Živan Petrović Živančić
PREDRATNI I POSLERATNI TRGOVAC
NAJSTARIJI MLADENOVČANIN (103)
Svi stariji žitelji naše opštine setiće se sigurno, naročito po nadimku, jednog omalenog trgovca, koji je plenio svojom dobrotom i ljubaznošću. Baš zahvaljujući tim njegovim osobinama mnogi su decenijama pazarili u radnji u kojoj je on radio. Čika Živan je nedavno napunio 102 godine i dalje ima dobro pamćenje, i na naše višemesečno „navaljivanje“ da nam ispriča nešto o sebi i starom Mladenovcu, kao odgovor nam je stigla ova priča koju je zabeležila njegova mlađa kćer Milica, s kojom živi u Beogradu.
Rođen sam 2. oktobra 1895. godine u selu Stojniku kod Aranđelovca, od majke Milice i oca Petra. Majka je rodila 14-oro. dece i dva puta su bili blizanci. Do zrelog doba došlo nas je šestoro, tri sestre i tri brata. Naše domaćinstvo bilo je siromašno, pa smo moj brat blizanac Života i ja, u 13-oj godini otišli na zanat u Aranđelovac.
Bio sam šegrt u bakalskoj radnji Milojka i Katarine Kostić od 1908. do 1913. godine. Tu sam položio za kalfu. Kako je Milojko bio nepismen, dva puta je propadao, to sam ja od 1913. godine prešao kao kalfa u radnju Riste Jovančevića u Mladenovcu (danas lokal VIP) i tu ostao do Prvog svetskog rata.
Mladenovac je bio u to vreme mala kasaba s turskom kaldrmom i niskim kućama ćeramidušama. Bilo je više praznih placeva nego kuća u glavnoj ulici. Ali trgovina je uveliko cvetala zahvaljujući železničkoj pruzi i stanici na njoj koja je omogućavala brz transport robe.
Za vreme rata (1914) bio sam regrut u Bitolju zajedno s bratom blizancem Životom. Zbog bolesti Života je proglašen privremeno nesposobnim i otpušten je iz vojske. Sa objavom pustili su i mene da ga vratim kući, i mi smo iz Bitolja preko Grčke stigli u Stojnik. Za vreme okupacije Austrougari su me internirali u Obrenovac. Izbegao sam transport interniraca preko Save u Austrougarsku i ostao u Obrenovcu do 28. avgusta 1916. godine. Toga dana sam pobegao iz internacije i otišao kući gde sam se krio do 1918. godine.
Od 1918. sam ponovo vojnik u 41. puku. Komandant bataljona bio je aktivni major Dušan Mirković iz Okučana. Kako sam znao latinicu, a brzo sam naučio i Morzeovu azbuku, to sam posle odlaska Solunaca iz jedinice radio kao pisar u štabu bataljona. Ostao sam u vojsci u Osijeku do 1921. godine i tada se vraćam kući.
Gazda Hristifor Jovančević me ponovo prima za kalfu i u njegovoj radnji ostajem do 1925. godine. Radnja je prodavala mešovitu robu a ja sam na svoju ruku organizovao da se tu prodaje i školski pribor, knjige, sveske i ostalo za školu. Do tada su tu robu prodavali učitelji koji su robu donosili iz Beograda i prodavali je uz rabat 15%. Ponudio sam se da ja to radim umesto njih a rabat da delimo, njima 10% a nama 5% i oni su pristali. U to vreme je Mladenovac već imao dvadesetak kolonijal radnji, četiri banke: Kreditnu, Poljoprivrednu, Trgovačku i Štedionicu, četiri mlina (Vlajkov, Cvetkov, Badžakov i Cincarski), tridesetak kafana itd.
Maja meseca 1925. prelazim kod poznatog mladenovačkog gazde Vlajka Đorđevića da vodim radnju pod njegovim imenom (lokal na ćošku K. Petra I i Vojvode Putnika gde je posle rata bila kasapnica, a danas „Robna kuća Maja“). Gazda Vlajko me je zavoleo i kako nije imao dece, on je platio sve troškove oko moje svadbe.
Oženio sam se 1926. godine Zagorkom Babić, ćerkom Ljubice i Miloja učitelja iz Zagorice kod Topole. Zagorkin otac Miloje je rano umro, pa se majka Ljubica sa četvoro dece preselila u Aranđelovac i tako je naša svadba obavljena u Aranđelovcu.
