Vladimir Manić

SLIKAR I IKONOPISAC, RESTAURATOR I KONZERVATOR  

Na desetogodišnjicu prerane smrti Vlade Manića podsetimo se na izuzetnu karijeru ovog mladenovačkog umetnika.

Posle više od dve decenije života i rada širom Evrope i Sjedinjenih Američkih Država, godine 2001. Vlada se vratio u zavičaj u Mladenovac i Pružatovac pod Kosmajem.

Rodio se u Mladenovcu 1957. godine. Otac Tugomir Mirko Manić, diplomirani ekonomista, došao je 1953. iz Pirota u Mladenovac na mesto komercijalnog direktora Keramike na poziv tadašnjeg gen. direktora Mike Živojinovića. U Mladenovcu se ženi Maricom Stepanović, koja je predavala domaćinstvo u OŠ „M. Živojinović“. Vladin deda i Maricin otac Vlasta, (poreklom iz Pružatovca), bio je direktor Osnovne škole „M. Živojinović“, a Vladina baba Spasa, učiteljica, sestra je braće Mike i Momčila Živojinovića iz Amerića. Porodica Manić je prvo stanovala na keramičkoj koloniji (na Dedinju) gde se Vlada rodio, a kasnije su se preselili u tada novu zgradu pored ulaza u „Srbijanku“. Prvi Vladin učitelj u OŠ M. Živojinović bila je Nađa Mitrović, u generaciji sa Vladom Tijanićem, Žikicom Ristić… Posle osnovne škole upisuje mladenovačku gimnaziju. U gimnaziji sa drugovima igra košarku. Vlada je bio odličan đak ali ne baš disciplinovan. Nekoliko njih iz razreda, Branko Milanović Fila, Nebojša Janjić Mačak, Bata Matić, bili su toliko nemirni da su posle prvog tromesečja morali da ih razmeste u različita odeljenja.

Po završenom prvom razredu gimnazije, Vladin otac sa mesta komercijalnog direktora Jugoazbesta prelazi u Beograd, u predstavništvo „Munje“ iz Zagreba i porodica se seli u Beograd. Godine 1980. otac je u saobraćajnoj nesreći poginuo na putu za Novi Sad. Vlada je u redovnom roku završio XI beogradsku gimnaziju. Posle gimnazije upisao je Akademiju primenjenih umetnosti.

Razgovarali smo sa Vladom krajem avgusta 2001. dok je boravio na odmoru u Mladenovcu.

Vlado, kako se dogodilo da upišeš Akademiju? Ja sam uvek crtao. Moj deda po ocu završio je u Rusiji teologiju, filozofiju i slikarstvo i bio prota knjaževačke crkve i nadareni slikar. U gimnaziji je predavao pored veronauke i crtanje, verovatno sam od njega povukao miris slikarske boje. Na fakultetu sam imao srećnu okolnost da mi slikarstvo predaje prof. Milun Mitrović. Za konzervaciju sam se vezao radeći uz prof. Vasu Mustura, drezdenskog đaka, pionira te oblasti kod nas. Profesori su mi bili i Dragan Milosavljević, a kasnije Brane Živković i Zdenka Živković.

Kako si zavoleo restauraciju? Prvi džeparac zaradio sam kao student radeći freske. Prvi rad na restauraciji manastira u Srbiji imao sam u Staroj Pavlici kod Raške, posle toga sam radio restauraciju Sopoćana kada me je primetio Bertil Isakson iz Švedske koji je bio na proputovanju kroz Srbiju. Upoznali smo se, ja sam mu se dopao jer sam bio jako mlad a radio sam restauraciju fresaka, pa me je pozvao da dođem u Švedsku. Tako je on još tada postao moj mentor i ja sam kao student počeo da odlazim kod njega.

Bio sam četiri puta na Svetoj gori kao član retušerskog tima Zavoda za zaštitu spomenika. Prvi put bio sam tamo 1975, sve ukupno jedanaest meseci boravio sam u Hilandaru. Prošle godine sam takođe posetio Svetu goru sa jednim mojim prijateljem iz Amerike. Od jednog ruskog monaha u Kareji na Svetoj gori naučio sam posebnu tehniku pozlaćivanja. Bio sam član tima za konzervaciju i restauraciju u 15 jugoslovenskih manastira nastalih od 9. do 16. veka, između ostalih i u Gračanici i Pećkoj patrijaršiji.

