Milan Lukić

PROFESOR MATEMATKE NA AMERIČKIM UNIVERZITETIMA … Milan Lukić je rođen u Kninu 1957. u porodici oca Nikole, majke Milke, sestre Milene (1959) i brata Dušana (1961), koji je 1997. bio direktor „Grafike“. Porodica Lukić je iz Velike Popine, opština Gračac i prva četiri razreda osnovne škole Milan pohađa u Otriću pored reke Zrmanje. Godine 1968. porodica se seli za Srbiju i na nagovor Sime Novakovića bivšeg direktora Laste, dolaze u Mladenovac, na adresu Hajduk Veljkova 67. gde su te godine delimično dovršili kuću. Detinjstvo na periferiji Mladenovca je za dečake bilo veoma interesantno. Grupa od 7-8 dečaka iz susedstva je nerazdvojna a igre se najčešće odvijaju na praznom placu Poljoprivrednog kombinata, među borićima, preko puta prodavnice, gde se malo društvo dovija praveći sebi igralište, prave koš, ravnaju teren i dr. Milan najviše vremena provodi sa komšijom Milošem Markovićem koji je danas takođe u inostranstvu, u Švajcarskoj. Osnovnu školu pohađa na Seltersu i odmah u V razredu pokazuje talenat za matematiku. Nastavnik Nenad Grujičić, koji je predavao matematiku na izuzetno kvalitetan i temeljit način, brzo je uočio Milanove sposobnosti. U prvom polugodištu Luka, kako su ga drugovi odmah prozvali, je imao prvo dvojku i trojku sve dok se nije prilagodio nastavi i za njega novoj terminologiji u označavanju matematičkih termina. Već u drugom polugodištu učestvuje na školskom takmičenju, u sedmom razredu već je na gradskom takmičenju, a u VIII razredu na republičkom takmičenju iz matematike dobija treću nagradu. Posle škole sa vršnjacima igra šah, fudbal, košarku, stoni tenis itd. Po završetku osnovne škole, kao odličan đak, upisuje mladenovačku Gimnaziju, prirodno-matematički smer i već u I razredu ponovo je na republičkom takmičenju u matematici. Taj uspeh se ponavljao kroz celu gimnaziju, svake godine bio je na nekom od takmičenja. Nastavnik matematike Dobrivoje Gavrilović Gaša, koji mu je bio i razredni, sve četiri godine pred svako takmičenje držao je Milanu dodatnu nastavu i upućivao ga na matematičke listove i zbirke zadataka. U gimnaziji se druži sa društvom iz razreda u školi i u gradu (među njima je i Nikola Kostadinović, danas radi u biblioteci).

U to doba počinje sa jednim sportom koji će ga pratiti do današnjih dana. Naime godine 1973. nastavnik fiskulture u gimnaziji Relja Todorović sa grupom gimnazijalaca počinje da vežba aikido. Toj grupi se sledeće godine pridružuje i Milan, kada počinje redovno da vežba uz nadzor trenera koji je dolazio iz Beograda (Ljuba Vračarević). Ta grupa će sledećih godina primati polaznike iz celog grada tako da će aikido u Mladenovcu biti tih godina prilično zastupljen sport. U toj grupi od samog početka su Milanovi drugovi: Boško Atlija koji je sada sa njim u Americi, Milutin Karaičić (instruktor MUP-a), Dejan Lazarević (prof. fizičke kulture), Dragan Andrejić (inž. u Drapšinu) i dr.

Po završetku gimnazije 1976., upisuje Prirodno-matematički fakultet, smer numerička matematika sa kibernetikom, kao jedini iz te generacije gimnazije. Prve godine je stanovao u Studentskom gradu, a od druge godine je putovao. Za vreme studija prima i kadrovsku stipendiju opštine. Društvo sa fakulteta i iz doma bilo je izvanredno, ali nije bilo mnogo vremena za druženje. I u Beogradu redovno trenira aikido u klubu na Banjici. Fakultet će završiti 1981. godine.

Prvo zaposlenje (zamena) dobio je 1981. kao nastavnik matematike u mladenovačkoj gimnaziji (tačnije obrazovnom centru) a prvi stalan posao dobija iste godine u Sopotu, kao nastavnik matematike u novootvorenoj Školi za usmereno obrazovanje. U toj školi radi sledećih pet godina i uz nastavu predvodi grupu đaka u vežbama aikida. Tih godina upisuje postdiplomske studije u Beogradu kod prof. Zorana Ivkovića, svog trećeg mentora, kod koga će i magistrirati. U vojsku odlazi 1984. u Zadar i vraća se kao rezervni podporučnik artiljerije..

