MIŠA CIMEŠA
Direktor fabrike džakova
Čuveni direktor fabrike džakova „Crvena zvezda“ Miša Cimeša rođen je 1920. u Perjašici na Kordunu. Bio je trgovački pomoćnik u Beogradu od 1934. do 1941, do dolaska Nemaca. Vratio se na Kordun i za vreme rata postao partizanski komandant i iz rata izašao kao oficir sa sedam odlikovanja. Po završetku rata preveden je u građansku dužnost i dekretom poslat u Zagreb ali tu nije dugo ostao. Dobio je kolonizaciju i prešao zajedno sa majkom i sestrama u Novi Sad. Iste godine poslali su ga u Beograd na jednogodišnje školovanje za direktora a po izlasku iz škole odlazi u Leskovac za direktora tekstilne fabrike gde je ostao dve godine. Godine 1950. pozvan je u Beograd na razgovor kod ministra za privredu Voje Lekovića koji mu saopštava da mora da ide u Mladenovac. Danas Miša živi u Beogradu sa suprugom u svom stanu na Ceraku. Uspostavili smo vrlo lako kontakt telefonom i odmah je potekla živa priča jednog od legendarnih direktora mladenovačkih preduzeća posle II svetskog rata po kojima je Mladenovac postao poznat u celoj zemlji.
Šta vam je ministar rekao pre polaska u Mladenovac?
Saopštio mi je da u fabrici džakova ima nekih problema, da su za šest godina tamo promenili pet direktora. I stvarno kada sam stigao u fabriku zatekao sam opšte rasulo. Bila je u varoši jedna grupa komunista, domaćih mangupa, koje su zvali „bečka proleterska brigada“, koji su se sklanjali za vreme rata po Beču, koji su proterali sve moje prethodnike računajući da će tako neko od njih biti raspoređen za direktora. S druge strane u sve se mešao i Stanko Matijašević iz UDB-e u tandemu sa Svetom Đukićem. Oni su imali svoje eksponente u fabrici. Na primer, naletim u jednoj kancelariji na Sretu električara kako grli službenicu. Ja ga pitam, šta on tu traži, i zovem ga da odmah dođe u moju kancelariju, a on ti tresne šakom u sto srušivši pepeljaru i viče: „Ti nemaš pravo da se mešaš u moj privatni život.“ Ja mu kažem da napusti fabriku a on neće. Pozovem miliciju a oni neće da ga isteraju. Drugom prilikom, sednem kod Laze berberina da se obrijem, a on, ne znajući ko sam, izjavi u punoj berbernici kako je došao neki ustaša u džakaru da zavodi red. Tu mi prekipi i odem u srez da se požalim sekretaru Žarku Simiću, a on mi kaže: „Ti misliš da je meni bolje.“ Odem u Beograd kod ministra Lekovića a on me istera napolje rečima: „Nismo te poslali tamo za džabe, ako nisi bežao ’41-e nemoj ni sad, vrati se na posao i bori se.“ I tako je rešim da okrenem drugu taktiku.
Koliko je tada fabrika imala radnika?
Već je bilo oko petsto-šeststo radnika mahom sa sela. Bilo je tu bar 60-70% dobrih radnika koji su želeli da rade. Fabrička sirena je svirala sat vremena pre početka posla i seljaci iz okolnih sela, većinom iz Kovačevca, stavljali su torbe na ramena i kretali u varoš na rad. Pet minuta pre šest sirena je svirala drugi put a treći put je označavala početak radnog vremena. Nisu se držali tačno tih termina i to je bilo prvo što sam ispravio. Već na prvu sirenu ja sam bio u fabrici i sedeo u portirnici posmatrajući ko kada dolazi i kako se ponaša. Brzo sam okupio oko sebe najbolje radnike i uključio ih u organe upravljanja. Otvorili smo bazen, radnički restoran i prvi bioskop u Mladenovcu u jednoj od praznih fabričkih hala, zatim smo kupili autobus i organizovali turistička putovanja za radnike. Tako sam vrlo brzo stekao veliko poverenje svih radnika, a ovi mangupi su se primirili jer su ostali u manjini. Onda sam se ja osmelio pa kada na zborovima oni pokušaju da me kritikuju ja počnem da ih napadam da su lopovi i neradnici, radnici počnu da viču „Ua“ tako da počeše da me se plaše i jedan po jedan počeše da prelaze na moju stranu. Čak me izabraše i za predsednika fudbalskog kluba „Jedinstvo“. Šef policije me je optuživao da radim šta hoću i moram da priznam da sam uvek radio šta sam smatrao da je ispravno pa kud pukne da pukne. Sretnem na ulici čika Marinkovića koga su optuživali da je bio lekar četnika. Žali mi se da mu ne daju da radi, UDB-a ga stalno poziva i maltretira toliko da je dobio zbog njih fiziološke probleme. Ja mu kažem da mi treba lekar i da dođe u fabriku da otvori ordinaciju. On sav sretan pristane i ja pokrenem akciju. Dugo sam uzaludno ubeđivao sve strukture u gradu da ga ostave na miru, da je on lekar, da je lečio, da nije pucao, i na kraju ga primim bez saglasnosti. Radnici su ga brzo zavoleli, Mladenovčani su ga odranije poštovali, tako da je doktor brzo povratio stari ugled jer je bio izvrstan stručnjak.
