Živko Vićovac

DIREKTOR ZASTAVE – Mladenovac je imao više stotina ljudi koji su ispred svog imena upisivali titulu direktor, ali ako kažemo da je naš današnji sagovornik preko dvadeset godina bio direktor u najvećem preduzeću u Srbiji i da je bio direktor koji je odgovarao za 3.600 radnika i trideset drugih direktora ispod sebe, dovoljno je da se zainteresujemo za njegovu životnu priču.

Živko Vićovac, rođen je 1946. u Velikoj Krsni u porodici oca Dragoslava  majke Milice, starijeg brata Dragiše, koji je danas (2007) šef nabavke u Drapšinu, i mlađeg brata Dragana, koji radi u Progresu. Osnovnu školu završio je u Velikoj Krsni u posleratnim godinama kada se učilo uz obavezno učešće u poslovima oko imanja i čuvanje ovaca. Veliku ljubav prema knjizi i znanju preneo mu je otac koji je uveče naglas čitao romane iz biblioteke sinovima okupljenim oko petrolejke. Tih đačkih godina, sve svoje slobodno vreme provodio je igrajući lopte sa vršnjacima a u školi je bio aktivan i u dramskoj sekciji. U selu u to vreme nije bilo televizije, radio-aparat je imala samo poneka kuća, pa su školske priredbe u selu bile veoma posećene. Živko je na tim predstavama  igrao komične uloge, a u jednom komadu igrao je posebno smešnu ulogu, tako da je publika skakala od smeha, pa će zbog te uloge kroz ceo život nositi nadimak – Kića. Posle osnovne upisao je Tehničku školu – mašinski odsek u Mladenovcu. Taj period, posebno prvu godinu, Živko danas pamti kao veoma težak. Stanovao je kod ujaka u Bataševu i učio i radio grafičke radove u hladnoj sobi uz petrolejku, a hrana se često svodila na kafu divku sa hlebom koji je donosio iz Krsne.

U razredu sa njim bili su Vlatko Šipovac, Milovan Matić, Marinko Maksimović, Danica Lazarević,  Mihajlo Ćosić.., koji će po završetku škole krenuti zajedno sa njim u Kragujevac na studije. Od nastavnika najviše pamti Rakića (matematika), Đorđevića (mašinski elementi), i  Vasku (srpski). Tehničku školu završio je sa vrlo dobrim uspehom. Danas Živko o tom periodu kaže: „Zbog siromaštva nisam u početku bio najbolji đak, ali je kasnije na fakultetu to išlo mnogo bolje.“

Pred kraj srednje škole i kasnije kao student igrao je za seoski fudbalski klub „Zmaj“. Sa starijim bratom Dragišom bio je više godina u navali okosnica tima, kada su oni igrali bila je sigurna pobeda a utakmice je pratilo i po dve hiljade gledalaca u Velikoj Krsni. Po oceni mnogih bio je jedan od najboljih fudbalera Krsne svih vremena.

Odmah po završetku Tehničke škole 1965. dobio je prvo zaposlenje u Drapšinu u službi kontrole. Radio je često u livnici na plus 40 stepeni i u razgovoru sa drugovima koji su rešavali da idu na studije, odluči i on da se prijavi na konkurs za Mašinski fakultet u Kragujevcu. Poslao je dokumenta poštom i posle nekoliko nedelja se iznenadio kada mu je na Drapšin stiglo pismo sa samo jednom rečenicom: „Dođite da se upišete, primljeni ste“. Otišao je u Kragujevac i vratio se kući sa indeksom. Iznenađenim roditeljima rekao je da za početak ima novac ušteđen od plate i da će kasnije tražiti stipendiju, a ako je ne dobije vratiće se na posao. Srećom dobio je stipendiju EI Niš, kasnije dobija studentski kredit, ali i radi razne poslove preko studentske zadruge i čak prodaje knjige na ulici za Prosvetu. Tako se Živko nije vratio kući, naprotiv, završio je fakultet u roku, finansirajući se sam kroz četiri godine. Tri meseca nakon apsolviranja, januara 1970, zaposlio se u Zastavi u Mašinskoj-tehničkoj obradi sa 23 godine života. Diplomirao je uz rad sledeće godine. Od tada su prošle mnoge radne godine, danas je Živko već u penziji, pronašli smo ga u Kragujevcu i porazgovarali telefonom o tome kako je tekla njegova karijera:

Živko, da li si bio zadovoljan svojim prvim radnim mestom?

I ako bi me pitali da li sam zadovoljan svojim celim dosadašnjim radom morao bih da odgovorim da sam veoma zadovoljan. Počeo sa kao inženjer u proizvodnji na najsloženijim poslovima i kroz godine prešao sedam stupnjeva napredovanja u Zastavi. Odmah sam startovao na najtežim poslovima tehničke i mehaničke obrade, na konstrukciji alata, izradi zupčanika, probama alata koji se konstruišu, finalnim probama delova u pogonu, što nije ni malo jednostavno jer su zahtevane tolerancije bile vrlo stroge. Ali imali smo stručnu pomoć starijih kolega među kojima je bio i Mića Bradić, izvrstan čovek i stručnjak, koji nas je nesebično uputio u sve tajne ovoga posla.

