Dragoslav Cvetković

05/06/202428/06/2024 admin-M.U.

PREDSEDNIK OPŠTINE MLADENOVAC (1967-1974)

Dragoslav Cvetković je rođen 1924. u Grockoj, a od svoje šeste godine živi u Mladenovcu. Otac Milan, poreklom iz Dražnja, učestvovao je u Prvom sv. ratu i bio zarobljen 1915. kod Rožaja, tako da je kraj rata dočekao u zarobljeništvu. Milan je posle rata imao svoju opančarsku radnju u Grockoj i na svoju nesreću počeo da se bavi politikom na strani Demokratske stranke Ljube Davidovića (za koju su glasali i levičari). Da bi održao dobar ugled kod birača, potpisivao je menice i pojedinim nesolidnim preduzimačima koji su kasnije bankrotirali, pa je i sam propao otplaćujući njihove dugove. Doselio se sa familijom, ženom Desankom i sinovima, u Mladenovac 1930. i zaposlio kod vojske, kao magacioner u Topovskim šupama (ranije je dolazio u Mladenovac na rad kod Milutina Karamatića opančara). Iznajmio je obližnju kuću, poniže šupa, preko puta Crkvenca, od braće Jovanović iz Kovačevca (tu kuću su Cvetkovići otkupili posle rata). Stariji Dragosavljev brat Dragoljub (Arne, rođ. 1922) bio je poznati mladenovački fudbaler, branio za Jutu i Jedinstvo, a mlađi brat Tomislav poznatiji po nadimku Riša, rođen 1931. u Mladenovcu, bio je bokser. Oboje su dočekali penziju u Jugoazbestu. Dragoslav je pošao u osnovnu školu 1931. u maloj prizemnoj školi pored mladenovačke crkve, kod učiteljice Natalije Minović. Povremeno je učiteljicu zamenjivao Kosta Đukić, koji je dolazio načas u narodnom odelu od fine čoje i ponekad im svirao violinu. Direktor škole je bio Nikola Lazarević, koji se mnogo godina kasnije, na kraju svog učiteljevanja po Srbiji, vratio u Mladenovac baš kad je Dragoslav bio predsednik opštine i bio u prilici da mu pomogne oko stana. Posle četiri godine osnovne, upisao je Zanatsku školu (Stručnu produžnu školu), a posle godinu dana Građansku školu (preko puta „Dve kule“ na uglu gde su danas lekari), gde su mu omiljeni predmeti bili istorija, zoologija i botanika. Iz te škole pamti nastavnicu Božinovićku koja je predavala francuski i razrednu Bratislavu Luković (matematika) koja im je pričala, pa kasnije i propitivala, o Španskom građanskom ratu. Kada su godine 1938. održavani poslednji izbori pred rat, pojedini đaci učestvovali su u agitaciji za JRZ i Badžaka. To je Bratislava opazila i sutradan na času pozvala sve male agitatore da se sami jave i javno ih ukorila.

Posle dve godine provedene u ovoj školi, otišao je u Beograd na zanat u fabriku nameštaja „Visung“ u Karađorđevoj 81. Tu je proveo šest meseci u nemogućim uslovima. Dečaci šegrti su spavali u Bohinjskoj ulici, u jednoj vlažnoj sobi, sa dvadeset ležaja na sprat. Ustajali su u četiri sata ujutro i dobijali komadić hleba, koji su jeli trčeći u fabriku. Ručak je bio tek u 12 sati i to obično slab pasulj ili čorba. Nastavljali su rad sve do devet sati uveče kada su se vraćali u onu istu vlažnu sobu. U toj situaciji izbio je štrajk šegrta što je u ono vreme bio pravi skandal. Novine su pisale o tome, ali je na kraju rezultat bio porazan po šegrte. Fabriku su zatvorili, a svih 52 šegrta su izgubili posao i nijedan poslodavac nije hteo da ih primi. Danas Dragoslav govori o toj epizodi iz svog života kao o najvećoj školi. Tada je prvi put počeo ozbiljnije da razmišlja o tadašnjim društvenim odnosima i poretku. Kada se vratio u Mladenovac, gde su svi već saznali preko novina o događajima sa šegrtima, otac mu je samo rekao: „Gde si bio, nigde, šta si radio, ništa.“ Nekoliko dana kasnije dao ga je na zanat u bravarsko-kovačku radnju Velje Devetakovića.

U radnji Devetakovića su se radili štednjaci, furune, plugovi, žetelice, kosačice, metalne ograde i kapije, vodovod, roletne, portali i ostali proizvodi od metala iz tog vremena, a u radnji su radila samo dva šegrta. Postati šegrt u tako uglednoj radnji, kao što je bila Veljina, bilo je teže nego danas upisati fakultet. U radnji je radio Veljin sin, majstor Dragi Devetaković, dok je stari majstor Velja samo povremeno pomagao kad zatreba oko najstručnijih poslova i to gospodski, u beloj košulji, sa keceljom preko odela. U toj radnji Dragoslav je radio do 1942. godine i kroz rad završio treći razred Zanatske škole.

Vesti iz Beograda od 27. marta 1941. Mladenovčani su dočekali oduševljeno, seća se danas Dragoslav. Šestog aprila bio je na mladenovačkom sajmištu, sa još stotinak učenika, na egzerciru pod rukovodstvom oficira. Sajmište je bilo puno vojske koja se pripremala za odbranu zemlje. Najednom su počele da zavijaju sirene oglašavajući da nailaze avioni, koji su krenuli na bombardovanje Beograda. Nastao je neopisiv metež, kapija sajmišta je bila zaključana, a onda je jedan vojnik svojom sekiricom obio katanac i reka vojske je pokuljala pored crkve niz brdo prema varoši. Familija Cvetković odlučila je da se skloni u Dražanj. Otac je ostao u Mladenovcu a najstariji brat je bio sa vojskom u Sinju odakle je uspeo u opštem metežu, kao srpski podoficir, kada su mnogi srpski vojnici usput stradali ili bili zarobljeni, da se vrati kući u Mladenovac (kasnije 1944. je stupio u NOP i učestvovao u borbama za oslobođenje Mladenovca, Beograda, na Sremskom frontu). Pešačili su ceo dan i stigli u Dražanj, ostali nekoliko dana i odlučili da se vrate kod oca, koji je još bio u Mladenovcu. Kada su stigli u Mladenovac, ispred ulaza u groblje videli su dobošara (Lese Skubana otac) kako viče da je srpska pešadija ušla u Sofiju. Međutim, u kući su zatekli oca koji im je rekao da spaljuje arhivu u Topovskim šupama i da su Nemci već u Topoli. Krenuli su nazad u Dražanj i usput videli našu vojsku u „jurišu“ trčali su sa sajmišta i vikali „Napred, braćo“, zatim haos na Varovnicama, put zakrčen narodom, kolima i stokom. Naišao je jedan sedi general u čezama, baš kod današnje deponije i upitao Dragoslavljevu majku gde je put za Vlašku. Pokazaše mu da krene levo, a u tom momentu su nadleteli nemački avioni iz Rumunije, leteli su toliko nisko da su mogli piloti da se vide. Sutradan su stigli u Dražanj i tamo zatekli oca, koji je stigao pre njih.

Nemci su ušli u varoš 12. aprila 1941, ali se Mladenovac nije predao bez borbe, bilo je žrtava sa obe strane, po mnogim procenama daleko više na neprijateljskoj strani. Za glavninom nemačkih snaga išle su jedinice za gonjenje, koje su poterale našu vojsku i narod baš u pravcu Dražnja i tada je Dragoslav video prvi put nemačkog vojnika. Video je zarobljenu srpsku vojsku, ranjenike i gomile odbačenog oružja.

Posle nekoliko dana porodica se vraća u Mladenovac i nastavlja život pod okupacijom. Dragoslav je 1942. polagao za kvalifikovanog radnika i zaposlio se u fabrici džakova. Fabrika je radila za Nemce a direktor je i dalje bio inž. Maksimović, dok je vlasnik fabrike Rakić bio u Turskoj sa novim mašinama koje su trebale da dođu u Mladenovac u prazne hale (80x20m) u kojima je danas Minel. Kada je Dragoslav došao već se prešlo na džakove od hartije, pošto je nestalo jute koja je dolazila pre rata iz Indije. Velike bale hartije su se sekle u uske trake alatom koji je na sebi imao više desetina žileta. Istupljeni žileti zamenjivani su novim, a zamenjene žilete (i nove koje su uspevali da „maknu“) Mladenovčani su tih godina koristili za besplatno brijanje. Ovlažene trake su odlazile u predionicu, zatim u snovaru i tkačnicu na mašine na kojima se plela tkanina od hartije. Takva tkanina je odlazila u konfekciju gde su se šili džakovi, a šef konfekcije i glavni mehaničar bio je devetnaestogodišnji Dragoslav Cvetković. To mesto je dobio tri meseca po dolasku u fabriku na predlog prethodnog šefa, Budimira Bucka Đorđevića, čuvenog mladenovačkog fudbalera, koji je prešao u predionicu. U konfekciji je tada radilo oko 40 ljudi. Dragoslav je u toku rata sarađivao sa komunistima, ali nije imao nekih značajnijih akcija. Seća se jednog svog poduhvata pred oslobođenje kada je nosio oružje Pavlu Blažiću u Kovačevac i kada je naišao na, od Krajišnika, uništeni transportni voz kod kovačevačke stanice. Bilo je mnogo mrtvih Nemaca, razbacane robe i oružja svuda okolo. Pored voza je bilo dosta ljudi. Neko je povikao: „Ide blindirani voz!“ – i narod se začas razbežao. Tu je sreo Zrinjskog i sa njim otišao do Pavla i predao mu oružje.

Najavu oslobođenja Mladenovčani su osetili kada su počeli da doleću britanski avioni spitfajeri i mitraljiraju vitalne ciljeve. Narod im je dao ime kukuruzari jer su leteli vrlo nisko i čak im spevao pesmicu:

„Dobro jutro, dobar dan, dolazimo svaki dan, ko nas voli neka bega, ko nas mrzi nek nas čeka.“

Po oslobođenju kao saradnik NOP-a i dobar rukovodilac u fabrici primljen je u SKOJ, krajem 1944, a zatim početkom 1945, postaje sekretar mesnog komiteta SKOJ-a. Marta iste godine postao je i član SK. U Mesnom komitetu SKOJ-a, tih prvih godina posle rata, bili su: Bata Eskić, Jelena Vukadinović, Anica i Vera Milosavljević, Radojica Beljančević, Mita Manić, Nikola Naumović i dr.