I koga se danas sećate od saradnika?
Zamenik direktora je bio Dimitrije Isailović iz Osijeka, a Slavko Miletić, finansijski direktor, jedan izuzetno pametan i vredan čovek, majstor za bilans, Anton Toma Čarapina, bio je neverovatno pametan i posvećen svom električarskom zanatu, Milorad Kovačević je bio šef električara, Dragoslav Cvetković je bio šef konfekcije i istovremeno savezni poslanik, Steva Mitrović, šef mašinskog odeljenja, Rade Živanović, šef el. centrale koji je znao da se snađe i bez rezervnih delova sve napravi, Laza Pantić iz Međulužja je održavao mašine u predionici, Aca Stankić je bio šef maš. radionice, ali uvek opozicija, težak za saradnju, Bucko Đorđević je bio duhovit čovek koji se nije mešao u politiku, vrlo popularan kao fudbaler, Dragi Senić je bio majstor za građevinu, sve je znao da gradi sam bez projekta, Pera Živković je bio glavni stolar, Žarko Bujagić, je bio obračunski službenik a kasnije je napisao istorijat fabrike, Boško Uzelac je bio prvi šofer zadužen za kamion, autobus, a kasnije i za direktorski auto, itd. Ali od svih njih najviše sam se družio sa Švabom. Mihel Gumpold – Švaba je bio majstor, nemački zarobljenik-slobodnjak u radionici iz današnjeg Minela kada sam ga ja doveo u fabriku. Bio je kod nas šef automehaničara i šofer a voleo je Jugoslaviju više nego svoj zavičaj. Dva puta se ženio u Mladenovcu i Smederevu i sa obe žene imao po ćerku. On je u nemačkoj vojsci bio zadužen za one velike nemačke motore s kojima su se vozili oficiri. Tu ljubav prema motociklima preneo je mnogim Mladenovčanima pa i meni. Godine 1956. krenemo nas četvorica sa motociklima da obiđemo Mihelov rodni kraj u Austriji kod Salczburga. Ja sam vozio moj novi NSU 125, Mihel jedan švapski motor, Crni Raka (Radosavljević) jedan stari BMV, a Miša Mrvoš običnu vespu. Popeli smo se na vrh Gros Gloknener od 2.750 metara a oni navale da slikaju onu vespu sa svih strana, nisu mogli da veruju da je vespa izašla uz njihovu planinu. Ta turneja je trajala jedno deset dana, a u povratku dočeka nas u Sloveniji Đorđe Rumun sa svojim motorom. Švaba i ja smo išli zajedno i po drugim preduzećima kada sam ja otišao iz Mladenovca. Bili smo zajedno i u Istočnoj Nemačkoj i bio sam više puta svedok kako je odbijao svoje zemljake da ostane tamo da radi. Na kraju ga je druga supruga ostavila jer nije htela da živi s njim po raznim terenima u Nemačkoj tako da se posle toga se nije vraćao u Jugoslaviju. Poslednji put sam ga video u Beogradu pre par godina, kad je posetio ćerke, prilično se ugojio, pričao mi je da ne vozi već pet godina ali smeh mu je ostao isti, gromoglasan.
