova akcija čini se da je bila inspirisana od nekoliko ličnosti iz njegove okoline. U političkom životu nije bio dobričina, on je bio profesionalni političar i kao svi političari pribegavao je principu da „cilj opravdava sredstvo“ i da „samo magarac ne menja svoje mišljenje“. Iako bez izrazite individualnosti i volje, iako se za njega ne može reći da je politički ideolog, publicista ili veliki govornik, Davidović je ipak bio najpopularniji srpski političar posle Pašića.

Davidović nikada nije mario Pašića. Pašić s pozicije vlasti nikada nije o Davidoviću rekao nijedne ružne reči. Kada bi mu se učinilo da je Davidović preterao u svojim napadima na njega i njegovu politiku, uobičajavao je samo reći: „Ljubina posla.“ S druge strane Ljuba retko da je propuštao priliku da Pašića napadne. To je trajalo još od vremena kada se Davidović odvojio od Pašićeve stranke i stvorio sa svojim prijateljima Samostalnu radikalnu stranku. Neobuzdana i skoro divljačka borba između te dve stranke trajala je od 1901. godine pa sve do kraja rata 1918. godine. Opozicija je vodila i za vreme rata perfidnu borbu protiv Pašićeva kabineta. I posle rata g. Davidović kao šef Demokratske stranke, u nekoliko mahova predsednik Kraljevske vlade, dobričina čika Ljuba, nije imao milosti prema svom rivalu Pašiću.

U izvesnom pogledu Pašić i Davidović su bili prilično slični. Ni jedan ni drugi nisu bili intelektualci, nedostajalo im je ono što se tada u Evropi nazivalo „kultura mozga“. Obojica su bili patrijahalni ljudi. Obojica su u jednoj novoj državi Jugoslaviji, mešavini različitih nacija i mentaliteta, previđajući tu raznolikost, nastojali da ta plemena i nacije, tretiraju kao političke grupe, koje materijalnim i moralnim koncesijama, pretnjama i ucenama, mogu pridobiti za ovu ili onu politiku. Pašić je bio predstavnik „srpske koncepcije“, a Davidović predstavnik „jugoslovenske koncepcije“. Pašić je bio najpopularniji jer je bio najverniji izraz srpskog plemena, koji je zavodio mase do sebe, a Davidović je bio toliko popularan jer je bio na istom nivou s najširim narodnim masama, jer se spuštao do mase.

Pašić i Davidović, dva ljuta rivala bili su najpopularniji srpski političari između dva svetska rata

P.S.Taletov

Spomenik u Vlaškoj

Dana 25. oktobra 1993. na 130-godišnjicu rođenja Ljube Davidovića, u porti crkve u Vlaškoj, u organizaciji mladenovačkog Opštinskog odbora DSS, otkriven je spomenik Ljubi Davidoviću. Spomenik je osvetio vladika Sava i sveštenici mladenovački, a prisustvovali su: Vojislav Koštunica, Radoslav Stojanović, Mirko i Draško Petrović, Nebojša Janković i drugi. Pred okupljenim poštovaocima Ljube Davidovića govorili su Voja Koštunica i Rade Stojanović. Na spomen-ploči piše: APOSTOLU DEMOKRATIJE, ČIKA LJUBI DAVIDOVIĆU, DEMOKRATSKA STRANKA SRBIJE

Pošten čovek

Za razliku od većine srpskih političara Davidović je bio plod domaćeg vaspitanja ali ipak Evropejac koji je crpeo svoje demokratsko izvorište u patrijahalnoj i demokratskoj seljačkoj sredini svoga detinjstva. On je iz šumadijske pitomine sa obronaka Kosmaja doneo skromnost, čednost i za naše preke i žustre naravi neubičajenu razumnost, snagu uverenja, poštenje i neposrednost. On je u svoj nastup unosio prostosrdačnost i optimizam jedne mlade i narastajuće, u osnovi, seljačke zemlje. Davidoviću je nedostajalo osnovno svojstvo političara: žudnja za vlašću. Za ocenu političara koji je zastupao ideju kompromisa to je bila oznaka slabosti, za ocenu njegovog karaktera to je bio dokaz postojanosti ličnih uverenja. Ljuba Davidović je imao sreću da ode sa ovoga sveta pre no što bi mu usud namenio da vidi slom svega čemu je posvetio život. Poruka koju je ostavio naraštajima jeste da razum treba da nadvlada trenutne strasti, da se demokratija satoji u priznanju jednakosti prava i obaveza svih građana.

Dimitrije Đorđević u svojoj knjizi „Portreti“.

Četnička akcija

Makedonija je za kontinetalni Srbiju imala ulogu pluća jer je omogušavala pristup Jegejskom moru, dok je za Grčku bila pojas zaštite od slovenskog pritiska sa severa a za Bugarsku bila sentiment i zaloga za hegemonizam na Balkanu. Sve tri susedne zemlje zasnivale su svoje zahteve na istoricizmu, ali su naporedo s njim pozivale i nacionalnu pripadnost sunarodnika na području koje je Jovan Cvijić označio kao slovensku flotantnu seljačku zajednicu sa grčko otomanskim gradskim središtima. Srbi su imali saosećajnost s makedonskim življem izloženim zulumima turskih vlasti.

Vlaščanin Ljuba Davidović, preko Udruženja srpske braće i Narodne odbrane, zajedno sa Miloradom Gođevcom, Živojinom Rafajlovićem i Vladimirom Karićem bio je osnivač srpske četničke akcije u Makedoniji.

Makedonija je osvojena ratom 1913. ne zato što se htelo osvajanje već što naš narod tamo živi, hteli smo je osloboditi kao svoju zemlju srpsku koja se prostire od podunavlja do povardarja. Istorija će kasnije potvrditi ovu tezu: od makedonskih zemalja nacionalno priznanje dobio je jedino onaj deo koji je Srbija oslobodila 1912. godine. Njen jegejski i pirinski deo postepeno su se utopili u Grčku i Bugarsku.

Davidović ovu akciju nije vodio činovnički. Lično je bio u stalnom kontaktu sa svim viđenijim srpskim vojvodama a žrtvovao je i svog sina jedinca koji je pao na Kajmakčalanu.

Ljuba je kao predsednik opštine Beograda dočekao 1912. princa Aleksandra i Arsena Karađorđevića u njihovom povratku iz Balkanski ratova.

Ljubomir Davidović bio je prvi srpski političar koji se u potpunosti odškolovao u svojoj zemlji. Nakon Prvog svetskog rata i stvaranja Demokratske stranke, sastavljao je ispred svoje stranke Vladu tri puta (dva puta 1919. i jednom 1924), ali je u njoj ostao razmerno kratko, svega 289 dana. Težeći velikim promenama ostao je ipak upamćen kao stranački vođa, a ne kao državnik. Ljuba Davidović je vezivao za sebe osećanja koja često obesmišljuju poziv političara- voleli su ga čak i protivnici. Govorilo se kako su ga ljudi „više voleli nego što su ga poštovali, više ga poštovali nego što su mu se divili“.