U prvom opštinskom komitetu KPJ od januara 1945. bili su: oficir Rade Pilipović, komesar zarobljeničkog logora u današnjem Minelu, kao sekretar (od marta 1945. zamenila ga je na mestu sekretara Nataša Eskić), zatim tu je bila Vera Antonijević, komesar bolnice (u današnjoj OŠ M. Živojinović), Milivoje Kovačević, Nada Petrović (Ljubinković), Voja Stankić, Milosav Knežević, Dragoslav Cvetković, kao sekretar SKOJ-a i dr. U okružnom komitetu, u kući Mite apotekara, bili su Draža, Šuca, Srba Josifović, Banovac, Jerko, Mladen… Prvi predsednik opštine je bio Svetozar Đukić, opančarski radnik, a sekretar Nataša Eskić, učiteljica iz Kovačevca. Odbornici su bili Nikola Stankić, kožuvar, koji je odmah zadužen za finansije, Milovan Janković, mesar (za trgovinu i snabdevanje), Ljubomir Petrović, abadžija i Boža Petrović, obućar (za poljoprivredu), Žika Lazarević, trgovac (za pijace), Stanimir Vasilić, radnik F. DŽ. (za ugostiteljstvo), Kosta Manić, potkivač, Lepa Spasić, omladinka, Radoje Banković je bio zadužen za industriju, Miloš Lalović, sudski službenik, bio je komesar klanice, a Bane Glišić, radnik kod Vlajka Stanića, komesar mlinova.

U fabrici džakova tih prvih meseci posle rata odvijala se veoma živa aktivnost. Spitfajeri savezničke vojske su pred oslobođenje, pogodili električnu centralu, a u borbama za oslobođenje spaljena je Konfekcija i trebalo je ponovo osposobiti fabriku. Fabrika je stavljena pod sekvester (kontrolu države) a prvi direktor je bio metalski radnik Obren Ilić. U krugu fabrike Crvena armija je stacionirala svoju oštećenu tehniku, tako da je krug bio zakrčen od tenkova, kamiona, topova i drugog teškog oruđa, a metalci, varioci, drejeri, su radili dan i noć. Najstručniji deo posla obavljali su inž. Ševarac i vrsni majstori Steva Mitrović i Milosav Knežević. Na ispomoć su dolazili nemački zarobljenici, iz logora koji se nalazio u hali gde je danas Minel. Započela je proizvodnja papirnih slamarica, jastučnica i džakova za vojsku na frontu. Taj posleratni entuzijazam i volju mladih ljudi teško je danas opisati, kaže Dragoslav. „Radili smo danonoćno, kući se išlo samo da se umije i presvuče. Tu se formirao odmah sindikat i SKOJ, koji su pokrenuli pozorišnu trupu, koja je davala predstave i po selima, zatim Sportsko društvo ‘Radnički’ i hor i orkestar u kome je klavir svirao jedan Nemac iz logora. U jednoj praznoj hali napravili smo bioskop, koji je imao čak i galeriju, u kome je Žika bioskobdžija počeo da prikazuje filmove.“

Dragoslav je radio u fabrici do 1947. kada odlazi u vojsku u školu rezervnih oficira u Škofju Loku (posle vežbe 1958. postaje komandir tenkovskog voda, a kasnije dobija čin kapetana). Pre odlaska u vojsku na dan 12. oktobra 1947. oženio se Stanicom Dimitrijević iz Mladenovca, koja je nekoliko godina radila, zajedno sa njim u Konfekciji. Kada se vratio iz vojske izabran je 1948. za PREDSEDNIKA SRESKOG SINDIKALNOG VEĆA i od te godine Dragoslav ulazi ozbiljnije u politiku koja će ga dovesti na niz značajnih funkcija u našem gradu. Od tada je prošlo pola veka a mi danas sedimo u njegovom stanu, u ulici M. Simića i pitamo ga kako je prošlo tih pedeset godina, u kojima je Mladenovac narastao više od deset puta i potpuno izmenio svoju sliku.

Kako je tekla vaša politička karijera u posleratnim godinama?

Godine 1949. postao sam ORGANIZACIONI SEKRETAR SRESKOG KOMITETA, sreza Kosmajskog, zamenivši Miću Petrovića koji je otišao za Beograd. Milorad Simić Žarko, bio je politički sekretar. Iste godine bio sam delegat na II kongresu KPS u Beogradu na Kolarčevom univerzitetu. Imao sam tada 25 godina i tada sam po prvi put video naše vodeće rukovodioce. Tita sam video 1945. na mitingu u Mladenovcu na žitnom trgu. Žitni trg je godine 1949. izmešten zajedno sa stočnim kantarom, iz centra grada i na tom mestu je podignut park. U martu 1950. otišao sam u Beograd na Političku školu Srbije u Rankeovoj ulici, zajedno sa drugovima Miloradom Simićem i Zagom Radojković. Tu smo ostali godinu i po dana. Posle završene škole, kada smo trebali da dobijemo raspored, uoče u mojim dokumentima da sam rođen u Grockoj i u junu 1951. Draža mi saopšti da sam imenovan za organizacionog sekretara sreskog komiteta KPS Grocke. Nije mi se to svidelo, hteo sam da se vratim u Mladenovac, ali sam disciplinovano primio tu odluku.

I kada se vraćate u Mladenovac?

To je bilo u maju 1952. kada je srez Grocka prestao da postoji. Trebalo je da idem za organizacionog sekretara u Smederevo i Voja Kosovac, koji je tada bio sekretar komiteta u Mladenovcu i koji je znao za moju želju da se vratim u Mladenovac, predloži Draži u okružnom komitetu, da org. sekretar u Mladenovcu, Mića Selenić, ide u Smederevo (pošto mu je to odgovaralo) a ja da dođem u Mladenovac. Odluku da sam postavljen ponovo za ORGANIZACIONOG SEKRETARA KOMITETA u Mladenovcu saopštio mi je Draško Mihajlović. Međutim posle VI kongresa KPJ, 1952. u Zagrebu, odbacuje se put državnog socijalizma i opredeljuje se za samoupravno društvo, KPJ postaje SKJ. Partijski aparat se umanjuje i sve službe u komitetima koje su brojale i po 20 članova morale su biti deprofesionalizovane. Tada sam se vratio u fabriku džakova na mesto šefa konfekcije, a u novoformiranom sekretarijatu komiteta ostao je samo Brka kao sekretar, a Pavle Jovančević i ja kao članovi. U okviru tog sekretarijata početkom 1953. postao sam:

SEKRETAR KOMITETA MLADENOVCA (mesnog). Godinu dana proveo sam u P. Drapšinu (1955/56, plata 60 din. na sat) i onda se ponovo vratio u “Fe Dže”. Zatim od konca 1953, od svoje 29-e godine, do 1958. bio sam:

POSLANIK SAVEZNE NARODNE SKUPŠTINE u veću proizvođača za izborni srez Jasenički, Oplenački, Orašački i Kosmajski. U skupštini sam bio i član administrativnog odbora. U tom periodu bio sam i org. sekretar sreskog komiteta (Mladenovac, Palanka, Aranđelovac, Topola, Sopot). Politički sekretar je bio Đoka Đurić, a predsednik sreza Čeda Milošević. Godine 1956. bio sam član parlamentarne delegacije Savezne narodne skupštine u uzvratnoj poseti Republici Čehoslovačkoj, a godine 1958. učestvujem kao delegat na VII Kongresu SKJ u Ljubljani. Politički sekretar OK SKS Mladenovac ostajem sve do kraja 1959. kada sam izabran za POTPREDSEDNIKA OPŠTINE, Pavle Blažić je tada izabran za predsednika. Na tom položaju ostao sam samo deset meseci, posle kojih se ponovo vraćam za sekretara komiteta opštine Mladenovac, sve do 1967. godine, tako da sam na mestu sekretara komiteta bio praktično preko trinaest godina, isprativši mandate predsednika opštine Mike Živojinovića i Pavla Blažića. U komitetu u Mladenovcu radio sam počevši od 1948. sa kraćim prekidima sve do 1967. kada sam izabran za predsednika opštine. Takođe u periodu 1960-1967. kao sekretar komiteta bio sam PREDSEDNIK SRESKOG VEĆA NARODNOG ODBORA SREZA SMEDEREVO.

Godine 1967. izabrani ste za predsednika opštine?

Da, u svojoj 43. godini postao sam PREDSEDNIK SO MLADENOVAC. Pored mene izabran je potpredsednik Duško Jeftić (na izborima 1967. birano je 112 odbornika). A na izborima u aprilu 1969. izabran je potpredsednik opštine Miodrag Marinković, predsednik opštinskog veća dr Vera Todorović i predsednik veća radnih zajednica inž. Milorad Tomić (kasnije Velibor Krstić). Sekretari komiteta u ovom periodu bili su Živomir Tešić, Radivoje Jovanović i Vlasta Damnjanović.

Dragoslav Cvetković u ime građana Mladenovca, pozdravlja Tita i Jovanku ispred zgrade Radničkog univerziteta, gde su se nakratko zadržali u povratku iz posete Aranđelovcu, 27. novembra 1970. godine,

Šta je sve izgrađeno u Mladenovcu dok ste bili predsednik opštine?

Period moja dva mandata od maja 1967. do maja 1974. karakteriše Privredna reforma i pismo druga Tita i Izvršnog biroa SKJ. Industrijska proizvodnja od 1964. do 1974. povećana je za 4,5 puta, poljoprivredna za oko pet puta, realna lična potrošnja se udvostručila, a od nekadašnjih 90% svelo se na 53% stanovništva koje se bavi poljoprivredom. U tim godinama naplaćeni mesni samodoprinos, 3% iz ličnih dohodaka za školstvo, u periodu od 1967. do 1970. godine bio je ukupno 557 miliona st. dinara. Naplaćeni samodoprinos za vodu 1970-1975. iznosio je milijardu i 318 miliona.

