Živko Borić

HIRURG

Dr Živko Borić bio je ugledni jugoslovenski hirurg, načelnik Vaskularnog odeljenja na Kliničkom centru i autoritet broj jedan za hirurgiju transplantacije bubrega u Jugoslaviji.

Rođen je u Maloj Vrbici 1933. godine kao najmlađe dete u porodici oca Mihaila, majke Milene i tri sestre: Zage (rođene 1923, živela u Mladenovcu), Borke (1927) i Bose (1930). Živko je dobio ime od kuma Sretena Žujovića, poznatog jugoslovenskog komuniste iz najužeg kruga oko Tita. Porodica Borić je za vreme rata veoma skupo platila učešće u komunističkom pokretu. Godina 1941-1944. četnici su stalno pokušavali da uhvate njegovog oca i stariju sestru Zagu i pri tom i mali Živko prolazi kroz četničke torture. Najveći ožiljak u njegovom sećanju ostavila je jedna noć kada brat od strica dovodi četnike da uhvate njegovog oca. Tako godine 1943. otac biva odveden u Nemačku u zloglasni logor Mathauzen, a 1944. i majka u logor na Banjici … Po oslobođenju porodica se uz veliku sreću ipak ponovo okuplja u svojoj porodičnoj kući u Vrbici. Otac je postavljen na mesto predsednika suda u Mladenovcu, ali posle dve godine samoinicijativno napušta taj položaj. Živko, koji je pohađao za vreme rata osnovnu školu u Ameriću, upisuje se u nižu gimnaziju u Mladenovcu i tri godine svakodnevno pešači u školu … Godine 1948. mladi Živko je završavao četvrti razred III muške gimnazije u Beogradu kada je počela nova golgota za njega i njegovu porodicu. Sestra Zaga i zet Savo Vukčević, kod kojih je stanovao, doživljavaju surove progone za vreme Informbiroa da bi na kraju zet tragično izgubio život na Golom otoku. Živko posle istrage beži iz Beograda i pohađa peti razred gimnazije u Aranđelovcu. Ali ni tu nema mira. Jednoga dana iz džepa mu nestaje jedno bezazleno mladalačko pismo koje je imao nameru da pošalje svome drugu Slavku Gajiću iz Mladenovca (koji će kasnije postati ugledni jugoslovenski mikrobiolog). Pismo završava u UDB-i i Živko beži iz Aranđelovca, posle upozorenja jednog druga kome je otac bio u komitetu. Poslednja dva razreda gimnazije uspeo je da završi u Smed. Palanci.

Sve životne nedaće kroz koje prolazi kao da su još više očvrsle mladog Živka i on posle velike mature upisuje Medicinski fakultet u Beogradu. Godine 1961. završava studije sa prosečnom ocenom 9,00. Sve vreme školovanja, a i kasnije u vreme službovanja po raznim mestima, dr Živko redovno obilazi rodnu Vrbicu. I danas smo sa dr Živkom u dvorištu njegove rodne kuće u Maloj Vrbici, koju godinama s ljubavlju gradi i doteruje, na terasi sa koje se Mladenovac vidi kao na dlanu, i pitamo ga o godinama posle završenih studija:

I gde je bilo vaše prvo radno mesto? Prvo zaposlenje dobio sam u Smed. Palanci gde sam ostao tri godine. Godine 1963. dobio sam poziv da započnem univerzitetsku karijeru, ali ja sam imao samo jednu želju – da postanem hirurg. Odlazim u Valjevo kod čuvenog hirurga Đurovića, koji je bio lični hirurg i Draži Mihajloviću i Titu, i pored njega učim i specijaliziram hirurgiju. Od 1970. sam specijalista za dečju hirurgiju. U Valjevu sam ostao 14 godina i tamo uspeo da formiram Dečju hirurgiju u Valjevskoj bolnici. To je bio veoma plodan deo mog života. Od 170 stručnih radova koje sam objavio do danas, 70 sam objavio iz Valjeva. Iz Valjeva počinjem da putujem po celom svetu promovišući svoje radove.

Koja putovanja su vam ostala najduže u sećanju? Pomenuću putovanje u Kjoto u Japanu godine 1976. gde sam dobio ideju za patent, koji ću promovisati na kongresu ortopeda u Rio de Žaneiru 1978. godine. Patentirao sam nov ekstenzioni sto za sukcesivnu repoziciju urođenog iščašenog kuka, koji je profesor Morel iz Pariza deset godina pokušavao da napravi. Učestvovao sam na kongresima ortopeda na Tajlandu, Maleziji i Filipinima. U trouglu Sao Paulo-Beograd-Lisabon preko čuvene svetske firme HOECHST učestvovao sam u projektu antiagregacione terapije. Učestvovao sam i na kongresima o transplantaciji i dijalizi u Parizu, Amsterdamu, Madridu, Riminiju, Briselu, Londonu, Geteborgu, Rodosu itd. Bio sam i na svetskom kongresu angiologa u Nici gde sam posle promocije svog rada dobio ponudu da budem član njihovog naučnog koncila. Naravno, sva moja putovanja su finansirana iz inostranstva od strane domaćina.

