Živorad Žika Marić

Protojerej-stavrofor mladenovački

Pravoslavlje i Pravoslavna crkva održavali su kroz vekove identitet srpskom narodu, a pravoslavni sveštenik je od pamtiveka bio najugledniji žitelj u srpskom naselju. I naša varoš je oduvek imala svog sveštenika, a danas je to najstariji među njima svima znani pop Žika, od ove godine je u penziji. Prota Žika je imao tu sreću ili nesreću da službuje u vremenu koje zahvata jedan od najtežih perioda u istoriji naše crkve koji je po svemu sudeći poslednjih godina na izmaku. Kakav je bio njegov život svih tih godina pokušaćemo da opišemo kroz ovaj razgovor.

Pop Žika je rođen 1934. u Tuležima kod Aranđelovca. Interesantno je da je u tom selu rođen i Joanikije mitropolit Raško-Prizrenski još 1731. godine. Otac Nedeljko i majka Milojka su bili kao i ostali meštani zemljoradnici, a od dece osim njega imali su kći Ljubinu (rođ. 1931) i blizance Dobrivoja i Novku (rođ. 1939). U osnovnu školu polazi u Tuležima na početku rata, kada je ta škola po prvi put počela sa radom. U Tuležima za vreme rata nije niko stradao zahvaljujući slozi meštana, koji su jedne druge čuvali. Četnici pod komandom Petra Nedeljkovića, koji su bili stacionirani u selu, nisu poveli nijednu borbu u samom selu, a učiteljica Jelenka Simić koja je bila uticajna kod partizana nije dozvolili nikakve progone posle rata. Po oslobođenju, Žika kao odličan đak u osnovnoj školi polazi u gimnaziju u Aranđelovcu. U to vreme nije bilo prevoza pa je u Aranđelovac išao 14 kilometara peške. U varoši je stanovao privatno po kućama a otac je svakog meseca donosio hranu, zimi i ogrev. Gimnazijalac je morao i da sluša kod gazde, da struže drva, da svaki dan donosi balon mineralne vode itd. Tadašnja realna gimnazija u Aranđelovcu je bila poznata škola sa dobrim nastavnicima (Raško Jovanović, Bogoljub Trtica, Ravijojla Jovičić i dr.) tako da je stekao solidno obrazovanje. Položio je malu maturu godine 1948. i kao dobar đak želeo je da nastavi školu. Budući da je iz patrijahalne porodice koja je oduvek poštovala veru i Boga, mladi maturant tada odlučuje da upiše bogosloviju, mada na to ranije nije pomišljao. O toj odluci danas pop Žika priča: „Ja imam nešto čime se ponosim, što hoću da podvučem, moj otac je umro pre dve godine (na jučerašnji dan), u 89 godini starosti i kroz ceo vek nije imao čoveka s kojim nije govorio i nikada nije bio tužen nit je tužio koga, nit je bio svedok, nit je ikad bio pred sudom, što mi je veliko zadovoljstvo da to podvučem, bio je strogo moralan čovek i tako je vaspitavao i nas decu.“

Da bi se upisalo u bogosloviju trebalo je položiti u ono vreme neku vrstu prijemnog ispita u sedištu eparhije u Kragujevcu kod episkopa Valerijana. Do vladike su došli preko prijatelja kuće pukovnika Todora Živkovića (koji je pre rata bio poslanik) i na zakazani dan, zajedno sa ostalim kandidatima, bio je ispred vrata episkopske kancelarije gde se polagao ispit. Pre toga jedan sveštenik je izvršio malu pripremu kandidata pa tako budući bogoslovi nisu imali mnogo problema, kaže danas pop Žika. „Jedino je nastao mali problem kada je zatraženo da otpevam jednu crkvenu pesmu. To sveštenik nije uspeo najbolje da me nauči, pa je episkop rekao da otpevam neku svetovnu. Zapevao sam: ‘Čula jesam dragane da te tvoji žene, a šta misliš zlato moje da ostaviš mene’, što je bilo simpatično i izazvalo smeh kod komisije, ali je episkop video da imam sluha i rekao: ‘Dobro, dobro, ajd produži dalje’. Tako sam prošao uspešno prijemni ispit.“ Pop Žika priča dalje:

„I tako godine 1950. spakovao sam stvari u jedan drveni sanduk i krenuo sa ocem u Prizren. Vozom smo došli do Uroševca, a odatle nastavili u Suvu Reku sledećih šezdeset kilometara zaprežnim kolima, koja smo unajmili od Šiptara. Putovalo se noću i bilo je strepnje da se nešto ne desi. Zadnjih 18 kilometara smo prepešačili, a kada smo stigli u Prizren bila je sreda pazarni dan. Odjednom smo ugledali reku ljudi ispred nas sa kečićima na glavi i otac je okrenuo da se vratimo. Ipak smo se nekako probili do Bogoslovije koja je u centru pored Bistrice i tako je započelo moje školovanje.“

Od tada je prošlo skoro pola veka i danas sedimo u pop Žikinom domu i pitamo ga kako je dalje bilo.

