Vukadin Vukadinović

OSNIVAČ I VLASNIK PILE PRODUKTA

U Mladenovačkoj opštini postoji više velikih privatnih firmi koje zapošljavaju radnike ali niko ne može da se pohvali tako dugom tradicijom kao svima znani Vukadin Vukadinović iz Granica, koji iduće godine 2007. slavi 50 godina rada u živinarstvu.

Vukadin je rođen 1925. godine u Granicama u porodici oca Petra i majke Jevrosime, braće Miladina i Živadina i sestara Nade i Nate. Detinjstvo je proveo na seoskom imanju pomažući ocu koji je imao 15 hektara zemlje. Završio je osnovnu školu u Kovačevcu i kao mlad momak doživeo nemačku okupaciju, nije tih godina silazio u varoš Mladenovac zbog Nemaca. Nedelju dana pred oslobođenje varoši odlazi u partizane i posle nešto više od mesec dana biva ranjen i zarobljen od Nemaca u okolini Čačka. Sledećih godina dana kao zarobljenik-ranjenik doživeo je pravu golgotu izbegavši nekoliko puta smrt. Za malo izbegavši pri zarobljavanju streljanje, sa nemačkom bolnicom iz Srbije, preko Sarajeva, Beča i Brna, maja 1944. stiže u Ljubljanu gde je dočekao oslobođenje. Posle tromesečnog lečenja u Trstu, konačno 20. oktobra 1945, uz muziku i slavlje celog sela, vratio se u roditeljski dom. Nakon rata, uz privatne časove Siniše Maričića i Nikole Brkića, polaže nižu gimnaziju, zatim večernju ekonomsku školu i zapošljava se na železnici, kao komercijalista, gde će raditi narednih 30 godina. Međutim, paraleno sa redovnim poslom Vukadin je počeo davne 1958. privatan posao koji je poslednjih godina prerastao u veliko i uspešno preduzeće koje danas zapošljava 37 radnika. Zamolili smo ga ovih dana da nam ispriča kako je sve bilo.

Čika Vukadine, kako si počeo privatan posao?     Radio sam na železnici od 1947. i brzo shvatio da mi neće biti dovoljna jedna plata da izdržavam porodicu. Moj otac je umro 1953. kada sam se sa braćom izdelio i preselio ovde na deo našeg imanja od tri hektara koji je meni pripao, i tu 1955. sagradio kuću. Sada to mesto zovu Vukadinovo brdo, mislim zasluženo jer smo mi 1953. dali 50 ari svog imanja, i dosta para, da se uradi put za Mladenovac pored moje kuće (asfaltiran 1962), jer se ranije se iz Vel. Granica u grad išlo okolo, starim putem preko Bataševa.

Godine 1958. rešim da počnem sa proizvodnjom pilića. Prijavio sam sporednu delatnost na suprugu Radojku jer ona nije bila zaposlena. Odem u Novi Sad da kupim jedan inkubator a vlasnik traži celu moju platu da mi ga proda. Nisam mogao da kupim ali sam dobro zapamtio kako je inkubator napravljen. Tako sam napravio svoj prvi inkubator sam, od jednog stola sa dve fioke, u koje je moglo da stane po sto jaja. Pomogao mi je oko struje jedan dečko električar. Kupio sam prvih 500 pilića od Zem. zadruge i odgajio 200 koka nosilja, i od njihovih jaja proizveo u inkubatoru prve piliće bez kvočke. Održavao sam potrebnu temperaturu u inkubatoru i poslednja tri dana pomalo vlažio jaja. Prvi put postigao sam 50% uspešnosti, pa sam počeo da pravim drugi inkubator. Sa železnice sam doneo jedan stari radni sto sa 2×4 fioke u koje je moglo da stane 800 jaja, a u srednjem prostoru stola, gde se drže noge, ugradio sam ventilator i grejače i tako postigao veći procenat izleženih pilića i bolji kvalitet. Posle sam pravio inkubatore od kase, ormana, šifonjera i naposletku sam kupio dva polovna inkubatora od po 4.800 jaja. To je bilo 1960. godine.