Na primer, u godini 1973. ostvareni prihod opštine (doprinosi, porezi, takse) bio je, preračunato, tri miliona maraka. Od toga je za kulturno-prosvetnu delatnost odvojeno oko 188.000 maraka, na komunalnu delatnost 97.000 maraka, za društveno političke organizacije 167.000 maraka, za zdravstvo 126.000 maraka, intervencije u privredi 145.000 tadašnjih nemačkih maraka itd.

U periodu 1968-1973. opština je uložila u vanprivredne objekte blizu osam miliona dinara. U tim godinama napravljen je veliki napredak u izgradnji Mladenovca. Pokušaću na ovom mestu da navedem sve veće investicije iz tog perioda.

PRIVREDA 1968-1973:

U godini 1973. bilo je 8.554 zaposlenih radnika (1968-6.891) među kojima je bilo 159 sa visokom stručnom spremom. Dohodak ukupne privrede bio je 286 miliona dinara, a ostatak dohotka (sredstva za fondove) ukupne privrede bio je 40,5 miliona din., ili blizu šest miliona maraka. Nosioci izvoza, na primer u 1970. bili su: 7. juli, Elektrosrbija i Jugozabest, a u periodu 1966-1970. ukupan izvoz je bio 338 miliona dinara. Opština je u periodu 1968-1973. uložila u privredne objekte 65 miliona dinara.

PROGRES: Posle 1969. ovo preduzeće je imalo najbrži razvoj, koji je omogućio: dogradnju i rekonstrukciju postojeće proizvodne hale (1969), izgradnju novog magacina (1970) i menze, kao i izgradnju nove proizvodne hale 1971/72. koja je opštinu koštala 2.1 milion dinara. Proizvodnja i dohodak tri puta su uvećani, a zaposleno je 60 novih radnika. Integracija sa preduzećem „Radoje Dakić“ iz Titograda 1970. omogućila je povećanje finansijske dobiti za tri puta. U vezi integracije putovao sam zajedno sa direktorom Progresa Obrenom Radosavljevićem u Titograd, gde smo posle razgovora u „Radoje Dakiću“ imali prijem kod predsednika opštine Titograd.

JUGOAZBEST: Od 1969. do 1974. uloženo je 25 miliona din. u razvoj preduzeća, izgrađena je hala pripreme, magacini gotove robe 1968. i sirovine 1972, koje je finansirala opština, predionica 1971. koja je opštinu koštala 1,4 miliona dinara, dograđena je hala pogona zaptivača i kupljena nova oprema. Izvršena je integracija sa prerađivačem azbesta „Fijaz“ iz Prokuplja u Združeno preduzeće „Zinap“. Direktor: Boža Jovanović, Rajko Unčanin i dr Jeftić.

AGROEKSPORT: Klanica “7. juli” integrisala se još 1961. sa Agroeksportom iz Beograda čime je rešen stalno prisutan problem nedostatka sirovine. Prošireni su kapaciteti za klanje (linija za sitnu stoku) za šta je uloženo pet miliona dinara, a plasman proizvoda je obezbeđen i na inostrano tržište. Izgrađena je nova menza. Direktori: Petko Stevanović, Slobodan Kostić.

KOSMAJ MERMER: Dograđena je gater hala 1972. čime je povećan kapacitet, (237 hiljada din. uloženo od opštine), zaposleno je 90 novih radnika i proizvodnja povećana za dva puta. Direktor je bio Aleksandar Đorđević.

MAKOVICA: U ovom preduzeću izgrađen je novi magacin sa mehanizovanim unutrašnjim transportom od 6.000 tona gotovih proizvoda. Godine 1973. ostvarena je integracija sa PKB Beograd za koju je posebno zaslužan direktor Rajko Ivanović. Direktori: Pavle Jovančević, Bole Konstantinović, Milenko Radosavljević, Dragoslav Borić.

IZGRADNJA: Izvršena je integracija sa Komgrapom 1974. godine. Direktor je bio Jova Kabadajić.

*Dragoslav Cvetković u Minelu (treći s desna*)

POLJOPRIVREDA: Godine 1960. izašao je savezni zakon o iskorišćenju poljoprivrednog zemljišta, koji je nalagao viši stepen obrade u poljoprivredi, brže uvođenje mašinske obrade, veštačkih đubriva, zaštitnih sredstava i vosokorodnih useva. Naša nastojanja u tom pravcu ranijih godina su izazivala otpor, ali tokom godina kroz jedan proces postignuto je da od 1.000 kg po hektaru iz 1948. dostignemo 1968. i do 6.000 kg po hektaru. Ukupna ulaganja u poljoprivredu u periodu od 1968. do 1973. iznosila su jedanaest miliona dinara. Društvene ekonomije su izvršile nabavku teških traktora, kombajna i ostalih poljoprivrednih mašina i uređaja za obradu i zaštitu biljne i voćarske proizvodnje, a u to je uključeno i postavljanje platformi za odbranu od grada, što je finansirano direktno iz budžeta opštine. U privatnom sektoru krajem 1973. bilo je oko 500 traktora u svojini individualnih proizvođača. Na sednici oba veća Skupštine opštine decembra 1972. pokrenuta je integracija Poljoprivrednog kombinata i zemljoradničkih zadruga Kovačevac, V. Krsna i Vlaška, i Poljoprivredne stanice, što je realizovano 1973. (Jagnjilo nije prihvatilo). Direktor je bio Branislav Nešić, zatim Krsta Đuričić i Mikica Simić.

ŠUMARSTVO: Na području opštine ima 2.762 hektara šuma po evidenciji iz 1969. godine. Od toga u društvenom vlasništvu je 7,5% ili 208 ha, kojim gazduju poljoprivredne organizacije i Šumsko gazdinstvo iz Beograda. Privatnu šumu poseduje 4.500 vlasnika na 6.800 katastarskih parcela. Ukupna drvna masa je oko 290.000 m3, a godišnji prirast 12.000 m3. Najveći šumski kompleksi grupisani su na Kosmaju i Makovici, koja je istovremeno najnenaseljeniji deo naše opštine.

LOVSTVO: Teritorija opštine Mladenovac sastoji se od 19 naseljenih mesta na blago talasastom zemljištu sa najvećim visinama oko Kosmaja (520 m), a najnižim u predelu Luga (130 m). Cela teritorija je ispresecana manjim potocima, koji imaju sliv u Lug i Jasenicu, a jednim delom u reku Ralju. Količina vodnog taloga je 550-650 mm godišnje pa se na osnovu svega toga ovo područje smatra kao povoljno za uzgoj plemenite divljači niskog i visokog lova. Od ukupne površine opštine (33.844 ha) divljači je dostupna površina od 31.000 ha. Cela teritorija je tih godina bila podeljena na četiri lovišta kojima su gazdovala lovačka društva. Zbog nesmetanog razvoja divljači izdvojena je obeležena površina od 7.000 ha za rezervate. Sredinom šezdesetih godina računa se da je na našem terenu bilo oko 100 srna, 5.000 zečeva, 2.000 fazana i 6.000 jarebica. Godine 1970. odstreljeno je četiri srne, 2.000 zečeva, 500 fazana i 500 jarebica. Iste godine je izvezeno 500 zečeva i 100 jarebica. U ovom periodu zabeleženi su rekordi u tamanjenju lovnih štetočina: 140 lisica (1970), 718 pasa lutalica (1967), 329 mačaka (1966), 75 tvorova (1966) i 22 jazavca (1966).

LASTA: Od avgusta 1970. saobraćaj u opštini obavlja radna jedinica Laste (pre toga obavljao je Autosaobraćaj KG), koja je tada imala 79 radnika. Opština je investirala 17 miliona dinara, u izgradnju autobuske stanice, garaže, upravne zgrade i servisa „Lasta“ koji su pušteni u rad 1971/72. godine. Sa 28 autobusa, 15 linija u lokalu i stalnom linijom za Beograd, Lasta je 1973. prevezla 3,5 miliona putnika ili u proseku 10.000 dnevno. Samo na lokalnim linijama bilo je 108 dnevnih polazaka. Generalni direktor Laste, koji je realizovao ovaj projekat, bio je Ljuboja Stevanović, a direktor Laste u Mladenovcu bio je Mija Čuklin. U tom periodu u gradu je bilo 30 registrovanih TAKSI vozača od kojih je putnički prevoz aktivno obavljalo devet taksi vozača.

ANGROTEHNA/JUGOPETROL: U godini 1968, a naročito 1969, opština je finansirala izgradnju: upravne zgrade, servisa, benzinske pumpe Drapšin, pumpe za lož ulje u B. Damnjanovića i prodavnice u Pijaceti. Usledila je integracija sa Radioelektrom, a od marta 1974. integrišu se sa Jugopetrolom. Direktor je bio Mića Obradović.

TRGOVINA: U ovom periodu ulaganje u trgovinu ostvareno je u većem iznosu nego u svim prethodnim godinama. Uloženo je 28,9 miliona dinara, a broj novouposlenih bio je 254. JEDINSTVO je 1969. podiglo i otvorilo Robnu kuću, a 1972. nov centralni magacin. Trgovinsko preduzeće „SAVA“, sa radnom jedinicom Mladenovac, oktobra 1969. pripojeno je CENTROPROM-u. ANGROTEHNA je tokom 1970. pripojena „Radioelektru“ Beograd, a istovremeno je pušten u rad Auto-servis, u sastavu ove radne organizacije. Godine 1972. ostvarena je integracija između Jedinstva i Srbijateks Beograd. Krajem 1973. bilo je u Mladenovcu 136 prodavnica, od toga 89 prodavnica i stovarišta građevinske i metalne robe, bele tehnike, goriva, automobila, opštinskih trgovačkih preduzeća: „SRBIJATEKS“ (44), „CENTROPROM“ (23) i „RADIOELEKTRO“ (5), kao i četiri benzinske pumpe. Godina 1968/69. opština finansira izgradnju tri prodavnice trgovinskog preduzeća „Sava“ i dve „Centroproma“. Iz užeg gradskog područja na nove lokacije premeštena su stovarišta građevinskog materijala Srbijateks, Radioelektro i Ropočevo. Godine 1970. u našoj opštini je bilo 418 radnika i 106 službenika zaposlenih u trgovini. Zanimljivo je da sa naša zemlja nalazila tih godina među poslednjima u Evropi po broju prodavnica. Godine 1970. prodajni prostor po glavi stanovnika u Mladenovcu je iznosio oko 0,14 m2, a u Švedskoj, na primer, bilo je tada 0,9 m2. Promet trgovine u 1968. bio je 8,5 milijardi, a u 1973. preko 21,5 milijardi dinara.

