Lazar Kojić

SVETSKI SELEKCIONAR KUKURUZA / DIREKTOR INSTITUTA ZA KUKURUZ U ZEMUN POLJU –

Lazar Kojić je Mladenovčanin koji je najviše novca doneo državi Srbiji, a to je postigao kroz državni izvoz svojih semena hibrida kukuruza širom sveta. Kao doktor poljoprivrednih nauka za oblast genetike i oplemenjavanja biljaka, jedan je od najvećih jugoslovenskih i svetskih eksperata za kukuruz, koji je sam stvorio oko 60 vrsta hibrida kukuruza, od kojih je 27 priznato u inostranstvu. Jugoslavija je jedina zemlja u Evropi koja proizvodi kukuruz na sopstvenim hibridima. Po broju, kvalitetu i rodnosti selekcioniranih vrsta kukuruza nalazimo se na samom vrhu u svetu odmah iza Amerike. Takvom uspehu, kojim ne može da se pohvali nijedna naša privredna grana, veliki doprinos je dao i naš Mladenovčanin Lazar Kojić.

LAZAR je rođen u Pružatovcu 1937. godine u porodici oca Vojislava, majke Drage i brata Živadina (rođ. 1935., živi u Pružatovcu). Porodica je živela u zadruzi od 12 članova na 18 hektara zemlje, a na čelu zadruge je bio Lazin deda Miloje Kojić. Kao najmlađem članu zadruge Lazi je sledovao najlakši posao čuvanje ovaca. U zadruzi je bilo tri snaje i svake nedelje jedna od njih je bila dežurna. Prvih četiri razreda osnovne škole Laza je pohađao u svom selu Pružatovcu.

Kulačko dete – U tom periodu, godine 1945. posle oslobođenja, na njegovu familiju pašće za ono vreme strašna anatema. Kao najbogatije u selu proglasiće ih za kulake. To je u ono vreme podrazumevalo oduzimanje imovine, razne pritiske i izolaciju od društva što se primenjivalo i na decu. Višu gimnaziju završio je u Mladenovcu 1957. godine. Svaki dan je pešačio po sat i po od kuće do škole tako da je ceo dan bio van kuće. Kulačka deca nisu dobijala bonove za hleb tako da je Laza gladan često morao da posmatra drugove kako jedu vruć hleb, koji se pušio tek izvađen iz pekare. Na nogama je imao opanke i zimi i leti jer su se i cipele kupovale za bonove, koje (i kad ih je dobijao) nije mogao da upotrebi, jer baš za njega nikad nije bio odgovarajući broj. Prodavci cipela su, što po zadatku, što samoinicijativno, na taj način ometali „kulake“. I ne samo oni. A što je najgore Laza i njegovi drugovi slične sudbine bili su izloženi i u školi svojevrsnoj diskriminaciji. Godine 1957. Lazin školski drug Živadin sreo je u vozu njihovu nastavnicu istorije Juliju Branković. Nastavnica je zamolila Živadina da se u njeno ime izvini Lazi što je morala po partijskom zadatku da ga maltretira i ometa.

Mnogo godina kasnije putujući kolima povezao je svog komšiju iz sela, koji je krenuo u Beograd da prodaje sir. Komšija partijski aktivista iz onog doba ispričao mu je kako je on bio glavna tema jednog sastanka. „Dok mi sedimo ovde Lazar Kojić će da završi gimnaziju“, digla se i izjavila jedna agilna drugarica. Doneta je odluka da on ne sme da završi srednju školu. U šestom razredu gimnazije Laza nije uspeo da izdrži pritisak i zbog navodnih slabih ocena biva izbačen iz gimnazije. Te godine sprema se privatno i polaže sve predmete, tako da izgubivši godinu ipak se vraća nazad u školu. Ali nisu svi nastavnici bili „na liniji“, po dobru pamti nastavnika Đorđa Obrenovića koji je predavao geografiju.

I kao da su razna šikaniranja očvrsla mladog gimnazijalca. Posle velike mature, godine 1957, Lazar odlazi u Zemun i upisuje Poljoprivredni fakultet, ratarski odsek. U Zemunu stanuje privatno, sve četiri godine zajedno sa zemljakom Živadinom Ristićem iz Kovačevca koji je išao sa njim i u gimnaziju. Godine 1960. bio je i na radnoj akciji u Predejanima.

