MLADENOVAČKI FERIJALCI

Početkom pedesetih godina profesor gimnazije Voja Veličković voleo je da vodi mladenovačke gimnazijalce na višednevne izlete na Kosmaj. Voja je učestvovao i u osnivanju Ferijalnog saveza u Mladenovcu (1953) preko kojeg su generacije mladenovačkih omladinaca putovale na more. Inicijatori ferijalizma u Mladenovcu, pored Voje, bili su i Ivan Nikolić i Miloš Bošković, a kasnije i Dragan Josifović Šiša, Mića Arsić, Miša Đurić, Laza Nikolić, Vita Prokić, Jova Josifović, Duća Miletić i drugi.

Zajednička letovanja u organizaciji FSJ (Ferijalnog Saveza Jugoslavije) ostaće u nezaboravnoj uspomeni mnogim generacijama Mladenovčana. Jedan od najagilnijih osnivača FSJ u Mladenovcu bio je Josifović Dragan – Šiša kome pripada velika zasluga što su mnogi tadašnji đaci i studenti prvi put ugledali more. Kompletna organizacija ovih letovanja bila je u rukama samih ferijalaca. Prvo letovanje je bilo 1953. godine na Paliću da bi već sledeće godine Mladenovčani osnovali svoj kamp u Cavtatu na Ključicama, u jednom kamenjaru gde nije bilo tada naselja. Putovalo se u Cavtat vozom uzanim kolosekom, polazak je bio iz Mladenovca u nedelju ujutro u šest sati, a u Cavtat, koji je tada imao svoju železničku stanicu, stizalo se tek u utorak oko 13 sati.

„Bio sam jedan od prvih članova Ferijalnog saveza“, priča dr Sava Đorđević. “Vodili smo sa sobom dve kuvarice a sve ostalo je bilo volonterski, svako je imao po neko zaduženje. Neki su zahvatali vodu usput, neko je brinuo da li smo svi na broju, itd. Sva lova je bila u jednoj torbi i svi gledamo u nju, ako nestane mogli smo samo da se vratimo. Sve smo nosili iz Mladenovca, poteramo na voz svinje, kazane, krompir, brašno, mast, pasulj i sve ostalo (ponešto smo dobijali i od Unicefa). Sećam se jedne godine imali smo tri svinjčeta a zaduženi da ih čuvaju bili su Miša Gligorijević i Kocić, pa ih oni redovno teraju u more da ih peru. A Toma Šef (Lenin), naš drugar, zakolje prase pa ne može da ga uhvati. U Cavtatu smo bili do 1958. dok nije počeo masovni turizam, pa se onda premestimo na Supetar na Braču koji je onda bio selendra. Na Braču smo bili do 1966. godine dok nas nisu isterali. Zavladao je komercijalni turizam a od nas nisu imali mnogo fajde”.

Vitomir Prokić Proka, koji je bio zamenik upravnika kampa, pričao je: “Posle govora Tita u Splitu, meštani su došli sa mora u čamcima da nas oteraju iz kampa u Supetru. Spasio nas je Mića Arsić, upravnik kampa koji je održavao dobre odnose sa meštanima, i koji je smirenim nastupom sprečio incident.

“Na Brač se stizalo trajektom što je bio poseban doživljaj. Silazak sa voza u Splitu, ukrcavanje na trajekt u luci i iskrcavanje u Supetru mladenovačke smene, bila je živopisna atrakcija.

Mladenovački kamp bio je postavljen u jednom šumarku uz samo more. Po drveću je bilo razvučeno ozvučenje tako da je mladenovačke ferijalce muzika pratila po ceo dan, od ranog jutra, od sedam sati kad je bilo buđenje, pa do uveče pred spavanje. Pevao je po ceo dan sa magnetofona Fets Domino, Rej Čarls, Net King Kol…, a organizovale su se s meštanima igranke i utakmice u fudbalu, šahu i ping-pongu. Ferijalci su se kupali i u moru pored samog kampa, više u obližnjoj uvali, a najčešće se pešačilo na plažu u centru Supetra. A u centru mladenovačkog naselja na moru pod šatorima, pored menze, u hladovini bio je namešten sto za stoni tenis gde su se odigravali žestoki dueli, najčešće u parovima.  Mladenovčani su i igrali fudbal sa meštanima, a bogami bilo je i tuča sa njima kada padne mrak. Smene ferijalaca su bile na svakih petnaest dana, a u toku smene bio je obavezan izlet na Hvar, Makarsku i reku Cetinu. Jedan od najvećih privilegija je bila ako neko uspe da spoji dve smene za redom i ostane na moru mesec dana. A na kraju smene ispraćaji stare smene, dočeci nove smene, pozdravi, rastanci i opraštanja, itd. I danas se sećam suza jedne devojke na železničkoj stanici pre polaska voza, kojim je odlazio njen momak nazad u Mladenovac. Boravak Mladenovčana u Supetru ostavio je i jedan produženi trag, Mladenovčanin Aca Avramović – Blagi ostao je da živi na Braču. (Mioljub Uzelac)

