Mihailo Milovanović

AKADEMSKI SLIKAR I SKULPTOR – Vajar mladenovačkog spomenika palim ratnicima 1912-1918.

Mihailo je rodjen 1879. u selu Gostinici kod Užica, a bio je četiri godine Mladenovčanin, od 1926. do 1929. godine. Bio je prvi akademski slikar užičkog kraja, predstavnik minhenske škole u srpskom slikarstvu, i ratni slikar Vrhovne komande srpske vojske u oslobodilačkim ratovima Srbije 1912-1918, najizrazitiji predstavnik ratnog slikarstva u nas. Važio je kao veoma dobar vajar, o čemu svedoče njegovi brojni spomenici i spomen-ploče podignute palim ratnicima po Srbiji. Uz to, Milovanović je bio i odličan guslar, pesnik popularnih narodnih stihova i pevač, koji je učestvovao u mnogim svečanostima i nacionalnim manifestacijama. Iza sebe je ostavio u rukopisu i roman iz seoskog života „Lendina vodenica“. Jedan je od osnivača Udruženja likovnih umetnika u Beogradu.

Slikarev opus sačinjava oko 150 sačuvanih dela, dok su mnoga stradala u ratovima. Najveći broj njegovih dela nalaze se kod umetnikovog sina inž. Momčila Milovanovića u Beogradu, koji je za nekim delima godinama tragao (i u tom traganju posećivao i Mladenovac), pronalazio ih i otkupljivao, zatim u Vojnom muzeju grada Beograda, u Muzeju savremene umetnosti, Narodnom muzeju u Valjevu, u užičkom narodnom muzeju…

Evo kako je svoje rodjenje opisao Mihailo Milovanović, u jednoj humoresci, koju je čitao pola veka kasnije, kao 50-godišnjak, na jednoj zabavi Udruženja Užičana u Beogradu:

Rodjenje i školovanje

„Bilo nekako u međudnevici, ne znam ni ja koje godine. Bila je majka mnome teška, a bila na radu, po zloj sreći u drugoga. Došao suđen čas te me rodila pod jednom trešnjom, zavila me u trešnjevo lišće, pa otrčala da u snahe uzajmi i donese povoj i polenice i u vrgu malo vode da me opere. Vratila se natrag al’ mene nema – pobego pre nego što sam gmizati počo. A jadno mi moje bjegstvo i žalosno. Kako je bila zlogrda strana, otisnem se i otkotrljam sto i pedeset koračaji do u jedan krš i jendek. Jedva me po mrnjaukanju našli. Skupiše se seoske babe i pošto se po nečemu uveriše da nisam žensko, već muško, dokopaše me pa sa mnom na muštuluk: ‘U dobri čas Tane!’ – povikaše još s vratnica mome ocu. „Jopet muško! Daj bardak rakije!’ Moj otac i ne pogleda, ali jamačno ponosan muškarcem, natoči pun bardak i ove dobre babe, koje me bijaju usrdno onako zagrlile, spustiše me izmedju seba kraj pročevlja i zagrliše bardak. Nastade trzanje iz bardaka, molitvanje i proricanje sudbine, jedne u graške a druge gašenjem ugljevlja u zelenoj ćasi… Biće, vele, mudar i stasit. Proći će mnogo svjeta. Vidjeće mnogo jada i belaja, ali i dobra kao malo ko… Baba Stanka uz zadnji gutljaj iz bardaka kaže: ‘I nek mu Bog da, što mu Bog da… i kako mu Bog da…’

Sad dodje red na moga oca da učini prvu i poslednju žrtvu za svoga junošu, da mi načini kolijevku. Od pet daščica načini uprtnjaču kako bi me majka ujutro polazeći na rad mogla zaturiti na ledja da me ponese. I ona bi me svako jutro tako prtila i odlazila na krčevinu, na kopanje, oranje, žetvu, branje… I dok bi ona radila negde na njivi, mene bi ostavljala pod kakvim drvetom ili žbunom, da se tako dernjam i gicam do mile volje. I tako nastade moje domaće vaspitanje, u njivi sa gušterovima i bumbarovima, u oranju sa glistama i rovcima, u voćnjaku sa praščićima i kučićima, a u dvorištu sa pilićima i mačićima. Prođe mi prva godina i ja propuzah i prohodah.“

Svoje rano detinjstvo Mihailo je proveo u vrlo teškim materijalnim prilikama. Već u šestoj godini života počeo je zarađivati „svoj hleb. Tada ga otac Tane dade kod jednog seoskog domaćina da od jutra do večeri čuva svinje i koze.