Šareni pilići     Kada sam 1972. oterao moje jednodnevne piliće u Ohrid, rekli su mi da sam ja prvi koji tako nešto prodaje na njihovoj pijaci od kada Ohrid postoji. Uspeo sam sve nekako da prodam i usput zapazio da mnogi traže šarene piliće. Dosetim se pa u sledećoj partiji obojim farbom za jaja polovinu pilića raznim bojama i osušim ih u inkubatoru, što ništa nije smetalo pošto pilićima ionako otpadne perje za 15 dana. I još kupim 300 malih korpica i spakujem u njih po deset šarenih pilića tako da je to za decu bilo interesantno. Odmah grabe one korpice i roditelji moraju da kupuju. Rasprodao sam to sve za dva sata. Roba je dobro išla i to te povuče da radiš, dešavalo se da ne spavam po dve noći i tri dana. Radim na železnici, vratim se kući i spremim piliće do 10 uveče, ne večeravam da mi se ne prispava, sednem u kola i ujutro u 6 sati ja sam u Ohridu. Tamo ostavim da mi prodaju pa onda odem u Debar i Strugu i uveče oko 7 pokupim novac i vraćam se kući. Stignem oko 3-4 sata noću i pravo idem na posao na železnici da radim. Uveče vozim sledeću turu. Išao sam tako dva puta nedeljno u Makedoniju. Jednom sam zaspao u povratku. Probudim se, a ja stojim na sred puta u Kusatku. Krenem do Kovačevca a oči mi se zatvaraju pa opet stanem, ne vidim ništa na oči od umora.

I kako je tekao razvoj firme u ovih pedeset godina?     Evo kako, nedavno sam sve zapisao: 1965. kupujem 5 rotacionih inkubatora kapaciteta 60.000 jaja; 1967. sadim tri hektara špalira sezonskog voća, jabuka i krušaka, za prodaju na Jadranu u toku turističke sezone; 1970. prodajem voće i kokoške na moru po daleko većoj ceni nego kod nas; 1972. otvaram tržište prodaje pilića u Makedoniji van sezone i deset godina tamo prodajem jednodnevne piliće; 1974. udružujemo se nas 5 proizvođača u Veterinarsku stanicu Mladenovac i postajemo njihovi kooperanti, oni prodaju a mi proizvodimo piliće; 1974. kupujem u Italiji 14 inkubatora za 150.000 pilića ukupnog kapaciteta; 1977. odlazim u invalidsku penziju sa 52 godine starosti sa namerom da sav posao prebacim na sina Prvoslava, ali nije hteo da prihvati tu obavezu; 1980. kupujem iz Slovenije 2 inkubatora za 160.000 jaja, a one stare prodajem; 1997. naručujem na sajmu na Tajvanu 5 holandskih inkubatora PasReform s kojima i danas radimo, ukupnog kapaciteta 280.000 jaja, kao i američku opremu za hranjenje i pojenje kokošaka; 1995. gradimo veliku farmu zatvorenog tipa na dva sprata za odgoj podmlatka, obloženu fasadom od 5 cm stiropora; 1998. gradimo drugu farmu za odgoj mladih kokica; 2000. gradimo još jednu farmu za eksploataciju kokošaka nosilja koje nose priplodna jaja, kao i silose za proizvodnju stočne hrane. U periodu 1970-80. nabavljali smo priplodna jaja iz Slovenije, a u periodu 1980-95. kupovali smo priplodna jaja sa Kosova, jer nismo imali ni farme ni kokoške, nismo imali naša jata. Od 1996. imamo svoju proizvodnju priplodnih jaja, i od tada mi prodajemo jaja, drugi kupuju od nas, kao što smo mi od drugih ranije kupovali.

To je sve sigurno zahtevalo dosta rada?    Ko želi da postigne u životu nešto, treba da shvati da mu je dan vrlo kratak, da mora od noći san da uzima i tako produži dan da bi uradio što više. Vukadinova ćerka Dragica dodaje: Kada me pitaju kako možeš toliko da radiš ja im odgovaram, radim što moram, ne što tako hoću, prihvatila sam se velikih obaveza i sada ne mogu natrag, na mene čeka proizvodnja, čekaju radnici i njihove porodice itd.

Kada je osnovano preduzeće Pile produkt?     Ja sam godinama radio kao kooperant Veterinarske stanice, a tek 1991. osnovano je preduzeće „Pile produkt“ u periodu kada smo imali kapacitet od 80.000 pilića. Od 1995. počinje nagli razvoj preduzeća kada sam u kraju Jasiča u Vel. Granicama izgradio farme sa modernim tehnologijama, tri velike zgrade sa mešaonom stočne hrane i silosima.