Ćerka Bosiljka nam se rodila 1927. a Milica 1930. godine.
Godina 1927/28. kaldrmisan je put Beograd – Kragujevac kroz Mladenovac, a prva „elektrika“ za osvetljenje glavne ulice potekla je sa železničke stanice. Znam mnogo trgovaca koji su propali, dok su zanatlije bile mnogo stabilnije. Bilo je dosta kovača, opančara, sarača, klonfera, mnogo je bilo rabadžija s konjskim i volujskim zapregama. Bilo je sedam-osam pekara. Sećam se kako su pekari prodavali šest lebova za dinar. To je značilo da ako kupite pet hlebova, koji koštaju ukupno jedan dinar, šestu veknu dobijate pride. Mnogi su koristili ovaj popust.
Radio sam mnogo, vredno i marljivo pa sam 18. oktobra 1937. godine u dogovoru s gazda Vlajkom, isplatio i preveo radnju na svoje ime (sam lokal je bio u vlasništvu Radosavljevića). Iste godine sam prvi u Mladenovcu uveo telefon u radnju. U radnji sam imao razne pomoćnike, ali pomenuću jednoga. Za šegrta sam primio Božidara Pajevića, sina solunskog borca koji je poginuo. Moja obaveza bila je da kompletno vodim brigu o njemu. Posle tri godine šegrtovanja, Božidar je položio za kalfu, zatim je postao regrut i služio je vojsku u mornarici. Posle vojske vratio se kod mene, a kako je kod mene već radio moj sestrić Živan, to sam ja, da bih Božidara pomogao, otvorio bakalsku radnju u mom rodnom selu Stojniku. Božidar se dobro snašao i lepo je radio, ali je došla 1941. godina i on je mobilisan. Radnju je preuzeo moj drugi sestrić Ivan, ali se radnja ugasila Ivanovim odlaskom u partizane i pogibijom.
Ja sam mobilisan 3. aprila 1941. u pešadijsku jedinicu u Kragujevcu. Bio sam pisar u jedinici. Već 5. aprila krenuli smo na položaj, putovali smo noću a danju prebivali po šumama. Kod Paraćina nam je presečen put i cela jedinica je zarobljena 15. aprila 1941. Kratko vreme proveli smo u logoru u Rumuniji a zatim preko Mađarske i Austrije prebacuju nas u Dortmund u Nemačkoj. Iz Dortmunda veći broj nas upućuju na rad u rudnik uglja u Francusku. Kako nismo bili rudari, a i nije nam se išlo u rudnik, pružili smo snažan otpor uprkos teškim pretnjama da će svaki deseti iz stroja biti streljan. Naš protest je uspeo i posle deset dana vratili su nas u Nemačku. Raspoređeni smo po našoj želji, na rad po selima oko logora u kome smo bili stacionirani. Sve četiri godine zarobljeništva proveo sam na radu po seoskim domaćinstvima. Prvo sam u matičnom Stalagu ¤I D u Dotmundu proveo 21 mesec, a sledećih 25 i po meseci u Stalagu ¤I C.
Naš logor su oslobodili Amerikanci 17. maja 1944. godine. Odluka da li ćemo ostati ili ići kući bila je prepuštena nama. Ja sam smatrao da treba da se vratim kući, pa kako bude mojima neka bude i meni. Bilo je, ipak, ubeđivanja da ne žurimo jer neki koji su otišli loše su prolazili na putu kroz Jugoslaviju, a neki su završili i u logoru. Moja odluka se nije promenila i posle četiri meseca čekanja, ja se septembra meseca iz Nemačke vraćam kući.
Radnja je 1941. godine po ulasku Nemaca u Mladenovac bila opljačkana od Nemaca, ali po priči i od naših ljudi. Zagorka je zajedno s mojim sestrićem Živanom trgovala i za vreme okupacije, robom koju su mogli da dobave. Po povratku iz zarobljeništva morao sam da počnem iz početka. Sa ruksakom na leđima, tražio sam od beogradskih trgovaca kod kojih sam nabavljao pre rata, robu na poček, jer gotovih para nisam imao. I tako, malo-pomalo, opet sam stao „na noge“ sve dok nije došla konfiskacija svih privatnih radnji.
