SRESKO NAČELSTVO

Još od godine 1885. u Mladenovcu je postojalo policijsko odeljenje nadležno za sedam okolnih seoskih opština u srezu Kosmajskom. Pet godina nakon osnivanja varošice Mladenovac, godine 1898. u Načelstvu podunavskom odobreno je da se podigne zgrada u Mladenovcu za filijalu sreske kancelarije (sresko načelstvo), iz čega se vidi da je kuća mladenovačkog načelstva u ulici Vojvode Putnika stara preko sto godina. Ova kuća sa dvorištem, preko puta današnje policije, danas se neplanski prepravlja i menja svoj prvobitni izgled.
Mladenovac je između dva svetska rata bio taman tolika varoš (1925. bilo je 1483 žitelja) da joj je bio dovoljan jedan žandar. A taj jedan bio je svima poznat kao Peša Pandur, koji je i leti i zimi bio ogrnut opaklijom i nije se odvajao od puške i maške. Poznati dugogodišnji predsednik opštine Ćosa imao je običaj oko podne da obiđe varoš, pa ako slučajno primeti nekog seljaka usred bela dana kako sedi uz čokanjče ispred Kasine, smesta bi slao Pešu na već uvežbanu intervenciju. Peša bi teatralno sprovodio “nacvrckanog” do izlaza iz grada (nadvožnjaka ili Blagoja kovača) i s dve-tri edukativne maške po ledjima slao dotičnog u selo na rad. Iz godina pred Drugi rat pamti se mladenovački pandur Josa, koji je voleo dobru kapljicu pa su varoški mangupi često sa njim zbijali šale. Sve do kraja II svetskog rata žandarmerijska stanica je bila odmah do Pošte (danas ex kafić Arija).

Preko puta Žitarkine kuće, kao što je rečeno, više od pola veka bilo je sresko načelstvo (zgrada naslonjena na terasu Mehane) koje je u dvorištu u podrumu imalo zatvor, koji mnogi Mladenovčani pamte po zlu. U tom podrumu proveli su svoje poslednje dane mnogi Mladenovčani koji su bili simpatizeri jednog od dva oslobodlilačkog pokreta za vreme II svetskog rata (četnici i partizani) pre nego što su poslati u logor na Banjici, iz kojeg se mnogi nisu vratili. Godine 1943. devet Stojničana dovedeno je u Načelstvo od strane Specijalne policije i SDK, odakle su odvedeni na Banjicu i zatim streljani u Jajincima. U arhivi mladenovačke žandarmerije zabeleženo je da su u februaru i martu 1944. godine konfinirana (pohapšena) 24 lica iz mladenovačkog sreza, od toga 13 lica iz varošice Mladenovac na čelu sa industrijalcem Jankom Badžakom, pod sumnjom da su sarađivali sa četnicima; sprovedeni su pod jakom stražom na Banjicu. A za sve je bila kriva jedna fotografija. Mobilisani varoški mladići su zamolili Kalisperu koji se zatekao u Koraćici da ih slika kako bi pokazali da nisu saboteri kako su ih optuživali mladići sa sela koji su mnogo više boravili u Koraćici sa četnicima. Ta fotografija nekako dođe do ruku mladenovačkog Gestapoa tako da redom budu svi pohapšeni i odvedeni u načelstvo (slika).

Posle četiri meseca provedenih u Banjici na inicijativu Janka Badžaka, koji je prvi uspeo da se oslobodi pomoću mita, svi su pušteni osim jednog. Samo godinu dana kasnije (1945) Janko Badžak će biti uhapšen od komunista (OZN-e) i zatvoren ponovo u podrum načelstva. Proveo je tu nekoliko dana dok nije odveden na streljanje posle nameštenog suđenja u kafani Kasina. – Sreski načelnici bili su po pravilu dobro školovani ljudi, postavljani su od strane ministarstva i dolazili su po tadašnjem zakonu iz drugih mesta. Živeli su u našoj varoši sa svojim porodicama i kao bogatili društveni život varoši. Ali nisu ostajali dugo, često su se smenjivali. Od 1930. kada je Mladenovac postao srez, pamte se imena mnogih sreskih načelnika: Tihomir Marić, Vlada Jovanović (brat Vita) rodom iz Guče, zatim Radivoje Sibinović, pa 1932. Milorad Z. Mišić (1938 – pisar mu je bio Mijatović), zatim Jelisije Vulović, pa Ljubomir Ivković (1942-1944), i posle njega Milutin Mijatović (od feb. 1944), tada mladi pravnik koji će 1958. biti jugoslovenski ambasador u Kanadi… 
Beleži se da je Ivković uhapšen januara 1943. i da je maja iste godine načelnik bio opet Mišić, da ga je smenio Krsta Nikolić, a od jula 1943. stupio je na dužnost Đorđe Miodragović, a januara 1944. ponovo je načelnik Nikolić. U zgradi načelstva bila je i neko vreme opštinska kancelarija koja se kroz decenije selila po raznim lokacijama u varoši. Posle II svetskog rata u Žitarkinu kuću (danas MUP) uselila se OZN-a a kasnije Milicija. Zatvor u načelstvu nastavio je da radi u “punom pogonu” i godina 1944/45. kada je ubijanje političkih neistomišljenika od strane nove komunističke vlasti dostizalo vrhunac. To potvrđuje i sudbina Mladenovčana koji su se zatekli u Beogradu: Radosava Radoičića, dopisnika Pravde i činovnika u beogradskoj upravi, koji je izveden iz svog stana pred ženom i decom, na sam dan oslobođenja Beograda, i ubijen negde da mu se i danas grob nezna. Slična je sudbina mladenovačkog sreskog načelnika Milorada Mišića na koga je uperio prst na ulici čovek koga je on pre toga tukao u jednoj kafanskoj tuči. Velika strepnja zavladala je Mladenovcem, varošani su se krili po kućama a po ulicama kretala su se neka nova preteća lica, pristigla sa oslobodiocima. O broju i imenima onih koji su u prolazu kroz Mladenovac pohvatani i kao sumnjivi zatvoreni u načelstvo i zatim mučeni i streljani, nikada se neće saznati.