Od godine 1986. nalazi se na Tehničkom fakultetu u Boru kao asistent na katedri za matematiku gde će ostati do 1989. godine.

Danas (1997) Luka je u Viskonsinu pa se dopisujemo elektronskom poštom preko Interneta:

Milane, kako si dospeo u Ameriku?

Slučajno, bio sam na jednom letovanju i aikido seminaru na Srebrnom jezeru kada sam dobio telefonski poziv sa fakulteta od svog profesora Peruničića. Rekao mi je da je dobio ponudu iz Amerike sa univerziteta u Pitsburgu za jednu petogodišnju stipendiju za postdiplomske studije i da se prvo setio mene. U nekoliko sekundi sam odlučio da odgovorim potvrdno i posle toga, sve ostalo su bile formalnosti – testovi znanja matematike i engleskog, vize, papiri itd. Dok sam čekao poziv iz Pitsburga saznao sam za još jedan konkurs na Maharishi International University (MIU), gde mi se više svideo program i ugovor od samo dve godine, tako da sam odlučio da i tamo konkurišem. Primljen sam na oba mesta i ja se odlučujem za Mahariši Univerzitet u Ajovi. Za kratko vreme sam se obreo tamo.

Kako su izgledale godine provedene u Ajovi?

Moj magistarski rad iz Beograda se bavi verovatnoćom i slučajnim procesima i ta oblast me preokupira sve do danas. Naslov magistarske teze u Ajovi koju sam tamo pripremao glasi: Primena martingala i slučajnih integrala na određivanje cena stok opcija. To je bilo kod profesora Džona Prajsa, inače poreklom iz Australije, koji je četvrti mentor u mojoj karijeri izučavanja matematike. Uz rad na ovoj mojoj drugoj magistarskoj tezi, bio sam u obavezi da pomažem i studentima na univerzitetu.

Nova prekretnica te je čekala po odbrani magistarske teze?

Da, univerzitet MIU nije imao dozvolu za izdavanje doktorata iz matematike i u dilemi da li da se vratim u domovinu ili da nastavim započeti posao (u Americi niko ne započinje postdiplomske studije da bi dobio samo titulu magistra) odlučujem se za ovo drugo. Nekoliko univerziteta je bilo u opciji i na kraju dolazim na Univerzitet Viskonsin u Milvokiju (UWM), možda ponajviše zbog mog prijatelja Boška Atlije, koji je već boravio tamo, i koji mi je pričao da imaju dobar aikido klub, i da ima dosta našeg sveta (u Milvokiju postoje dve srpske crkve a u blizini je Libertvil i Čikago gde je najveći postotak Srba u Americi).

Kako su prošle godine u Milvokiju?

Veoma radno, pripremao sam doktorat i istovremeno radio kao asistent u nastavi. (Priča Milanov brat Dušan: “ Bio sam kod njega u Milvokiju, uveče ja zaspim a on i dalje radi, prebira po svojim ispisanim listovima mučeći se oko nekog problema, i ujutro kad se probudim, vidim da je već ustao i opet je za radnim stolom“). Doktorirao sam prošle godine, a moj (peti) mentor je bio profesor Dzej Bider (Jay Beder). Tema doktorata je donekle motivisana sa problemima izdvajanja signala iz šuma. Inače moj rad u matematici je povezan i sa ekonomijom. Ovogodišnji dobitnici Nobelove nagrade za ekonomiju, inače Amerikanci, dobili su nagradu za matematički sofisticirani model s kojim se u praksi može umanjiti rizik na berzi. I moja magistarska teza zadire u tu oblast. Naime kretanje vrednosti akcija na svetskoj berzi na kojoj se obrće čak petnaest triliona dolara nije predvidljivo i stalno mogu da se očekuju velike oscilacije, što prouzrokuje nekontrolisane gubitke i dobitke za učesnike na berzi. Da bi koliko-toliko ovaj rizik umanjio učesnik na berzi može da radi sa opcijama. Opcija je likvidan ugovor između kupca i prodavca opcije, kojim kupac dobija pravo da do određenog roka, i u momentu kad sam poželi, kupi (ili proda) određenu količinu robe po fiksnoj unapred ugovorenoj ceni. Pri tom i opcija kao hartija od vrednosti ima svoju cenu u novcu koji propada ako se opcija ne iskoristi (a namerno se ne iskoristi na primer ako je cena robe enormo pala u odnosu na ugovorenu fiksnu cenu). Koja bi bila realna cena neke opcije? To je problem za finu matematiku, i moj rad je primenljiv u proračunu te cene.

Kakav je danas život u Americi?

