Miloje M. Radojević

HRONIČAR KOSMAJSKOG KRAJA …

Kosmajski kraj dobio je poslednjih godina veliki broj hronika naselja koja se nalaze u sastavu mladenovačke i sopotske opštine. Autori su razni, a među njima daleko prednjači Miloje Radojević iz Sopota, koji se prvi prihvatio ovog mukotrpnog posla i koji je objavio do sada sedam knjiga.

Miloje Radojević je rođen 1926. u Ropočevu u zaseoku Senja od oca Milivoja iz Ropočeva i majke Zorke poreklom iz Amerića. Miloje je rastao u selu sa dva brata od kojih stariji Milosav živi danas kao penzioner Minela u Mladenovcu. Radojevići iz Ropočeva su bili među prvim porodicama u selu koje su slale decu na školovanje. Tako je iz njihove familije i Raka Radojević sekretar Pravnog fakulteta u Beogradu od 1925. do 1932. i Milojev stric Danilo Radojević jedan od najboljih predratnih mašinskih inženjera, koji je posle Prvog svetskog rata bio član naše komisije za ratnu štetu 1927/29. u Berlinu.

Miloje je u Sopotu pohađao osnovnu školu, a u Smed. Palanci gimnaziju. Godine 1941. rat je prekinuo njegovo školovanje u III razredu gimnazije. Za vreme okupacije godina 1943/44. privatno je polagao IV i V razred u Gimnaziji kralja Aleksandra u Beogradu. Po oslobođenju nije mobilisan jer su njegova dva starija brata već otišla na front. Umesto toga bio je pisar u opštini Ropočevo od 1944. do 1946. godine. Oslobodio se tog posla, koji mu se nije svideo, tako što se prijavio za radnu akciju na kanalisanju reke Ralje. Posle radne akcije upisao je drugi razred Učiteljske škole u Beogradu. Učiteljsku školu je završio 1949. godine i postao učitelj.

U Kraljevini Jugoslaviji je pre rata bilo oko 30.000 učitelja. Kraj rata je dočekalo samo desetak hiljada. Posle rata vladala je velika potražnja u našim školama za učiteljskim kadrom. Učitelji su se tih godina raspoređivali kao i pre rata dekretom. Miloje je upućen prvo u Novu Varoš gde je bio prvo vaspitač u Internatu do kraja te školske godine. Zatim je radio neko vreme kao učitelj u selu Akmačić kod Nove Varoši odakle je otišao u vojsku. Vojni rok 1950. proveo je u Ptuju, Zagrebu i Kostajnici, a pri kraju roka upućen je za vaspitača u Vazduhoplovnu školu u Somboru. Demobilisan je krajem 1950, a 13. aprila 1951. Ljuba Gligorijević poverenik za prosvetu uputio ga je na službu u rodni kraj u Veliku Krsnu. U Krsni ostaje sve do 1954. godine.

Godine 1954. oženio se Novkom Jević iz Ropočeva. Od te godine pa sve do 1961. učitelj je i nastavnik srpskog i ruskog jezika u Rogači. Godine 1958. uz rad završio je Višu pedagošku školu u Beogradu. Godine 1961. dolazi u osnovnu školu u Sopotu kao nastavnik za srpski i ruski jezik. U Sopotu je bio 26 godina nastavnik srpskog jezika sve do 1987. kada se penzionisao.

#Danas sedimo u njegovoj skromnoj kući u Sopotu i pitamo ga kako je počeo da piše o rodnom kraju. To je tema koja ga odmah svoga zaokuplja, puno ima da se kaže i u tom žaru skačemo s teme na temu. Miloje mi svaki čas iz susedne sobe donosi dokumenta i svoje zapise, mnogo toga i o mladenovačkom kraju. Evo šta mi je ispričao o svom spisateljskom radu:

Kako ste se upustili u istoriografiju?