Kako se dogodilo da odeš u Ameriku? Nakon završene Akademije primenjenih umetnosti otišao sam ponovo u Švedsku kod dr Bertil Isaksona, koji je jedan od najvećih poznavalaca srednjevekovnog slikarstva u svetu, ne samo u Skandinaviji, nego i šire, koji mi je otkrio tajne srednjovekovne tehnike slikanja fresaka. Ja sam mu bio asistent, držao sam za njegove studente praktičnu nastavu na Upsala univerzitetu i poučavao ih kako se rade freske i restauracije. Najznačajnije angažovanje tamo, bilo mi je na radu u Jurgsholme cappelle u blizini Stokholma. Radio sam tamo u jednom poznatom konzervatorskom studiju Urban Ullenius, i postao član Udruženja likovnih umetnosti Švedske Kraljevske Akademije.

Iz Švedske sam povremeno odlazio u Nemačku, Francusku i Italiju. Posle tri i po godine mog usavršavanja i rada u nacionalnom muzeju u Stokholmu, sa profesorom odlazim u Ameriku, gde smo prvo radili analizu i ekspertizu jedne stare slike Andrea Montenje i restauraciju jedne panelne slike Simona Martina u Art institutu u Metropoliten muzeju u Njujorku,vrednu 12 miliona dolara. Radili smo zajedno deset meseci u Americi, išli smo tamo i vraćali se, ali kad smo treći put došli u Ameriku, ostali smo da radimo za jedan institut u Čikagu. Bertil se, međutim, razboleo pa se vratio u Švedsku gde je preminuo. Kako smo bili pod ugovorom ja sam morao da ostanem u Americi sledećih 18 meseci i završim posao.

Kako je tekla dalje tvoja karijera u Americi? Radeći u Čikagu upoznao  sam  još neke poznate konzervatore kao što je bio Timoti Dalton. On je bio najveći poznavalac ekspertize, analize, poznavanja pigmenta na starim slikama. Kada mi je istekao ugovor bilo mi je teško da se zaposlim kao konzervator jer mi je trebala licenca, pa sam otvorio svoj MV art studio sa sedištem u Čikagu. U tom gradu sam ostao tri godine. Bilo mi je bilo vrlo teško u početku zato što nisam znao jezik, jer sam otišao tamo  sa deset reči engleskog. Počeo sam da učim jezik, upoznao jednog partnera Amerikanca Aleksa Rejdonsa.

Kako bi opisao svoj dosadašnji umetnički rad? Bavim se restauracijom fresaka, slikanjem zidnih slika, imam svoj studio, slikam, održavam kolekcije za velike kolekcionare itd. Danas sam član Američkog instituta za konzervaciju (ACI) u okviru kojega sam član Felo Associed koji broji oko 350 do 400 ljudi u celoj Americi. Imam kontakte i prijatelj sam sa jako puno ljudi iz moje struke kao i sa ljudima koji nas podržavaju. Radio sam u mnogim muzejima, recimo u Hueg museum of Atlanta, u San Francisku Asian museum, Art institut u Čikagu. Timoti Dalton je postao moj odličan prijatelj, koji je poznati svetski konzervator. Amerika definitivno izdvaja najviše para za umetnost. Mnoge kompanije šalju mi slike na analizu i čišćenje. Fantastičan je to osećaj kada znate da ste nečemu što je hiljadama godina staro vratili oblik i boju. Veliko je to zadovoljstvo i ja sam se emotivno vezivao za neke objekte, slike i predmete.

Koji je najznačajniji rad iz tog perioda? To je bila jedna grčka katedrala na Kvark stritu. U Čikagu i okolini zajedno sa Indijanom radio sam sedam crkava, oslikao ih, a neke i restaurirao. Punih osam meseci sam radio Sabornu crkvu Blagovesti u Čikagu, gde sam oltar pozlatio sa više od 30 kilograma zlata u tankim listićima. Radio sam tokom svih ovih godina u Americi u preko dvadeset crkava radeći u nekima nove slike a u nekima restauraciju.