Otac i majka bili su ponosni na Mihaila koji se po svemu izdvajao od svojih vršnjaka, pa su ga upisali u osnovnu školu u Karanu, udaljenu šest kilometara od njihove kuće. Kada je Mihailo bio u drugom razredu osnovne škole umire mu otac Tanasije. Na insistiranje majke Nikolije prekida školovanje da bi joj, kao najstariji sin, pomagao u teškim seljačkim poslovima. Posle godinu dana majka udovica se preudala i dovela siromašnog muža u svoju kuću. Mihailo prelazi kod seoskog mehandžije da služi kao kelner i pekar, gde će provesti 3-4 godine radeći danonoćno. Noću umesto da se odmara Mihailo je služio u kafani bekrije i kartaroše. Nije bilo nikakve perspektive u toj mehani: „Bijaše mi dosadilo po selu služiti. Omrkni i osvani na radu, nikad sit, nikad gunja na ledjima, ni opanaka na nogama. Večito u ritama i dronjama, večito dužan.“ I tako je odlučio da krene u beli svet „trbuhom za kruhom“. Za tu njegovu nameru saznao je rođak njegove majke koji mu je obećao da će ga pozvati kad sa kiridžijama krene u Valjevo. Rodjak ga je video kako kleše jedan kamen na placu pored kafane: „Šta to radiš Mihailo?“ pitao ga je rođak. „Klešem, pravim spomenik“ odgovorio mu je Mihailo. „Ne možeš ti ovde ništa uraditi. Ja ću tebe odvesti kod pravih majstora u Valjevo da naučiš zanat.“ I tako i bi. Jednog dana obreli su se u Valjevu. Prvi majstor koga su pitali u Valjevu primio je Mihaila na zanat. Posle godinu-dve postao je vrsni majstor za izradu nadgrobnih spomenika. Tu u Valjevu Mihailo se zbližio sa nastavnikom latinskog jezika u Valjevskoj gimnaziji, koji mu je pomogao u duhovnom razvoju, bodrio ga je na čitanje i usavršavanje. Uz njega je upoznao i slikara Dragomira Glišića koji ga je uveo u tajne slikarske tehnike. U Valjevu je proveo oko pet godina, a onda je odlučio da krene za Beograd i pokuša da upiše privatnu slikarsku školu. Međutim, stigavši u Beograd shvatio je da za upis u tu školu nema potreban novac, i tako ne ostvarivši nameru, provodi tri godine u Beogradu snalazeći se, i osim slikanja, radeći mnoge druge poslove.

Godine 1904. krenuo je u Minhen, da tamo da upiše slikarsku školu. U njegovom malom prtljagu bile su tambura i gusle. Posle godinu dana u slikarskoj školi, Milovanović uspeva da se upiše na Minhensku likovnu akademiju. Za razliku od drugih studenata Mihailo se izdržavao sam. Po završetku akademije ostao je još tri godine u Minhenu.

Ratovi 1912-1918

Prvi balkanski rat počeo je 1912. godine. čim je čuo vest o mobilizaciji Mihailo je odlučio da se iz Minhena vrati u Srbiju. Prijavio se kao 33-godišnjak u Drinsku diviziju drugog poziva. Oslobodivši Metohiju divizija formira leteći odred koji dobija zadatak da izbije preko Albanije na Jadransku obalu. U sastavu odreda je i Mihailo. Ratni put tog odreda nikada neće zaboraviti, danima su marširali po bespuću gladni, bosi i umorni, stalno praćeni kišom i snegom. Kada su novembra 1912. prvi izbili na Jadran, vekovni san mnogih srpskih generacija, da Srbija izađe na more, bio je ostvaren, i radosti nije bilo kraja. Radost je uvećana i susretom sa crnogorskom vojskom. Medjutim, maja 1913. potpisan je ugovor o miru, sa Turskom, kojim je Alabanija postala samostalna država. Samo mesec dana kasnije izbio je Drugi balkanski rat sa Bugarskom. Bugari su pretrpeli poraz i Mihailo se vratio kući posle jedanaest meseci ratovanja. Tada je odlučio da se posveti ratnom slikarstvu.

U jesen 1913. opet je uzeo kofer u ruke i krenuo u svet, ovoga puta u Prag. Tokom jednogodišnjeg boravka u Pragu nastao je veći broj slika s ratnim motivima, oslikane u realizmu, tehnički korektnom i detaljima bogatom slikarstvu. Prag je tada bio jedan od važnih duhovnih centara Evrope, a Mihailo kao druželjubiv čovek lako sklapa prijateljstva. Sa svojim erskim humorom, a uz to i dobar igrač, guslar i tamburaš, pesnik, bio je rado pozivan u viđenija češka društva. U jednom modnom salonu Mihailo je upoznao mladu Valu Salaškovu, svoju buduću suprugu. Ali ubrzo dolazi i Prvi svetski rat i Mihailo kao srpski nacionalista u Pragu biva uhapšen. Beži iz zatvora, ostavlja poruku Vali da je nikada neće zaboraviti i da će se vratiti da je vodi u Srbiju. Preko Poljske i Ukrajine posle mesec dana puta stiže u Srbiju. Našao se ponovo u svojoj Drinskoj diviziji, na mostobranu na reci Drini.

Usledile su slavne srpske pobede i porazi, povlačenje preko Albanije, Krf. Sačuvao je svoje gusle, uz koje je za vreme predaha pevao junačke pesme i bodrio vojnike. Sačuvao je i svoje blokove u kojima je skicirao neke svoje buduće slike. Bio je jedan od četrdesetak ratnih slikara raspoređenih po štabovima, bolnicama položajima (medju njima bila je i Nadežda Petrović). Tokom boravka na Krfu odlučeno je da se podigne spomenik palim borcima Drinske divizije. Spomenik je podignut na vojničkom groblju u San Matijasu a radili su ga arhitekta Šafarik i vajar Mihailo Milovanović. Slede pripreme za probijanje fronta u Solunu 1917/18. godine. U Solunu Milovanović je najplodniji ratni slikar, i mnoge njegove slike otkupili su saveznici, tako da se i danas mogu naći u Parizu, Londonu, NJujorku…