Možda ću vas iznenaditi. Lakše i prijatnije se živelo pre desetak godina kod nas nego sada u Americi. Život u Americi je drugačiji nego kod nas. Porezi su veliki i jedan prosečan Amerikanac nikad ne zna preko godine koliki će na kraju biti porez, i zato mora da štedi tokom godine da bi ga platio. Na kraju kad plati često ispadne da je prvih nekoliko meseci radio samo za porez. Stanovi su skupi u boljim delovima grada. Bez kola nije moguće normalno živeti. Ako u porodici dvoje rade onda su to dvoja kola, još ako i deca idu u srednju školu to je još jedan auto više. To je potrebno sve zaraditi. Ja ne znam previše ljudi ovde bez briga. U Mladenovcu nismo imali mnogo ali smo sigurnije živeli bez mnogo trzavica. Napraviti kuću u Americi, kakve se kod nas prave, je kredit od oko 30 godina u koji se malo ko upušta. Prosečna kuća u SAD košta oko 350.000 dolara tako da ovde samo bogataši prave kuću. Ja lično za ovih osam godina dosta teško sam se snalazio, za ilustraciju ne razmišljam o odmoru u Jugoslaviji jer jednostavno nemam ni vremena ni para za taj put. Inače san mnogih Amerikanaca je da provede odmor u Evropi, da vidi na primer Veneciju, Beč, Peštu, ili Grčku, a znamo da su mnogi Mladenovčani, doduše u srećnija vremena, putovali po tim mestima bez mnogo problema i to po više puta. Ovde je veoma velika stopa kriminala. Hiljade ljudi godišnje gine nasilnom smrću.

Kako žive studenti i profesori u Americi?

Što se tiče studentskog života i tu je dosta velika razlika. Studenti sami sebe izdržavaju ili moraju da zarade deo potrebnog novca tako da se nema mnogo vremena za učenje. Osim toga dolazi se sa lošijim predznanjem iz srednje škole. Ako se ne položi ispit odmah, kasnije nema popravnog. Biti profesor kod nas i u Americi takođe je veoma različito. Ovde se stalno organizuju tematske konferencije, komunikacija je odlična, informacije pristižu sa svih strana.

Da li čuješ vesti iz domovine?

Informišem se o našim zbivanjima preko kompjuterske mreže koju su ovde napravili naši uz pomoć svih informacija koje stižu iz Jugoslavije i koje može da plasira bilo koji učesnik u mreži. Inače ovde je Internet u svakom domu, a preovlađujući oblik komunikacije je sve više elektronska pošta.

Kako provodiš slobodno vreme?

Nisam oženjen, tako da slobodno vreme provodim od perioda do perioda dosta različito. U Milvokiju sam bio veoma aktivan u ovdašnjem aikido klubu, i mogu da kažem da mi Mladenovčani nimalo ne zaostajemo za Amerikancima, iako oni imaju jače trenere. Naš trener ovde, ima crni pojas šesti dan a povremeno nam dolazi trener iz Čikaga sa crnim pojasom osmi dan. Ove jeseni zbog novog posla neću imati mnogo slobodnog vremena.

Kako se osećaš danas kao profesor u Americi?

Od ove jeseni predajem na katedri za matematiku na Univerzitetu Oshkosh u Wiskonsinu. Oškoš je treći univerzitetski centar u ovoj državi i ima 10.000 studenata. Ja imam oko 130 studenata podeljenih u četiri grupe. Stanujem u blizini na deset minuta hoda od fakulteta, što se ovde retko postiže i to je skoro privilegija. Ovo je mirno, bezbedno i prijatno mesto sa 60.000 stanovnika koje je 160 km udaljeno od Milvokija.

Da li planiraš povratak?

Možda u doglednoj budućnosti. Ovde je život stalna borba i neizvesnost ali su mogućnosti za napredak veće. Kod nas je mirnije i lagodnije ali šanse za napredak u struci su manje.

Poželimo Milanu svaku sreću u dalekoj Americi. (Pečat, U.M. okt. 1997)

Prof. MIlan Lukić se penzionisao krajem 2021. godine. Tokom karijere bio je profesor matematike na: University of Wisconsin Oshkosh; Viterbo University u La Crosse, Wisconsin; University of Northern Colorado, Greeley, Colorado i Saint Mary University, Winona, Minnesota, da bi se na kraju skrasio u Američkom društvu matematičara, kao jedan od urednika (Associate Editor) u Mathematical Reviews/MathSciNet, Ann Arbor, Michigan.

Naslov Milanove doktortske disertacije u Americi čija je jedna kopija kod roditelja u Hajduk Veljkovoj: Stochastic Processes Having Sample Paths in Reproducing Kernel Hilbert Spaces with an Application to White Noise Analysis by Milan N. Lukić Doctor of Philosophy in Mathematics The University of Wisconsin Milwaukee