Kako se dogodilo da ste ipak napustili Valjevo? Može se pretpostaviti. U moj život se po ko zna koji put umešala politika. Gradske vlasti, među njima i danas aktivni političar Dušan Mihajlović, ne pitajući me odredili su mi mesto direktora Kliničkog centra, što ni po koju cenu nisam želeo da prihvatim. Na kraju sam dao otkaz jer sam želeo da ostanem u svojoj struci. Hirurg koji stalno ne operiše posle nekog vremena gubi svoje umeće.

I da li se pokazalo da ste bili u pravu? Da, 1980. dolazim u Beograd gde počinjem da radim u Gradskoj bolnici. Godine 1984. dobio sam poziv iz Kliničkog centra da preuzmem centar za transplantaciju bubrega, koji je dotad imao velikih poteškoća uradivši za deset godina samo 17 transplantacija. Dugo sam razmišljao da li da se prihvatim tako teškog zadatka. Prihvatio sam i već 1986. uradio 54 transplantacije. I danas, od 430 transplantacija bubrega koje su obavljene na prostoru sadašnje Jugoslavije, ja sam do sada uradio oko 400, sam sa svojim saradnicima. Sada se počinje sa transplantacijama bubrega na VMA koje će raditi lekari edukovani u našem centru. Da bi se obavila jedna takva komplikovana operacija potreban je tim koji se sastoji od nefrologa, imunologa, transfuziologa, anesteziologa i niza lekara, koji učestvuju u pripremi bolesnika za transplantaciju. Ukoliko samo jedan čovek popusti u ovom lancu čitava operacija dolazi u pitanje. Jugoslavija može da bude ponosna što raspolaže jednim takvim timom čiji su rezultati uvek iznad evropskog proseka.

Da li se naša medicina ceni u svetu? Možemo konkurisati u svetu, evo dve moje hirurške tehnike plasirane su u svet preko nemačke firme HOECHST. Ili drugi primer: Godine 1990. moj tim je učestvovao na konkursu u Visbadenu za projekat Leflunomid u transplantaciji, vredan 500.000 DEM. Protiv nas je bila ekipa doktora Vilijamsa, koji je vodio veliki centar za transplantaciju u Čikagu i iza koga je stajao moćni američki lobi. Pred komisijom od 54 imunologa iz celog sveta dobili smo taj projekat. Dr Vilijams je trebao samo da nas prati. Ali realizaciju tog projekta omele su nastupajuće sankcije. Navešću još jedan primer: Kao hirurg koji je imao najveći broj ugrađenih veštačkih krvnih sudova tipa GORE TEDŽ u Evropi, u znak pažnje, pozvan sam kao gost te američke firme u Minhen na dve nedelje. Ali poslednjih godina zbog poznatih događanja došli smo u tešku situaciju. Moramo se što pre ponovo povezati sa svetom.

Koliko pacijenata u Srbiji trenutno čeka na transplantaciju bubrega? Trenutno u Srbiji od veštačkog bubrega, tj. od dijalize, zavisi oko 3.500 pacijenata što košta milion nemačkih maraka dnevno. Od tog broja oko 1.500 čeka presađivanje. Dijaliza ne može u potpunosti da zameni bubreg jer deo nakupljenih toksina ipak ostaje u organizmu. Zbog toga je transplantacija najbolje rešenje iako i ono nije trajno. To je i najteže rešenje zbog nedovoljnog broja odgovarajućih donatora. U razvijenim zemljama porodice umrlih se mnogo lakše odlučuju za donatorstvo organa koje će drugim ljudima spasiti život. Svaki pacijent se posle operacije mora pridržavati umerenijeg načina života i obavezne terapije lekovima protiv odbacivanja tuđeg organa. Ovi lekovi su skupi i naša zemlja poslednjih godina sve manje odvaja sredstva za te lekove od kojih zavisi život već operisanih pacijenata.

Da li ste dolazili u kontakt sa najpoznatijim pacijentom, koji zavisi od dijalize u Jugoslaviji, našim superdekom? Kako da ne, guverner Avramović je u dva navrata 1996/97. bio moj pacijent u dve lakše operacije. Pokazao se kao veoma prijatan čovek i prijatelj, ali kao nedisciplinovan pacijent. Međutim, sve se dobro završilo na obostrano zadovoljstvo, tako da me on sada u šali naziva najboljim hirurgom na svetu, a ja mu u šali uzvraćam da je on najbolji guverner.