Posle proboja Solunskog fronta Mihailo je sa ratnim slikarima Vrhovne komande stigao u Beograd. Odmah je poslao pismo i hiljadu kruna Vali u Prag, željno iščekujući odgovor. Njegovoj sreći nije bilo kraja kada je stiglo pismo iz Praga. Iduće godine 1919. održana je velika izložba jugoslovenskih slikara u Parizu na koju su uvrštene i Milovanovićeve slike. To je bila prilika da Mihailo doputuje u Prag. Po dolasku u Prag shvatio je da nema nikakvog razloga za zabrinutost, mlada Čehinja je odlučila da čvrsto veže svoju sudbinu za srpskog slikara i srpski narod. Avgusta 1919. mlada gđica Vala je napustila svoju veliku spratnu kuću s liftom u centru Praga, kuću s bogatom bibliotekom, klavirom (izvanredno je svirala klavir), i u posebnom vagonu doputovala u siromašnu Srbiju. U crkvi Svetog Save na Vračaru venčala se za šestnaest godina starijeg Mihaila. Mihailo ju je odveo u zavičaj da upozna majku i rodbinu, i sledećeh godina često će zajedno putovati na relaciji Beograd – Užice. U tom periodu nastao je veliki broj slika, ali u tom periodu Mihailo radi i veliki broj spomen-ploča u mermeru širom Srbije. Godine 1924. radi veliki spomenik Hadži Melentiju u manastiru Rača. Ti radovi će ga kvalifikovati da ga i Mladenovčani pozovu i povere mu dva velika posla.

Boravak u Mladenovcu

Već je nastupila osma decenija kako u centru našeg grada, gde je nekada bila žitna pijaca, na donjoj ivici parka, a na raskrsnici glavnih mladenovačkih ulica Kralja Petra Prvog i Janka Katića, gordo stoji monumentalni spomenik od belog venčačkog mermera, podignut u slavu palih ratnika Mladenovca u oslobodilačkim ratovima Srbije 1912-1918 godine.

Ovaj spomenik postao je prepoznatljiv znak Mladenovca, čiji su se žitelji medju prvima u Srbiji na ovako dostojan način odužili svojim palim junacima.

Inicijativu za podizanje spomenika pokrenuli su preživeli ratnici Mladenovca a opštinska vlast je to prihvatila, pa je početkom 1926. formiran Odbor za podizanje spomenika, čiji je predsednik bio učitelj i ratnik Nikola Lazarević, rezervni potpukovnik. Sredstva za podizanje spomenika uglavnom su obezbedjena od dobrovoljnih priloga gradjana koji su zdušno podržali ovu plemenitu akciju.

Kada se na sednici Odbora za podizanje spomenika razgovaralo kome poveriti ovaj posao, bez dvoumljenja je izbor pao na Mihaila Milovanovića, akademskog slikara i vajara, i ratnika, koji se već dokazao izradom spomen-ploča u užičkom kraju i spomenika igumanu manastira Rače Hadži Milentiju. U ime mladenovačke Opštine ugovor sa Milovanovićem potpisao je dugogodišnji predsednik mladenovačke opštine Radovan Miletić Ćosa. Tada je sa predstavnicima opštinske vlasti i Crkvene opštine postignut dogovor da po završetku spomenika Milovanović uradi i ikonostas sa ikonama i unutrašnju dekoraciju u mladenovačkoj crkvi, osvećenoj Uspenju Presvete Bogorodice.

S obzirom da se radilo o dva zaista veoma velika i značajna posla, koja su zahtevala svakodnevni rad i prisustvo umetnika, Mihailo Milovanović je poput savremenih nomada, napustio Užice i s porodicom – suprugom Valom, šestogodišnjom kćerkom Marom i sinčićem Momčilom, koji je tek bio napunio jednu i po godinu. i preselio se u Mladenovac, u kome će ostati četiri godine (do septembra 1929).

Tokom letnjeg školskog raspusta s Mihailom je radio njegov sestrić Branko Kovačević, učenik užičke gimnazije, a u radu mu je pomagao i njegov sinovac iz sela Milorad Milovanović. Sećajući se tih dana pre sedam decenija, 88-godišnji Branko Kovačević, akademski slikar i profesor u penziji, kaže:

„Pomagao sam ujaku Mihailu na izradi spomenika palim ratnicima Mladenovca, a kasnije i na izradi crkvenog ikonostasa i ikona u mladenovačkoj crkvi. Tako sam ja u Mladenovcu istovremeno učio i kamenorezački zanat, i vajarstvo i slikarstvo, što mi je mnogo značilo u mom kasnijem školovanju. Inače, prve godine, dok je ujak radio spomenik, stanovali smo u hotelu „Selters“ a po završetku spomenika preselili smo se preko puta crkve, u kuću sveštenika Arsića.“

Od prvog dana kada su sa Venčaca dovučeni veliki blokovi belog mermera od kojih je Mihailo počeo da oblikuje spomenik po svom nacrtu, pa do njegovog završetka, stalno je bio pod nadzorom znatiželjnih očiju. Svakodnevno su se skupljali gradjani, opštinski časnici, na čelu sa predsednikom Miletićem, sreski načelnik, seljaci koji su dolazili poslom u Opštinu ili na pijacu, preživeli solunci – i gledali kako radi vajar, kako napreduju radovi. Po izrazima njihovih lica, i velikoj zainteresovanosti Milovanović je shvatio da im je zaista mnogo stalo do ovog spomenika, pa je dao sve od sebe da spomenik bude dostojan palih heroja ovog dela Šumadije, koji su pronosili slavu srpskog vojnika i srpkog oružja u Prvom sv. ratu.