Institut za povrtarstvo u Smederevskoj Palanci – Godine 1962. Laza završava fakultet i kao stipendista Instituta za povrtarstvo iz Smederevske Palanke dobija prvo zaposlenje u toj instituciji. Tadašnji direktor, inače osnivač Instituta, inž. Milan Šišković umeo je svoj entuzijazam i stručnost da prenese na mlade ljude. U to vreme radilo se na selekciji, semenarstvu i unapređenju sorti graška za kontinuiranu mehanizovanu proizvodnju i industrijsku preradu. Godine 1965. radio je i godinu dana u Ulcinju na formiranju stanice za semenarstvo povrća. Na Institutu u Sm. Palanci započinje Lazina naučna-istraživačka  karijera na selekciji graška za ljudsku ishranu, a poslednje tri godine i na selekciji paprike. Za deset godina objavio je 25 naučnih radova iz oblasti povrtarstva, kojih je u to vreme u Jugoslaviji bilo vrlo malo. Dobijene rezultate promoviše na naučnim skupovima, radiju i televiziji. Kao prvi jugoslovenski selekcionar graška stvorio je šest domaćih sorti i tako nas oslobodio zavisnosti od inostranstva.

Prva sorta priznata je 1965. godine pod imenom „Palanački G-65“ nazvana po imenu supruge Gordane, kojom se oženio 1965. godine. Sledeću sortu nazvao je „Kosmaj“ u čast svog Pružatovca pod Kosmajem, a 1977. priznata mu je sorta „Palanački D-67“ nazvana po sinu Draganu koji se rodio 1967. godine. Zbog odlaska dir. Šiškovića u inostranstvo Laza preuzima poslove i na selekciji paprike. Za kratko vreme, stvarajući dve generacije godišnje i koristeći staklenike, uspeo je da stvori i jednu vrstu paprike koju je nazvao „Morava“. U ovoj instituciji Laza je radio i kao Šef odseka za genetiku i oplemenjavanje povrća i rukovodio Komisijom za aprobaciju useva povrća. Uz rad upisuje postdiplomske studije iz oblasti genetike i oplemenjavanja biljaka na Poljoprivrednom fakultetu u Zagrebu pod rukovodstvom akademika Alojza Tavuara. Magistraturu završava 1972. godine i krajem iste godine u svojoj 35. godini kao već afirmisani selekcionar, prelazi u danas čuveni Institut u Zemun polju.

Institut za kukuruz Zemun polje – Naredne dve decenije radi na odseku za genetiku i selekciju kukuruza na stvaranju hibrida kukuruza standardnog kvaliteta zrna. Doktorsku disertaciju iz oblasti kvantitativne genetike pod naslovom: „Nasleđivanje ugla lista i komponenti prinosa zrna kukuruza” odbranio je 1982. godine na Poljoprivrednom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu i time ispunio uslove za sticanje naučnog stepena doktora poljoprivrednih nauka. Pored velikog uspeha na domaćoj poljoprivrednoj sceni, ostvariće zavidne rezultate u saradnji sa naučnim institucijama iz inostranstva, kao i u ekonomskim odnosima sa inostranstvom. U tom periodu je nastao „ZP- sistem“ u radu, razmišljanju, programu istraživanja i povezivanju fundamentalnih, primenjenih i razvojnih istraživanja. Institut je stekao dušu, svoj imidž, svoju marku: „ZP Hibridi“ (koja je postala poznata na svim kontinentima) i kao takav morao bi i u budućnosti da opstane i ostane. Institut je organizovao ekološka ispitivanja hibrida, a po ugovorima o naučnotehničkoj saradnji, dobijao je veliki broj hibrida iz inostranstva na ispitivanja kojima se poredilo da li su i koliko su bolji naši ZP hibridi od inostranih.