Da li si uradio neku našu crkvu? Jesam, to je bilo u gradu Omaha u državi Nebraska, gde je crkvu Sv. Đorđa izgradila naša stara emigracija. To je inače grad u koji su stigli prvi Srbi (iz Like) u Ameriku, još u 19. veku. Grad je lep, i to je mesto koje mi se ponajviše sviđa u Americi, sagrađen je planski, tačno na sredini pruge između istoka i zapada i tu se pretovarala i klala stoka, a naši doseljenici su kao pioniri u tome učestvovali.

Gde si sve živeo i radio u Americi? Iz Čikaga sam prešao u San Francisko gde sam proveo godinu i po dana, zatim prelazim u Atlantu, a potom 1994. u Majami. Živeo sam i u Irskoj pet meseci jer je moja bivša supruga Sarah Davis bila Amerikanka irskog porekla. Poslednjih godinu dana živim u Hjustonu. Sada imam novu firmu, pošto imam više posla. Zove se Manic & Associed i zapošljava šesnaest ljudi. Imam i svoju galeriju u Hjustonu (Crown galery) pošto sam ja i slikar i konzervator, a moje slike se stalno nalaze u još četiri galerije u Americi. Na Triniti koledžu u Irskoj predavao sam konzervaciju i tehnike srednjovekovnog slikarstva. Imam kompaniju u Njujorku koja priprema specijalne akrilne boje po mojoj recepturi i specijalne veličine platna, na kojima radim slike tako da izgledaju kao prave freske. Tokom godina živeo sam u mnogim gradovima u Americi radeći grčke, ruske, ukrajinske, jermenske crkve, katoličke crkve, u Oklahomi, Indijani, Atlanti, Nebraski, Floridi… Do sada sam oslikao dvadeset i tri crkve i moram priznati da mi je najveći izazov bila crkva Svetog Đorđa u Servilu, Indijana koju sam radio najduže jer je prostorno najveća. Veliko zadovoljstvo mi je bilo da radim na projektu starog hotela koji je otkupila jedna brokerska kompanija u Južnoj Americi, Venecueli. U tom objektu sam uradio dvadeset i tri monumentalne freske u frizu, a u holu hotela dve skulpture u polimerima koji izgledaju kao mermer. Godinama radim velike poslove bez konkursa, isključivo na preporuku i to vrlo uglednih kompanija i klijenata. Tako sam neko vreme radio za konzervatorski studio „Bukovski“, veliku svetsku akcionarsku kuću.

Koje bi još tvoje značajne radove pomenuli? Pa evo na primer, u Milvokiju čuveni svetski arhitekta, Frenkflojd Rajt projektovao je crkvu, i ja sam bio prvi koji sam oslikao oltarski prostor u toj crkvi. Radim godinama konsalting za jednu veliku osiguravajuću kompaniju iz Častvorta kod Los Anđelesa. To je jedna od najvećih osiguravajućih kompanija čiji je vlasnik jedan moj dobar prijatelj, koji radi samo osiguranje umetničkih dela, tako da sam ja za njega radio restauraciju Rembranta, Mantenju, četiri slike Pikasa i dr. Za jednu crkvu u Filadelfiji, radio sam jedan crveni stub iz osmog veka, iz perioda romanike. Radio sam i jedno vreme u Azijskom muzeju u San Francisku, drvene skulpture stare 2.000 godina, za Stiven Solovija jednog od najvećih svetskih poznavalaca azijske umetnosti. Za vlasnika Black Buster-a, jedne od većih kompanija za rentiranje video filmova, koji je inače moj prijatelj, radio sam kuću, ogroman zamak koji sam oslikao svojim freskama i muralima. Radio sam i za poznatu Mewol familiju koji su kupili i preneli jednu crkvu sa Kipra, kamen po kamen u Hjuston. Februara ove godine bio sam u Panami gde sam preko jedne brokerske kompanije, učestvovao u renoviranju jednog hotela. Zanimljivo je da je 1992, dok sam bio u Čikagu, prošao strašan uragan Endru koji je sravnio Majami sa zemljom, a tamo sam imao jako puno radova koji su tada propali. Sada sam na pragu da potpišem novi ugovor za oslikavanje i restauraciju jedne grčke crkve u Majamiju.