Kako su prošle te četiri godine u Prizrenu?    Bogoslovija je stroga škola u kojoj se znao red, za neoprane ruke kazna je bila „bez ručka“. Spavali smo u zajedničkoj spavaoni od sedamdesetak kreveta. Ujutro u šest sati budi nas zvono na ustajanje, namešta se krevet, sledi umivanje i zatim u redu po četvorica, cela škola, svi razredi, nas ukupno dvesta, idemo u crkvu kroz prizrenske ulice, na jutarnju molitvu. Povratak je opet u redu i u redu se, na zvuk zvona, odlazi na doručak, gde je svako znao svoje mesto na klupi. Posle doručka je nastava a posle nastave je ručak. Ručak kao i drugi obedi počinje molitvom i završava se molitvom. Za vreme ručka u tišini redar čita prolog o svetitelju kome je posvećen taj dan. Svaki dan ima svog svetitelja i mi smo na taj način upoznavali njihov život. Svi pažljivo slušaju jer vaspitač traži ponekad da se ponovi. Posle ručka smo imali slobodno do prvog zanimanja, kada smo mogli po slobodnoj volji pevati, igrati itd. Zanimanje je obavezno učenje u zajedničkoj čitaonici. Učenje nadgleda cenzor (stariji đak) i upisuje nepravilnosti u cenzorsku knjigu, koju kasnije pregleda vaspitač, i ako treba referiše razrednom starešini. Do večere je bilo i drugo zanimanje a posle večere i treće. Pre spavanja smo imali jedno sat-dva slobodno do 21 sat kada je povečerje i molitva pred spavanje. Tri puta nedeljno po dva sata imali smo izlazak u grad. Na glavi smo u gradu imali kape a na kapi su bila tri slova SPB (srpska pravoslavna bogoslovija). Od 63. upisanih u mojoj generaciji, završilo nas je na kraju 44. za sveštenike. Vodilo se računa da se ne laže pogotovu ne krade i takvi su odmah otpadali. Bogoslovija je bila uzor svim školama.

Da li je bilo problema sa meštanima?    Sećam se jednog incidenta. Kada je bila poznata kriza oko Trsta, sve škole u Prizrenu su demonstrirale što su đaci vrlo rado prihvatili. Bilo je dovoljno da jedan đak u nekoj školi ustane i vikne: „Ostavljamo knjige naše, javljamo se u bombaše“ i cela škola je izlazila napolje i odlazila pred drugu školu gde je prekidala njihovu nastavu i izvodila sve učenike napolje i tako redom. Jednom prilikom čujemo ih kako dolaze i profesor nam kaže da zaklopimo mastionice i skrstimo ruke i čekamo da nam javi rektor šta da radimo. U to rulja stiže i jedan od pridošlica verovatno partijski organizovan prolazi pored profesora u mantiji i kao da on nije tu počinje sa agitacijom: „Mi moramo još jedanput da dokažemo da smo rodoljubi ove zemlje…“ Kada ga je profesor opomenuo da je i on tu, oni počeše da vređaju, a mi poskakasmo na klupe da odbranimo našeg profesora i da ne dođe jedan učenik sa porukom rektora da se izađe napolje, umalo ne izbi tuča. Kasnije je profesor zbog toga morao ići na sud nekoliko puta, a i mi kao svedoci da kažemo kako je bilo.

I posle četiri godine postali ste svršeni bogoslov, da li je na kraju bila neka ceremonija?    Ne, skromno je bilo, dobio sam jednu Bibliju rukom potpisanu od rektora da sam završio sa uspehom i pravac kući. Kući nisam bio ni četiri dana a vojni odsek me pošalje u vojsku. Bio sam u vojsci u Podgorici. Po povratku iz vojske javim se u Kragujevac u eparhiju kod vladike Valerijana i on mi pogleda diplomu i kaže: „Ajde sad ženidba i kad se budeš oženio da te rukopoložim da primiš parohiju.“

Nije moglo bez ženidbe?    Može i bez ženidbe ali ako po zakonu pravoslavne crkve primite parohiju neoženjeni, to znači da ćete ostati u celibatu i nećete se nikad ženiti. Posle godinu dana, možda malo više, sopotski paroh Radojica Terzić, prijatelj naše kuće, upozna me sa mojom sadašnjom suprugom Leposavom Janjić iz Ropočeva i tako se oženim. Tada je u mojim Venčanima bio prota Svetozar Stanimirović i on me je nagovarao da ostanem u Venčanima i budem zajedno sa njim. Kada sam to rekao vladici Valerijanu on me je odvraćao podsetivši me na onu Mohamedovu: „Niko nije prorok u svom selu“, ali ja sam ostao uporan i tako dobijem svoju prvu parohiju u Venčanima, tri kilometra od očeve kuće. Venčanska parohija obuhvata pet sela: Venčane, Tuleže, Ranilović. Strmovo i Prkosovu i tu sam ostao narednih trinaest godina. Prvih pet godina dok pop Toza nije otišao u Mladenovac stanovali smo privatno. U tom periodu dobili smo troje dece (jedno nam je odmah umrlo). Sledećih osam godina vršio sam službu sam u svih pet sela a stanovali smo u crkvenom stanu.

