Srećko Mihailović

Magistar sociologije – Sociolog istraživač u Institutu društvenih nauka – Rukovodilac istraživačkih projekata u agenciji Demostat

Srećko Mihailović je rođen 1944. u selu Granice, u porodici oca Milovana, majke Zlatije i sestre Milijane. Po predanju, preci njegove familije su došli iz stare Hercegovine a pravo prezime njegovog oca je Radović, koje je promenio, pošto ga je kao malog usinila porodica Mihailović (Vojislav i Leposava) koja nije imala dece. Otac Milovan radio je dugo u Crvenom krstu, a potom u Komunalnom preduzeću i Lasti, a penzionisan je sa mesta sekretara opštinskog odbora SUBNOR-a u Mladenovcu. Srećkov deda Dragoljub Radović bio je predsednik opštine Kovačevac posle rata (Srećko se seća tog vremena obaveznog otkupa, jedne paljevine na zadružnim kamarama žita u njivama „Vinogradi“, potrage za skrivenim svinjama u kopama šaše, zakopanim buradima rakije…). Sestra Milijana završila je Tehničku školu u Mladenovcu i Mašinski fakultet u Kragujevcu, a danas živi i radi u Čačku. Prva četiri razreda osnovne škole Srećko je pohađao u rodnim Granicama i o tim danima danas ovako priča:

Osnovac u Granicama „Detinjstvo i četiri razreda osnovne škole u Granicama pamtim po siromaštvu. U jesen bi mi u blatu ostajali stari mamini opanci koje sam nosio i tek kada bih došao do škole primetio bih da su mi ostale negde u blatu. Išlo se u školu po ceo dan (sva četiri razreda u jednoj prostoriji). Zimi bi se okupili oko jedne velike peći, i sa zavišću je većina nas gledalo u đake iz onih nekoliko boljestojećih porodica koji su za ručak čvrljilji slaninu na peći. Većina ostalih, a među njima i ja, jela je proju namazanu pekmezom. I danas, iako oko jela nisam probirač, sa odvratnošću se prisećam te kombinacije. Stroga učiteljica „Gospođa Daka“ je jedva održavala red, jer uz nas decu, bilo je i onih gotovo zamomčenih đaka koji su ponavljali po nekoliko puta, i koje su tek batine (udarci lenjirom po ispruzenoj šaci, ili po tri prsta skupljena kao kad čovek hoće da se prekrsti, klečanje u ćošku na zrnima kukuruza, i najstrašnije, zatvaranje u mračni podrum u kojem je bio pored raznih drugih „strašnih stvari“ i jedan izvor vode. U mojoj generaciji bilo nas je svega nekoliko (Mića Kostić, koji je ovih godina počeo da se bavi politikom, Mlađa „Subotar“ i Sreta Božanin, a od devojčica, Desa, Svetlana, Vera) i sa nama nije bilo problema, bili smo mirni (pogotovo kad se uporedimo sa starijima – Muja, Rade Gorila, Ratko Kovrndža…), i među nama nije bilo ponavljača.“

Sve vreme mog školovanja u Granicama i Mladenovcu, a i neko vreme pre polaska u školu, vezano je za rad – čuvanje stoke i obavljanje onih poslova koje dete u tom uzrastu može da obavlja. Pravilo je bilo: Prvo završi poslove, pa onda škola! Moram da priznam da se ove devize pridržavam i ja u odnosu na moju decu. I nije bilo problema, kao ni sa mnom, sve troje su dobri đaci i studenti. Da navedem kao primer, moja ćerka Jelena koja studira u Izraelu, sama zarađuje za život i studije (sama školarina je približno 7-8 hiljada maraka).

