Mirjana Miška Bogić

Redovni profesor na Medicinskom fakultetu u Beogradu,

Direktor klinike za alergologiju i imunologiju Kliničkog centra Srbije,

Specijalista interne medicine, uža specijalnost alergologija i klinička imunologija

Miška Bogić dugo nije u Mladenovcu, ali godinama unazad dopiru do nas hvale na njen račun za topao prijem na koji nailaze Mladenovčani koji joj se obrate za pomoć na Klinici za alergologiju. Miška je danas poznata u celoj ex Jugoslaviji, prisutna je u svojoj struci i u Evropi ali je ostala prava Mladenovčanka, što ćemo videti i iz ove priče.

GDE SMO BILI

U Mladenovac sam došla 1958. sa roditeljima, ocem Vitomirom i majkom Zagorkom, sa svojih pet godina. Pošla sam u vrtić, kod vaspitačice Lepše, mama je radila u OŠ „D. Đurđević“, a tata u fabrici „Crvena Zvezda“, tzv.“Džakari“, kao rukovodilac jednog od pogona za proizvodnju džakova od jute. Imali smo stan u delu zvanom „Stari kantar“, u ulici Milosava Vlajića. U vrtiću sam srela Libiju – Bibu Tanasković (udato Dimitrijević) i tako je počelo naše druženje. U prvom raz. osnovne škole ona odlazi kod učiteljice Ljubice Duduković, a ja kod Drage Domanović (generacija 1953). Kasnije, zajedno smo bile u istom razredu, od 5-8 raz. osnovne i u Gimnaziji. Ona je upisala stomatologiju, a ja medicinu, život nas je odvlačio na različite strane, ali nas je ponovo spojio i godinama se opet družimo. Smatram sebe privilegovanom osobom, jer imam prijateljstvo koje traje 55 godina.

Te rane godine mog života i školovanja u Mladenovcu i danas pamtim sa posebnom toplinom u srcu. Roditelji su mi bili mladi, uspešni, lepi, posebno mama. Kuća nam je uvek bila puna prijatelja i veselja. Mama i tata su voleli da pevaju, igraju. Najlepše uspomene su mi vezane za period Nove godine i proslave mog rođendana trećeg januara. Mama i ja smo tada uvek išle u posebnu kupovinu, u radnju čika Vite Krklje, koja je bila u glavnoj ulici, za mene tada čarobnu radnju, sa leve strane je bila bubnjara, crni patos premazan olajem, ali i sa lutkama, ukrasima za jelku, sa pravom srmom za jelku, koje odavno više nema, sa divnim čestitkama za Novu godinu, kojih nažalost, takođe nema, sa raznim drugim prelepim stvarima. U kući velika živa jelka, koja je širila divan miris borovine, sa ukrasima, od kojih neke i danas čuvam, mamina Vasina torta, vanilice, salčići i torta od limuna, puna kuća dragih lica. A napolju dubok sneg, kad izađem, a on napadao iznad moje glave, komšije napravile prolaz, koji deci izgleda kao prolaz kroz tunel, sneg škripi pod nogama, sankanje do ponoći. Žao mi je što moja deca nikada nisu doživela takve zime. Nismo posebno slavili Božić, ali smo za  Badnje veče uvek bili samo nas troje, u tišini i toplini svog doma. Život se čudno poigrava sa nama. Mama nas je napustila na Badnje veče 2005., a tata na moj rođendan, trećeg januara 2012. Surova igra brojeva. A možda sve to nije slučajnost. Kako god, neki od najradosnijih dana u godini su mi i najlepši i natužniji.