Godine 1962. slučajno sam u Beogradu naleteo u jednoj knjižari na knjigu iz 1930, raznih autora u kome je prilog Drobnjakovića „Kosmaj“. To je bila u stvari 26. knjiga velikog dela „Zbornik naselja srpskih zemalja“, koji je pokrenuo Cvijić još pre Prvog sv. rata. Poznato je da je etnolog Drobnjaković boravio i u našim krajevima od 1925-1928. i popisivao kuće i porodice, na osnovu kazivanja naših starih. Kasnije sam nabavio jedan još stariji spis takođe od dr B. M. Drobnjakovića: „Letopisi opština Podunavske oblasti iz 1929“ u kome su i kosmajska sela. Kada mi je umro otac, kao što to često biva, zamislio sam se o svom poreklu i tako se prihvatio istraživačkog posla. Na osnovi te dve knjige Drobnjakovića napisao sam 1975. moj prvi rukopis: Rodoslov roda Radojevića u Ropočevu (1780-1975). To sam umnožio na geštetneru u 40 primeraka.

Verovatno bi se na tome sve završilo da godine 1976. nije ukinuta opština Ropočevo. Od te godine to staro kosmajsko naselje utopilo se u varoš Sopot. To je značilo da će ime Ropočevo jednostavno biti izbrisano sa geografske karte Srbije. Ja sam rođen u Ropočevu i ime mog rodnog sela mi je drago, iako su mu se neki i rugali, kao što je to radio Čkalja u jednom od svojih skečeva. Nisam se nikako mirio s tim da to ime tek tako nestane i tako sam, više od pola veka posle Drobnjakovića, krenuo od kuće do kuće i počeo da beležim kazivanja starih ljudi o poreklu njihovih familija. Naravno, taj rad sam povezao sa radom u beogradskim arhivama i bibliotekama. Neretko se dešavalo da ujutru stignem u Beograd kupim pogačice i jogurt i uđem u Arhiv Srbije u Karnedžijevoj 2, gde se ulazi bez kucanja jer su svi duboko udubljeni u proučavanju starih spisa i kući se vratim uveče po mraku. Interesantno je da nisam uspeo da dođem do nikakvih podataka u samoj opštini Sopot, što je donekle i razumljivo jer su za vreme Drugog svetskog rata mnoge arhive po opštinama popaljene, a pored toga stare arhive do 1900. godine iz mesnih kancelarija su 1980. predate Arhivu grada Beograda na Novom Beogradu. I tako je 1986. nastala moja prva prava knjiga „Ropočevo i Sopot„. Nisam dobio ni dinara za tu knjigu, za taj desetogodišnji rad, ali ne žalim.

Koja ste sve naselja obrađivali?

Kasnije su došle jedna za drugom druge knjige. Knjigu „Nemenikuće“ napisao sam 1989. povodom 150 godina od osnivanja prve škole u kosmajskom kraju u Nemenikuću 1839. godine. Veliku pomoć i podršku oko te knjige imao sam od akademika Miloja Sarića rodom iz Nemenikuća. Posle toga 1994. je nastala fotomonografija „Sopot u vremenu i prostoru„(1994) koja je izdata povodom sto godina od osnivanja varošice Sopot (1893). Zatim sam 1995. sa rođakom Vitomirom Radojevićem objavio knjigu „Rogača pod Kosmajem“ (1995). I na kraju 1997, objavljena je knjiga dokumentarnih priča „Zapisi iz Gornjeg Kosmaja„. U pripremi za štampu je ovih dana i druga knjiga „Zapisi iz Gornjeg Kosmaja II“ (od sopotskih sela hroniku imaju i Drlupa i Ralja, a Triša Todorović iz Parcana radi Parcane).

Da li je bilo sponzora?

Oko izlaska ovih knjiga imao sam dragocenu pomoć i podršku od predsednika sopotske opštine Živorada Milisavljevića i Boro Šobota upravnika sopotske biblioteke „Milovan Vidaković“.

Trenutno nemam više planova sa pisanjem, preko proleća i leta sam zauzet poslovima u bašti. Ja pišem s jeseni i zimi a možda se do tada ponovo pojavi želja i ideja za neku novu knjigu. (Pečat, U.M. avg. 1999)

Miloje M. Radojević je posle ovog intervjua napisao sledeće knjige: Dučina hronika sela (2000), Zapisi iz Gornjeg Kosmaja III (2002), Autobigrafski zapisi (2006), Sopot, varošica pod Kosmajem (2008) i Ropočevo i Sopot popis žrtava u ratovima XIX i XX veka.

Miloje M. Radojević, najveći istoričar kosmajskog kraja, preminuo je 2014. godine.