U nižu gimnaziju Srećko polazi 1955. baš kad je tokom te godine ona ukinuta, tako da ostavši u gotovo istoj klupi, nastavlja da pohađa druga četiri razreda Osnovne škole „D. Đurđević“, koja je tada bila na staroj lokaciji kraj crkve. Iz tog perioda pamti pešačenja u školu kroz Šumarice, koje malim osnovcima naročito noću nisu bile baš prijatne, zatim zimska skijanja niz granička brda, letnje „ekspedicije“ duž potoka i livadama ka Makovici…

U gimnaziju polazi godine 1959. u Aranđelovcu, jer u tom periodu nije radila gimnazija u Mladenovcu, a četvrtu godinu pohađa u Mladenovcu (1962) pošto je prethodne 1961. ponovo otvorena mladenovačka gimnazija. O tim danima Srećko danas ovako priča:

Druga gimnazija u Mladenovcu „Jedva smo došli do potrebnog broja učenika, jer i kada smo se svi Mladenovčani skupili, i oni koji su išli u palanačku, i mi koji smo išli u aranđelovačku gimnaziju – bilo nas je malo da bi se otvorilo odeljenje. Mislim da je uslov bio petnaest ili možda dvadeset polaznika. Počeli smo sa propagandom za upis u novootvorenu gimnaziju. Mene su u Aranđelovcu gotovo izbacili iz škole. Tek naknadnim razumevanjem direktora Boškovića (kasnije poznatijeg po ćerci Tanji) prošao sam sa ukorom pred isključenje. Ipak, nagovorili smo neke đake iz ne-mladenovačkih sela (Kusadak, Kopljare) i tražen broj je na jedvite jade ispunjen. Te školske godine postojao je u mladenovačkoj gimnaziji prvi, drugi i četvrti (naš) razred.“

Zanimljivo je, da je tada Srećko u mladenovačkoj gimnaziji zatekao direktora škole Vukmana Stankovića, koji je bio i direktor niže gimnazije u koju se upisao osam godina ranije. Vukman Stanković je predavao filozofiju Srećkovoj generaciji, i u tome mu je Srećko često pomagao držeći u svom razredu pripremljena predavanja. Za Vukmana ga vežu i prijatne (bio mu je na neki način omiljeni nastavnik jer je upisao fakultet baš iz delokruga njegovog predmeta) i poneke neprijatne uspomene. Seća se kako je u jednom pismenom sastavu u prvom razredu stare gimnazije (danas peti osnovne škole), kada je direktor došao da zamenjuje neki čas (verovatno istorije), napisao, da je Kraljević Marko bio turski vazal i nikakav junak, i kako je zbog toga dobio šamarčinu od strogog nastavnika, („od koga mi i danas zvone uši“), i grdne prekore pred celim odeljenjem. Od ostalih nastavnika seća se najviše Miće Arsića i Luke Đurovića, „koji su zaista bili moderni predavači i u današnjem smislu“. Zajedno sa njim u razredu bili su tada drugovi iz generacije: Neša Ivković, Make Davidović, Miša Crnogorac, Boba Đorđević, Marijeta Pečnik, Sveta Novičić, „Lapovac“ i dr. Te godine Srećko će pokrenuti jednu zanimljivu sekciju u gimnaziji – Klub prijatelja Afrike. Čak su za klub dobili i prostorije pri Domu omladine (posle velike svađe sa „Zavičajnim klubom studenata“, Mikom Smiljanićem i Vitom Prokićem. U klub su dovodili zanimljive goste: Tibora Sekelja, ambasadore afričkih zemalja (Alžir), a organizovali su i jednu veliku priredbu o Africi u sali bioskopa. Taj klub su po njegovom odlasku na fakultet preuzeli mlađi gimnazijalci: Grada Ivanić, Vladan Lukić, Bora LJubinković i dr. U tom periodu počinje da učestvuje na radnim akcijama (1959-1963). Bio je akcijaš na autoputu: Negotino na Vardaru, Džep u Grdeličkoj klisuri, Paraćin i Beli potok, a godine 1960. bio je na radnoj akciji „Zastava“ Kragujevac.