Koliko imate radnika?     Imamo trenutno 37 radnika i oni imaju posla preko cele godine na proizvodnji jaja i pilića. Kod nas svi radnici sve rade, naprimer sada su pet radnika na odgoju, dvadeset na eksploataciji jata, tri radnika u mešaoni stočne hrane, tri u inkubatorskoj stanici na proizvodnji pilića, pa se onda menjaju u krug, kako zahteva posao, godišnji odmori itd. Imamo veterinara od 1994, to je Todor Vukov, koji je zadužen za zdravlje živine, a šef farme i mešaone je Milutin Jovanović, inž. ratarstva. Imamo i svoj vozni park i dva vozača.

Koliki su troškovi?     Troškovi su ogromni. Treba nam oko 70-80.000 evra godišnje za roditeljske piliće iz Mađarske, oko 25 miliona dinara dajemo za sirovine, komponente i vitamine za stočnu hranu. Struju plaćamo oko 200.000 dinara mesečno (grejanje i klima), vodu 15.000, iako imamo dva svoja arteska bunara, kod farme od 160m dubine a kod inkubatora od 60m. Našu vodu upotrebljavamo za pranje objekata a čistiju gradsku najviše za pojenje. Pored toga tu su vakcine, lekovi kad treba, dezinfekciona sredstva, strugotina za pripremu objekata pre useljenja pilića koju dobavljamo od strugara iz Zapadne Srbije, itd.

Koliko je jaka konkurencija?     U Mladenovcu ima još dve veće živinarske farme (Arsić i Simić) ali one su sada slabije od nas, verovatno smo mi najveći u Šumadiji, dok u Vojvodini postoje još veće farme. Nećemo se više širiti u ovom poslu zbog jake konkurencije. Ovaj posao zahteva mnogo rada a veliki je rizik. Nikad se ne zna unapred da li će da krenu neki problemi i kakva će biti godina. Prošla godina je bila jako loša, pretprošla je bila dobra, a za sledeću se još ne zna. Zato i izbegavamo kredite, samo pri nabavci opreme iz inostranstva imali smo kredite od Holanđana i Mađara koji su nam davali bez kamate na osnovu dobrog rejtinga firme. Naprimer, kada sam bio na Tajvanu naručio sam inkubatore za 280.000 i opremu za 50.000 maraka. Kada sam stigao kući već me je čekao faks iz Holandije sa ponudom za isporuku opreme. Kada su namontirali opremu, spremaju se oni da idu i ne traže pare. Pitam da im platim, a oni mi kažu da sam dobio sve na otplatu od godinu dana. Proverili su kod naše Privredne komore i uverili se da smo solidna firma, međutim ja sam im posle tri meseca sve isplatio, jer ne volim nikome da dugujem.

Da li ste dobijali neke nagrade?     Dobijao sam i nagrade i pokude. Jedne godine (1963) odrežu mi toliko veliki porez da sam morao da rasprodam sve i zatvorim firmu. Spremao sam se i da prodam parče zemlje da isplatim porez kada je to čuo Pavle Blažić, koji je tada bio predsednik opštine. Naredio je da mi ne naplaćuju više porez. Nisam plaćao porez do 2000. godine i tako sam uspeo ponovo da zasnujem proizvodnju. Dobio sam Grb opštine 1995. dok je predsednik opštine bio Tomićević.

Familija Vukadinović je jedna od najstarijih u selu Granice. Izdali su i svoj rodoslov koji su napisali Vladimir i Jelena Vukadinović. Iz te familije je i Dragan Vukadinović, vlasnik mlekare „Granice“,  Vukadinov rođeni sinovac. Vukadin je pored puta na Vukadinovom brdu u Granicama napravio tri kuće za sebe i suprugu, ćerku i sina. Sin Prvoslav (1949) pomagao je ocu do 1985. kada se odelio. Danas preduzeće „Pile produkt“ vodi Vukadinova ćerka Dragica (1951). Dragica je radila dugo u Keramici kao dipl. ekonomista na poslovima uvoza i izvoza, a od 1994. počela je da radi sa ocem. Čika Vukadin ne mora da brine za budućnost svoje firme, jer je njegova unuka, Dragicina ćerka, Kristina Pudar (1979), završila Veterinarski fakultet i već počela da radi u firmi, a druga unuka, Marina Pudar, apsolvent je Poljoprivrednog fakulteta. Poželimo porodici Vukadinović sve najlepše u životu i radu.