Najdraži projekat mi je Omaha (Nebraska) gde sam oslikao sam staru srpsku crkvu koja je podignuta tridesetih godina, ali najteži posao mi je ipak bio u Dalasu (Teksas). Imao sam tamo veliki tim ljudi, a kupola u crkvi bila je na visini od 112 stopa, bilo je potrebno postaviti dvadeset sekcija skela do kupole. Bilo je sedamnaest saradnika samo na likovnom delu, četiri vajara i karvera u mermeru koji su došli iz Grčke. Oslikao sam i na drugom kraju sveta indijsku pravoslavnu crkvu koja se zove Sveti Toma. Zamislite, ima više od dvadeset i sedam miliona pravoslavnih Indijaca pored Bombaja.
 

Koje su ti bile najznačajnije izložbe? Imao sam preko 20 samostalnih izložbi (one man show) i preko 50 grupnih. Prvu izložbu imao sam na Hvaru u galeriji Pero Ivolić 1978. Imao sam nekoliko izložbi u Beogradu kao student. Godine 1989. imao sam izložbu u galeriji Ulf Beneter, koju  je jedan od vodećih likovnih kritičara Engel Bergston proglasio za jednu od pet najzanimljivijih u ovoj zemlji. To me je odvelo u renomiranu kompaniju svetskih razmera „Urban Ulenijus“ za koju sam radio pozlaćivanje reljefa u obnovi čuvene opere u Štokholmu.

Posebno mi je draga izložba iz 1993. Pozvan sam tada od Instituta za mir u svetu iz Detroita na izložbu tri slikara iz bivše Jugoslavije. Učestvovali su jedan Hrvat, jedan Musliman i ja. Veliki napisi po novinama pratili su tu izložbu, dobila je veliki publicitet. Izdvojio bih recimo i jednu izložbu u Čikagu u eksluzivnom kvartu Arlington hajd. Izložbe u Americi puno koštaju, pa se retko organizuju. Uglavnom slikari daju svoje radove galerijama, pa i ja svoje slike izlažem galerijama u Arkanzasu, Teksasu, Severnoj Karolini, kao i u svojoj galeriji u Hjustonu gde živim. Sve više se okrećem slikarstvu. Deo sam jednog vrlo popularnog pravca, koji se zove poetski realizam. Figuracija je tu dominantan likovni element, ali je i vrlo važno da su slike i zanatski dobro urađene. Čest motiv na mojim slikama je  jabuka, i ostalo voće, te slike su mi veoma tražene, tako da sam morao u jednom gradu da ostanem godinu dana slikajući samo jabuke i kruške, zbog čega su me prozvali Eplmen.

Napravio je milionski ugovor sa jednom od najvećih kompanija za kućnu dekoraciju „Krejt i Berl“ koja je dobila ekskluzivno pravo da štampa Vladimirove voćke na posuđu i salvetama. Poznavaoci umetnosti su ga poredili sa čuvenim majstorom mrtve prirode Šardenom – pričala je Vladina supruga Ana Manić.

Da li si upoznao neke naše slikare u Americi? Upoznao sam Đorđa Čermaka koji je slikar konceptualista. Znam i sina Džigurskog iz Kalifornije koji je ovde poznat morski pejzažer. Poznajem i Nenada Mirkovića, koji je ovde bio ilustrator Politikinog zabavnika, a ove godine uradio je portret predsednika Buša za njegovu predizbornu kampanju. Inače, moji favoriti su Ričard Šmit i Endrju Vajt. Sada nisam u kontaktu ni sa jednim našim muzejem, ali pokušavam da im pomognem preko Zavoda za zaštitu spomenika. Ogromna je razlika u načinu rada i materijalima koji se koriste za konzervaciju kod nas i u svetu.

