Petar Ilić

UPRAVNIK OPŠTE DRŽAVNE BOLNICE u BEOGRADU (1928), PUKOVSKI LEKAR (1914-1918)

INICIJATOR SPOMENIKA BELI KAMEN NA KOSMAJU

Dr Petar Ilić rođen je u 1881. u Čačku od oca Pavla, poreklom iz Koraćice i majke Ane poreklom iz Rusije. Otac je po zanimanju bio bravar pa je prvu službu dobio u Čačku, odakle se brzo seli u Kragujevac, gde je Petar završio osnovnu školu i gimnaziju. Bio je jako pametan dečak i popovi u Kragujevcu su to zapazili, pa su ga po završetku gimnazije poslali u Moskvu da uči bogosloviju. Bio je klasni drug i dobar prijatelj sa budućim patrijarhom Varnavom. Ne zna se kada je odlučio da pređe na medicinu, da spasava živote a ne duše.

Petar je u Moskvi diplomirao 1910. godine na Medicinskom fakultetu Imperatorskog Moskovskog univerziteta. U Rusiji se oženio mlađom koleginicom sa fakulteta, Anom Jefremovnom Meteljev i sa njom se iste 1910. vratio u Srbiju, u Kragujevac.  Ana je imala samo 21 godinu i otac je razbaštinio jer joj nije dozvoljavao da se uda za stranca.

Petar je učesnik oba Balkanska rata i Velikog rata, prešao je Albaniju i bio na Solunskom frontu. U Balkanskim ratovima bio je trupni lekar a zatim i upravnik vojne i sreske bolnice u Raškoj, kao kapetan II klase. Tokom Velikog rata je sve vreme trupni (pukovski) lekar, a nakon reorganizacije vojske na Krfu trupni lekar Šumadijske divizije prvog poziva. Preležao je tifus 1915. godine zajedno sa suprugom Anom koja ga je negovala.

Po završetku rata  dr Ilić je bio upravnik vojne bolnice u Vinkovcima, šef odeljenja vojne bolnice u Kragujevcu i referent saniteta u Vrbaskoj diviziji. Maja 1921. godine po prestanku vojne službe vraća se u kragujevačku bolnicu kao šef internog odeljenja, a od 1925. je bio upravnik iste bolnice. Aprila 1928. postavljen je za upravnika Opšte Državne bolnice u Beogradu. Oktobra 1931. biva premešten za zdravstvenog savetnika pri Zetskoj banskoj upravu na Cetinju gde je ostao do 1934. godine, kada je postavljen za upravnika Državne bolnice u Kovinu. Na ovoj dužnosti je i penzionisan 1937. godine.

Petar je bio član udruženja nosilaca Albanske spomenice, počasni predsednik Udruženja sanitetskih službenika,  član Sokola i zdravstveni pročelnik Soko H Voždovac, član društva trezvenosti …

Dr Petar Ilić je 1939. godine inicirao podizanje spomenika nepoznatom junaku na Belom kamenu na Kosmaju, u čemu ga je podržao Soko Voždovac, pa je uz nesebičnu pomoć meštana Koraćice, Nemenikuća i drugih podkosmajskih sela spomenik i podignut po nacrtu i nadzoru dr Iilća. Spomenik je osveštan 1939. i dr ilić je u kriptu spomenika položio mali sanduk sa kostima neznanog junaka palog za slobodu Srbije.

Dr Petar Ilić je držao brojna predavanja omladini i vojnicima i na jednom takvom predavanju je i umro od srčanog udara 28. februara 1941. godine. Rezervni sanitetski potpukovnik dr Petar Ilić sahranjen je na Novom groblju u Beogradu.