Uz ustaljenu aktivnost na ispitivanju hibrida, dr Kojić je otpočeo da prikuplja selekcioni materijal da bi počeo da se bavi stvaranjem tzv. samoplodnih linija kukuruza, čijim su se ukrštanjem dobili vrlo rodni hibridi kukuruza koji se danas gaje na našim poljima. U međuvremenu dr Kojić boravi tri meseca u Sovjetskom savezu (Lenjingrad, Krasnodar, Odesa, Kišinjev) i upoznaje se detaljno sa njihovim programom selekcije i semenarstva. To će mu biti kasnije od velike pomoći kada se pristupilo naučnotehničkoj i ekonomskoj saradnji sa SSSR-om gde je dr Kojić bio jedan od vodećih ljudi, koji su praktično kreirali politiku nastupanja i realizovanja projekata na ogromnom sovjetskom prostoru. Stvaranje hibrida je vrlo težak i dugotrajan posao. On zahteva ozbiljna teorijska znanja iz genetike (nauka o naslednosti i promenljivosti živih organizama) i adekvatnu primenu metoda selekcije. Za stvaranje jedne samoplodne linije potrebno je minimalno šest godina, u sedmoj godini se međusobno ukrštaju linije i dobija hibrid, koji se ispituje naredne dve-tri godine što čini ukupno deset godina. Međutim proces stvaranja hibrida je kontinuiran i on se praktično ne zaustavlja. Da bi skratio proces stvaranja hibrida, Institut za kukuruz kupio je 1975 farmu u Zambiji i na taj način uspeo da skrati ovaj proces za dva puta. To se radilo na sledeći način: berba kukuruza u Jugoslaviji se obavlja u oktobru, seme šalje u Zambiju i tamo setva obavlja u novembru, tako da je berba već u martu. Obrano seme iz Zambije šalje se u Jugoslaviju u aprilu, gde se u Zemun polju obavlja setva i na jesen dobijamo drugu žetvu za godinu dana. Slično rešenje ima samo mali broj svetskih kompanija za selekciju kukuruza.

U Institutu za kukuruz dr Kojić je obavljao dužnost Šefa odseka za genetiku i oplemenjavanje kukuruza. Godine 1982. posle odbranjene doktorske disertacije odlazi na specijalizaciju u SAD gde će ostati šest meseci. Na Minesota univerzitetu kod poznatog profesora Gedelmana izučavao je nove metode u selekciji kukuruza. Po povratku u Jugoslaviju obogatio je i proširio svoj program novim metodama u selekciji kukuruza.

Od godine 1983. on je već na dužnosti zamenika generalnog direktora, a tri godine kasnije, po odlasku dr Milutina Penčića, preuzima nakratko i dužnost generalnog direktora Instituta. Međutim 1986. godine dr Kojić se povlači sa rukovodeće funkcije i vraća se ponovo svom stručnom i naučnom radu.

Strukovne organizacije – Dr Lazar Kojić, jedan od najvećih jugoslovenskih autoriteta za kukuruz, bio je i predsednik Jugoslovenske komisije za priznavanje sorti poljoprivrednog bilja. U dva mandata po tri godine bio je predsednik Južnog komiteta EUCARPIA, Udruženja selekcionara Evrope gde je organizovao oglede sa hibridima kukuruza iz dvanaest zemalja Evrope vodeći računa da naša zemlja iz ove stručne aktivnosti izvuče što više koristi.

Osim toga, bio je predsednik delegacije, koja je sa jugoslovenske strane učestvovala u tzv. KOC programu za kukuruz (Koordinacioni centar) sa sedištem u Martonvašaru u Mađarskoj, koji je okupljao zemlje SEV-a i gde je Jugoslavija igrala vodeću ulogu. Takođe od neprocenjive vrednosti je njegovo angažovanje u naučnotehničkoj saradnji sa velikim brojem zemalja kao što su Kina, Italija, Grčka, Bugarska, Zambija, Mozambik, Zair, Francuska, Austrija, Nemačka, Gruzija, Rumunija, Kazahstan itd.

Naučni radovi – Poznati Mladenovčanin Lazar Kojić, doktor nauka za oblast genetika i oplemenjivanje biljaka, do sada je publikovao preko osamdeset naučnih i stručnih radova o kukuruzu od čega je 30 radova saopšteno na međunarodnim simpozijumima. Učestvuje na domaćim i međunarodnim savetovanjima i kongresima. Za svoj doktorski rad, koji se odnosi na istraživanje nasleđivanja arhitekture lista kukuruza i osobina od kojih zavisi prinos zrna kukuruza, koristio je najmodernije komplikovane metode kvantitativne genetike. Većina naučnih radova dr Kojića su vezana za prinos, sazrevanje kukuruza i brzinu ispuštanja vode iz zrna što je važno za smanjenje troškova proizvodnje i zadržavanje odgovarajućeg kvaliteta zrna.

Naučni skupovi – Rezultate istraživanja posleratne proizvodnje kukuruza u zemljama SEV-a i Jugoslaviji saopštio je na međunarodnoj konferenciji o kukuruzu u mestu Grado, Italija. Stručna predavanja po pozivu držao je u Ukrajini, Kazahstanu, Tadžikistanu itd. Na izložbi poljoprivrednih dostignuća Jugoslavije u Pekingu 1987. održao je predavanje o uspehu selekcije i savremenoj proizvodnji semena. Slična predavanja bila su u provinciji Sinkjang takođe u Kini na tamošnjoj Akademiji nauka, 1983. i 1985. godine. Naučni rad Instituta iz Zemun polja imao je veliko priznanje na još neprevaziđenom skupu u Sava centru „Kukuruz 1988“ kao i na „EUROMAIZE 1988“ organizovan zajedno sa Evropskom ekonomskom zajednicom.

