Miladin Muta Milić

MILADIN MUTA MILIĆ (1957-2023) . bio je vlasnik firmi „Amerić-protein“ i „Eko-protein“ za proizvodnju i promet stočne hrane u Ameriću kod Mladenovca. Bio je i odbornik u opštini Mladenovac u prvom sazivu opštinske skupštine posle pobede opozicije pritiv miloševićeve vlasti (1996-2000), koji je nadmoćno dobio najviše glasova na svojoj izbornoj jedinici u celoj opštini. I bio je jedan od organizatora građanskih protesta 1997. nakon kojih je posle pola veka smenjena socijalističko-komunisička vlast u mladenovačkom kraju.

Građanski protesti 1996/97. bili su u našem gradu posebno zanimljivi. Mladenovac je tih meseci iznenada iznedrio iz sebe jedan fini građanski bunt i u tih svojih 55 uzastopnih dana demonstracija bio predmet pažnje cele Srbije pa i sveta. Osim toga, protesti ispred opštine, sa poznatim gostima koji su se iz večeri u veče obraćali okupljenim građanima, pretvorili su se u svojevrstan hepening koji Mladenovac u tom obimu nikada nije doživeo. Muta je u tom protestu bio učesnik i svedok i ovo je jedna od priča o tim danima.

O svemu tome pričali smo ovih dana na terasi restorana Barka.

– Ti si u to vreme „lupanja u šerpe“ već imao svoju firmu?

Da, ja sam 1996. posle 16 godina rada u Elektrodistribuciji, napustio siguran posao i solidnu platu i otisnuo se u neizvestan privatan biznis. Moj otac je bio Brana trgovac, poslovođa u C-marketu, pa sam možda od njega povukao taj trgovački gen. Sa ortakom Nebojšom Novakovićem osnovao sam Amerić protein i krenuli smo zaista dobro. Bavili smo se proizvodnjom i prodajom stočne hrane na veliko i malo.

– Već sledeće godine došli su lokalni izbori 1997. i ti si ušao u politiku?

Nikada me nije zanimalo aktivno bavljenje politikom i nikada nisam bio, ni pre ni kasnije, član neke stranke (mada sam najviše bio za Građanski savez). Ali sam bio u toku i pratio šta se dešava u to burno vreme devedesetih i sa komšijom imao stalne polemike oko raznih opcija. Taj moj interes za tekuća zbivanja primetili su ljudi u selu i pred te izbore nagovarali me da se kandidujem u Ameriću i Maloj Vrbici, kao nezavisni kandidat. Učinio sam im se pogodan, svi su me znali, jer sam po prirodi posla električara zalazio u mnoge kuće po selu, a posle otvaranja firme počeo da snabdevam celo selo stočnom hranom. Kolebao sam se dosta ali sam shvatio da imam realne šanse i prelomio – kandidovao se. Znao sam da će biti teško, jer je Amerić zbog blizine Kosmaja bio tradicionalno komunističko uporište (zatim socijalističko), a više od pola veka u Mladenovcu su vladali komunisti-socijalisti. Lepili smo plakate noću, agitovali gde god smo stigli, obilazio sam po kućama ugledne domaćine i ispalo je na kraju da sam nadmoćno pobedio, imao sam najbolji rezultat od opozicionih odbornika u celoj opštini.

– Ali krenuli su protesti po Srbiji zbog mnogobrojnih krađa na izborima?

Da u Mladenovcu su pokradena dva odbornička mesta, dovoljno da socijalisti dobiju većinu u opštinkoj skupštini. Išao sam i ja u Beograd da protestujem, a kada su protesti krenuli u Mladenovcu bio sam na ulici od prvog dana. Okupljali smo se ispred opštine gde su redom govorili govornici, a zatim kretali u šetnju po ulicama uz bubnjeve i pištaljke i lupanje šerpi iz stanova pored kojih smo prolazili (mada je bilo i navlačenja zavesa). Kao već izabrane opštinske odbornike nisu mogli da nas spreče da koristimo plato ispred opštine i čak smo iz opštine uzimali struju za ozvučenje.