Viši razredi osnovne škole doneli su nova iskustva i sadržaje. Preselili smo se u nov stan, u Kosmajsku ulicu, tata je prešao u drugo preduzeće, u „Elektrošumadiju“. Dobila sam razrednog starešinu, profesora  muzičkog vaspitanja Savu Mirčića. Opštepoznata je činjenica, koju sam u više navrata isticala, da sam imala dva omiljena profesora u osnovnoj školi. To su bili profesor fizike Sava Nikolić i profesor matematike Milivoje Nedeljković. U osnovnoj školi sam bila odličan učenik i svi su mi predmeti dobro išli, sem fizičkog, muzičkog i likovnog vaspitanja, koje sam „odrađivala“, ali sam fiziku i matematiku posebno volela. Veliki udeo u tome imaju pomenuti profesori. Njihovi stručni, pedagoški i ljudski kvaliteti su za mene i danas referentni. Polazak u VII raz. osnovne škole bio je za mene veoma važan, tada sam postala odrasla osoba, kao da sam na letnjem raspustu posle VI raz. duhovno i emocionalno sazrela. Mislim da sam tada u suštini postala ono što sam i danas.

Negde od V raz. osnovne škole počela sam intenzivno da odlazim u bioskop, uglavnom sama, jer je bilo nemoguće naći drugaricu koja bi toliko kao ja želela da satima sedi u mračnoj dvorani bioskopa i uživa u nepoznatim svetovima. Da li je ta čarolija sa ekrana budila moju maštu ili sam zbog mašte „učestvovala“ u životu na ekranu, uglavnom film je postao važan deo mog života. Sećam se čika Raje, koji je bio kontrolor u bioskopu i koji je uvek govorio da sam ja najveći ljubitelj filma u Mladenovcu. Da li je baš tako bilo, ne znam, ali i dan danas sam pasionirani poklonik pokretnih slika. Nedavno sam čula da je bioskop ostao isti, kao u moje vreme i došlo mi je da odem jednog vikenda i uzmem kartu, potpuno sama i prepustim se svojim sećanjima.

Dolaze gimnazijske godine, prirodno-matematički smer u gimnaziji „Slobodan Penezić Krcun“, susret sa dva nova sjajna profesora, mojim raz. starešinom, profesorom geografije Verom Martinović i profesorom matematike Obrenom Bovanom. Toplina kojom je zračilo ovo dvoje ljudi retko se sreće. Pored Libije-Bibe, tu su i drugovi iz razreda Strižak Jovan – Striža (sudija), Dragan Kabadajić – Gaga (koji je bio u mom razredu i od V-VIII raz. osnovne škole), novinar, Davidović Ljubodrag – Buca (el.inž.), Milivojević Dušan- Đita (advokat), ali i drugarice iz drugih odeljenja, Ljiljana Jovanović (udato Kostadinović, novinar) i Vesna Milhofer (novinar), sa kojom sam imala divno druženje, dok nas život nije razdvojio.

Upoznajem prvu ljubav. Gimnaziju završavam kao jedini vukovac u generaciji, na šta sam i danas ponosna. Matursko veče na Markovačkom jezeru, ja u crvenoj haljini i crvenim cipelama, koje je mama donela iz Londona, gde je bila na studijskom putovanju za učitelje. Došlo je najbezbrižnije leto u mom  životu. Imala sam osećaj da je ceo svet moj. Izvesno vreme bila sam u dilemi da li da  upišem elektrotehnički fakultet, što je radovalo mog oca, jer je bio te struke ili medicinski, što je radovalo moju mamu. Odlučila sam se za medicinu i nikada se nisam pokajala. U oktobru 1971. došla sam u Beograd, i odmah se zaljubila u taj predivni grad. Mama je veoma volela Beograd, u njemu je završila učiteljsku školu i bila je nesrećna kada je zbog posla morala da ga  napusti (1949). Moja ljubav sa Beogradom traje još uvek, ne gubeći ništa u intenzitetu. Mnogo sam putovala, videla svakojake lepote, ali ljubav prema Beogradu ostaje. Pošla sam na fakultet, prva ljubav se završila, srela sam drugu. To je bio period samodokazivanja, samopotvrđivanja, duhovne slobode, uživanja u mladosti, prijateljstvima i novim ljubavima.