INDUSTROSIROVINA (Otpad) premeštena je iz centra na novu lokaciju iza Minela, gde je izgrađena upravna zgrada sa magacinima, a adaptirana je i prodavnica u Kosmajskoj ulici, što je opštinu sve koštalo 926.000 dinara. Kasnije, sledi integracija u „Feropromet“ Kraljevo sa još dva slična preduzeća iz Kragujevca i Kosovske Mitrovice. Direktor je bio Babić.

PIJAČNA UPRAVA: Pijaca se integrisala 1972. sa Gradskom pijačnom upravom Beograd, izgrađena je prva faza stočno-žitne pijace sa vagom i betonskim platoom, a projektuje se i planira moderni tržni centar na placu od Laste prema nadvožnjaku. Otvorena je i pijaca polovnih automobila. Direktor Milivoje Spasić.

KOMUNALNO PREDUZEĆE: U prvim posleratnim godinama Narodni odbor opštine imao je Komunalno odeljenje kao službu pri opštini, zatim 1954. počela je sa radom Gradska komunalna ustanova da bi se 1957. ista razdvojila u „Vodovod“, „Čistoću“ i „Pijace“. Komunalno preduzeće Vodovod i kanalizacija u toj godini 1957. registrovano je kod Okružnog privrednog suda u Požarevcu sa 12 zaposlenih radnika i osnivačkim kapitalom od 150.000 st. dinara. Osnivač je bila opština Mladenovac. Imali su tri kopana bunara ukupnog kapaciteta 3,5 litara u sekundi, sa jednim rezervoarom od 400 m3 i oko dve stotine metara vodovoda. U sledećem periodu od 1958. do 1967. izgrađeno je deset bunara na tri izvorišta sa ukupnim kapacitetom 45 lit/sek, 30 km primarne vodovodne mreže, 10 km kanalizacije, 2 km kišne kanalizacije i rezervoar kapaciteta 1.200 m3. U periodu 1966-1970. izgrađena su još dva arteska bunara kapaciteta 20 lit/sek. tako da je 1970. ukupan kapacitet bio do 60 lit/sek. U tom periodu uloženo je u osnovna sredstva oko 2,3 miliona novih dinara, od čega 65% u izgradnju upravne zgrade (koju je radilo 1968. građ. preduzeće „Crvena zvezda“ iz Gostivara) i bunara za vodovod, a 35% u proširenje voznog parka. Godine 1961. odlukom SO Mladenovac Komunalnom je pripojena Gradska čistoća i Zelenilo sa Gradskim grobljem, tako da je 1970. Komunalno preduzeće imalo 184 zaposlena radnika. Komunalno se tada bavilo vodosnabdevanjem, gradskom čistoćom (i čistoćom groblja i parkova), fizičkim obezbeđenjem radnih organizacija, uređenjem građevinskog zemljišta (1970. fond je iznosio 150 miliona st. dinara) i izgradnjom glavnih vodovoda i kanalizacija i crpnih postrojenja u opštini i van opštine (1970. rađen je vodovod u Sopotu, Ralji, Žarkovu, Svilajncu i Kragujevcu). Planirana je realizacija projekta „Morava 68“. Direktor Velisav Stanišić i teh.direktor Radojica Stojanović Kira.

DEPONIJA: sve do 1971. gradska deponija nalazila se na prostoru između današnjeg Mermera i Otpada, u blizini kolonije fabrike džakova. Imao sam česte intervencije od građana zbog toga, čak i noću telefonom, sve dok je nismo premestili na današnju lokaciju.

*Dragoslav Cvetković u Drapšinu. S leva u desno Baća Nikolić, x, D. Cvetković i Vitomir Prokić*

VODOSNABDEVANJE: Prvi vodovod u Mladenovcu rađen je 1952. godine kada je Narodni odbor opštine doneo odluku da se traže pare od Ministarstva finansija Srbije za potrebe vodosnabdevanja grada, koji se brzo razvijao. Posle poslatog zahteva upućeni su u Beograd odbornici: dr Žika Marinković, Blaža Mitrašinović, Svetislav Đukić, Radomir Petrović, Mile Blagojević i Ljubomir Vasilić da usmeno obrazlože zahtev. Posle toga opština je dobila 30 miliona dinara i krajem iste godine izgrađen je cevasti subarteski bunar dubine 35 m kapaciteta 5 lit/sek i crpna stanica sa pumpom, kao i objekat za stanovanje rukovaoca crpnog postrojenja. Deceniju i po kasnije, Mladenovac je imao arteske bunare ukupnog kapaciteta 55 lit/sek, ali ni to nije bilo dovoljno da prati naglu ekspanziju grada. Došlo se do projekta:

„MORAVA ’68“ kojim se predviđalo dovođenje vode sa Morave u Mladenovac. U zajednici sa komunama Vel. Plana i Sm. Palanka pristupilo se pripremi realizacije projekta „Morava 68“. Ugovoreno je da se zajednički objekti (na primer fabrika vode u Krnjevu) finansiraju procentualno onoliko, koliko koja opština procentualno hoće vode, a da posebni objekti padaju na teret opštine koja ih koristi. Tako je Mladenovac vodovod od Palanke do Mladenovca, 20 km cement-azbestnih cevi 350 mm, trebalo sam da plati. Sve tri opštine su dobile 700 miliona od Republike za taj projekat, a SIV ih je marta 1976. oslobodio obaveze od polaganja depozita za ulaganja u „Moravu 68“. U Mladenovcu je od 1970. do 1975. sproveden samodoprinos od 2% iz ličnih dohodaka, za potrebe vodosnabdevanja grada, na kome je prikupljeno, jedna milijarda i 318 miliona st. dinara, polovina sume koju je Mladenovac trebao da investira u taj projekat. Te pare su čuvane, iako je bilo pritisaka iz Komunalnog preduzeća da se upotrebe za nešto drugo. Ceo projekat „Morava 68“ po proračunu trebao je da košta četiri milijarde st. dinara od čega je Mladenovac trebao da obezbedi dva milijarde (čime bi se finansirao i sistem otpadnih voda). Istovremeno tekao je samodoprinos u Sm. Palanci gde je bilo i sedište novoosnovanog preduzeća „Morava 68“. Do 1975. izvedeno je preko 100 istražnih bušotina i 15 opitnih bunara (koštalo 120 miliona) i dobijeni rezultati su bili više nego dobri, iz šljunkovito-peskovitog sloja, plitkim bunarima od 15-20 m bilo je moguće obezbediti vodu za sva tri grada. Mladenovac je trebalo da dobije sa Morave 120 lit/sek. Međutim opštinske strukture S. Palanke i V. Plane nisu bile zainteresovane toliko za taj projekat koliko Mladenovac, a pored toga Mladenovac je 1970. pristupio Beogradu, tako da se i za vodu okreće Beogradu (Makiš), pa je projekat „Morava 68“ propao. Godine 1973. predsednik opštine S. Palanka bio je Sreten Vladisavljević (pre toga Stanimir Ivanović), a predsednik opštine V. Plana Borivoje Živanović (pre njega Đura Nedeljković), Andrija Radosavljević bio je direktor Komunalnog preduzeća u Mladenovcu, Milutin Radovanović direktor Komunalnog preduzeća S. Palanka, Dragiša Simić direktor Komunalnog preduzeća V. Plana, Mile Mihailović direktor Vodoprivredne zajednice iz Sm. Palanke. Sveta Aleksendrić je bio predsednik mesne zajednice i brinuo je o parama iz samodoprinosa. Problem „Morave 68“ nasledio je u Mladenovcu sledeći predsednik opštine Radivoje Jovanović. Van ovog projekta od 1968. do 1974. u Mladenovcu je urađeno sedam novih bunara sa kapacitetom 37,6 lit/sek i u tom periodu za vodovod i kanalizaciju opština je dala 6,7 miliona dinara.

Voda je za Mladenovac uslov prvi, za sadašnjost i budućnost, i nema cene koju Mladenovac neće morati da plati da bi imao vodu. Projekat „Morava 68“ je provereno, bez svake sumnje, bio dobar projekat. Tim projektom smo znali gde je voda i koliko je ima, rezultati istrage su bili neoborovi. Voda je bila u priobalju Morave, blizu sela Trnovče u opštini Velika Plana. Realizacija projekta je nešto drugo. Jesmo li mi bili spremni finansijski i jesu li postojali tada ozbiljni interesi za ovaj projekat u opštinama V. Plana i S. Palanka? Postavlja se pitanje – ima li „Morava 68“ alternativu? Kao što se zna – ima, ali se takođe zna da je ona i dalje daleko za nas. Brige ostaju i to velike.