Studentski dani Upisao je sociologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1963. godine. Preselio se u Beograd gde je stanovao uglavnom privatno, ali veza sa Mladenovcem se nije prekidala, preko leta bio je redovno sa mladenovačkim ferijalcima u Supetru, gde je bio i u organizaciji (magacioner), a ta ferijalna druženja su se nastavila kasnije u razmeni poseta sa meštanima Baških voda („Prvomajski uranak“). Na neki način, ta vrsta druženja nastavljena je i po zamiranju ferijalaca, u privatnom aranžmanu kada je zajedno sa nekoliko Mladenovčana (Grada Ivanić, Zoran Pantić, Rade Radovanović) otkrio lepote ostrva Kaprije kod Šibenika – gde su adaptirali nekoliko polusrušenih kuća – tako da je to ostrvo tih godina poprimilo i malo mladenovačkog duha, jer su kao gosti ovog svojevrsnog „kampa“ bili i mnogi drugi Mladenovčani. Međutim studentske dane obeležiće ipak najviše ’68. godina i velike studentske demonstracije. Bio je tada student četvrte godine Filozofskog fakulteta koji je bio žarište bunta. Priključio se demonstrantima u Studentskom gradu, bio kod „nadvožnjaka“, a potom sa kolegama sedam dana bio blokiran od milicije u prostorijama fakulteta; u toku tih dana nekoliko je puta biran u akcioni komitet – „crveni odbor“ čiji se sastav ponovo birao svaka 24 sata. Narod je podržao studente, donosio im hranu i piće, a najčešće za govornicu su izlazili profesori Dragoljub Mićunović i Nikola Milošević, od studenata Vlada Mijanović, a govorio je i mladi student iz Mladenovca Rajko Đurić. Aktivan je bio još jedan Mladenovčanin, Grada Ivanić, koji je čak i privođen zbog letaka koje je donosio u Mladenovac. Srećko je zajedno sa Alijom Hodžićem izašao iz blokade preko tavana kafane „Stambol kapija“ i na dva dana otišao u Zagreb gde je pokušao, na jednom sastanku upriličenom, drugim povodom, u reviji „Arena“, da napravi koordinaciju protesta sa ostalim univerzitetima. Ali sav trud je bio uzaludan, kao što se zna, sve je završilo neslavno – Titovim govorom i „igranjem i pevanjem“.

O svojim studentskim godinama Srećko dalje priča: „Za vreme studija uglavnom sam se sam izdržavao. U prvom semestru imao sam pomoć moje „nana“ Leposave i rođaka koji su živeli u Beogradu (bio sam se posvađao sa ocem koji je insistirao da studiram medicinu, a ja sam bio isključiv u svom opredeljenju za sociologiju), u drugom i trećem semestru otac mi je davao novac (to sam mu vratio još za vreme studija, kada samo počeo više da zarađujem), a nakon toga sam se „samofinansirao“. U početku sam radio šta se moglo, uglavnom preko studentske zadruge, potom sam oko godinu i po dana sa još dva prijatelja, držao klub na Filozofskom (a od toga se moglo itekako dobro živeti, iako se dešavalo da ono što zaradimo do ponoći, do kad je Klub radio, posle toga potrošimo u obližnjoj „Stambol kapiji“ koja je radila cele noći i u kojoj je pevao, tada novo ime, Zvonko Bogdan). No, glavni izvor prihoda bila je tzv. obrada podataka za sociološka i slična istraživanja – reč je, uprošćeno rečeno, o prebrojavanju odgovora koji daju ispitanici, tj. o pravljenju tabela na osnovu upitnika. Imao sam stalnu ekipu s kojom sam redovno obavljao ove poslove za dve-tri istraživačke institucije u Beogradu. Imao sam tu i neke sitne inovacije koje su ubrzavale posao – trajalo je to sve dok kompjuteri i kompjutersko znanje nije postalo masovnije.“

Po završetku studija, prvo zaposlenje je dobio na Omladinskoj radnoj akciji „Beograd“ 1969. godine, a potom je radio u Savezu socijalističke omladine gde je osnovao istraživačko-izdavački centar pri SSO Srbije u kome je bio i direktor. Od 1981. radi u Institutu društvenih nauka u Beogradu, u Centru za politikološka istraživanja i javno mnenje – kao sociolog istraživač (penzionisao se 2009).