I kako onda prelaziš u Užice?

Posle vojske (Titograd, Kraljevo), došlo je nekako vreme da se ženim. Moja buduća supruga Ljubica bila je Kragujevčanka ali ja nisam želeo da se oženim i stanujem kod njenih već sam otišao kod direktora i pitao ga da li u dogledno vreme mogu da računam na stan. On to nije mogao da mi obeća i ja sam ubrzo posle toga po konkursu otišao u „Prvi partizan“ u Užicu, fabriku koja je kooperant Zastavi. Tamo sam dobio stan a supruga, koja je tri godine posle mene takođe završila Mašinski fakultet,  zaposlenje u Tehničkoj školi. Na osnovu iskustva iz Zastave, dobio sam radno mesto rukovodioca na poslovima tehničko-mehaničke obrade, i posle nekog vremena rada u pogonima otišao sam na tri-četiri meseca u Nemačku na obuku. Kasnije, postao sam i viši rukovodilac a zatim, posle četiri godine, postavljen sam za direktora OUR-a u svojoj 31-oj godini života, što u ono vreme nije bio čest slučaj.

Kako se dogodio povratak u Zastavu?

U međuvremenu u Zastavi Kamioni počeli su da razvijaju novi posao sa Ivekom i tražili su inženjera za mehaničku obradu. Ponudili su mi jedan manji stan, LjJubica je dobila takođe zaposlenje u Zastavi Kamioni i tako se dogodi da se vratim u matičnu fabriku. Od tih godina usledilo je moje napredovanje u Zastavi kao na filmu. Prvo sam bio načelnik tehnologije mehaničke obrade a zatim zamenik načelnika tehničke službe. U tom periodu odlazim na pet meseci u Italiju da preuzmem tehnologiju za Iveko kamionete i proučim i prevedem dokumentaciju. Taj posao sam dobro odradio tako da se po mom povratku odmah krenulo sa proizvodnjom i ja sam kao najbolje upućeni u tehnologiju ubrzo postavljen za rukovodioca proizvodnje. Posle dve godine postao sam i zamenik direktora, a posle samo godinu dana i direktor OUR-a Mehaničke obrade koji je zapošljavao oko 800 radnika. Ostao sam na tom mestu dva-tri mandata, ukupno sedam godina.

Ko su u to vreme bili kooperanti?

Tesno sam sarađivao i sa kooperantima, odlazili smo kod njih i oni kod nas. Najobimnije poslove imali smo sa velikim preduzećima kao što su: FAP iz Priboja, „14 oktobar“ iz Kruševca, „Prvi partizan“ iz Užica, „Livnica“ iz Kikinde, „Bratstvo“ iz Novog Travnika, „Digep“ iz Mađarske, brojne italijanske firme i preko stotinu drugih kooperanata. Tih godina se veoma intenzivno radilo, ja kao direktor radio sam po 15-18 sati dnevno, i subotom i nedeljom. Na primer, godine 1983.  imali smo 35 miliona maraka izvoza samo iz mog OUR-a.

Da li si stekao i neko priznanje za svoj rad?

Veliku satisfakciju doživeo sam posle referenduma na kome sam dobio trosoban stan u centru Kragujevca, što pre toga nijedan od direktora na taj način nije dobio. Radnici su me cenili, od osam OUR-a u radnoj organizaciji „Privredna vozila“, moj OUR Mehanička obrada bio je uvek najbolji.

Kako je dalje teklo napredovanje u službi?

Moj OUR je uvek poslovao dobro, međutim 1988. nastaje kriza, u ostalim OUR-ma dolazi do gubitaka i nastaju štrajkovi. Tako dolazi do reorganizacije  i ukidanje OUR-a i ja dolazim za direktora fabrike „Privredna vozila“ koja je zapošljavala oko 2.000 radnika, i koja je pokrivala, u okviru RO Privredna vozila, 70 posto proizvodnje privrednih vozila. Na tom radnom mestu bio sam dve godine.

I koje je bilo tvoje najodgovornije mesto u karijeri?

To je bilo u godinama 1989/90. kada sam bio na dužnosti direktora Direkcije za proizvodnju koja je obuhvatala 3.600 radnika. Odgovarao sam za rad 30 direktora ispod sebe. Međutim, septembra 1990.  otišao sam u Italiju.

Da li je bilo konkurencije za odlazak u Italiju?