PRIPAJANJE MLADENOVCA BEOGRADU: Administrativno uključenje teritorije opštine Mladenovac (i Lazarevac) u područje Beograda izglasano je 26. nov. 1970. u Skupštini Srbije, kao dopuna zakona o teritorijalnom obrazovanju opština, čiji smo mi bili predlagači. Velike zasluge za realizaciju uključenja Mladenovca u Beograd imali su Branko Pešić i Draža Marković. Sećam se jednog sastanka sa Dražom Markovićem pred njegovu kandidaturu za našeg poslanika, gde su bili prisutni i Živomir Tešić, Radovan Maslarić, Bora Jović. Tada je neko od nas izgovorio rečenicu: „Evo, napravi da mi uđemo u Beograd i mi od tebe ne tražimo ništa više.“ Draža je posle toga kao poslanik za Mladenovac izabran za predsednika Skupštine Srbije. Uz nas i Dražu, na ovom poslu bio je jedan izvrstan čovek kome Mladenovac duguje takođe mnogo, predsednik Skupštine grada Beograda Branko Pešić. Njih dvojica, pa i svi tadašnji politički rukovodioci iz beogradskih opština, koji su izglasali odluku da Mladenovac priđe Beogradu, ljudi su kojima Mladenovac duguje mnogo. Na tom poslu radili smo skoro godinu dana, napravljen je elaborat od 223 strane koji je objašnjavao zašto Mladenovac treba da bude u sastavu Beograda. Na kraju na gradskoj skupštinskoj debati koja je trajala pet sati, sve beogradske opštine su dale svoj pristanak, osim Sopota (njihov predsednik opštine je tada bio Miloš Petrović) i Barajeva. Značaj ulaska Mladenovca u Beograd, možda su mnogo više tada procenili naši susedi nego sami Mladenovčani. U susednoj Palanci izašao je u novinama komentar: „Osta’ smo mi u Hasan-pašinoj Palanci.“ Ulazak Mladenovca u Beograd, smatram za najveći radni uspeh u svojoj karijeri.

NADVOŽNJAK: Posle kontrole Instituta za ispitivanje materijala SRS, saobraćajna inspekcija je donela rešenje o zabrani prometa preko nadvožnjaka. Skupština opštine i Preduzeće za puteve Beograd započeli su u leto 1971. dogradnju nadvožnjaka sa pešačkim stazama i postavljanje novog čeličnog mosta. Pre izgradnje nadvožnjaka izgrađena je 1969. Karađorđeva ulica i prelaz kod Drapšina sa rampom. Radove je izvelo Preduzeće za puteve Beograd. Naš narod je uvek bio sumnjičav, pa su i povodom ovih radova počele priče da je stari lučni most mogao još da služi. Zbog takvih priča dugo sam držao u kancelariji jedno, brenerom odsečeno, parče glavnog nosača, na kome se jasno vidi kako je rđa pojela 50% vezivnog tkiva. Nadvožnjak u Mladenovcu dug je 360 m i da bi se što duže očuvao predviđeno je obavezno redovno farbanje. Novi nadvožnjak projektovao je inž. Ljubomir Jeftović iz Instituta Kirilo Savić, a izgradio ga „Goša“ iz S. Palanke. Montažu je izvela „Mostogradnja“ iz Beograda. Kompletnu armirano-betonsku konstrukciju navoza sa obe strane, proširenu na sedam metara, sa pešačkim stazama od 1,5 m i osvetljenjem, izvelo je Preduzeće za puteve Beograd. Nadvožnjak je zvanično pušten u promet 25. maja 1972. godine.

GAZELA: Skupština opštine i Preduzeće za puteve Beograd realizovali su zaobilazni put Drapšin-Selters, kojim je izmešten tranzitni saobraćaj kroz Mladenovac. Na putu Beograd-Kragujevac, izgrađena je devijacija od 2.400 m sa tri mosta: preko pruge 234 m, na Lugu 42 m i preko koraćičkog puta 21 m. Ugovor između Skupštine opštine i Preduzeća za puteve Beograd o zajedničkom finansiranju ovog projekta potpisan je 30. juna 1970. sa odnosom 40% SO i 60% PP Beograd. Izvođač je bio „Sveta Mladenović“ iz Velike Plane. Radove su nadgledali arhitekti Milutin Vasić i Mika Lukić. Ovi radovi su opštinu koštali u 1972. 4,5 miliona dinara. Objekat je predat u saobraćaj 28. dec. 1974, put je otvorio Moma Marković, presekavši vrpcu kod Samačkog hotela. Istog dana otvoren je i Centar za rehabilitaciju na Seltersu (prva faza).

PUTEVI: U ovom periodu od 1968. do 1973. opština je finansirala izgradnju i dogradnju 84 km lokalnih puteva, što je koštalo 12,3 miliona dinara.

U decembru 1968. pušten je put za Granice. Dana 3. okt. 1970. govorio sam na otvaranju puta Kovačevac-Krsna-Selevac-Vodanj-Smederevo (do Krsne i Selevca završen je dec. 1968). Zatim je građen put za Šepšin, Rabrovac (1,5 km), Amerić (Grošan 2 km) i skoro potpuno novi put Topolski put-Karaula-Pružatovac-Ivanča-Klenac-Jagnjilo. Dana 23 feb. 1974. sklopljen je ugovor o asfaltiranju puta Kozarica-Markovac-Orašac-Aranđelovac, između Preduzeća za puteve Beograd, Beograd puta i SO Mladenovac i SO Aranđelovac. Aprila 1974. sklopljen je ugovor o gradnji puta Dubona-Orašje, između Beograd puta i SO Mladenovac (do Dubone završen je dec. 1968). Krajem mog mandata završen je put Senaja-Autoput. Godine 1973. u opštini je bilo 44 km puteva III reda i 30 km asfaltnih puteva IV reda.

ULICE I TROTOARI: U periodu 1968-1973. opština je finansirala izgradnju i popravku velikog broja ulica i trotoara za šta je izdvojila 17,6 miliona dinara.

KERAMIKA: Kao prvi veliki rezultat spajanja sa Beogradom, je integracija Keramike i Komgrapa 1972. godine. Već u oktobru 1973. započela je izgradnja nove fabrike sanitarne keramike na površini 16.000 m2 sa proizvodnjom od 5.000 tona proizvoda godišnje. SANITARNA je aktivirana 13. jula 1975. godine. Vrednost ove investicije bila je 100 miliona dinara. Pored toga, izgrađen je pogon za proizvodnju pločica i mozaika i urađeno je proširenje postojećeg pogona sanitarne keramike za 20%. Pre toga urađena je 1971. nova instalacija sa stanicom za butan gas, za koju je opština dala 4,1 milion dinara, novi magacin (1970) i rudnik gline u Stojniku, a za igradnju proizvodne hale od 544 m2 opština je 1972. dala 1,2 miliona dinara i 1973. za rekonstrukciju devet tunelskih peći 3,7 miliona dinara. Direktori preduzeća bili su Voja Morača, Milentije Radovanović, Slavko Miletić i Miodrag Marinković.

CRVENA ZVEZDA: Nova fabrika modne konfekcije sa 400 radnika, uglavnom žena, puštena je u rad 12. okt. 1971, a opština je za halu sa aneksom dala 2,3 miliona dinara. Osim toga prošireni su kapaciteti netkanog tekstila (filca, tepisona), izgrađen novi magacin i pripremljen nov pogon za proizvodnju mebl-štofova. Sklopljen je samoupravni sporazum u poslovnoj saradnji sa Jugoeksportom. Godine 1973. dohodak TKCZ je bio 24 miliona dinara. Direktori: Boško Daničić, Slavko Miletić, Mikica Simić.

RAZVITAK: Uz pomoć Jugoeksporta izgrađena je 1973, nova fabrika kožne konfekcije na novoj lokaciji, gde je zaposleno novih 110 radnika. Opština je uložila 6,5 miliona dinara i proizvodnja je povećana za tri puta. Ostvareno je i poslovno povezivanje sa Jugoeksportom. Krajem 1974. „Razvitak“ zapošljava blizu 200 radnika i dostiže proizvodnju od 25 miliona dinara. Direktori: Tomislav Mišić, Ilija Vlajić.

PROSVETA: Na referendumu građana u novembru 1967. velikom većinom je odlučeno da se uvede SAMODOPRINOS od 3% iz ličnih dohodaka na tri godine. Tim parama je izgrađena nova:

OŠ KOSTA ĐUKIĆ na Seltersu od 1.800 m2, zatim tri fiskulturne sale od 1.000 m2, parno grejanje za 9.000 m2 školskog prostora, adaptiran je Internat i deo Tehničke škole i kupljena školska oprema. Kreditom čiji je nosilac bila opština i samodoprinosom meštana Kovačevca izgrađena je nova škola u selu sa centralnim grejanjem i novom opremom. Aprila 1974. započeta je izgradnja škole u Vel. Ivanči. Na realizaciji tih projekata bili su angažovani Sveta Bogosavljević, Marko Dubonjac i Vladimir Kovačević. Na kraju 1973. opština je imala osam osmogodišnjih škola i tri srednje škole. Krajem školske 1969/70. osnovne škole su imale 235 prosvetnih radnika. U svim školama iste godine bilo je 7.114 učenika, a u srednjim školama je bilo blizu 2.000 učenika (24% sa strane), 58 nastavnika sa visokom i 22 sa višom stručnom spremom. Od 1967. do 1971. Mladenovac je imao svoju samostalnu zajednicu obrazovanja, a 1972. sledi integracija u Beogradsku zajednicu obrazovanja. U periodu 1968-1972. u obrazovanje je uloženo: za osnovnu delatnost 97 miliona, a za investicije 10,1 milion dinara. Tih godina opština je godišnje stipendirala u proseku po 68 studenata, a kreditirala oko 90 studenata.

ZDRAVSTVO: U periodu 1968-1971. zdravstvena služba se finansirala preko Komunalnog zavoda za socijalno osiguranje u Smederevu, a od 1971. preko Komunalnog zavoda za s.o. u Beogradu.

DISPANZER: (opstanak i rekonstrukcija bolnice) Sreski antituberkulozni dispanzer (ATD) osnovan je januara 1953. godine. Odlukom o proširenju Bolnice za 70 postelja, decembra 1968, skinut je veliki znak pitanja oko njenog opstanka. Nešto kasnije Specijalna bolnica za tuberkulozu pluća sa dispanzerom u Mladenovcu integrisana je sa Bolnicom za grudne bolesti na Bežanijskoj kosi. Oktobra 1973. pripojene su specijalističke službe iz Doma zdravlja, Specijalnoj bolnici. Bolnica je 1973. imala 135 postelja u 22 sobe i sedam lekara (1970. imala je ukupno 50 zdravstvenih radnika). Januara 1974. počela je rekonstrukcija bolnice. Radiografskom akcijom 1969. godine obuhvaćeno je 30.000 stanovnika i otkriven je 51 slučaj aktivne tuberkuloze do tada nepoznat ATD-u. Krajem iste godine bilo je ukupno 324 obolela od tuberkuloze. Upravnik bolnice je bio dr Miodrag Tijanić (1960-1970) a kasnije dr Mihailo Jević i dr Vera Todorović.