Nagrade – Povodom 45 godina rada Instituta za kukuruz, nagrađen je Zlatnom plaketom, a Privredna komora grada Beograda ga je 1988. godine nagradila Zlatnom plaketom za uspešno stvaranje hibrida kukuruza. Kineska provincija Sinkjang 1997. godine dodelila mu je nagradu „Tjen Šan“ za razvoj naučne tehnologije u oblasti selekcije i semenarstva kukuruza, a Vlada Narodne Republike Kine, povodom 50-godišnjice stvaranja Republike Kine, dodelila mu je orden prijateljstva za pomoć u razvoju ekonomike NR Kine. Za uspešan rad u Kazahstanu nagrađen je plaketom predsednika Almaatinske oblasti i počasnom diplomom ministra poljoprivrede Kazahstana.

Kazahstan – Pored rada u Institutu za kukuruz, krajem 1992. godine dr Lazar Kojić odlazi u Republiku Kazahstan gde formira međunarodni projekat: „Stvaranje hibrida kukuruza visokog genetičkog potencijala rodnosti i kvaliteta zrna“, na kome i danas radi kao rukovodilac projekta i glavni selekcionar. Za 22 godine rada stvoreno je 18 zajedničkih hibrida kukuruza, od kojih se proizvodi osnovno seme, roditeljske forme i komercijalno seme oko 2.000 tona godišnje, a ovim semenom se seje 70%-80% površina pod kukuruzom u Republici Kazahstan.

Ovih dana dr Kojić je ponajviše zbog poslova doputovao iz dalekog Kazahstana u Beograd. Našli smo ga u njegovom stanu na Novom Beogradu. Na pitanje da li je bilo zanimljivosti sa putovanja po dalekom istoku kaže: „Da, najviše u vezi jela i običaja. Na primer na mom prvom putovanju u Kinu posle dva dana na kineskoj hrani servirana nam je krmenadla u saftu. Prvo obradovani ubrzo smo se razočarali kad smo konstatovali da je sve dobro zašećereno. Sledeći put u avionu servirano nam je sa pirinčom belo meso koje je ličilo na ribu. Pri kraju jela ja nešto posumnjam i priupitam Kineza pored mene kakvo je to meso, a on mi odgovori da je od zmije. Kada su to čuli ostali, koji su takođe završili sa jelom nastao je tajac. Posle pola sata zove me kolega na sok. Kad popismo sok kolega će: „E tek sad mi je sišlo iz grla ovo što sam pojeo.“ Drugom prilikom putujem sa drugim kolegom u Harbin na severoistoku Kine i posle tri dana kolega, nenaviknut na kinesku hranu, malo pregladneo, ugleda na stolu serviranu kobasicu i brže-bolje ispred četvorice stranaca, koji su bili sa nama, premesti u svoj tanjir tako reći polovinu donesenih kobasica i poče da ih jede. Međutim nađe se u čudu, ukus je za njega bio izuzetno neprihvatljiv i pita mene šta da radi. Morao sam da ga hrabrim da ih ostavi i da nije to tako strašno biti gladan. Kinezi za razliku od ostatka sveta, jedu supu na kraju jela. Objašnjenje je u jednoj legendi. Kada su ratovali sa Džingis kanom, tatarske izvidnice su čekale da Kinezi počnu da jedu supu pa su ih onda napadali, još gladne kad nemaju snage da se bore. Tako Kinezi počeše da jedu prvo meso, koje daje odmah snagu, a supu na kraju ako stignu.“

Dr LAZAR KOJIĆ je stvorio sam 60 hibrida kukuruza (u Institutu je stvoreno ukupno 250) i tako spada u sam vrh svetskih selekcionara kukuruza. Njegovi hibridi se gaje pored Jugoslavije i u drugim zemljama: Rusiji, Ukrajini, Kazahstanu, Tadžikistanu, Italiji, Rumuniji, Bugarskoj i dr., što donosi Institutu i Jugoslaviji neprocenjivu korist. Poslednjih godina radi u Kazahstanu kao rukovodilac zajedničkog projekta stvaranja KAZ-ZP hibrida visokog genetičkog potencijala, koji će rešiti problem proizvodnje kukuruza u Kazahstanu. Iz Alma Ate učestvuje u pripremi dva ambiciozna projekta u Kini za koji su svi izgledi da će biti prihvaćeni u toj ogromnoj zemlji gde treba nahraniti milijardu ljudi. Ukoliko se u ovome uspe ponovo će trud naučnika iz Instituta za kukuruz u Zemun polju i među njima našeg dr Lazara Kojića, doneti ovoj zemlji ogromnu materijalnu dobit.