Diplomirala sam jula 1977, obavila lekarski staž i zaposlila se 1979. na bivšoj internoj „B“ klinici, na odeljenju za alergologiju i kliničku imunologiju. Bila sam presrećna, tako važna, tako svoja, ostvarila sam svoj san, postala sam lekar i započela rad na tako uglednoj klinici. Kasnije se sve odvijalo onako kako sam sebi zacrtala i kako se od mene i očekivalo. Položila sam specijalistički ispit iz interne medicine, odbranila sam magistarski rad iz imunologije, odbranila doktorsku disertaciju iz oblasti alergologije, položila ispit iz uže specijalizacije alergologije i kliničke imunologije, izabrana za asistenta na katedri interne medicine, pa docenta, zatim vanrednog profesora i najzad 2007. za redovnog profesora. Bila sam predsednik Sekcije za alergologiju i kliničku imunologiju srpskog lekarskog društva, predsednik Udruženja alergologa i kliničkih imunologa Srbije, član sam Evropske Akademije za alergologiju i kliničku imunologiju, član Američke Akademije za alergologiju i kliničku imunologiju, član Američkog Koledža za astmu, alergologiju i imunologiju, šef katedre za užu specijalizaciju iz alergologije i kliničke imunologije, rukovodilac nastavne baze alergologije i kliničke imunologije na katedri interne medicine Medicinskog fakulteta u Beogradu. Direktor sam Klinike za alergologiju i imunologiju kliničkog centra Srbije od 1994., a Klinika je od 1988. smeštena u zgradu bivše interne „A“ klinike.

Sve to ne bi imalo nikakvog smisla da nisam majka Miloša i Dušana, blizanaca, koje sam rodila 1982. godine. Miloš je rođen prvi, diplomirao je na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu (na oduševljenje mog oca, njegovog dede), na odseku za telekomunikacije. Dušan je rođen 14 minuta posle Miloša, diplomirao je na Filozofskom fakultetu, odsek istorija. Moj život su odredila moja deca i moj poziv. Verujem da kao roditelj nisam bila toliko uspešna kao u svom poslu, jer najteža stvar na svetu je biti roditelj.

Toliki niz godinama su me učili kako da budem lekar, a niko me nije učio kako da budem roditelj. Moja mama je imala mnogo dobru rečenicu, koju je izgovarala kada bi smo ulazile u rasprave: „Trudila sam se najviše što sam mogla, volela bih da je to bilo dovoljno“. Postavljali su mi više puta ono glupo pitanje, da li mi je važniji privatni ili poslovni život. Važna su oba i nije lako uskladiti ih, ali sigurna sam da bih i u nekom drugom poslu, van medicine, bila isto tako uspešna, ali samo ja mogu da budem majka svojim sinovima. Moj prvi moto u životu je da sve što radiš, radiš sa srcem, otvorenog uma i da se daješ ceo, bez žaljenja. To traži snagu, predanost i upornost, sposobnost za praštanje, pre svega sebi, jer je to najteže. Izuzetno volim svoj posao i mislim da je to velika sreća za mene. Napunila sam 60. u januaru, a u februaru 35. godina radnog staža i još uvek sa radošću idem na kliniku, radim svoju ambulantu, pravim vizitu na odeljenjima, vodim vežbe studentima, održavam ispite, držim predavanja i mnogo toga još. Ukoliko mi Bog podari solidno zdravlje u godinama koje dolaze, nadam se da ću još uživati u svom poslu. Drugi moto je da se uvek razdvoje poslovni od privatnog dela života, u cilju očuvanja ovog drugog. Mislim da sam to uvek umela dobro da radim. Hoću da verujem da je to jedan od razloga što sam za svoje prijatelje iz rane mladosti ostala Miška, što je moj nadimak, koji mi je dala mama. Jednom mi je moj razredni starešina u Gimnaziji, profesor Vera Martinović rekla  da u životu nije srela ambiciozniju osobu od mene, koja je toliko uspela da sačuva sebe. Nije ni bila svesna koliko su mi te reči značile, tada, kao i sada.

Imam sasvim dovoljno godina života da bih mogla da izvlačim zaključke o tome šta sam i koliko uradila, na bilo kom planu. Prvo što se čovek pita je da li je u svemu što je radio bio dovoljno dobar, da li je dao najviše što je mogao. Postoji japanska poslovica koja kaže da čovek celog života traži savršen cvet trešnje i ne nalazi nijedan, ali kada dođe blizu svom kraju otkrije da su zapravo svi cvetovi savršeni.