Profesor gimnazije Mića Arsić pričao je: “Prvi mladenovački ferijalni kamp na Jadranskom moru bio je u Cavtatu (1954-1958). Putovalo se ćirom preko Užica, Višegrada, Mostara i Dubrovnika, više od 30 časova. Sa sobom su nosili sve: šatore, posteljinu, posuđe, hranu, pa čak i tri svinje koje su se “kačkale” u moru pre nego su “otišle” u kazan. Prve ferijalce vodio je profesor gimnazije Bošković, zatim je upravnik bio Šiša, a ja mislim da sam bio treći po redu koji je vodio mladenovačke ferijalce na more. To je bilo u periodu 1959-1961, kada sam bio dva-tri puta upravnik u Supetru na Braču.

Mladenovački kamp “Šumadinka” u Supetru na Braču (1959-1964) podignut je u borovoj šumici kraj mora u kojoj su kroz granje provlačeni kablovi za sijalice i zvučnike. Šatori sa gvozdenim krevetima, ozidana kuhinjica u kojoj su naše kuvarice spremale ručak, sto za stoni tenis… Bilo je i tuča s meštanima, ali i mnoge vrele ljubavi od kojih su se neke i hladile brakom”.

Mladenovački ferijalci su letovali u Supetru do sredine šesdesetih, a sledeći kamp su osnovali u Trpnju na poluostrvu Pelješac.

Nedavno sam dobio priču o mladenovačkim ferijalcima u Supetru na Braču od Duleta Anića iz Aranđelovca koji je odrastao u Mladenovcu na železničkoj stanici i živo se seća ljudi i događaja u našem gradu pedesetih i šesdesetih godina. Dušan Anić inače piše knjige o Aranđelovcu vezane za ćirinu prugu uskog koloseka od Mladenovca do Lajkovca, na kojoj je njegov otac bio železničar.

LETOVANJE U SUPETRU NA BRAČU

Mladenovac je u periodu od 1958 do 1966. godine imao svoje ferijalno letovalište u Supetru na Braču. Mladenovački kamp je organizovao Ferijalni savez opštine Mladenovac, tako da su korišćene sve povlastice koje su imali članovi ove organizacije,

Letovanje je u to vreme organizovano u četiri smene sa po 60 ferijalaca. Kamp u kome je naše letovalište bilo smešteno bio je sa šatorima raspoređen u jednom borovom šumarku na istočnoj obali Supetra preko puta Omiša. Uz naš kamp u produžetku bio je smešten jedan manji kamp izviđača iz Beograda. Njihov kamp je bio mnogo neorganizovaniji od našeg, jer nisu imali zgradu za menzu pa su kuvali pod šatorom. Otalo je sećanje da smo pozajmivali jedni drugima po potrebi hleb, ulje, so i dr.

Pripreme za prihvat ferijalaca u mladenovački kamp na Braču vršene su odmah po završetku školske godine, kada je tim određen za organizaciji letovanja odlazio nekoliko dana pre početka rada letovališta kako bi pripremio naselje sa šatorima, rasčistio teren i sredio kuhinju koja je bila smeštena u jednom zidanom objektu u okviru kampa. Šatori, metalni kreveti i posteljina bili su, u vreme kada letovalište nije radilo (od septembra do juna meseca), smešteni u obližnoj kući kod jednog mlađeg meštanina Supetra, pa su ljudi koji su odlazili na montiranje kampa morali da urede parcelu, rasporede i montiraju šatore i ubace u njih krevete i posteljinu, tako da se ostave prolazi za komunikaciju između redova šatora, dobro učvrćenih za slučaj nevremena. U okviru pripreme za prihvat ferijalaca, organizovano je snabdevanje kuhinje potrebnim namirnicama, pranje sudova i ostali poslovi koji su omogućili da se kamp stavi u funkciju.

     Kuvarice su bile iz Mladenovca sa iskustvom u tim poslovima, a za rad i snabdevanje kuhinje je bio zadužan magacioner, koji se sa jednim pomoćnikom brinuo o svakodnevnoj nabavci svega što je bilo neophodno za ishranu i osveženje korisnika kampa. Namirnice su bile kvalitetne a kuvarice vešte u pripremanju hrane.