Godine 1990, imali smo predstavništvo Zastave u Torinu i trebao im je rukovodilac. Bilo je nas desetak koji smo predlagani za to mesto a na kolegijum smo stigli nas dvojica, bivši generalni direktor Zastave Kamioni i ja. Kažu da su na kolegijumu od 10 ljudi glasali 7:3 za mene. Otišao sam u Iveko sa iskustvom u svim oblastima proizvodnje kamiona, i u neposrednoj proizvodnji, i u transportu i u komercijali. Pre toga godinama je Zastava pokušavala da organizuje prevoz kamiona brodovima. Ja sam to realizovao prve godine i brodovi su krenuli iz Bara za Veneciju nekoliko puta mesečno. Najveća razmena bila je 1990/91. Slali smo tih godina po 700 kamiona mesečno brodovima a išlo je drumom za Italiju i oko 100 šlepera mesečno sa drugom opremom iz Kragujevca.

Bio sam od 1990. do 1992. godine predstavnik „Zastave“ u Torinu (Italija), a po povratku (zbog uvođenja sankcija) u „Zastava Kamioni“ postavljen sam na dužnost direktora Direkcije za uvoz – izvoz, na kojoj sam  ostao sve do odlaska u penziju 2001. godine.

Da li ti se život promenio u penziji?

Ja sam mogao još mnogo da doprinesem fabrici ali sam bio zahvaćen promenama od 2000. godine, u vreme kada je sklanjan generalni direktor sklonili su i sve ostale direktore pa i mene. Ali trudim se da i danas ostanem aktivan. Evo baš juče sam se vratio iz Italije gde sam sa svojim starim poslovnim vezama vodio za Zastavu Kamione pregovore oko proizvodnje novog kamiona za tržište Evropske unije. Imam i porodičnu firmu za uvoz-izvoz i usluge u Kragujevcu koja se uglavnom bavi izvozom robe (autoindustrije) u Italiju i povezivanjem srpskih i italijanskih firmi.

Koliko si u karijeri imao poslova sa mladenovačkim preduzećima?

Sarađivao sam dosta sa preduzećima „Petar Drapšin“  i „Jugoazbest“ iz Mladenovca. Najsvežiji primer, vodio sam prošle godine direktora Drapšina Peru Milovanovića i njegove saradnike u Italiju u vezi privatizacije jedne fabrike Drapšina, ali ministar Bubalo nije odobrio parcijalno prodaju fabrike a sada bi imali 15 milona izvoza godišnje i zaposlenih 100-150 radnika samo u jednoj hali na tom programu.

I koji su tvoji najveći uspesi u karijeri?

Pored dobrih rezultata preduzeća u kojima sam bio direktor, moji najveći uspesi su i više značajnih tehničkih i organizacionih unapređenja koje sam imao kroz  praksu. U „Prvom partizanu“ komisija je zvanično priznala dva moja tehnička unapređenja. Prvo sam konstruisao reduktor i uređaj za glodanje, kojim smo uštedeli jednu operaciju i oslobodili jednu mašinu, a zatim sam realizovao ideju da se jedan deo proizvodi od plastike umesto od mesinga – što je bila ogromna ušteda od preko milion komada godišnje, u oba unapređenja. Za to sam dobio i novčanu nagradu, što je bilo malo bogatstvo ali sam je ustupio preduzeću. U Zastavi sam organizovao duplo veću proizvodnju zadnjih mostova na kamionima, od projektovanih 10.000 komada na 20.000, određenim intervencijama kod kooperanata na uskim grlima u proizvodnji, što je bila vrednost od 10 miliona maraka više u izvozu. Dalje, pre nego što su ukinuti OUR-i mi smo šest meseci isplaćivali plate ostalim OUR-ima koji su bili u gubitku, ali smo ipak na kraju u momentu ukidanja OUR-ova (1988) imali 3 miliona dolara na računu i 12 miliona dolara u revalorizaciji. Ili na primer, u Zastavi od 70 OUR-a, moj OUR je imao najveći koeficijent obrta na materijalima – 17,5 puta, što je bio rekord Zastave. Inače, moj OUR je imao najviše tehničkih unapređenja u celoj Zastavi. Sve u svemu, drumovima Jugoslavije putuje oko 100.000 kamiona, „mali om“, „turbo zeta“, „rival“ po licenci Iveka, i oko 30.000 u Italiji i u svakom od tih kamiona ugrađen je veliki rad i mojih radnika i mene kao direktora.

Ali moj najveći uspeh sigurno je moja porodica, porodica četiri inženjera. Veoma sam zadovoljan svojom decom i načinom kako su se izškolovali i započeli svoje karijere.

Živko danas živi u svom stanu u centru Kragujevca, sa suprugom Ljubicom. Sin Ivan (1975), mašinski inženjer, od koga je baš ovih dana dobio unuku Mašu, zaposlen je u regionalnoj Privrednoj komori, a ćerka Vesna (1980) je od ove godine građevinski inženjer i radi u Beoplanu u Beogradu. Poželimo familiji Vićovac puno sreće i uspeha u daljem životu i radu. (Pečat, U.M. 2007)