Posle petomesečnog svakodevnog rada spomenik je bio završen na opšte zadovoljstvo i umetnika i članova Odbora za podizanje spomenika, opštinskih vlasti i gradjana Mladenovca i okoline. Spomenik je visok oko šest metara i sastoji iz visokog postamenta i figure koju nosi. Postament sadrži tri segmenta. U prvoj zoni je kružni, geometrijski motiv, koji podseća na šare Šumadijskog ćilima, a na drugom delu izmedju dva dekorativna stupca, uklesani su stihovi čiji je autor Mihailo Milovanović. Evo tih Milovanovićevih stihova:

• U kamenu kameni viteže,
• nasred mlada Mladenovca grada,
• Gordo hrli nebu u visine,
• Gordo hrli, te se s nebom grli
• Kao simbol patnje i pobede
• I napajaj kroz duga stoleća
• Duhom vere, bratstva i jedinstva
• I ljubavlju snagom i lepotom
• Snagom rase a lepotom duha
• Kršnu decu, kršne Šumadije!

U trećem delu, na prednjoj strani spomenika, nalazi se grb Kraljevine Srbije – dvoglavi beli orao sa krunom, sa uklesanim godinama 1912-1918 oko srpskog grba, i natpisom: ZA SLOBODU I UJEDINJENJE NA PONOS I SLAVU.

Na bočnim stranama spomenika su spomen-ploče sa imenima palih Mladenovčana u Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu. Sa druge strane (poleđine) postamenta, Milovanović je uradio veliki bareljef na kome je, na izvanredan način, prikazao artiljerce u dejstvu, što je tipična kompozicija za Milovanovića, gde se pred očima komandanta u prvom planu, u dekorativnom lisnom okviru, odvija epizoda iz vojničkog života – artiljerci ubacuju municiju u top. Na visokom postamentu je figura srpskog vojnika, s punom ratnom spremom, koji ispred sebe drži pušku, kundakom oslonjenu na tlo i ponosito gleda šumadijski predeo ispred sebe. Kao model za lik ratnika, umetniku Milovanoviću je poslužio Petar Kuzmanović, zvani Pera Bukva, pekarski radnik iz Mladenovca, koji se u to vreme zatekao na redovnom odsustvu sa odsluženja kadrovskog roka. Njegov otac Tomislav bio je tada kmet i opštinski blagajnik. Lokalni fotograf snimio je vojnika Petra Kuzmanovića u više poza, pa je Milovanović odabrao najbolju fotografiju i po njoj klesao njegov lik u belom venčačkom mermeru, mada je tada i vojnik Kuzmanović dok je bio na odsustvu izvesno vreme pozirao umetniku. Kameni plato oko spomenika, koji čini njegovu celinu i na koji se, s jedne i druge strane, dolazi preko dva stepenika, ima po obodu šest mermernih stubova sa krstom i ocilima, na kojima je isklesan srpski šlem. Po tri stuba su spojena lancima od povezanih alki, koje simbolišu broj poginulih Mladenovčana u ratu od 1912. do 1918. godine.

Svečano otkrivanje spomenika zakazano je za 24. oktobar 1926. godine. U beogradskim listovima „Politika“ i „Pravda“ najavljeno je „otkrivanje spomenika palim junacima iz Mladenovca“. U Pravdi se napominje da je Odbor za podizanje spomenika odredio jednu deputaciju, koja će otića u Topolu da pozove Kralja, jer se „celokupno gradjanstvo nada da će kralj, po mogućnosti, lično posetiti svečanost“. Na veličanstvenu proslavu, 24. oktobra 1926. u Mladenovac se slila skoro cela Šumadija. Dolazilo je i staro i mlado iz brojnih šumadijskih sela i varoši a bilo je i mnogo gostiju koji su došli iz Beograda i drugih udaljenijih mesta iz Srbije. Bio je to nezaboravan dan za Mihaila Milovanovića.

Pored brojnih zvanica medju kojima su bili, u ime vlade Miša Trifunović, general Dušan Matić i nekoliko narodnih poslanika, došao je i veliki prijatelj srpskog naroda Švajcarac dr Arčibald Rajs, zatim predstavnici Narodne odbrane, udruženja invalida, dobrovoljaca i ratnika, Crvenog krsta i drugih udruženja. Svečanost su svojim prisustvom uveličali i srpski patrijarh NJegova svetost Dimitrije i kralj Aleksandar Karadjordjević sa kraljicom Marijom, koji su tog prepodneva došli automobilom iz Topole, a u pratnji maršala Dvora Ješa Damnjanovića. Posle opela i osvećenja, spomenik je otkrio predsednik Odbora za podizanje spomenika, učitelj i rez. potpukovnik Nikola Lazarević koji je, u nekoliko patriotskih reči predao spomenik na čuvanje Radovanu Miletiću predsedniku mladenovačke opštine.

Prvi venac na spomenik položio je vrhovni komandant. Na vencu je pisalo: „Svojim ratnim drugovima Aleksandar Prvi.“

Dok su predstavnici Opštine i raznih udruženja polagali vence kralj je razgovarao sa vajarem g. Mihailom Milovanovićem, koji je izradio spomenik, i „izjavio mu svoje dopadanje“. Svečanost je završena, kako su zabeležile novine, nastupom mladenovačkog Pevačkog društva „Vojvoda Janko Katić“ i nastupom Mihaila Milovanovića, koji je uz gusle otpevao nekoliko patriotskih pesama. Milovanovićeve stihove, uklesane na spomeniku, odrecitovao je Miladin Arsić tada učenik, a kasnije ugledni nastavnik istorije i direktor Ekonomske škole u Mladenovcu, i hroničar ovoga kraja.

Za goste iz Beograda i predstavnike lokalne vlasti organizovan je banket u kafani „Takovo“ na kome je bio i Mihailo Milovanović. Na banketu su, kako je ostalo zabeleženo, govorili mladenovački pop Milan Arsić, dr Arčibald Rajs, general Dušan Pešić, Sava Mrcajlović, Pavle Kararadovanović i beogradski štampar Milan Cetanović Cile.