Odlikovanja: Orden Belog orla V reda, francuska Zlatna medalja Devovement Epidemies, Spomenica 1912. i 1913., Spomenica 1914-1918, Krst milosrđa, Albanska spomenica, Zlatna medalja za građanske zasluge, Orden Crvenog krsta, Orden Svetog Save, orden Jugoslovenske krune…

ANA ILIĆ – Od zlata jabuka

Ana je rođena u Sibiru, u Irkutsku u mestu Tulin. U Moskvi je završila za nastavnicu istorije i ruskog jezika. Kad je došla u Srbiju naučila je srpsku istoriju do svakog detalja bolje od svih u društvu u kome se kretala. S Petrom se upoznala na zadnjoj godini liceja. I Ana je upisala medicinu ali je završila samo dve godine kada su se venčali i došli u Srbiju. Iako razbaštinjena od oca, od bogate majke je nasledila dividende od fabrika i to je naplaćivala sve do 1914. godine. Kada je Petar završio fakultet, pitao je: Dobro, Ano, a šta ćemo sada? Gde ćemo? Ana je uzela lenjir i premerila da je od Moskve do Tulina tri puta dalje nego od Moskve do Beograda, i rekla „Ajmo Pero u Srbiju, bliže je“.  Ana je u Kragujevcu odmah usvojila srpsku nošnju i navikla se na srpske običaje. Bila je izuzetno cenjena, znala je ruski, nemački i francuski. Ali samo posle dve godine Pera je 1912 otišao od kuće u rat i praktično se tek 1919. vratio kući. Tokom tih sedam godina ponekad su ugrabili priliku da budu zajedno, tako su prvog sina dobili početkom 1916. Ana je krenula je za Petrom da ide preko Albanije međutim u Raškoj ih uhvati tifus. Ana je došla da neguje muža, pa pošto je on prvi preboleo i otišao sa vojskom dalje, a ona je morala da ostane da odboluje. Nakon oporavka u ratnom metežu vratila se u Kragujevac. Negovala je vojnike, svi su je zvali snajka, znala je dobro srpski ali sa primetnim ruskim akcentom. I jedan dan ranjenici je pitaju: „Hoćeš li  ti snajka da ti damo od zlata jabuku“ . Ona je pomislila da je to nekakva žuta jabuka i pristane. Vojnici joj sutradan  donesu jabuku okićenu zabodenim dukatima. Nije mogla da veruje, na kraju je rekla da dukate potroše na decu a ona će uzeti samo jabuku.

Kada se Petar posle rata vratio išli su često volovskim kolima u Koraćicu, ili automobilom kada je otac Pavle dolazio u selo. Petar je pomagao kao lekar u Koraćici i lepo su živeli. Dr Petar Ilić je jako mlad umro tako da je Ana ostala udovica u 52. godini u tuđoj zemlji.

Ana je bila iz veoma bogate familije, toliko bogate da je iz dalekog Irkutska dolazila s porodicom na letovanje u Opatiju. Ostavila je sve zbog jednog studenta medicine. I nijednom u životu nije se požalila da joj nešto fali. Odgovor joj je uvek bio: „Ja njega volela“. Jako malo su ona i Petar živeli zajedno, tek 1932. su se uselili u svoju kuću na Voždovcu u ulici Voje Ilića koju su sami podigli. A već 1934. muž joj je dobio premeštaj u Kovin i Ana je po ko zna koji put ostala u kući sama sa sinovima. Petar je februara 1941. umro za vreme predavanja vojnicima na Kelemegdanu. Već za dva meseca došao je Drugi svetski rat, a Ana je i u vreme bombardovanja u aprilu išla na groblje mužu. Jedan sin je otišao u radni logor, a drugi sin u logor u Nemačkoj, tako da joj veliki deo života uopšte nije bio lak i veseo.

/tekst Petra Ilića, unuka Petra i Ane ilić, preneo Vladan Čokić u svojoj knjizi „Poreklo i srodstva familija doseljenih u Šumadiju u 18. veku/

Po istraživanjima dr Vladana Čokića, Petar Ilić potiče iz bratstva Petkaća u Koraćici. Petkaći su potomci jednog od najstarijih doseljenika u Koraćicu, Petka, rodom od Sjenice. Jedan od Petkovih sinova Ilija Petković imao je sina Miloja sa nadimkom Čoka, koji je uzeo prezime Čokić. Kako se i Milojev sin po dedi zvao Ilija, jedan od Milojevih unuka, PAVLE, vrati prezime po pradedi Iliji – ILIĆ. Ostala dva Milojeva unuka ostanu sa prezimenom Čokić, pa tako danas među Petkaćima po Ilijinoj liniji ima više Čokića nego Ililća.