I da li je vladika bio u pravu, što se tiče službovanja u svom selu?    Jeste, sveštenik nema platu i živi od priloga vernika posle obavljene službe. Često sam ostajao bez prihoda, vratim se kući sa parčetom slanine u torbi ili pogačom, a u kući me čekaju žena i dvoje dece. Komentar je često bio: „Znamo ti oca, on je bogat ima više od mene.“ A ja od oca nisam mogao da tražim i njemu je bilo teško, večito je bio nepodoban kao antikomunista pa je porez za njega bio visok i večito se mučio da ga plati. Ali i svoje selo ima neke prednosti, primer ako zatreba nešto da se radi oko crkve, pošto sam znao ljude vrlo brzo i lako mogao sam da ih okupim na mobu.

I koje godine dolazite u Mladenovac?    To je bilo 1969. kada dolazim u Crkvine na poziv tadašnjeg paroha mladenovačkog Toze Stanimirovića. Prihvatio sam Stojničku i Međulušku parohiju u koju spadaju i sela Markovac i Pružatovac. Crkva u Crkvinama je zajednička za sva četiri sela. Kada je pop Toza otišao u penziju 1975. prešao sam u Mladenovac i nasledio njegovu II parohiju.

Parohije su velike, kako ste se snalazili sa prevozom svih ovih godina?    Prema vremenu i prilikama. Mnogo sam prepešačio po svakakvom vremenu, u svako doba dana i noći. Imao sam i konja više godina, onda sam kupio bicikl. Kada sam kupio motocikl to je za mene bilo veliki napredak i olakšanje, ustajao sam noću da vidim da li je tu, da li ne sanjam. U Markovcu sam već imao kola, jednog spačeka.

Kad je izgrađena mladenovačka crkva?    Mladenovačka crkva je počela da se gradi 1908. a prve službe počele su 1910. godine. Pre toga Mladenovčani su vršili trebe – crkvene obrede u jednoj kapeli koja se nalazila u blizini današnje gimnazije. Prvi sveštenik u mladenovačkoj parohiji bio je protojerej Milan Arsić rodom iz Međulužja, koji je umro 1936. kada je sahranjen pored crkve. Za vreme prvog rata crkva je bila oskrnavljena od strane Austrijanaca, koji su u crkvi čuvali konje. Crkva počinje ponovo da radi po oslobođenju godine 1918, a ponovo je osvećena 1929. od patrijarha srpskog Dimitrija. Crkva je građena prema projektu arh. Grgura Milovanovića. Mladenovačka crkva je posvećena uspeniju Presvete Bogorodice i dan 28. avgust – Velika Gospojina, je crkvena i mladenovačka slava.

Ko je nasledio protojereja Milana?    Dve parohije su oformljene 1934. U I parohiji službovao je Rus Aleksandar Popović sve do 1960. godine. Pop Rus je imao dva sina od kojih je jedan stradao od partizana nabeđen da je „saradnik neprijatelja“, a drugi Duško (Popče) je bio poznati mladenovački sportista. U II parohiji sveštenik je bio Milan Popović iz Velike Ivanče, koji je prestao sa radom 1961. a umro je 1973. godine. Godine 1938. ozidana je crkvena kuća sa dva parohijska stana tako da su tu oni i stanovali. Postoji još jedna crkvena kuća pored nje (na uglu Crkvene i M. Vlajića), koja je oduzeta crkvi posle Drugog rata i koju crkva do danas nije uspela da povrati. Danas bi bila veoma korisna crkvi jer u Mladenovcu postoje sada tri parohije i treći paroh nema gde da stanuje.

I ko je nasledio njih dvojicu?    Aleksandra je zamenio Lazar Strižak, koji je došao iz Konatica kod Obrenovca, a poreklom je iz Dalmacije (odrastao u Sremu) i on je radio do 1978. od kada je nastavio, evo sve do danas, Dragoljub Rakić koji je rodom iz Obreža. U II parohiji Milana je 1961. nasledio Svetozar Toza Stanimirović Prizrenac, koji je došao iz mojih Venčana i koji je radio do 1975. godine. Te godine sam ja primio od njega II mladenovačku parohiju i služio sve do ove godine (1997). Mene je zamenio Slobodan Kedžić koji je rodom iz Azanje. Inače II parohija je zahvatala područje severno od crkve prema Selu Mladenovcu i Rajkovcu dok je I parohija obuhvatala deo varoši južno od crkve. Godine 1984. oformljena je i III parohija koja je zahvatila naselje „25. maj“ i Granice i tu je danas paroh Žarko Jeremić koji je rođen u Rajkovcu.