(Pečat, U.M. april 2007)

/ Vukadin Vukadinović preminuo je prošle 2020. godine u svojoj 95. godini./

DRAGICA VUKADINOVIĆ

O tehnologijI proizvodnje pilića

Nekada su naši stari proizvodili svoja jaja i piliće prirodnim obnavljanjem svojih jata kokošaka na svojim okućnicama ali danas je sve drugačije. Da bi se uvećala proizvodnja danas se koriste vrste kokošaka koje daju veliki prinos jaja i mesa ali te vrste ne mogu same da se obnavljaju. Mi svake godine kupujemo nove jednodnevne roditeljske piliće marke ROSS 308 iz dedovskog jata u Mađarskoj, u zimu 15.000, a u leto 10.000 pilića (to je naš kapacitet). Svako pile košta nas oko 3 evra i oni nam to doteraju ekspresno, specijalnim kamionima. Osamdesetih godina postojala su i u Srbiji dedovska jata koja je finansirala država, jer to puno košta, ali posle ovih promena u tranziciji nema više interesa, pa se mora uvoziti iz inostranstva.

Ovih 25.000 pilića iz Mađarske se hrane dok ne postanu kokoške i ne proizvedu oko 4.000.000 priplodnih jaja godišnje u toku deset meseci. Oko 2.000.000 jaja prodamo, a 2.000.000 stavljamo u svoje inkubatore i proizvodimo jednodnevne brojlerske piliće, koje prodajemo kupcima s tim što se od tog broja izleže oko 72 posto. Naše jednodevno brojlersko pile je vizuelno isto kao roditeljsko pile iz dedovskog jata, ali je genetski velika razlika u toku eksploatacije, roditeljsko pile iz Mađarske je genetski predodređeno da nosi jaja a naše brojlersko pile je predodređeno da daje meso, ono se tovi u drugim farmama kojima prodajemo i služi samo za proizvodnju mesa. Neki pokušavaju i sa brojlerskim pilićima da proizvode jaja ali rezultati su slabi. Za prijem roditeljskih pilića imamo jednu farmu gde uzgajamo kokice od 1 do 18 nedelja starosti. Te kokice se prebacuju u drugu veliku farmu za eksploataciju gde se kokice tove i nose jaja, a prva farma se čisti i priprema za sledeći prijem malih jednodnevnih rod. pilića. To radimo dva puta godišnje. Jedna kokoška snese oko 150 priplodnih jaja do 64 nedelje života Posle toga idu na klanje, najviše nam kokoške otkupljuje „Matijević“ iz Novog Sada. Njihova vozila natovare po 3.000 kokošaka na jedan kamion sa prikolicom a imamo oko 20.000 kokošaka godišnje da prodamo, jer veliki broj kokošaka ugine.

Radimo sve za nepoznatog kupca kao i sve druge živinarske firme u Srbiji, ovo je dosta rizičan posao koji zavisi od ukupne ponude i potražnje ne samo na teritoriji Srbije nego i celog regiona. Zavisi od cene pilećeg mesa i od trenutnog lagera (državnih rezervi) piletine, zatim od opšte zdravstvene situacije u Srbiji. Naprimer, dok je bio aktuelan ptičji grip opala je potražnja pilića i priplodnih jaja koje mi proizvodimo. Postoji i opasnost uvoza ali i mi smo izvozili u Bosnu i Crnu Goru. Ranije smo radili i konzumna jaja (laka linija), imali smo 5-6 godina manje jato od 2.000 koka ali smo to prestali jer je to još rizičniji posao. Piliće i jaja prodajemo po celoj Srbiji, nemamo stalne kupce. Imamo kupce koji kupe 10.000 i kupce koji kupe po 30.000 pilića. Najviše nam kupuje „Mivaka“ iz Beograda, „Kokoriko“ iz Bogova, Agrovet iz Beograda, Agrokoka iz Ovče, kolege proizvođači takođe kupuju, zatim poljoprivredne stanice i apoteke, itd.