Mnogi vaši radnici iz Mladenovca i danas vas se sećaju?
Mogu da vam navedem bar dvadesetak primera koje sam doživeo pri susretu sa starim radnicima koji potvrđuju da sam im ipak ostao u lepom sećanju iako sam bio vrlo strog. Na primer, posle mnogo godina sreo sam u Beogradu na jednoj sahrani svoju radnicu koja me nije prepoznala. Naveo sam je da mi priča o fabrici i meni a ona počne da me hvali. Kada sam je upitao da joj možda ne ličim na tog Cimešu ona me zagleda pa onda zagrli i rasplaka se. Zaplakali smo zajedno, ipak sam proveo u toj fabrici devet godina, a želeo sam da ostanem još bar deset godina. Verujem da bi sada „Zvezda“ bila kao „Prvi maj“ Pirot ili „Sintelon“ iz Bačke Palanke jer su to bile onda male fabrike u odnosu na nas, a mi smo imali dobru osnovu – dobru lokaciju, dobre majstore i dobre radnike
Gde ste stanovali kad ste došli u Mladenovac?
Nećete verovati, ali kao direktor proveo sam 5-6 meseci u staroj putari kraj Luga sa ženom i još jednim bračnim parom tekstilaca. Napravili smo od grubih dasaka četiri ležaja u jednoj maloj prostoriji tako da su nam se noge dodirivale. Tu se žena tog tekstilca i porodila. Posle smo prešli u baraku iza fabrike dok nismo sagradili dve zgrade na Seltersu. Nastojao sam da budem skroman i delim sve dobro i zlo sa radnicima. Nosio sam radničko odelo celog života, samo kad krenem u Beograd na neki sastanak oblačio sam odelo. Sedim u portirnici kad naiđe stranka i traži direktora a ja kažem: „Idite onim hodnikom pa druga vrata desno, sad će doći direktor“, pa se posle par minuta uputim za njim, i unapred znam kako će se iznenaditi kada shvati da sam ja taj direktor u radničkom odelu. Dolazilo nam je po deset vagona uglja za elektranu. Bilo je dosta problema kako to istovariti, Žokani su prevlačili kolima taj ugalj od pruge do fabričkog kruga a onda sam ja napravio industrijski kolosek. Međutim železnica traži da se sve mora istovariti za šest sati a ja onda nabavim jedno 30 lopata i jednu stalno držim u mojoj kancelariji. Kada dođe ugalj ja sam prvi sa onom lopatom, ostali su morali za mnom. Organizovali smo i radnu akciju za ispomoć u rudnicima u sklopu šire republičke akcije. Nije niko hteo da se prijavi dok se ja ne dosetih da stavim na oglasnu tablu da su se prijavili Miša Cimeša i redom svi rukovodioci. Onda se priključiše drugi i tako formiramo jednu grupu od dvanaest alamana na čelu sa mnom (Branko Kljun, Dušan Marić…). Kad smo stigli u Aleksinac zatražim najteže mesto a oni nas pošalju duboko pod zemlju na četvrti nivo. Zapeli smo udarnički, a Božana Mitrašinović i Aca Stankić primene jednu tehniku okretanja vagoneta unazad uz jedan oštar trzaj, što je bilo nešto novo, tako da smo svaki dan isteravali pre vremena svoju šihtu. Uveče po sobama smo više igrali karte nego što smo spavali. Izdržali smo mesec dana a kada smo se vratili ja sam imao pedeset kila. Dade mi jedan službenik naliv pero da nešto potpišem a ono pero mi se pred očima uveća i ja padoh u nesvest. Odvezli su me kod doktora Rusa koji ustanovio da sam doživeo nervni slom od iscrpljenosti i preporučio mi odmor.
Uprkos siromaštvu mlad svet je umeo i tada da se veseli?