Kada je freskoslikana mladenovačka crkva?  Sadašnji živopis je završen i osvećen nedavno 1991. godine. U vezi fresaka treba da ostane zabeleženo da je mladenovačka crkva imala fresku koju mnogi pamte i koja je bila jedinstvena u celoj Srbiji. To je bila kompozicija na kojoj je prikazan kralj Aleksandar sa kopljem na konju kako probada dvoglavu aždaju koja simbolizuje dva carstava – Tursko i Austrougarsko. Ta je freska izrađena pre rata i kada je pre neku godinu došao stručnjak za konzervaciju, na jedan njegov dodir freska se svukla jer je već odavno bila podlubljena. Imao sam snimke te freske i mogli smo da je rekonstruišemo, ali zbog tadašnje političke situacije to se nije desilo. Inače i ikonostas u našoj crkvi je jedinstven. Radio ga je u mermeru isti umetnik koji je izradio spomenik u parku, Užičanin Mihailo Milovanović. NJegov sin inženjer dolazio je doskora svake godine da pogleda rad svoga oca.

Kakva je istorija hrama na mladenovačkom groblju? Neparohijski hram Sv. apostola i jevanđeliste Luke podigla je 1921. porodica Janka Vesića – Badžaka kao kapelu. Posle II svetskog rata nacionalizovana je. Vraćena je 1991. i do 1992. obnovljena i osvećena zalaganjem Predraga Čokića iz Kovačevca, Zorana Milinkovića i mladenovačkih preduzeća. Inače veliki dobrotvor eparhije Predrag Čokić je član Eparhijskog saveta i jedan od devet članova Eparhijskog upravnog odbora Eparhije šumadijske sa sedištem u Kragujevcu. Članovi istog saveta su i prota Draga Rakić (koji je takođe član i zamenik Eparhijskog crkvenog suda) i arhimandrit Jovan, starešina manastira Tresije. Predsednik tog saveta i odbora je NJegovo preosveštenstvo episkop šumadijski gospodin dr Sava.

Danas je aktuelno pitanje: da li uvesti veronauku u škole?    Trebalo bi uvesti veronauku u škole. U Mladenovcu danas, veronauka se predaje u crkvi za đake i starije, koji žele da uče. Predavač je đakon Goran Dabetić rodom iz Berana, koji se sprema za veroučitelja i apsolvent je Bogoslovskog instituta.

Kakvo je stanje sa matičnim knjigama u crkvi?    Do godine godine 1949. crkva je bila državni matičar i crkva je vodila matične knjige koje su u pojedinim mestima u našoj crkvenoj opštini bile stare preko sto godina. Primer: u Velikoj Krsni matične knjige su ustrojene još od 1836, u Jagnjilu od 1841, u Kovačevcu od 1856, u Vlaškoj od 1845, u Mladenovcu od 1915. itd. Godine 1949. država je jednim dekretom oduzela crkvi matične knjige sa obavezom da ih prepiše i posle dve godine vrati. To do današnjeg dana nije učinjeno i crkva od te godine vodi nove matične knjige za one koji se krste i venčavaju u crkvi i za one koji su na verski način sahranjeni.

Ko je sada predsednik crkvene opštine?    To je sada Aleksandar Mića Stankić iz Sela Mladenovca. Pre njega je bio pokojni Tine Čokić. To je počasno lice na čelu crkveno opštinskog upravnog odbora koji ima svoje članove i blagajnika.

I kako je danas u penziji?    Sada sam slobodniji pa zbog zdravlja dosta vremena provodim na Zlataru. Tamo od godine 1985, ciglu po ciglu uz dosta muke, iako me lekar prekoreva, gradim vikendicu. To je mala građevina, ali u nju može da stane četiri ležaja što nam je dovoljno. Nadam se da ću je jednog dana završiti jer u njoj mnogo voli da boravi i moja familija.

Prota Žika živi danas kao penzioner u svojoj kući u ulici Lj. Obradovića, sa suprugom Leposavom. Sin Vladan (rođ. 1958) trenutno je u Čikagu, a kćer Vera (1960), udata Milićević, lekar je u Mladenovcu. Poželimo da Bog podari našem pop Žiki još mnogo godina srećnog života među svojim parohijanima.

(Pečat, U.M. nov. 1997)

Protejerej-stavrofor mladenovački, Hadži Živorad Žika Marić preminuo je danas 7. maja 2020. godine.