Posle konfiskacije radnje zaposlio sam se u Trgovinskoj organizaciji „Jedinstvo“ i primio i vodio radnju „Delikates“ u kući Riste Hristića, Cincarina (danas prodavnica naočara u K. Petra I 194). Sve vreme dok sam radio nisam išao na godišnji odmor niti na bolovanje. U to vreme obavljao se inventar u radnji na svaka tri meseca, a to je uvek veliki posao, pa je možda i to razlog što nisam išao na godišnji odmor. Moram da naglasim da nikada nijedan od nas starih predratnih trgovaca koji su radili kao poslovođe posle rata nije imao krivični prekršaj. U penziju sam otišao 1. januara 1958. godine sa 38. godina radnog staža.
Kada su mi konfiskovali radnju (21. maja 1948) starija ćerka je napustila fakultet i zaposlila se, a mlađa je nastavila školovanje. Da bih obezbedio sredstva ja sam se januara 1959. godine zaposlio kao honorarni trgovački putnik u preduzeću „Ishrana“ iz Mladenovca. Radio sam na procenat i tako sam prokrstario Srbiju i Bosnu. Posao je išao dobro pa je i moja zarada bila dobra i opet sam bio zadovoljan. Radio sam sve do 1964. godine kada postajem pravi penzioner. Starija kćer mi je umrla 1991. a supruga 1993, sahranjene su u Mladenovcu.
U životu sam radio mnogo, posao sam voleo i išlo mi je od ruke, i da okolnosti nisu bile takve da više puta počinjem iz početka bilo bi sigurno mnogo bolje.
Ne žalim se ni sada, u 103. godini života služi me mozak dobro, mada i ne vidim i ne čujem dobro. Zdravlje za ove godine je dobro. Za materijalnim dobrima koje sam gubio nisam mnogo žalio jer sam znao da ću ih ponovo steći. Moja nesreća je smrt starije ćerke Bosiljke i supruge Zagorke. Sada sam u Beogradu kod mlađe ćerke Milice. (Pečat, priredio U.M. dec. 1997)
Živan Petrović je umro 1999. godine, u svojoj 103 godini.
Čika Jova o čika Živanu
Živančić je bio dobar trgovac. Njegova radnja je bila moderna sa vagama i lepim tezgama i imao je dosta mušterija. Mali, okretan, kočoperan, bio je uvek na usluzi. Znao je pomalo ciganski, bilo je dosta Cigana preko pruge, vašario je s njima, terao šegu: „Soćeresi“ (kako si), kaže im on. Tada se pazarilo dosta i na mesečne kreditne knjižice koje je izdavala trgovinska komora i mnogo mušterija ih je koristilo, zvali smo ih „mesečari“. Ako se na kraju meseca ne plati sledi odmah sudsko izvršenje na imovinu. Interesantno je da su svi učitelji pazarili kod njega. Prodavalo se brašno u džakovima, šećer je bio skup, 12 dinara kilo, što je bio iznos jedne dnevnice, sapuni „merima“ i „albus“, so se merila u kesi na vagi, zejtin od maslinovog ulja, sirova i pržena kafa (pekao je sam kafu u dvorištu), gas za osvetljenje na litar, savski duvan za zavijanje, duvan burmut za šmrkanje, duvan za lulu. Cigarete su koštale četiri dinara, drava je bila najjeftinija, ibar i vardar nešto skuplji, priča stari čika Jova Đorđević- Čabrnjak, najveći mladenovački trgovac pred II svetski rat, rođen 1907.
Milica Petrović, profesor
Poznata Mladenovčanka Milica Petrović je rođena 1930. u Mladenovcu. Učila je osnovnu školu u Kragujevcu, građansku školu u Mladenovcu a višu gimnaziju i veliku maturu završila je u Smederevskoj Palanci. Farmaceutski fakultet u Beogradu završila je 1955. godine. Ostaje na svom fakultetu gde će dočekati penziju kao redovni profesor Farmaceutskog fakulteta. Dve godine je bila i prodekan Farmaceutskog fakulteta. U penziji je od 1994, danas živi sa ocem u svom stanu u Dobrinjskoj ulici u Beogradu, odmah pored Vaznesenjske crkve. Starija čika Živanova kćer Bosiljka rođena je 1927. Osnovnu školu i gimnaziju završila je u Kragujevcu. Počela je da studira jugoslovensku književnost u Beogradu ali posle nacionalizacije očeve radnje napušta studije i zapošljava se u Tanjugu. Ubrzo prelazi u list „Narodna armija“ gde je dugo radila kao korektor. Penziju je dočekala u Socijalnom osiguranju JNA. Umrla je 1991. Sahranjena je u Mladenovcu.