Danas Srećko Mihailović ne propušta nijedan vikend da ne dođe kući, u Granice, i zajedno sa majkom obavi one uobičajene seoske poslove, oko stoke, u bašti i vinogradu, pre svega. Posetili smo ga jednog subotnjeg prepodneva i zatekli kako prelistava „Danas“, koji rade njegovi prijatelji i poznanici (među njima i Mladenovčanin Rade Radovanović), i koji ponekad navrate u Granice na druženja uz „šljivu“ i vino iz Srećkove lične proizvodnje.

A kako si se odlučio za sociologiju? Verovatno pod uticajem mojih profesora, Rodoljuba Milića, iz aranđelovačke, i profesora filizofije Vukmana Stankovića, iz mladenovačke gimnazije. Tu je i uticaj prvog studenta sociologije iz Mladenovca Milenka Mike Smiljanića koji sada živi i radi u Subotici. Tako sam ja postao drugi Mladenovčanin koji je upisao i završio sociologiju.

Gde je bilo prvo zaposlenje? Zaposlio sam se kao istraživač sociolog prvo na radnoj akciji „Novi Beograd 1969“, a potom od 1972. godine u Informativno-analitičkom odeljenju Republičke konferencije SSO Srbije, gde sam prvo pratio radne akcije a potom obavljao i druge poslove. Kada sam postao rukovodilac ovog odeljenja imao sam priliku da u njega dovedem („da zaposlim“) još neke Mladenovčane (Grada Ivanić, Zoran Pantić). Na istraživačkim i analitičkim poslovima u omladini proveo sam oko deset godina. U to vreme bavio sam se istraživanjima dobrovoljnog omladinskog rada i društvenog i političkog angažovanja omladine. Prve radne akcije beleže se još u toku rata, a prvi veliki val radnih akcija počeo je 1946. sa izgradnjom pruga Brčko-Banovići i Šamac-Sarajevo kao i autoputa Beograd-Zagreb. U drugom velikom valu radnih akcija koji je počeo 1958. bio sam već neposredni učesnik i svedok. To su bili uglavnom radovi na autoputu Ljubljana-Zagreb i Beograd-Skoplje. U trećem valu koji počinje 1967. učestvujem na licu mesta kao istraživač. Obilazio sam sve radne akcije u to vreme: „Zeleni pojas Đerdapa“, „Novi Beograd“, „Moravu“, „Prugu Beograd-Bar“ itd.

Od 1981. si u Institutu društvenih nauka, kako bismo ukratko opisali taj institut danas? Institut društvenih nauka nalazi se u ul. Narodnog fronta 45, i ima osamdesetak zaposlenih, a u njegovom odeljenju, Centru za politikološka istraživanja, u kome ja radim, ima nas jedanaest zaposlenih. Institut je naučnoistraživačka institucija prvog reda, posebno u oblasti empirijskih istraživanja i u ispitivanju javnog mnenja. Dovoljno je navesti kao primer činjenicu da smo u prognozi izbornih rezultata uspešniji od svih ostalih. O radu Instituta svedoči i brojna i kvalitetna izdavačka produkcija. Inače, Institut je godinama bio stecište mnogih naših autoriteta iz raznih oblasti, pomenuću samo neke najpoznatije: Ljuba Tadić, Mihajlo Marković, Zaga Golubović, Miladin Životić, Sveta Stojanović, Vladimir Goati, Kosta Čavoški… Čitaocima može da bude zanimljivo da su u Institutu dok se nije izdvojio Centar za filozofiju i društvenu teoriju, radili i nekoliki stranački lideri: Dragoljub Mićunović, Zoran Đinđić i Vojislav Koštunica, i mnogi drugi. Sada je direktor Instituta socijalni psiholog, dr Dragan Pantić.