Spomenik palim ratnicima Mladenovca bez sumnje je najbolje vajarsko delo Mihaila Milovanovića i može se s pravom ubrojiti medju najbolja spomen-obeležja u Srbiji koja su podignuta u slavu palih ratnika u oslobodilačkim ratovima Srbije 1912-1918. godine.

Mladenovcu i njegovim gradjanima samo može da služi na čast i ponos jer mnoge varoši i gradovi Srbije ni danas posle osam decenija nisu se na ovakav dostojan način odužili svojim palim ratnicima za slobodu.

Izrada ikonostasa u mladenovačkoj crkvi

Neposredno po otkrivanju spomenika palim ratnicima, a prema ranije postignutom sporazumu sa čelnicima Opštine i Crkvenog odbora, Mihailo je započeo radove na izradi mermernog ikonostasa velikih dimenzija u crkvi Uspenja Presvete Bogorodice u Mladenovcu. Pre početka radova koji će trajati dve i po godine, Milovanović se sa porodicom preselio iz banjskog hotela Selters u crkvenu kuću u neposrednoj blizini crkve. U toj kući Milovanović je jednu od prostorija pretvorio u svoj atelje.

Izgradnja mladenovačke crkve započeta je 1908, a završena je uoči balkanskih ratova, 1911. godine. Spada medju najlepše pravoslavne hramove u Srbiji. Crkva je izgradjena u srpsko – moravskom stilu, a po planu i projektu arhitekte Grgura Milovanovića. Njen model svojevremeno je bio izložen na izložbi u Londonu, gde je izazvao veliko interesovanje i divljenje.

Crkva je imala drveni ikonostas i nije bila osvećena, jer su ubrzo došli balkanski ratovi, a potom i Prvi svetski rat. Kao mnoge druge značajne ustanove, i ova crkva je za vreme rata pretrpela velike štete i skrnavljenja. Austrijanci su upropastili jedan deo crkve a naročito pevnicu. Tokom rata okupator je mladenovačku crkvu upotrebljavao kao zatvor za zarobljenike. Zbog svega toga, i kada su se obezbedili nephodni materijani uslovi, angažovan je Mihailo da uradi ikonostas sa ikonama i unutrašnju dekoraciju crkve.

Od belog venčačkog mermera Milovanović je isklesao izvanredno skladan, dekorativni ikonostas velikih dimenzija. Stubovi su ukrašeni vertikalnim kanelurama i spiralno obavijenim pozlaćenim trakama. Motivi ornamenata na duborezu ikonostasa, kao i na zidnim slikama, inspirisani su inicijalima i ukrasima starih srpskih rukopisa. U većini pravoslavnih hramova ikonostasi su uglavnom drveni, a ovakvi slični mermerni ikonostasi nalaze se u Valjevskoj crkvi Pokrova presvete Bogorodice, u crkvi Aleksandra Nevskog u Beogradu, u crkvi Svetog Voznesenja Gospodnjeg – Spasovdana u Čurugu…

Na mladenovačkom ikonostasu, koji zahvata površinu od oko pedeset kvadratnih metara i deluje veličanstveno, nalazi se deset ikona, radjenih na platnu, od kojih se izdvajaju Rodjenje i Preobraženje i carske dveri sa Blagovestima. Sve ikone zavredjuju posebnu pažnju od Svetog Jovana Krstitelja, Hrista, Bogorodice sa Hristom, Uspenija Bogorodice, Rodjenja Hristovog, Krštenja Hristovog, Vaznesenja… do Tajne večere. Posebna zanimljivost vezana je za prestonu ikonu „Bogorodice sa Hristom“ koga drži na kolenima, jer ju je Mihailo uradio po portretima svoje supruge Vale i sina Momčila. Gledano u celini, ikone na ikonostasu su ujednačenog kvaliteta. Ikonostas mladenovačke crkve zauzima značajno mesto u slikarstvu i vajarstvu Mihaila Milovanovića.

Zidno slikarstvo rađeno je u vedrom, živom i svetlom koloritu. Plava osnova zidova i beli mermerni ikonostas čine osnovne tonove dekoracije crkve. U izbegavanju suvišnih detalja i svežim, pastelnim tonovima, naslućuje se blago udaljavanje od akademskih postulara. U kaloti kupole efektno je prikazan lik Pantokratora uzdignutih ruku, okružen safirima a u prstenu oko kalote je uspešno rešena kompozicija „Beseda na Velikoj gori“.

Lica i figure svetaca sa mladenovačkog ikonostasa, kako je ih naslikao Mihailo Milovanović, odišu mirom, duhovnošću, skladom forme – jednom rečju ikone su oslikane istančanim osećanjem za lepo, i u pravom smislu su – pravoslavne. A to je: „Radost, čistoća i lakoća, snaga i molitva, približavanje lepoti i savršenstvu Gospoda našeg.“ Milovanović nam je ostavio ikone na ikonostasu koje su u stvari spoj i zanatskih, i likovnih, i teoloških znanja i duhovnog stanja.

Na prostranom polju iznad galerije – hora, na prostoru od oko 20 m2 kao što je radio na zidu manastira Rača i na Beloj crkvi u Karanu, ali znatno manjih dimenzija, uradjena je alegorijska slika pobede dobra nad zlom: Kralj Aleksandar Prvi Karadjordjević na belom konju kopljem ubija dvoglavu crno – žutu aždaju usred polja prekrivenog izginulim vojnicima.