DOM ZDRAVLJA je 1973. imao deset lekara specijalista, 26 lekara opšte prakse, 15 stomatologa i devet farmaceuta. Godine 1969. opština odvaja sredstva za izgradnju zdravstvenih stanica u V. Ivanči i Jagnjilu. Od većih investicija u godini 1973. uloženo je 360.000 din. u zubnu ambulantu Doma Zdravlja. U godini 1972. (mart-maj) za vreme epidemije velikih boginja (VARIOLA VERA) zdravstveni radnici i cela opština bili su na izuzetno teškom ispitu. Sprovedena je vakcinacija celokupnog stanovništva, a na čelu akcije bio je upravnik Doma zdravlja dr Milan Petrović. Panika i neizvesnost su bili veliki, na zahtev lekara raspustili smo škole i zbog toga sam bio ukoren od Branka Pešića, jer takva odluka nije bila u našoj ingerenciji. Iz ove smrtonosne epidemije smo izašli sa jednim smrtnim slučajem u Međulužju. Upravnik Doma Zdravlja bio je dr Milivoje Ilić (do 1962), dr Dušan Milojević i dr Milan Petrović.

ZAVOD ZA REHABILITACIJU: Krajem 1973. usvojen je program razvoja rehabilitacionog centra Selters i započeta realizacija: kupljena je zgrada bivšeg hotela na Seltersu za 800.000 din., otpočeta adaptacija za koju je predviđeno milion dinara i podnet je zahtev Republičkoj zajednici zdravstvenog osiguranja za 7,5 miliona dinara. U realizaciji programa opština učestvuje sa 6,25 miliona dinara. Početkom 1974. potpisan je samoupravni sporazum o zajedničkom ulaganju za izgradnju nove zdravstvene stanice „Drapšin“ u iznosu 1,2 miliona din. koja je završena iste godine. U Medicini rada 1973. bilo je jedanaest lekara.

SOCIJALNA ZAŠTITA: Do 1969. poslovi socijalne zaštite obavljani su pri Odeljenju za društvene službe SO, a od januara 1969. formiran je Centar za socijalni rad na koji su preneti poslovi starateljstva i predškolskog zbrinjavanja dece. Centar je u ovom periodu uputio pet maloletnika u Vaspitno-popravni dom (Aleksinac, Beograd, Jabuka) a sud još četiri. Deca ometena u psiho-fizičkom razvoju pohađaju specijalna odeljenja. Do 1970. evidentirano je 67 debila, petnaest imbecila, osam idiota, dvanaest telesno-invalidnih koji se smeštaju preko Republičkog fonda u Specijalne domove u Stamnici i Kulinama.

INVALIDSKO-BORAČKA ZAŠTITA pokrivana je sredstvima opštinske skupštine a i sredstvima iz Saveznog i Republičkog budžeta koja su iznosila 18,6 miliona din. za period 1968-1973.

PENZIONERI: Na teritoriji opštine 1970. je bilo 1.985 penzionera i 2.183 članova njihovih porodica.

OBDANIŠTE: Doprinosima iz ličnih dohodaka od 1968. do 1973. prikupljeno je 11,1 milion dinara. Izgrađena je pored Tehničke škole dečja ustanova „Jelica Obradović“ za 150 mališana koja je puštena u rad maja 1973. godine. Pre toga predškolska ustanova, koja je bila formirana 1966, bila je smeštena u zgradi montažnog tipa kapaciteta 60 mesta. Investicija je koštala opštinu preko 5,2 miliona dinara. Ostala sredstva iz doprinosa utrošena su za produženi boravak, školsku kuhinju, dogradnju letovališta na Kosmaju gde je za ovih pet godina letovalo i zimovalo 600 dece. Ustanova radi u sastavu Centra za socijalni rad, a upravnik je Vinka Stevanović.

STAMBENA IZGRADNJA je posle rata započela 1947. izgradnjom Šamotske kolonije u današnjoj ulici 7. juli. Godine 1967. donesen je generalni urbanistički plan na kome je najviše radio prof. Miša Radovanović. U periodu 1968-1973. izgrađeno je 800 stanova u društvenoj svojini u vrednosti od 79,7 miliona din., i 1.124 stanova u privatnoj svojini u vrednosti od 89,2 miliona dinara. Po drugom podatku u Mladenovcu je od 1969. do 1974. izgrađeno 773 stana, a u toku je bila izgradnja još 100 stanova solidarnosti, za šta je sve uloženo 17 milijardi st. dinara. Dva manja solitera u „Bulevaru“ (tipski projekti) i dugačka zgrada u B. Damnjanovića 68. koju je projektovao „Oblik“ iz Sm. Palanke, započete su još u mandatu Pavla Blažića, a potez od zgrade u kojoj je klub penzionera (projektant Iva Gavrilović) pa do ulice Kneza Lazara, kao i zgrade od K. Lazara prema dispanzeru (V8, V7…) građene su u vreme mandata D. Cvetkovića. Tu su i 240 stanova solidarnosti koje su na inicijativu Opštinskog sindikalnog veća, čiji je predsednik bio Radovan Maslarić, finansirala naša preduzeća. Ilija Ćuk, direktor Socijalnog zavoda Beograda pomogao je realizaciji gradnje Kluba penzionera. Tu je i Milicija po prvi put dobila čak 20 stanova. Realizaciju ove izgradnje vodila je opština na čelu sa Milunom Perišićem i Ljubišom Đukićem. Robna kuća je otvorena 8. marta 1969. godine. Novi deo zgrade Lipov lad završen je 1972, a projektanti su bili Boža Đorđević i Ivan Gavrilović.

STAMBENO PREDUZEĆE: osnovano od opštine januara 1966, obavljalo je izgradnju, kupovinu, prodaju, izdavanje i održavanje stambenih zgrada. Broj zaposlenih 1970. bio je 37 radnika. Ulaganje ovog preduzeća u periodu 1966-1970. u novu stambenu izgradnju bilo je 4,6 miliona din., a preko drugih izvora finansiranja 19,3 miliona din., čime je izgrađeno 235 stanova.

BEOGRAD BIRO: preduzeće za projektovanje i inženjering osnovano je 1969. u okviru GP Izgradnja pod imenom LIK. Godine 1972. preduzeće se integriše sa biroima „Tehnika-projekt“ i „Savremena arhitektura“ iz Beograda od kada nosi sadašnje ime. Beograd biro je od osnivanja projektovao skoro sve značajnije stambene zgrade i mnoge industrijske i poslovne objekte u našem gradu. Preduzeće je veoma poznato u Jugoslaviji i po svom katalogu projekata kuća za individualnu stambenu izgradnju. Direktor arh Boža Đorđević.

BANKE: Investicionu gradnju pratile su filijale Beogradske banke i Jugobanke, i Služba društvenog knjigovodstva, a izgradnju Razvitka Splitska banka i to, na naše zadovoljstvo, vrlo uspešno. Januara 1966. Komunalna banka postaje filijala Beogradske udružene banke sa jedinstvenim sredstvima, ugovaranjem i dohotkom. Od jan. 1971. do kraja 1972. posluje kao filijala Beogradske banke sa svojim bilansom, ali bez upravljanja. Od januara 1973. postaje Filijala Beogradske banke – I Osnovne banke Beograd, bez svojstva pravnog lica, sa autonomnim kreditnim bilansom, svojim organima upravljanja i dohotkom. Radna zajednica je konstituisana kao OOUR sa svojstvom pravnog lica. JUGOBANKA je u Mladenovcu počela sa radom januara 1972. godine.

ELEKTRIFIKACIJA: U periodu 1968-1973. opština je finansirala izgradnju više od 20 trafo-stanica 10/0,4 kV i dve 35/10 kV kao i niz dalekovoda i drugih zahvata u električnoj mreži, sve u iznosu od 10,7 miliona dinara.

ELETROMORAVA: Upravna zgrada Elektrodistribucije u Ž. Savkovića izgrađena je 1966/67, i uz nju radionice i baždarna stanica. Samostalni OOUR postaje maja 1970, a pre toga (1960-1970) je bila pogon „Elektromorave“ iz Požarevca. Od 1969. do 1974. izgrađena je 31. trafo-stanica, u gradu 24 (dve 110 kV, četiri 35/10 kV, osamnaest 10/04 kV) i po selima sedam 10/04 kV. Takođe je izgrađena dalekovodna mreža u dužini od 46 km, u gradu 7,3 km, a u selima 38,7 km (godine 1970. bile su dve trafo-stanice 35/10 i 51. TS od 10/0,4 sa ukupnom snagom 33,3 MVA i niskonaponskom mrežom od 521 km). U 1974. godini 76 radnika ostvarilo je 25 miliona din. prihoda. U odnosu na početni jedan megavat sa stare električne centrale u fabrici džakova, Mladenovac danas ima instalisanu snagu od 60 megavata, što najbolje oslikava kako se naš grad brzo razvijao. Direktori Elektromorave su Žika Milovanović i Sveta Bogojević.

ELEKTROISTOK je u Bataševu izgradio trafo-stanicu od 20 megavata koja je zamenila staru od pet megavata. Ugovor o oročavanju sredstava za ovu investiciju je potpisan 13. maja 1968. u Beogradskoj udruženoj banci.

TELEFONIZACIJA: U ovom periodu opština je uložila 1,9 miliona din. za proširenje tel. centrale, za 600 brojeva i 36 novih kanala prema Beogradu.

GEODETSKA UPRAVA je 1969. imala pet geometara za 104.905 parcela i 23.083 posedovna lista. Prvobitno snimanje terena vršeno je parcijalno po tadašnjim opštinama od 1928. godine pa zaključno sa 1932. godinom. Pri osnivanju katastra bilo je 64.725 matičnih parcela i 9.200 posedovnih listova.

ZANATSTVO: Zanatsko preduzeće za izradu obuće i kožne galanterije „Sloga“ je godine 1970. već bilo likvidirano. Od januara 1974. zanatsko preduzeće „Šumadija“ koje se bavilo servisom u domaćinstvima i građevinskim uslugama, integrisalo se sa Stambenim preduzećem. Stolarsko preduzeće „Sloga“ vršilo je usluge radnim organizacijama. Godine 1970. bilo je oko 380 registrovanih privatnih zanatskih radnji, od kojih je 80% bilo razmešteno po selima, a 1974. godine bilo je 480 registrovanih samostalnih zanatlija.