Da, imali smo puno mladih radnica iz Bosne. Još 1949. prethodni direktor Rade Jevremović je doveo prvu grupu iz Sečnja i nastanio ih u baraci preko Luga. Ja sam samo nastavio sa dovođenjem radne snage jer nam je bila preko potrebna pošto se fabrika širila. Roditelji tih devojaka mahom iz Bosanske Dubice su mi poveravali decu kao nekom staratelju i ja sam čak potpisivao da ću se starati o njima. U to vreme organizovali smo igranke za radnike a major Kurt, direktor „Petra Drapšina“, koji je bio pravi hajduk, pošalje svoje momke da razvale ogradu i provale na igranku, a ovi naši jači momci (Aca Stankić, Marić…) suprostave se, pa je dolazilo i do tuča. Napravili smo u krugu fabrike tri dugačke barake sa stanovima za smeštaj radnika. Prva turistička putovanja bila su prilično smešna. Automehaničar Mihel sklopio je jedan mini-autobus sa osam sedišta od jednog starog pežoa i starog opela, a Pera stolar napravi kabinu i klupe i ofarba sve to u crvenu i žutu boju. Krenuli smo na turneju preko Bosne i Hrvatske do Slovenije i kad stignemo u neko mesto deca su se okupljala oko nas kao da smo cirkus. Kasnije smo kupili prvi autobus od 36 sedišta, koji je vozio Boško Uzelac, s kojim su preko leta išle organizovane grupe radnika na more.
Da li ste modernizovali fabriku?
Kako da ne, ali i tu je bilo problema. Rešili smo da kupimo nove mašine u inostranstvu i ja odredim mog tehničkog direktora Acu Brauna, koji je bio Jevrejin, i s kojim sam bio nerazdvojan, da ide u Englesku zajedno sa stručnjakom Maksimovićem koji je pre rata bio direktor fabrike džakova. Ali to spreči šef UDB-e Stanko, jednostavno izjavi da Aca ne može da dobije pasoš zbog nekog samo njima znanog greha i neće dalje da razgovara. Sa Stankom sam stalno imao problema i skoro da sam ga mrzeo. Uporno sam urgirao da Aca ide, da ako se nešto ima protiv njega odmah javno iznese, potezao sam to pitanje na komitetu, odlazio u Beograd, tako da je Aca na kraju ipak otišao, što je bilo sasvim prirodno jer je on od svih nas bio najstručniji. Inače, imali smo veliki izvoz džakova preko Centrotekstila, to je radio Isailović koji je znao strane jezike.
I kako se desilo da odete iz fabrike džakova?
Verovatno bih ja ostao mnogo duže da nije bilo Pepice Kardelj. Godine 1959. bila je u poseti fabrici kada sam ostavio na nju dobar utisak, pa na sastanku u komitetu, kada je iznesen problem da Keramika još nije stala na noge, ona me predloži za direktora i tako se desi da me komitet „zamoli“ da se premestim u Keramiku. U to vreme su u komitetu bili Brka, Munjas, Pavle Blažić, Pavle Jovančević, Mića Vujičić i dr. Ali nisam tamo imao uspeha, ja sam imao svoju koncepciju a Puša svoju, na jednom sastanku se posvađamo, i tako im ja kažem: „Eto vam fabrike“, sednem na motor i napustim. Otišao sam u srez kod Čede Miloševića koji me je nagovorio da budem sudija za prekršaje jer sam u međuvremenu uz rad završio i Višu upravnu školu u Beogradu u Miloša Velikog i zatim pravni fakultet. Međutim, ni to mi se nije svidelo pa pređem u Gošu, zatim nakratko u Petar Drapšin odakle odem u Kongrap i tu dočekam penziju. Pred penziju, više godina sam proveo sa Kongrapom po gradilištima u Istočnoj Nemačkoj.
Neustrašivi borac Miša Cimeša koji je i u ratu i miru prvi kretao u juriš s pozivom: „Za mnom“, živi danas mirnim penzionerskim životom sa suprugom Branom na Ceraku u Beogradu. Ne odlazi više u banju Vrujci gde su ga mnogi Mladenovčani sretali. Interesantno je da je samo sat vremena pre našeg razgovora imao posetu baš iz Mladenovca. Kaže da ga posete Mladenovčana mnogo obraduju jer mu je to u celom radnom veku bio najdraži period. Poželimo starom borcu dobro zdravlje i dug život. (Pečat, U.M. maj 2006)
Miša Cimeša je preminuo 2018. godine u svojoj 98 godini. Sahranjen je u Beogradu pored svoje supruge Brane koja je umrla pet godina ranije.