Kako provodiš slobodno vreme? U Americi televizija formira svest ljudi kao u ni jednoj drugoj zemlji. Zato ja i ne gledam televiziju. Nemam vremena. Tamo je takav sistem da kad nešto radiš moraš u tome biti do kraja inače gubiš biznis. Kada dobijem malo slobodnog vremena čitam knjige i slušam muziku. U Americi važi deviza „Živim da bih radio“ dok kod nas više bi važilo obratno, što mi se, kako prolaze godine, ipak sve više sviđa.

Kako si doživeo bombardovanje 1999? Bilo mi je jako teško. Organizovao sam pomoć koju smo preko humanitarne organizacije Crvenog krsta „Fond Srbije“, u kojoj je moj brat Dragan Manić sekretar, dopremili prošle godine bolnici „Dragiša Mišović“ u Beogradu i Hilandaru. Sa mnom je tom prilikom u Jugoslaviji bio moj prijatelj, vatrogasac. Posetili smo i vatrogasnu stanicu u Mladenovcu, a posle posete Hilandaru bio je toliko oduševljen našim narodom da je po povratku u Ameriku dodao svom imenu prezime Jugović. Volim da dođem u Mladenovac, koreni me vuku, ja sam stari Mladenovčanin, tu je moj zavičaj. Kada sam dobijao američki pasoš insistirao sam da na mom pasošu, tamo gde treba da piše zemlja iz koje sam došao, upišu MLADENOVAC.

VLADA je ovog leta proveo odmor od mesec i po dana u zavičaju. Za RTS dao je intervju Maji Skovran za emisiju „Metropolis“, a Dragani Bošković za NIN. U Beogradu mu živi majka i brat sa porodicom, a u Pružatovcu ima vikendicu, koju je sagradio njegov otac, u kojoj je ovog avgusta proveo dosta vremena. U Mladenovcu je posle više godina video drugove iz detinjstva i mladosti na čiju je inicijativu napravljen ovaj intervju. Ozbiljno razmišlja da se vrati u Evropu i smanji posao. Poželimo Vladi još više uspeha u svetu i da ostvari makar jedan projekat i u Mladenovcu. Više o Vladinom radu može se videti na internet sajtu www.manicart.com. (Pečat, U.M. sep. 2001, ažurirano marta 2023)

VLADA MANIĆ je po povratku iz Amerike stekao mnogo prijatelja u poštovaoca u Mladenovcu. U Beogradu i unutrašnjosti je za kratko vreme dao više intervjua najuglednijim medijima i organizovao nekoliko svojih izložbi. Imao je izvrsnu saradnju sa opštinskim vlastima pa je ubrzo stao na čelo mladenovačke Likovne kolonije. Brzo se osetila razlika, povezao je Mladenovac sa svetom dovodeći  u Mladenovac poznate strane umetnike, a njegove letnje izložbe Likovne kolonije bile su izuzetno posećene… U međuvremenu organizovao je i likovne kolonije u Romansi u Pružatovcu u saradnji sa vlasnikom kafane Crnim Stepanovićem. Napravio je 2007. svoju prvu izložbu u Mladenovcu u Foajeu koja je bila po mnogima rekordno posećena, uz pomoć marketinga kako se radi na zapadu.

Od stranih umetnika u Vladinoj organizaciji dolazio je 2011.svetski poznati skulptor, počasni gradjanin Mladenovca, Rafael Consuegra (rafaelconsuegra.com), koji je preminuo pre dve godine, Amerikanac kubanskog porekla. Mladenovcu je ostavio dve svoje skulpture izložene danas u Fontani i Parku.

Noel Santiesteban, kubanski slikar, vajar, juvelir, graver, kustos, koji živi na Floridi od 2000. i u Majamiju drži svoju galeriju, dolazio je nekoliko puta u Mladenovac i izlagao na izložbama Likovne kolonije. Uzvratio je organizovanjem gostovanja mladenovačkih umetnika na festivalu u Majamiju 2012. I danas nastoji da ne izgubi vezu sa Mladenovcem u kome je stekao stekao veliki broj poznanika i fb prijatelja.