To je možda mudrost, zrelost, možda mirenje sa samim sobom. Do sada nisam srela ni uradila ništa što je savršeno, ali sam videla i uradila mnogo dobrih stvari. Zahvalna sam dragim ljudima u svom životu, svojim roditeljima, svom ocu, koji me je naučio da beskompromisnost u životu nema zamenu, majci, koja me je naučila da nije bitno odakle si, već šta si i koja me je povela putem intelektualnosti, svojoj deci što postoje, baš takva kakva su, svojim prijateljima iz rane mladosti i onima koji su došli kasnije, a ostali su tu svih ovih godina.

Imala sam u životu uspona i padova. Imala sam teških trenutaka, ali sam uvek išla napred. To sam dugovala sebi i ljudima oko sebe, koje sam volela i koji su mene voleli. Volim svoj život, sa svim onim što mi je doneo i oduzeo. Uvek sam verovalu  u neku ravnotežu davanja i primanja. Koliko god sam drugima davala, toliko sam od njih i primala. Problem nastaje kada ne dobijemo od onih kojima smo puno dali i od kojih očekujemo, sto nas čini nesrećnima, ali od nekih drugih, od kojih se i ne nadamo, dobijemo. I to je to. Ukupan skor je tu.

Odnedavno otkrivam da me više nego ranije, naročito otkako nema više mojih roditelja i otkako više nisam ničije dete, obuzimaju sećanja na mladost, a pre svega na srećno detinjstvo. Iako se nikada nisam osećala pravom Mladenovčankom, jer ni moji roditelji ni ja nismo tu rođeni, činjenica je da sam svoje možda najvažnije godine u životu provela upravo u tom gradu. Dugo nisam bila u Mladenovcu, a nisam sigurna ni da li želim da dođem, jer on nije više ono što je u mom sećanju. Želim da zadržim u srcu one osećaje i u mislima one slike koje sam volela, jer sve što mi se dešavalo u mladosti, svi dragi ljudi koji su zajedno sa mnom živeli moju mladost, ostavili su neizbrisiv trag u mom životu.

Kada sam je 1998. pitao koliko održava vezu sa Mladenovcem, Miška je odgovorila: Stalno sam „u toku“ mladenovačkih zbivanja. Evo baš sutra dolazim u Mladenovac u posetu drugarici Libiji koja je otvorila stomatološku ordinaciju. Čujem se i viđam sa Dušicom, Vladanom Lukićem, pre neki dan sam se videla sa Slobodanom i Radmilom Čolić, takođe ovih dana bili su mi na poslu u poseti Ljiljana i Branko Kostadinović, družim se i sa Dragoljubom Petrovićem – Pantom itd. Poslovno najviše imam kontakata sa Vesnom Knežević (otorinolaringolog) koja mi šalje pacijente iz Mladenovca na konsultacije.

Dr Mirjana Bogić živi na Novom Beogradu sa sinovima Milošom i Dušanom, rođenim 1982. Posle 39 godina staža na Klinici za alergologiju i imunologiju, danas radi u opštoj bolnici Bel Medic gde obavlja:
Preglede pacijenata sa bilo kojom  vrstom alergije: alergijska  kijavica, astma, koprivnjača, alergija na hranu, alergija na lekove kao i  pacijenata koji imaju vaskulitis, lupus, NJegener- ovu granulomatozu.

Vera Martinović, nastavnica geografije: Miška je bila ozbiljna, pametna i retko ambiciozna devojka. Sećam se kako smo se lepo družile na jednoj eskurziji u Trebinje, sedele smo u autobusu zajedno. Iza njenog temeljnog rada stoje i njeni roditelji. Majka joj je bila vrlo lepa i ambiciozna žena, uvek doterana, često je nosila šešir, velika dama, prva u Mladenovcu koja je sparila u istoj boji tašnu, kaiš i cipele. I otac je bio radan čovek i agilan rukovodilac. Miška me je lepo primila kada sam pre neku godinu bila kod nje zbog neke alergije.