UGOSTITELJSTVO: U ovom periodu najveće ulaganje je bilo na rekonstrukciju i adaptaciju kao i na izgradnju Snek-bara na Trgu (3,8 miliona din). Zanimljivo je da su u godini 1970. stanovnici naše opštine popili 926.000 litara piva, 344.000 l vina, 414.000 l rakije i 344 litara ostalih žestokih pića. Te godine broj ugostiteljskih radnji bio je 17 u društvenom i 23 u privatnom sektoru.

KORAĆIČKA BANJA je posle rata počela da se obnavlja 1960. godine, sredstvima radnih organizacija i Skupštine opštine. Godine 1972. u Koraćičku banju, bazen i nove objekte, uloženo je 633.000 dinara.

SELTERS: U ovom periodu ostvarena je integracija Selters banje sa Bukovičkom banjom i preduzete su nove akcije na kaptaži postojećih i bušenju novih izvorišta Selters vode. Podignuta je „fabrika vode“ za flaširanje mineralne vode, kapaciteta punjenja 4,5 miliona litara godišnje. Ukupna ulaganja opštine u ove objekte, koji su pušteni u rad 1973, bila su 3,5 milona dinara.

Godine 1968. Selters banja je imala šest hektara parkovskog prostora, hotel sa 21 sobom i 64 ležaja što je sve tada imalo vrednost, zajedno sa pristupnim putem, 50 miliona st. dinara, a oprema je vredela devet miliona st. dinara. Restoran kapaciteta 120 gostiju vredeo je 20 miliona st. dinara, a njegova oprema 7,5 miliona st. dinara. Postojao je i bazen (koji je propao), kupatilo sa deset kada i točilište mineralne vode. Hotelom i restoranom upravljalo je ugostiteljsko preduzeće „Kosmaj“, a ostale objekte održavalo je Komunalno preduzeće sredstvima opštine. Promet hotela i restorana u 1968. je iznosio 23 miliona starih dinara.

MARKOVAČKO JEZERO: Izgrađeno je 1968. podizanjem veštačke brane koja zadržava vodu Milatovačke reke, prvenstveno radi veštačkog navodnjavanja imanja Poljoprivrednog kombinata. Može se koristiti za ribolov, kupanje i veslanje. Kompleks zahvata 30 hektara zemlje (samo jezero zahvata oko 1.000 m u dužinu i 500 m u širinu) i sadrži od 700-1.000 m3 vode koju zadržava brana visine devet metara. Nalazi se na 6 km od grada, pa se lako do njega može stići i biciklom. Jezeru se prilazi asfaltnim putevima sa dve strane i okruženo je listopadnom šumom i livadama što pruža lepe uslove za podizanje vikendica i kampiranje. U neposrednoj blizini je lociran motel „Jezero“ sa tri kamp kuće od 12 garsonjera i 24 ležaja. Opština je 1968. finansirala izgradnju motela i četiri bungalova, sa milion dinara.

BAZEN CRVENE ZVEZDE je izgrađen 1947. omladinskom radnom akcijom, a dovršen 1955. godine. Godine 1970. bio je jedini bazen u kome su se građani Mladenovca kupali. Bazen je imao 35 m dužine i 20 m širine, pored njega je bio i manji dečji bazen, a pored kupališta radio je bife izgrađen 1967. godine. Inače, prvi veliki bazen u Mladenovcu na Seltersu izgradili su za vreme okupacije Nemci prinudnim kulukom građana. Pre rata je radio mali bazen na Koraćičkoj banji (koji još postoji) u vlasništvu Vojinovića, koji je služio za banjanje banjskih gostiju.

ODMARALIŠTE CRVENOG KRSTA NA KOSMAJU izgrađeno je 1967. na zemljištu Šumskog gazdinstva iz Beograda kome se plaćala godišnja zakupnina koja je 1970. iznosila 186.000 st. dinara. Vrednost ovog objekta 1970. bila je 37,5 miliona st. dinara. Nalazi se u neposrednoj blizini hotela „Hajdučica“ koji je kasnije izgoreo. Raspolaže montažnom zgradom od 83 ležaja u sklopu koje je kuhinja, magacin, terasa i ispred zgrade dečji vrtić. U režiji Opštinskog sindikalnog veća u ovom objektu je boravilo 1970. oko 1.000 radnika.

SUD: je god. 1969. imao 36 zaposlenih, od toga devet sudija, koji su sudili 1.223 krivičnih i 1.770 parničnih predmeta.

UNUTRAŠNJI POSLOVI: U 1969. bilo je 762 krivična dela (327 je rasvetljeno), 1.754 motornih vozila i 2.654 vozača, 199 saobraćajne nezgode (dvoje mrtvih), 783 prekršajne prijave, 44 krivične prijave, 845 kažnjenih u organskom postupku, 239 prekršaja protiv javnog reda i mira, zadržano je u pritvoru 60, izdato 1.284 pasoša, izdato 227 dozvola za vatreno oružje, upisano 455 novorođene dece u knjigu državljana. U stanici milicije je bilo 38 radnika, pet motornih vozila i dva motocikla.

LIKVIDACIJE: U ovom periodu prestali su sa radom: Opančarsko preduzeće „Sloga“, projektni biro „Invest-projekt“ i Berbersko-frizerski salon. Pogon „Šamot“ u sastavu Keramike prodat je Srbijateksu za magacin.

*Dragoslav Cvetković (prvi s leva) pored odra Josipa Broza Tita 1980.*

DRUŠTVENA IMOVINA 1973:

Zemljište: Evidenciju društvene imovine vodi Odsek za katastar. Evidencija zgrada u društvenoj svojini se ne vodi već se zgrade vode samo u sklopu evidencije zemljišta. Mnoge zgrade novijeg datuma nisu uopšte snimane na terenu pa se iste ne iskazuju u evidenciji. Za zemljište društvene svojine evidencija je znatno ustrojena, te se pored naznake ko je nosilac prava korišćenja na istom vodi evidencija po kulturama, kvalitetu i slično. No ima i kod zemljišta znatnih odstupanja između evidentiranog stanja, stanja koje vodi zemljišna knjiga suda i faktičkog stanja na terenu. Za ovo neusaglašavanje krivi su korisnici zemljišta, uglavnom poljoprivredne organizacije, koje izvrše razmenu, kupovinu ili prodaju zemljišta, ali to pravno stanje ne sprovedu blagovremeno, pa zbog toga se dešava da neke parcele koriste privatna lica koja se ne zadužuju sa porezom. Na području opštine Mladenovac društvena svojina obuhvata 3.175 hektara. Najveći deo ovog zemljišta nalazi se na korišćenju kod poljoprivrednih radnih organizacija, zatim kao putno zemljište, zemljište na kojima je uknjiženo pravo korišćenja društveno-političke zajednice ili organizacije udruženog rada. Po toj evidenciji, na primer, varoš Mladenovac ima 133 hektara njiva, 15 ha voćnjaka, 88 ari vinograda, 36 ha livada, 96 ha pašnjaka, 10 ha šuma i 171 ha neplodnog zemljišta, ukupno 368 hektara, od čega skupština opštine koristi oko 20 ha, podeljenih na 121 parcelu. Mesne zajednice V. Krsna i Jagnjilo imaju takođe u vlasništvu preko 300 ha, Koraćica, Kovačevac, V. Ivanča, Vlaška, Međulužje i Dubona preko 200 ha, Amerić 97 ha…

Stanovi: Godine 1973. opština je bila vlasnik 507 stanova u ukupnoj površini 18.839 m2.

Poslovni prostor: 1973. opština je raspolagala sa 57 poslovnih prostorija sa ukupnom površinom 3.768 m2. Pored navedene imovine opština Mladenovac raspolaže sa zgradama mesnih kancelarija, zgradom Radničkog univerziteta i trgom ispred Pijacete.

KULTURA: Još godine 1951. Odbor narodnog fronta opštine donosi odluku da se gradi DOM KULTURE i bira odbor za izgradnju doma u sastavu: Andra Radosavljević predsednik, Blagoje Mitrašinović sekretar, Boža Višnjecki blagajnik, Svetislav Đukić, Mile Blagojević, Andra Kabadajić i Radomir Petrović kao članovi. Odbor je organizovanjem robnih lutrija i dobrovoljnim prilozima iz čitave Jugoslavije stvorio sredstva da se zgrada doma stavi pod krov. Sreski narodni odbor je svojim sredstvima učestvovao u završetku zgrade koja je puštena u rad februara 1954. godine. Veliki doprinos u izgradnji Doma kulture dao je Anton Kurt prvi direktor „Petra Drapšina“, koji je iz Mladenovca po potrebi premešten u Novi Travnik. Na molbu odbora poslao je dva vagona gvožđa i drugog materijala bez ikakve nadoknade. Deceniju i po kasnije, jula 1969. osnovana je Zajednica kulture (Biblioteka, RU i KUD) u Mladenovcu. Radnički univerzitet je 1970. u svom sastavu imao Centar za obrazovanje i kulturu, radio-stanicu, Radnički klub i Klub privrednika. U Centru je radila Viša škola za organizaciju rada Novi Sad (80 studenata), Viša tehnička mašinska škola Zemun (sa 112 studenata), Pedagoška akademija Slavonski Brod sa 37 studenata. Te godine prikazano je 175 filmova i deset pozorišnih predstava. Održano je 26 izložbi slika. Godine 1969. biblioteka je raspolagala sa 10.000 knjiga (u bibliotekama po selima i preduzećima bilo je još 16.000) i imala je 1.276 upisanih čitalaca. U ovom periodu preduzete su mere za restauraciju manastira Pavlovac, obnovljena je spomen-česma Crkvenac i stavljen je pod zaštitu hrast „Šest braće“ u Koraćici.