      Za putovanje Mladenovčana do Supetra je korišćen železnički prevoz od Mladenovca do Beograda gde se presedalo u brzi voz Beograd – Split. Po dolasku u Split za odlazak u Supetar korišćen je prevoz trajektom, tako da je celo putovanje trajalo oko 16 časova. Vozne karte za prevoz železnicom kao i za prevoz trajketom su plaćane 40% od pune cene za članove ferijalnog saveza, što je bila velika povoljnost.

      Po dolasku u Supetar odlazilo se odmah u kamp koji je bio na oko 500 metara od pristaništa. Prihvat i raspored ferijalaca vršio je upravnik kampa sa svojim saradnicima u u šatore za dve ili četiri osobe.

     Za održavanje čistoće u samom kampu brinuli su se ferijalci koji su svakodnevno uređivali prostor unutar i oko svog šatora, a za svakodnevno održavanje celog kampa bili su zaduženi dežurni prema utvrđenom rasporedu.

      Najveći problem je predstavljao nedostatak pijaće vode. Naime uz sam kamp je postojao jedan betonski rezervor koji je snabdevan prema potrebi iz brodova – cisterni vodom koja je dovožena sa kopna. Zbog toga vodilo se računa o racionalnoj potrošnji vode.

      Gradska plaža je bila udaljena od kampa nekoliko stotina metara, a iza samog kampa na svega nekoliko metara od borove šume u kome je kamp bio smešten, bila je kamena plaža sa malo nezgodnijim pristupom do mora.

       U to vreme Supetar je bio malo mesto pa su se za provod i kupovine išlo brodom do Splita i natrag uz poštovanje reda vožnje brodova na relaciji Split – Brač u okviru koje je Supetar bio prva stanica. U toku smene organizovani su izleti trajektima do Hvara, Postira na Braču, i ostalih mesta u okolini Supetra.

      Smene Mladenovčana u Supetru su trajale po 14 dana što je omogućavalo za tadašnje vreme lep i sadržajan odmor. Po povratku sa letovanja su prepričavani razni doživljaji kako u kampu tako i na proputovanju.

      S obzirom na otežane uslove boravka pod šatorima na ovim letovanjima je bilo najviše mladih, osnovaca, srednjoškolaca i studenata, ali i nešto starijih kojima ovakav način boravka u prirodi nije pričinjavao problem. Ostala su sećanja na redove za vodu gde se disciplinovano čekalo da dežurni kampa zahvati vodu iz bazena u limene kante iz kojih su snabdevani jedan po jedan žedni ferijalci. Kako je u neposrednoj blizini kampa bilo seosko područje, meštani  naselja su svakodnevno donosili u kamp svoje proizvode (voće, najviše grožđe, razno povrće, vino- prošek i ostalo) i ferijalcima prodavali  po cenama koje su bile povoljnije od onih na pijaci u centru Supetra.

U samom kampu je uvek bilo veselo uz razglas koji je montiran kroz ceo kamp i tadašnje tranzistore, tako da su smene proticale u lepom raspoloženju. U slučaju lakših obolenja, i eventualnih posekotina i manjih povreda, kod upravnika kampa je bila smeštena mala zaliha neophodnih lekova i ostalih medicinskih pomagala za takve svrhe. Za odlaske kod lekara se išlo u Split pošto u Supetru nije postojala lekarska ordinacija.

      Po završetku četvrte smene rukovodstvo kampa je ostajalo još dva dana kako bi sredili kamp, spakovali posteljinu, krevete i šatore kod pomenutog komšije, koji je jednom prilikom napomenuo upravniku kampa Miletu Aniću, da su njegovi preci Srbi koji su vremenom primili katoličanstvo.

Od starijih ferijalaca pomenuo bih Lazu Cvrcu, Mišu Pantića (zvanog Džon Pipl Foks), boksere Dućeta i Voju Krlju (i moj brat Vlada Anić je bio bokser), Peru Kupresa, Batu Veljića, Miru Veljić, Radu Krstić (majka joj je bila kuvarica), Slavoljuba Pantića Pantu, Meleta, Peru Nešinog, Dula Milenkovića, Cilketa kamenoresca, Dragana Pejovića Pevca, Tomu Čarapinu, pored mnogih drugih kojima sam zaboravio imena. Dule Anić

Naslovna slika gore: Mladenovački ferijalci – Cavtat 1957. godine
gore: Civa Josifović, Mira Radojković (Vučković), Laza Cvrca, Sava Đorđević (maše), Jelena Kontić (Đorđević), Mikica Simić i Banjac; dole: Ljubiša Djukić i Miša Crnogorac;