– I kako si se angažovao oko dovođenja gostiju?

Malo je bilo gostiju iz Beograda koji su mogli da drže pažnju okupljenom narodu, pa su terali i nas odbornike da govorimo, što je bilo nevešto i ne tako atraktivno za okupljene, pa sam oberučke prihvatio komšijin predlog da nas dvojica krenemo u dovođenje uglednih gostiju sa strane. Ja sam u to vreme vozio opel kadet-suzu, benzin mi kao privatniku kome je krenulo nije bio problem, a komšija se pokazao kao vešt u pronalaženju i ubeđivanju gostiju pa je šou lako krenuo. Ugovorili smo i realizovali gostovanja (u većini sa dovoženjem i odvoženjem) sa nizom poznatih ličnosti, kao što su: Mirko Petrović, Kosta Čavoški, Rade Radovanović, Mihajlo Kovač, Vesna Pešić, Nikola Milošević, Radoslav Stojanović, Predrag Ejdus, Vladeta Janković, Drago Hiber, Mirjana Karanović, Bora Kuzmanović, Milena Dravić, Goran Sultanović, Aljoša Vučković, Milosav Tešić, Gorica Popović, Nenad Prokić i dr. Od svih najbolji utisak mi je ostavila Milena, stvarno je bila veličina, spontano mi je pričala sve i svašta i branila Dragana što on ne učestvuje u protestima.

– I da li je postignut cilj?

Ne u Mladenovcu. Predsednik opštine Predrag Čokić je bio već izabran, za jedan glas (28:27) još dok su socijalisti bili u šoku zbog rezultata izbora, kao lider stranke u Koaliciji koja je osvojila najviše glasova. Ali kasnije nismo mogli da postignemo većinu za izbor predsednika Izvršnog odbora. Napravljena je nehotična greška u tekstu Lex Specialisa i nisu nam vraćena dva odbornička mesta, zbog toga su protesti u Mladenovcu nastavljeni i kada su svuda u Srbiji stali. Morao je lider Koalicije Zajedno Vuk Drašković da dođe i zatvori proteste. Svi su se tada gurali oko njega i oni koji su pre toga najviše pričali protiv njega.

– I šta se posle toga izdešavalo?

Onda je nastala borba u mladenovačkoj skupštini sa socijalistima koja je trajala danima. Na kraju, posle nekih obostranih preletanja izabran je Bane Jovanović za predsednika opštinske vlade.

– I kakva su bila tvoja odbornička iskustva?  

Posmatrati stvari iznutra nije bilo baš prijatno. Svi su uobrazili da su neki faktor, da imaju neku vlast, a u stvari sve se odlučivalo u Beogradu. Vlast je slatka kao čokolada i mnogi su računali na neko parče za sebe. Pojedinci su počeli da ucenjuju i traže funkcije i radna mesta, itd., što je stvaralo ružnu sliku. Ja normalno nisam tražio ništa, odborničke nadoknade sam se odrekao i zajedno sa još četiri odbornika uplaćivao jednoj siromašnoj porodici u Ameriću tri godine. Ali sve u svemu nismo bili gori od predhodnika. Daleko od toga. Naprimer, kada se krene mladenovačkom glavnom ulicom možemo i danas da nabrajamo stanove komunističkih funkcionera po zgradama, a s naše strane jedan od predsednika mladenovačke opštine poteklih iz Koalicije Zajedno otišao je posle svojih mandata kao podstanar. Kad se šire posmatra dovoljno je bilo da smo posle pola veka oterali komuniste.