Da li se vaš rad u tako odgovornoj oblasti adekvatno nagrađuje? Ako mislite na platu koju dobijam, na društvena priznanja kod nas, o tome je najbolje ništa ne pričati. Ali srećom tako nije u svetu. Za patent, koji sam pomenuo i za koji sam uradio prototip uz silne napore o svom trošku, dobio sam neverovatnu sumu novca od koje sam napravio ovu kuću u Vrbici. Od toga je imala koristi i Jugoslavija jer je od cele sume na ime poreza uzela 90% što je bio najviše plaćeni porez te godine u Beogradu.

Obični ljudi uvek sa strahopoštovanjem razmišljaju o hirurgiji. Kakvog čoveka zahteva ta grana medicine koja je evidentno najviše napredovala? Pored manuelne spretnosti koja je u velikoj meri urođena, potrebna je brzina rasuđivanja i odlučnost, koja opet proizilazi iz znanja i iskustva. Našim zdravstvom vlada hiperprodukcija kadrova koja nije praćena kvalitetom, a prisutna je i velika dezorganizacija. Ja sam se trudio da uvek idem napred kad je u pitanju struka. Usavršavao sam sve grane hirurgije: urgentnu, opštu, dečju koja je specifična jer su u njoj sadržane sve grane hirurgije, ortopediju i na kraju vaskularnu kojom se sada intenzivno bavim.

Posmatrajući vas kako radite oko svoje kuće u Vrbici, koja je sigurno jedna od najlepših u široj okolini, kako radite na imanju koje je takođe lepo uređeno i to sve pored svakodnevnih napora u operacionaj sali, čovek ne može da se ne čudi vašoj velikoj energiji? Da, ja volim da radim i napredujem. Jednom prilikom sam bio primoran da operišem 28 sati neprekidno i uradim pet transplantacija jednu za drugom, a pri tom sam popio samo tri čaše vode. Mene rad oslobađa, osećam se prijatno uveče umoran posle dobro obavljenog posla sa saznanjem da sam nekom pomogao i da moj život ostavlja neki trag.

Da li su tako aktivni i članovi vaše porodice? Da, sinovi Vladimir (1965), Igor (1968) i supruga Mirjana imaju svoje privatne firme. Supruga vodi jednu veledrogeriju. Ja, supruga i najmlađi sin Aleksandar (1980) živimo u Vasinoj ulici u Beogradu i zbog obaveza malo vremena smo zajedno. Jedan od razloga što uređujem roditeljsko imanje je i da sredimo mesto gde bi se svi okupljali. Nadam se da će i moji sinovi nastaviti tu tradiciju.

Primarijus doktor Živko Borić je načelnik Vaskularnog odeljenja i glavni hirurg u Centru za transplantaciju na Institutu za urologiju i nefrologiju Kliničkog centra u Beogradu u ulici General Ždanova. Ima 64 godine i dalje radi, i po tri operacije dnevno. Iduće godine planira odlazak u penziju i povratak u svoje rodno selo Malu Vrbicu kod Mladenovca. Poželimo dr Živku i porodici svaku sreću.

(Pečat, U.M. jun 1997)

Po odlasku u penziju dr Živko Borić je na insistiranje dr Krstića proveo tri godine na Dečjoj klinici u Tiršovoj ulici u Beogradu vršeći transplaticije bubrega oboleloj deci. Kada je ocenio da se dr Krstić osposobio da te operacije vrši samostalno polako se povukao i od tada je u pravoj penziji provodeći vreme u svojoj kući u Maloj Vrbici.

Dr Živko Borić preminuo je u proleće 2022. i sahranjen je gde je i rođen u Maloj Vrbici. Dr Živko Borić je još jedan velikan iz mladenovačkog kraja kome je mladenovačka opština propustila da dodeli priznanje Grb opštine za života.

Davaoci organa – humani ljudi Donatori su ljudi koji zaslužuju svaku pohvalu i poštovanje. U našoj zemlji donatori su uglavnom živi davaoci i to po pravilu najbliži srodnici pacijenta. Ali mnogo bolje rešenje je presađivanje organa umrlog jer između ostalog ne uključuje još jednu operaciju. U razvijenim zemljama postoje udruženja banaka organa u kojoj zdravi građani zaveštavaju svoje organe preko donatorske kartice koja je neka vrsta poslednje volje u slučaju smrti. Tri najveće religije u našoj zemlji dozvoljavaju zaveštanje organa kao humani gest, koji nimalo ne krnji dostojanstvo pokojnika. Posebno zadovoljstvo medicinskom osoblju Centra za transplantaciju predstavlja vest kad neko od njihovih pacijenata posle transplantacije prvi put dobije dete. Dosad smo imali šesnaest takvih slučajeva i neki lekari iz mog tima su bili kumovi“ – kaže primarijus dr Živko Borić.