Uz sve te društvene aktivnosti Vlada je sve vreme slikao u svom ateljeu u Pružatovcu, odakle su putovale kupcima upakovane slike širom sveta. Jedno od većih angažovanja bio je i njegov rad na uređenju enterijera Doma za stare u Kovačevcu.

Pred sam kraj svog života putovao je u Moskvu maja 2013. da bi učestvovao na izložbi Цвет Сербии (Boje Srbije), postavci savremenih srpskih umetnika u galeriji Ardena u Moskvi, zajedno sa Isidorom Ivanović (ima kuću u Pružatovcu) i mladenovačkim ikonopsicem Dejanom Mandelcom. Izložbu je podržala Ambasada Srbije i Ruska akademija umetnosti. U konkurenciji 200 svetskih umetnika i preko 450 umetničkih dela, prvo mesto otišlo je u ruke Vladimira Manića. Sledećeg meseca je preminuo.

VLADIMIR MANIĆ je preminuo u 56-oj godini, početkom leta 2013. godine. Teška bolest ga je munjevito savladala i nije stigao da dočeka najveću radost, sina koji se rodio dva meseca posle očeve smrti i nosi njegovo ime. Sahranjen je 28. juna na Novom groblju u Beogradu. Iza sebe je ostavio suprugu Anu i sina Vladimira, majku Maricu, brata Dragana sa porodicom. Dragan živi u Beogradu a poslednjih godina u Pružatovcu, a Ana danas sa sinom živi u Americi.

• Izabrane samostalne i grupne izložbe
• 1983 Turistički biro, Beograd
• 1983 Cultural Art Center – Verona, Italy
• 1984 Cotex galerija, Split
• 1984 Galerija Sv. Bernadine, Portorož
• 1984 Cultural Art Center – Milan, Italy
• 1985 Galerija Vidici, Zagreb
• 1985 St Sava Church, Dusseldorf
• 1986 Dioklecijanova galerija, Split
• 1987 Američka ambasada , Beograd (i 1984)
• 1987 Cultural Arts Center – New York, NY
• 1988 A Capella Gallery, Orebro, Sweden
• 1988 Library od Sweden, Tensta, Sweden
• 1989 Crkva Svetog Save, Beograd
• 1989 Bannette Gallery, Stockholm
• 1989 Nova Gallery, Karlstad, Sweden
• 1989 Cultural Center – Tokyo, Japan
• 1991 Contemporary Arts Center – Arlington Heights, ILL
• 1992 Weis-Morris Gallery, Rockford, Illionis
• 1993 Olendorf Gallery, Chicago, IL
• 1994 Union Civic League and Arts Foundation – Chicago, ILL
• 1994 Detroit Council for world Affairs – Detroit, ILL
• 1995-2007 Crown Gallery, Houston, TW
• 1996 El Caracol – Cancun, Mexico
• 1998 Soko Gallery – Coral Gables, Florida
• 2004 Galerija ADA, Beograd
• 2007 Muzej Ponišavlja, Pirot
• 2007 Gradska galerija KC, Dimitrovgrad
• 2007 Galerija Foaje, Mladenovac
• 2008 Galerija Doma kulture Knjaževac
• 2011 Likovna galerija SKC Novi Beograd
• 2011 Galerija Arte Kragujevac
• 2012  Art Fest Doral, Miami
• 2013 Galerija Ardena u Moskvi, april
• 2014 Galerija Foaje, Mladenovac, posthumna
• 2014 Galerija savremene umetnosti u Požarevcu, posthumna
• Slike Vlade Manića nalaze se širom sveta
• u raznim ustanovama, muzejima, na zidovima galerija, velikih kompanija i velikog broja privatnih lica:
• – Moderna galerija Muzeja u Atlanti
• – Galerija Around the Coyote, Chicago, Il.
• – Detroit Council for World Affairs, Detroit
• – Union Civic League and Arts Foundation, Chicago
• – Conteporary Arts Center, Arlington Heights, Il.
• – Cultural Center, New York, NY
• – First National Bank of Panama, Panama
• – Irski konzulat Beograd
• – Institut za borbu protiv raka, Miami, FL
• – Delta Airlines
• – priv. kolekcije Patrika Svejzija, Brajana Danehjua…