Kojim istraživanjima si se bavio svih ovih godina u Institutu? Samostalno sam izveo brojna istraživanja a u brojnim timskim projektima radio sam i kao rukovodilac istraživačkog tima. Na primer to su istraživanja: „Omladina Jugoslavije krajem osamdesetih“ (1989), „Prvi višestranački izbori u Srbiji“ (1990), „Legitimitet sistema i vrednosni profili građana Jugoslavije“ (1996) i mnogi drugi.

Povremeno se pojavljuju i tvoji tekstovi u štampi? Da, bio sam svojevremeno član redakcija časopisa „Vidici“ i „Gledišta“ a sada sam u redakciji časopisa „Sociologija“. Povremeno pišem za „Našu Borbu“ i „Nin“.

Kako je napredovala tvoja naučna karijera? Zvanje magistra stekao sam na Sveučilištu u Zagrebu još pre petnaestak godina, a sada (koliko i kad stignem) pripremam doktorat iz sociologije sporta („Sociološki aspekti ponašanja sportske publike“). Naravno, učestvovao sam i na brojnim naučnim skupovima. U novije vreme bavim se istraživanjem političkih stranaka, izbornog ponašanja, pitanjem legitimiteta sistema, kao i sociologijom sportske publike.

Kako si onda posmatrao nedavni planetarni spektakl Svetsko prvenstvo u fudbalu? Ponovio bih opet neke svoje teze iz nedavnog razgovora o sportu i politici, u emisiji „Most“ na radiju Slobodna Evropa, koje mogu da posluže kao prilog pri razmišljanju kako smo doživeli proteklo prvenstvo.

Socijalizam, posebno mislim na naš YU socijalizam, opstojao je između ostalog, na svetom trojstvu: IMATI NEPRIJATELJA, IMATI HLEBA, IMATI IGARA. Danas pak, u novoj Jugoslaviji, u neosocijalizmu, tačnije u specifičnom feudalnom socijalizmu, i dalje je na delu sveto trojstvo, doduše u nešto drukčijoj pojavnosti: Neprijatelj i dalje ima ključnu funkciju, ali nije više ideološki već je reč o neprijateljima nacije; sistem i dalje daje ponešto hleba, ali su to, u slučaju sve većeg dela populusa, korice i mrvice koje nam se čine sve veće što ih ima manje; jedino su igre zadržane na svom tronu u svom gotovo neizmenjenom obliku. Tu vrstu spektakla i masovnog orgazma, samo u jednom kratkom vremenu, zamenila su masovna okupljanja naroda, sa kulminacijom na Gazimestanu. Nakon toga ništa, osim košarkaških pobeda (gajene su nade i u proteklo prvenstvo u fudbalu), nije moglo mobilisati masovne emocije zasićene nacionalnim entuzijazmom. Ne treba se zavaravati, sport danas jeste s jedne strane sastavnica nacionalnog identiteta, a s druge strane sport se nalazi na plaštu kojim se pokazuje i prikazuje imidž jedne države. U najširem populusu masovna recepcija drugih država dešava se upravo preko sporta i to u znatnoj meri, ma koliko nam te igre izgledale bezznačajne, efemerne. U ovom kontekstu treba reći da je Tuđman potpuno u pravu kada tvrdi da posle Svetskog prvenstva i trećeg mesta Hrvatske, za ovu zemlju zna 40 posto čovečanstva, a da je pre toga za nju znalo svega dva posto.