Bilo je puno zađevica između stranaka u koaliciji. Kad se partije posvađaju u Beogradu to se prenese i na Mladenovac. Naročito su se svađali oko Arežinine televizije čija je redakcija bila više pod uticajem DS nego SPO i DSS. Sećam se da je pok. Siniša bio uvek realan i principijelan, samo nekoliko nas smo nastojali da delujemo razumno u svim tim situacijama, dok je većina bila neaktivna.

Moje je razmišljanje bilo praktično – šta možemo da uradimo za opštinu u okviru naših mogućnosti. Gradska vlast je bila u rukama SPO, predsednik naše opštine je bio iz SPO i to je otvaralo mogućnost da ostvarimo nešto. Sećam se da je odmah po osvajanju vlasti presvučen debelim slojem asfalta put od crkve do Bataševa. Pijaca u Mladenovcu je decenijama tavorila pa se pokrenula akcija da se vrati u nadležnost Mladenovca, što je na kraju realizovano…

 – Da li je urađeno nešto za Amerić u tvom mandatu?

Jeste, mada ja to ne bih pripisivao samo sebi. Rekonstruisali smo kružni put i spojili Amerić I i Amerić II tako da je autobus mogao da kruži kroz selo, a ne da obilazi svaki zaseok posebno preko Vlaškog polja. Tada je generalno presvučen put kroz ceo Amerić dobrim asfaltom koji evo do danas traje. Uradili smo seosku uličnu rasvetu pre svih ostalih sela i izboksovali smo da DIP plaća potrošnju uličnog svetla kao što to plaća u gradu.

U mom mandatu je počela i gradnja crkve u Ameriću II kod stare škole u čemu sam učestvovao. Mnogo se oduglovačilo oko određivanja lokacije pa smo na moju inicijativu doveli Vladika Savu da preseče. Opredelio se za Amerić II jer se parcela vodila na mesnu zajednicu. Skupljao sam priloge od poslovnih partnera za gradnju crkve, Predrag Čokić je dosta pomogao u materijalu i oko dovođenja vladike. Bio sam i glavni sponzor hronike sela „Amerić i Mala Vrbica“, Predraga Milićevića, tri godine sam kupovao novogodišnje paketiće za četrdesetak đaka u seoskoj školi, itd.

– I tvoja firma je doprinosila selu?

Da, možda je moj najveći doprinos razvoju Amerića bila firma Eko-protein koju sam 2000. osnovao samostalno. Brzo sam dostigao zaposlenost od 26 radnika u proizvodnji i sedam prodavnica – po dve u Mladenovcu, Topoli, Aranđelovcu i jedna u Vlaškom polju. Normalno firma je uredno plaćala porez, a većina radnika je bila iz Amerića.

– I kako je nastala kriza za tvoju firmu?

Prvi zastoj sam osetio posle Đinđićevog ubistva, kao da su srpski preduzetnici zastali iščekujući šta će se desiti sa državom. U narodu je ponestalo para. Nisam imao dovoljno sredstava za kompletnu modernizaciju proizvodnje (više stotina hiljada evra) pa sam odlučio da napravim modernu farmu kako bih zadržao neki smanjeni oblik proizvodnje stočne hrane za potrošnju farme i ujedno smanjio rizične plasmane robe. Oko 2004. prilično sam preinvestirao, ali je dovedena farma na solidan tehnički nivo. Medutim, desi se drastičan pad cene svinja i sve krene unazad, pa sam pokušavao u svojoj kasapnici da plasiram proizvodnju farme, ali ni to nije išlo. I onda dođe svetska ekonomska kriza, tako da 2010. konačno zatvaram.

Muta ovih dana pokušava da realizuje penziju, sa zdravljem nije baš najbolji ali nije mogao da sedi kući kada su zimus počeli protesti ispred spomenika u Mladenovcu. Bunt starog protestanta protiv loše vlasti se probudio u njemu i počeo je da dolazi svakog petka u grad sa grupom mladih iz sela da podrži protest „1od5 milona“. Poželimo i njemu i porodici svaku sreću u životu i radu.