Godinama je ova velika kompozicija nad horom privlačila pažnju vernika i opominjala na ogromne žrtve koje je Srbija dala u ratovima 1912-1918. godine. Kažemo privlačila, jer je i ona doživela sudbinu istih slika – fresaka u manastiru Rača i Beloj crkvi u Karanu. Nažalost, ni u kaloti kupole više se ne vidi Pantokrator uzdignutih ruku niti serafimi koji su ga okruživali niti pak kompozicija Besede na Velikoj gori, jer je zbog prokišnjavanja krova crkve pedesetih godina, sve otišlo u nepovrat – propalo.

U beogradskom dnevnom listu „Vreme“, avgusta 1929, na nekoliko dana pre svečanog osvećenja mladenovačke crkve, objavljen je poduži članak, sa fotografijom umetnika Mihaila Milovanovića. U članku s nadnaslovom „Kroz Šumadiju“, naslovom „Ikonostas mladenovačke crkve“ i podnaslovom „Još jedan uspeli rad g. Mihaila Milovanovića“, autor članka daje prikaz rada M. Milovanovića kroz razgovor s njim, njegova načela, težnje, ali i sam opis i karakterne crte ovog neobičnog i zanimljivog umetnika.

Osvećenje crkve

Osvećenje crkve Uspenje Bogorodice u Mladenovcu izvršio je na Veliku Gospojinu 28. avgusta 1929. godine, srpski patrijarh Dimitrije uz najviše crkvene velikodostojnike, u prisustvu ogromnog broja gradjana ne samo iz Mladenovca, već i iz drugih mesta Šumadije. Svečanost je završena velikim narodnim veseljem, a uz gusle je pevao umetnik Mihailo Milovanović. Radovi na izradi spomenika i ikonostasa mladenovačke crkve predstavljaju visok domet Mihailovog umetničkog stvaralačkog rada.

Za Mladenovac je vezan još jedan lični uzbudljiv doživljaj Mihaila Milovanovića. Avgusta 1929. dok je još živeo u Mladenovcu, od svog velikog prijatelja dr Arčibalda Rajsa dobio je pismo kojim mu zahvaljuje za poklon koji mu je Mihailo poslao. Reč je o portretu vojvode Živojina Mišića. „Politika“ i „Vreme“ 10. avg. 1929. objavljuju u celini ovo pismo:

Poslednje pismo doktora Rajsa

Slikar g. Mihailo Milovanović, koji od dužeg vremena u Šumadiji priprema za izložbu svoj opsežni ciklus „Srpski narod u ratu i miru“, povodom jedne slike vojvode Mišića, koju je ovih dana poklonio pokojnom dr Rajsu (koga su i on i dr Rajs naročito voleli i visoko cenili), dobio je jutros u Mladenovcu ovo pismo koje je dr Rajs napisao juče pred samu svoju smrt. Pismo glasi:

„Dragi moj ratni druže, juče sam primio vašu pošiljku. Divan je. I vi mi ne bi mogli ničim učiniti veće zadovoljstvo. To je zbilja „naš“ vojvoda. I zbilja atmosfera iz jeseni 1916. na ^ukama kad su naši vojnici grunuli ka Bitolju. Vaš lepi portret imaće počasno mesto u mojoj seljačkoj kući. Dragi moj druže, ja sam mnogo dirnut vašim lepim gestom. Kao što rekoh ne biste mi mogli ničim učiniti veće zadovoljstvo. Nadam se da će te, kada budete dolazili u Beograd, svratiti u moju kuću da vidite vojvodu i da pored čašice rakije evociramo zajedno naše uspomene iz onog vremena tako dalekog, a koje je ipak uvek tako blizu nama, i u kome smo mnogo patili, ali se i mnogo zajednički nadali.

Još jednom dragi druže, iskreno hvala i verujte osećajima pravog prijatelja vašeg starog.

8. avgusta 1929.

P. A. RAJSA BEOGRAD.

Beograd i Srbija dostojno su se oprostili od dr Arčibalda Rajsa. Sahrani je prisustvovao veliki broj gradjana, ne samo iz Beograda već iz mnogih mesta Srbije. Među onima koji su velikog prijatelja srpskog naroda ispratili do njegove večne kuće bio je i njegov ratni drug i veliki prijatelj akademski slikar Mihailo Milovanović.

Povratak u rodni kraj

Posle troipogodišnjeg boravka u Mladenovcu, Milovanović se konačno vraća u rodni kraj čime prestaju seobe za njegovu četvoročlanu porodicu. Od novca zaradjenog u Mladenovcu Mihailo je u toku 1930. sazidao veliku modernu kuću sa ateljeom, na svojoj očevini u selu Gostinica, zaseok Tuka.

U gradnju kuće pored više desetina kubika kamena ugradjeno je 100.000 cigli. Po useljenju u svoju kuću nastupa period Mihailove veoma plodne slikarske aktivnosti. Kao kruna njegovog celokupnog rada nastala je izložba „Srbija u ratu i miru“ u Beogradu 1938. godine., na kojoj je izložio 118 slika. Medju njima: Kralj Petar u rovu, Vojvoda Mišić, Vojvoda Putnik i djen. Pavlović, Vojvoda Bojović, Pešadijsko nastupanje, Odbrana Beograda, Mladi kralj, Konjička patrola itd.