Što se tiče navijača u bivšoj Jugoslaviji, treba pomenuti reči američkog sociologa Bogdana Denića („naše gore list“), koji na jednom mestu kaže, kako je etnički šovinizam isto toliko bio prisutan i među britanskim fudbalskim navijačima koji su se uzajamno sukobljavali isto koliko i oni u bivšoj Jugoslaviji. Razlika je u tome što su naše nove postkomunističke elite, koje su odlučile da preko nacionalističke elite dođu i održe se na vlasti, što su one naoružale te, kako on kaže nepismene klipane, i oni su postali ubice. Nemački sociolog Vinkler kaže da su veliki nemački uspesi na Olimpijadi 1936. jačali bezbednost Nemačke prema spolja, jer su podigle njen ugled u svetu, a prema unutra one su doprinele integraciji – građani nemačkog Rajha, za vreme igara bili su kao jedno jedinstveno biće, a drugo, doprinosile su indetifikaciji – građani su svoj ponos uspesima preneli na Hitlerov režim – svako je bio ponosan na svoju zemlju, i treće, doprinosile su odvajanju pažnje od unutrašnjih teškoća i budile nadu u budućnost koju će zajedno osvojiti. – Može se reći da su ove funkcije sporta prisutne i danas na prostorima eks-Jugoslavije. Tri obeležja sportske publike čini sport pogodnim za upotrebu u političke svrhe. Prvo je – obim sportske publike – reč je o izuzetno velikom auditorijumu pogotovu pri velikim spektaklima, drugo – sportska publika je intenzivno vezana za sport pa je logično da se na nju može uticati preko sporta i treće – sportska publika je neotporna prema manipulaciji i njena vezanost za sport je više afektivna a manje racionalna, tako da se „lako loži“. Koliko je važan sport za politiku uočio je još Kenedi koji je prvi počeo da poziva sportske pobednike sebi i da im čestita pobedu. Može se govoriti o brojnim relacijama između politike i sporta. Dominantna je relacija po svemu sudeći instrumentalizacija sporta u mobilizaciji masa za određenu ideju, program ili određenog vođu.

Srećko danas živi na Voždovcu sa suprugom Milicom (devojačko Kraus) koja je kao istoričar umetnosti, direktor Jevrejskog istorijskog muzeja u Beogradu, kćerima, Jelenom, koja je sada u Tel Avivu gde studira istoriju i Marijom, koja studira molekularnu biologiju u Beogradu, i sinom Vojislavom, koji je ove godine postao gimnazijalac. Poželimo im svima svaku sreću, a samom Srećku želimo da bar jedan svoj istraživački projekat usmeri na zavičajni Mladenovac. (Pečat, U.M. jul 1998)

Danas radi kao rukovodilac istraživačkih projekata u istraživačko-izdavačkoj agenciji Demostat i kao spoljni saradnik u brojnim organizacijama kao što su CeSID (Beograd), Protekta (Niš), ADP Zid (Podgorica), Prokoncept (Beograd), Fondacija Fridrih Ebert (Beograd), Fondacija Centar za demokratiju (Beograd) i druge. Član je Političkog saveta Demokratske stranke od novembra 2016. godine.

Knjige autor: Osnovni nalazi empirijskih istraživanja omladine 1976-1981, 1981.; Javne tribine u Beogradu, 1984.; Omladinske radne akcije, 1985.; koautor: Tri decenije omladinskih radnih akcija, 1978.; Omladinske radne akcije – mladost naše zemlje, 1983.; Beograđani o sportu i olimpijadi, 1986.; Nezaposlena omladina Beograda, 1987.; Mladi i nezaposlenost, 1988.; Izborna upotreba medija, 1994. urednik zbornika: Omladina 86, Sondaža javnog mnenja, 1986.; Deca krize, 1990.; Od izbornih rituala do slobodnih izbora, 1991. ; Javno mnenje o legitimitetu treće Jugoslavije, 1997.