RADIO STANICA: Radio Mladenovac se prvi put oglašava 29. novembra 1968. godine. Nosilac projekta i inicijator bio je Marko Šoškić, koji je zajedno sa Srbom Milićevićem hteo prvo da otvori Radio-klub. Predsednik odbora za izgradnju je bio direktor RU Mikica Simić koji se brinuo oko finansijskih sredstava. Godine 1973. u radiju je bilo sedmoro stalno zaposlenih, a u opštini je bilo oko 3.600 radio-prijemnika (3.200 TV). Za desetak dana Radio Mladenovac slavi trideset godina postojanja i baš pre neki dan (1998) Marko Šoškić u razgovoru sa mnom zamolio me je da prenesem njegove čestitke sadašnjem osoblju Radio Mladenovca. Od 1970. Radio posluje kao samostalni OOUR Narodnog univerziteta.

SPORT: U 1973. godini sport je iz budžeta opštine finansiran sa 35%, dok su prihodi od tombole bili 65% utrošenih sredstava. OFK Mladenovac se takmičio u Drugoj srpskoj ligi, a FK Radnički u Prvoj beogradskoj ligi. Prva međunarodna utakmica u Mladenovcu odigrana je 1970. između OFK Mladenovca i Spartaka iz Trnave, rezultat je bio 3:3. Nešto kasnije Radnički je izgubio od Arisa iz Soluna sa 3:0. Opštinski streljački savez okupljao je 17 družina sa oko 2.200 strelaca, koji su se takmičili iz vazdušne, malokalibarske i vojničke puške. Šahovski klub osnovan 1949, takmičio se u Zonskoj ligi sve do 1971, kada dobija i svoje prostorije i kada se kvalifikuje u Ligu uže Srbije. Godine 1974. takmičio se u Kvalitetnoj ligi Srbije pod rukovodstvom trenera Martinovića. Klub je tada dao omladinskog vicešampiona Srbije Gorana Čabrila. Rvački klub Mladenovac formiran je krajem 1968. godine. Od 1969/70. takmiči se u Drugoj saveznoj ligi gde je 1970/71. osvojio prvo mesto. Tim je vodio Rade Ivanović iz Kovačevca, brat LJubomira Ivanovića Gedže. Odbojkaški klub Mladenovac osnovan je marta 1968, a u 1973. u Prvoj beogradskoj zoni osvojio je prvo mesto. Košarkaški klub Mladenovac osnovan je marta 1969. i odmah se uključio u takmičenje u Beogradskoj zoni, a 1972. se kvalifikovao u II saveznu ligu. Dve godine kasnije primio je u goste francusku ekipu „Viši“. Bokserski klub Mladenovac osnovan je 1950, a ponovo je pokrenut aprila 1970. kada se uključio u takmičenje Beogradske bokserske lige, a 1972. kvalifikovao se u II saveznu ligu gde se takmičio i 1973. kad je osvojio 3. mesto. Ranije je dao omladinske prvake Jugoslavije Vojislava Spasića, Sinišu Paunovića, a 1974. Dragana Petrovića. Dragan Ignjatović je osvojio omladinsku zlatnu rukavicu. U periodu 1968-1973. izgrađene su četiri fiskulturne sale, što zajedno sa prvom salom u Tehničkoj školi čini ukupno pet sala. U opštini je tada bilo 17 fudbalskih terena i tri uređena otvorena terena za male sportove, tri kupališta i gradsko strelište, za čije je uređenje i izgradnju opština odvajala sredstva pet godina, ukupno oko 5,5 miliona dinara.

UGOVORI: U periodu 1968-1974. SO Mladenovac je zaključila 272 ugovora kojima je preuzimala raznovrsna prava i obaveze prema raznim pravnim i fizičkim licima. Ugovore u ime opštine potpisivao sam isključivo ja kao Predsednik Skupštine opštine, a pre zaključenja ugovora iste su razmatrali saveti Skupštine a neke i sama Skupština. O svim zaključenim ugovorima davalo je ocenu pravne valjanosti Javno pravobranilaštvo opštine i to pre potpisivanja. Rezultat takvog rada je činjenica da nijedan ugovor nije doveden u pitanje.

Mi smo u Mladenovcu napravili veliki napredak u posleratnom periodu, ali da uvek može i bolje, video sam 1973. na jednom putovanju u Dansku, kada sam kao član delegacije Skupštine grada Beograda, zajedno sa Brankom Pešićem, bio u uzvratnoj poseti Kopenhagenu.

Timski rad iznad svega

Sve ove radne uspehe postigli smo zajednički, jednim upornim radom koji nije znao za radno vreme. Potpredsednici opštine su bili Duško Jeftić i Miodrag Marinković, sekretari: Duško Petrović, Milan Gavrilović i Dragan Josifović, načelnik za komunalno-stambene poslove Vitomir Prokić (1970-1973), šef odseka za građ. poslove Ljubiša Đukić, načelnici: Slavko Miletić, Đura Lužajić, Boža Miletić, Mića Đurić i dr. Za sve svoje odluke tražio sam najšira mišljenja, od najobičnijih ljudi do najkvalifikovanijih stručnjaka. Bio sam u stalnim konsultacijama sa direktorima s kojima sam donosio zajedničke odluke, a to su bili: Luka Beleslin i Božović iz PD-a, Petko Stevanović i Slobodan Kostić iz Klanice, Mija Čuklin iz Laste, Mića Obradović iz Angroprometa, Sekula Janković i Diša Sinđelić iz Jedinstva, Draga Ilić iz Centroproma, Jovo Bokun i Vlasta Damnjanović iz Minela, Slavko Miletić i Boško Daničić iz C. Zvezde, Boža Jovanović i dr Dragan Jeftić iz Jugoazbesta, Milentije Radovanović iz Keramike, Mikica Simić iz Kvarca, Duško Spasić iz Stambenog, Milenko Radosavljević i Bole Konstantinović iz Mlinskog itd. Međutim Mladenovac ne bi mogao da ide napred bez saradnje ljudi sa strane kao što su: Laza iz Radoje Dakića, Ljuba Stevanović iz Laste, zatim Tubić, Radisavljević, Kaplarević iz Preduzeća za puteve Beograd, Jelenić iz RK Beograd, Jovanović iz Komgrapa, Kušić iz Jugoeksporta, Lilić iz Elektrosrbije, Pribaković z Voćara, Jovičić iz Agroeksporta, Mačković iz Jugopetrola, Bjeličić iz OZ Jugoslavija, Ćosić iz ŽTP-a, Raković iz Zastave, zatim Lukić, Mrvošević, Atanacković iz BB, Zečević iz PKB, Antić iz Bolnice Bežanijska kosa, Milivojević iz IMT, Ješić iz Jugobanke, Jeftović iz Instituta „Kirilo Savić“, Mitić iz Sigmaprojekta, Radenković iz Metalskog zavoda, Mihailović iz Vodne zajednice S. Palanka itd. Naravno, ostvarena je i uspešna saradnja sa kadrovima iz Smedereva: Draškom Mihajlovićem, Momom Dragovićem, Sinišom Đurićem; i Beograda: Perom Đokovićem, Đorđem Lazićem, i dr.

Na kraju, šta još reći?

Moram da kažem da je bilo teško oživeti uspomene iz tog vremena jednog izuzetnog napora, dinamike i truda da nam svima – od tek rođenog čoveka, do onih u dubokoj starosti – bude mnogo, mnogo bolje. Osim uspomena, pri ruci su mi bila zvanična dokumenta Skupštine opštine i drugih institucija u opštini i teško mi je bilo iz mnoštva činjenica istaći ono što je najbitnije, kada je u stvari sve najbitnije. Ako sam negde bio nejasan, neubedljiv, ako sam nešto ispustio, verujem da će to čitaoci i moji saradnici razumeti pa i oprostiti i ako ima kakvih zamerki ja ih prihvatam.

Za sve što smo zajednički radom postigli, na prvom mestu zaslužan je radni čovek sa svojom radnom organizacijom. Takođe je nezamislivo bilo bez učešća društveno-političkih organizacija i kadrova koji su bili na njihovom čelu.

Skupština opštine sa svojim savetima, komisijima, fondovima i drugim telima, svoju aktivnost je ispoljavala na bazi statuta opštine. Bila je u stalnom zasedanju i dala svoj maksimum. Mesne zajednice kao neposredni oblik vlasti i demokratije su postale svojina građana, one su bile nosioci brojnih akcija, realizatori volje građana i zato zaslužuju najveća priznanja.

Značajno mesto u kompletnom životu opštine imala je opštinska uprava koja je bila uz opštinsku skupštinu, koja je pravovremeno radila, sprovodila skupštinske odluke, planove i dr., uz veliku obavezu koje donose zakoni federacije, republike, grada, pa i mesnih zajednica.

I sada kada čovek zna da ide prema kraju životnog puta postavlja sebi pitanje da li je imao pravo da se nazove narodnim predstavnikom. Ja sam se trudio, kao svaki čovek, da veliko poverenje koje sam imao i opravdam. Jesam li u tome uspeo, to će reći drugi. Ja dobro znam, da čovek nije ono što misli da jeste, nego ono što on u stvari jeste.

Dragoslav Cvetković je godine 1974. izabran za poslanika (delegata) u Društveno-političkom veću Skupštine Socijalističke Republike Srbije, što ostaje do 1978. godine. Bio je Predsednik Skupštine fonda za finansiranje opštenarodne odbrane i civilne zaštite grada Beograda od 1975. do 1982. godine. Na tom mestu kroz rad sarađuje sa generalom Milošem Stanimirovićem, komandantom odbrane grada Beograda i Žikom Kovačevićem predsednikom Skupštine grada. Posle devet godina provedenih u Skupštini, 1982. otišao je u penziju. Živi u Mladenovcu sa suprugom, u svom stanu u ulici M.Simića. Sin Milovan (rođ. 1948), dipl.inž. mašinstva radi u Drapšinu, a kći Slavica (rođ. 1950) živi i radi u Velikoj Plani. Dragoslav i Stanica imaju po dva unuka od kćeri i sina koji ih često posećuju. Poželimo Dragoslavu i njegovoj porodici najlepšu budućnost, za koju se kroz ceo svoj radni vek borio.

(U.M. nov. 1998)

(Dragoslav Cvetković preminuo je 2006. godine)