Poželimo svaku sreću dr Lazi Kojiću u dalekoj Alma Ati u Kazahstanu. (Pečat, avgust 1997. U.M.)

DANAS, Lazar odlazi četiri puta godišnje u Kazahstan gde je 80% površine pod srpskim hibridima. Otvorio je i sopstvenu firmu za proizvodnju semena kukuruza „LK HIBRIDI“ u Golubincima. Zanimljivo je da je njegova firma 2015. godine plasirala najviše vreća semenskog kukuruza baš u Mladenovcu u poljoprivrednoj apoteci na pijaci.

Kukuruz u Mladenovcu – Atar mladenovačke opštine spada u brežuljkasti rejon pogodan za voćarstvo, vinogradarstvo i stočarstvo, ali se gaji i kukuruz. Ove godine 1996. zasejano je oko 9.200 hektara kukuruza u našoj opštini i očekuje se prinos od oko 6.000 kilograma suvog zrna po hektaru. Bar polovina semena stiže iz Instituta za kukuruz u Zemun polju, najviše hibridi ZPSK677 i ZPSK704. U zasejanim površinama prednjače veća sela: Jagnjilo, Vel. Krsna, Kovačevac, Međulužje i dr.

Jugoslavija/ Srbija svetskom vrhu – Izučavajući uspeh selekcije kukuruza u našoj zemlji dr Kojić je konstatovao da je prosečno povećanje rodnosti ZP hibrida išlo po stopi od 2,4% godišnje. U svetskim razmerama se smatra da povećanje od 2% rodnosti godišnje predstavlja već vrhunski rezultat. Prema studiji dr Kojića proizvodnja kukuruza u Jugoslaviji od 1945. do 1990. se povećavala u proseku 96 kg po hektaru godišnje posmatrajući površine pod kukuruzom na oko 2.300.000 ha godišnje (89% proizvodnje u Jugoslaviji je u privatnom sektoru). Sve to govori o veoma uspešnom programu selekcije kukuruza kojim zauzimamo mesto u samom svetskom vrhu.

Proizvodnja pšenice po aktivnom poljoprivredniku u Jugoslaviji u proseku je 3,8 tona godišnje. Radi upoređenja, u SAD je to 126,4 tona godišnje po jednom poljoprivredniku (1974). Najveći razlog tako velike razlike u produktivnosti između nas i Amerike je usitnjenost poseda u Jugoslaviji. Prosečna veličina poseda u Jugoslaviji je 3,4 hektara dok je to na primer u Engleskoj 65,9 hektara. Ipak i tako usitnjenih poseda, doduše sa velikim procentom stanovništva, koje se bavi poljoprivredom, nalazili smo se na desetom mestu u svetu po proizvodnji kukuruza (1974). Današnja Jugoslavija prozvodi 64% proizvodnje prethodne Jugoslavije tako da nam je danas, mesto u svetu nešto niže.

SEME KUKURUZA je jedan od eskluzivnih izvoznih artikala Srbije, u koji je upakovano i znanje, i pamet, i kvalitet. To je artikal koji Srbija može superiorno da ponudi bilo kojoj zemlji sveta. U Institutu za kukuruz zaokružen je put od fundamentalnih istraživanja, preko primene dostignuća nauke u proizvodnji semena, pa do ubiranja sopstvenih prihoda od prodaje semena i tehnologija. Godine 2005. u institutu je bilo 340 zaposlenih; 37 doktora i 13 magistara, veliki broj inženjera agronomije, ekonomista, komercijalista…

Institut za kukuruz u Zemin polju ima 507 priznatih 3P hibrida u našoj zemlji i 96 hibrida kukuruza priznatih u svetu. Do 2005. proizvedeno 800.000 tona semena 3P hibrida. Institut ima banku gena sa oko 5.500 uzoraka, zatim 1.500 hektara obradivog zemljišta, centar za sušenje i doradu semena kapaciteta 10.000 tona, selekcionu stanicu na Planinici kod Valjeva, laboratorije za biotehnologiju, fitopatologiju, entomologiju, fiziologiju, tehnologiju prerade i za ispitivanje semena. (NIN, 2005.)