Dve godina pre izložbe bio je na izborima 1936. kandidat za predsednika opštine Ribaševina kao nezavisni kandidat, protiv kandidata JRZ. Predstavljajući sebe kao kandidata štampao je svoju pesmu u desetercu:

• U dnu Tuka zeleni se luka
• gde se sedam dodiruju sela
• tu se diže jedna kula bela
• od tri kata i sa deset vrata
• od kamena sva je i betona
• (koštala je pola miliona)
• U njoj živi jedna glava sjeda
• mrka lika i oštra pogleda
• zna za dobro, al’ zna i za muke
• mudra glava zlatne ima ruke
• Do visoke dospjevo je slave
• slikao je krunisane glave
• i vojvode i slavne četnike
• i vojnike roda osvetnike.
• Slikao je svece mučenika
• Savaota koji svjet sazda.
• Bogomajku što nas štiti vazda.
• Od mermera činio je čuda,
• da se gleda da se priča svuda.
• što mu ruka pozlaćena stvara,
• on je dosta zaradio para
• da ne mora da pljačka i hara.
• A kad bude odboru na čelu
• mudra glava sluge i plemića
• Mihaila Milovanovića,
• proslaviće opštinu nam celu
• pa će biti i brdo i polje
• bolje sreće i sudbine bolje.

Izgubio je tesno na izborima ali je i dalje uživao poverenje naroda. Godine 1940, Milanu Stojadinoviću određuje se prinudan boravak baš u Milovanovića vili u Tuku. Mihailo sa porodicom prešao je u pomoćnu zgradu pored vile ili je boravio u Beogradu. Stojadinović tu provodi pet meseci, odakle odlazi na Ilidžu.

Uskoro je počeo rat i u Jugoslaviji. Sve do jula 1941. u užičkom kraju je bio mir. Tada počinju napadi partizana i nemačke odmazde. U jednoj raciji medju pohapšenima su bili i seljaci iz Ribaševine. Mihailo je tada uzjahao svog konja i otišao u nemačku komandu, i zahvaljujući poznavanju nemačkog jezika uspeo da ih puste. Slične akcije izveo je još nekoliko puta. Ribaševina je bila naklonjena četnicima, a akademski slikar Milovanović, koji je imao 62 godine, uživao je veliki ugled na tom području i nije se priklanjao ni četnicima ni partizanima, ali je sigurno bio za kralja i otadžbinu. Tih dana proglašena je mobilizacija i u sreskoj kancelariji su bila postavljena dva stola, četnički i partizanski, kojima su ljudi pristupali i upisivali se za jednu ili drugu stranu, ali su već tada počele trzavice izmedju dve vojske. Milovanović je govorio na jednom zboru i zalagao se za zajedničku borbu.

Ubistvo vajara

Sredinom novembra 1941. u Ribaševinu je došla jedna grupica partizana i svratila u kafanu. Posle nekoliko popijenih rakija komandir reče svojim drugovima: – Sad idemo u Tuk kod gazda Mihaila da vidimo da li je još uvek gospodin slikar, da vidimo šta radi?

Komandir je dugovao starom slikaru novaca, i kada su naišli kod njega počastio ih je misleći da su došli da vrate dug.

Medjutim, komandir je počeo da se šepuri, i u jednom trenutku naredio: – Gazda Mihailo otvaraj fioku od stola. – Zašto? pita ga Milovanović. – Ne pitaj ništa. Ja sam ovde da pitam a ne ti. Nije ovo tvoje vreme. Otvaraj fioku! – naređivao je komandir. Kada je Mihailo otvorio fioku, komandir povika ushićeno: – Opa, gazda Mihailo ti imaš pištolj… Uzeo je pištolj i počeo da ga vrti u rukama. – Ne diraj pištolj, ne igraj se. Pun je. Može biti belaja – reče mu Milovanović. Komandir se smeškao ne slušajući, i u jednom trenutku pištolj opali i rani ga u ruku. Ljut zbog ranjavanja, komandir je sa zavijenom rukom, odmah napustio Milovanovićevu kuću. Kada su stigli u Užice, pokazao je pretpostavljenima ranjenu ruku i rekao: – Rani me onaj lopov, zelenaš, slikar Milovanović…

Sutradan je u Tuk došla partizanska patrola, koja je uhapsila starog slikara i odvela ga u zatvor u Užice. To je bio slikarev kraj.

Evo kako je Mihailov zemljak, književnik Ljubomir Simović, opisao slikarev kraj:

Milovanović je streljan u noći 28. novembra 1941. godine, u jednom od masovnih streljanja koje su partizani obavljali u Krčagovu. Nije bilo suda ni presude. Revolucija nije imala vremena za pravdu, i ceo proces je drastično skraćivala, i svodila na hapšenje, saslušanje i egzekuciju. Poznavanje prava i zakona zamenjeno je slobodnom procenom nekog komandira ili komesara, proglašenog za sudiju. Takva suđenja bez ispitivanja krivice, bez svedoka i dokaza, i takva presuđivanja, bez prava na odbranu i žalbu, nisu bila izuzetak, nego pravilo. Ne zna se, nikad se neće saznati, broj ljudi koji su tako, po nečijoj slobodnoj proceni, olako i neodgovorno, pokupljeni i pobijeni.

Mihailo Milovanović je svoju sudbinu podelio sa hiljadama drugih gradjana Srbije koji su bez dokaza proglašavani za narodne neprijatelje i izdajnike, i bez suda izvodjeni pred streljačke vodove oslobodilaca. Ali je sudbina Milovanovićeva još teža od sudbine onih s kojima su u tim novembarskim mrakovima zajedno izvedeni na gubilište. Naime decenijama kasnije nakon što su njihove ubice došle na vlast, niko ne samo da nije smeo da pomene streljanog slikara, nego niko nije smeo da pomene ni njegove slike. I njegove slike su bile tretirane kao krive, osuđene i streljane. „Njima nisu uništili samo tela nego i dela“ pisao je Breht.

Nije tajna da i danas ima ljudi koji smatraju da revolucija ima pravo da tako sudi i ubija – i ljude, i slike, i knjige – i koji bi i danas, 1998. sudili i ubijali na isti način kao što se sudilo i ubijalo 1941. i 1944. godine. Moram priznati da i danas zebem od takvih ljudi, iako se veruje da su njihova vremena nepovratno prošla.

A da su njihova vremena prošla dokazuje ono što se dogadja sa slikama Mihaila Milovanovića. Njegove slike su izašle iz mraka na koji su ih osudile njegove ubice, i mi smo ih nedavno videli na izložbama. Ali pravu rehabilitaciju Milovanovića delo još čeka. Pre retrospektivne izložbe, na koju se nadam nećemo čekati predugo, pre monografije o njegovom slikarstvu, pojavljuje se njegova biografija iz pera Đordja Pilčevića, novinara i publiciste iz Užica.

Ne mrtav čovek kao što su želele njegove ubice: Mihailo Milovanović će uvek ostati živ medju nama, živ onoliko koliko su žive njegove slike koje su sada počele da izlaze iz depoa i privatnih kolekcija.

I živ koliko bude živeo Mladenovac i naš spomenik srpskom ratniku u centru varoši, dodali bi Mladenovčani.

/Iz knjige „Akademski slikar Mihailo Milovanović“ Đorđa Pilčevića/

Sin Momčilo Milovanović danas (1999) priča:

Naš stan u kući prote Arsića preko puta crkve bio je centar varoških sedeljki tih godina u Mladenovcu. Moj otac je voleo da pravi predstave na tim skupovima, posebno za našu slavu Sv. Nikolu, za crkvene i novogodišnje praznike. U to vreme je bio popularan orijent, (čitala se „Azijada“ od Pjer Lotija). Otac bi stavio čalmu i seo po turski na pod s tamburom, okružen jastucima, a majka bi na zvuk tambure uz pesmu igrala orijentalni ples oko gostiju. Na pljesak ruke izlazila bi naša sluškinja Slovenka Francika, takodje preobučena u orijentalnu nošnju, i služila goste. Majka Vala je znala izvrsno da igra i španske igre a na tim priredbama je i recitovala: Bodlera – „Opijajte se“ (…opijajte se vinom, poezijom ili vrlinama po vašoj volji) i „Lem-Edim“ od Jove Zmaja. Vala se inače odevala po poslednjoj modi, nosila je mušku frizuru „bubikopf“, a najviše se družila sa Adom Štajner i Ruskinjom Teofilijom, suprugom tehničara Rajlića koji je radio na pruzi u Mladenovcu. O godinama u Mladenovcu je kasnije pričala kao o najlepšim, Mihailo je bio tada u punoj snazi i zrelosti, sećam se kako je govorila da je njen najveći uspeh u životu jedan trenutak s jedne mladenovačke sedeljke: „Kada je Mihailo, zagledan u mene, prestao da svira.“ Ja sam bio nerazdvojan sa sinom učitelja Nikole Lazarevića, mojim vršnjakom.

Proglas gradjanima Mladenovca 1926. godine

Gradjanima v. Mladenovca

U nedelju 24. oktobra t. godine izvršiće se svečano otkrivanje i osvećenje spomenika, koji je podignut dobrovoljnim prilozima, a u slavu palih u ratu Mladenovčana – sugrađana naših, koji živote svoje dadoše za slobodu našu.

Mladenovac će toga dana imati visoke i retke goste, s toga se pozivate da svoje domove i dvorišta do tada pripremite tako, kako bi drage i visoke goste mogli primiti u našu malu, ali lepu varošicu ponosna i svetla obraza. – Neka tog dana po ulicama i dvorištima našim blista od čistote, a zastavama iskićeni domovi naši neka kazuju radost domaćina i ostalih ukućana.

Mladenovčani, budimo spremni da toga dana uzmemo vidnoga učešća u proslavi. Neka bez razlike svaki građanin smatra za svoju najsvetliju dužnost da se stavi na raspoloženje priređivačkom odboru, kao i da ne propusti da prisustvuje svečanom činu otkrivanja spomenika. Jer, ne zaboravimo da odajući na taj način poštu našim palim herojima – dajemo primer mlađima kako treba poštovati uspomenu na one, čija će svetla imena kroz vekove napajati pokolenja naša: „Duhom vere, bratstva i jedinstva.“

Mladenovac je u više mahova dokumentovao svoju visoku svest na nacionalnom i kulturnom polju, te je uvek služio kao primer svojoj okolini. Verujemo, da će se građanstvo svesno svoje zadaće pokazati i ovom prilikom, da je dostojno svetlih uspomena onih u čiju se slavu spomenik podiže. Napominjemo da će toga dana po podne kod spomenika koncentrirati vojna muzika. – 11. oktobra 1926. god. v. Mladenovac, Predsednik Odbora za podizanje spomenika: Nikola Lazarević, Predsednik Opštine v. Mladenovac: Rad. S. Miletić

Legat umetnika

U Narodnom muzeju u Užicu otvoren je ovih godina legat slikara Mihaila Milovanovića. Upravo u istoj zgradi u kojoj je smešten legat, njemu je izrečena presuda u vreme kada su tu nakratko živeli sudije i izvršitelji davne 1941. godine. U legatu se može pogledati i velika monografija profesora Miodraga Jovanovića o slikarevom svekolikom stvaralaštvu.

/Priredio Mioljub Uzelac feb. 1999. godine za mladenovačke nedeljne informativne novine „Pečat“/