Branko Terzić
DIREKTOR SEKTORA ZA ENERGETIKU DELOIT&TUŠ – DRŽAVNI KOMESAR ZA ENERGETIKU SAD – ČLAN KRUNSKOG VEĆA
Branko Terzić, 56-godišnji inženjer (2004), jedan je od najuspešnijih Srba u Americi. Nekadašnji član Federalne komisije za energetiku SAD u administraciji Buša seniora, sada je šef energetskog sektora u auditorsko-revizorskoj firmi „Deloit&Tuš“ iz Vašingtona. Iz knjige „Ko je ko u svetu“ saznajemo da je gosp. Terzić ostvario profesionalnu karijeru kao internacionalni konsultant u domenu energetike, gasa, nafte (cevovodi), telekomunikacija i voda, kao savetnik međunarodnih finansijskih institucija, a pored toga je i član krunskog veća u Srbiji, predavač, pisac…
Branko po majci potiče iz stare mladenovačke familije Beljaković. Stara kućica (kod ex Šipe) koja je donedavno je stajala na mladenovačkom trgu Kantar (parkić iza Robne kuće), sagradio je 1900. godine Živojin Beljaković, žitarski trgovac iz Velike Krsne. Živojin je bio solunac, trgovao je žitom koje je skladištio u magacinu koji se pre izgradnje lokala mogao videti sa ulice u ovom dvorištu. Sa ženom Draginjom imao je pet ćerki: Jelu, Zoru, Nataliju, Veru i Slavku, i sina Miluna. Milun (Mile Pilićar) bio je trgovac živinom u Šapcu, Jela i Zora se nisu udavale, Slavka se udala za železničara s kojim se selila po Jugoslaviji a Natalija je završila univerzitet pre udaje. Vera Beljaković, koju su stari Mladenovčani pamtili iz Ženske zanatske škole, školovala se i u Šapcu gde se povezala sa Srpskim dobrovoljačkim korpusom pa je 1944. izbegla prvo u Nemačku a zatim u Ameriku. Njen sin inž. Branko Terzić danas živi u Vašingtonu, poznati je svetski ekspert za energetiku i direktor poznate američke firme „Deloit & Tuš“. Nikada nije zaboravio Srbiju, jedan je od članova Krunskog saveta prestolonaslednika Aleksandra, koji mu je i kum. Natalija se udala za Cvetka Ličića koji je radio u Voćaru i sa njim dobila ćerke Nadu, koja je otišla u Nemačku na rad, i Veru, koja je radila u Drapšinu, i sina Batu koji je igrao za OFK Mladenovac. Inače, od Beljakovića iz Krsne je i majka poznate pevačice Radmile Karaklajić. (Iz knjige Mioljuba Uzelca „Mladenovačke varošarije“).
Branko je zahvaljujući svom znanju i bavljenu politikom u centru Republikanske stranke za državu Viskonsin „dogurao“ do visoke funkcije u Bušovoj administraciji. Kao stručnjaka za energiju iz Milvokija, lično ga je bivši predsednik Džordž Buš, senior, doveo u Vašington i postavio za rukovodioca Federalnog odeljenja za energetiku SAD. Kao internacionalni konsultant, profesionalni inženjer, guru industrijske energetike, danas je jedan od direktora poznate svetske korporacije Deloit&Tuš.
BRANKO Terzić se rodio 1947. u izbegličkom logoru Difolcu u severnoj Nemačkoj u porodici Dušana Terzića iz Gračaca i majke Olivere Beljaković iz Mladenovca. Brankov otac je bio na poraženoj strani u građanskom ratu koji se vodio u domovini za vreme okupacije, još kao gimnazijalac u Banjaluci pristupio je ljotićevcima, i nije želeo da živi u novoj komunističkoj Jugoslaviji. Porodica Terzić je emigrirala u SAD i doselila se u Milvoki kada je Branko imao samo tri godine. Zatekli su tamo brojnu srpsku zajednicu okupljenu oko pravoslavne crkve Sveti Sava. Terzići su postali ugledni članovi Srpske zajednice u Viskonsinu, Vera je bila predsednica Kola srpskih sestara a Dušan predsednik Pevačkog društva „Stevan Šijački“. U Milvokiju su imali priliku da upoznaju i kralja Petra II, a Branko i princ Aleksandar Karađorđević, upoznaće se kao momci 1969. u crkvi i razviti čvrst i postojan odnos. Drugovali su više godina, a krajem 70-tih osnovali su kancelariju u Čikagu preko koje su Srbi iz celoga sveta mogli da komuniciraju sa svojim prestolonaslednikom. Branko je tada (1977), da bi protokol bio zadovoljen, dobio titulu kraljevski ađutant Njegovog visočanstva Princa Aleksandra, glave Kraljevske kuće Srbije i Crne Gore, a potom 1982. i orden viteza velikog krsta, reda Jugoslovenske krune (interesantno je da se radu ove kancelarije protivio episkop Dionisije iz Rabrovca). Branko je još u gimnaziji koja je imala 2.700 učenika (Washington High School) postao lider školskog udruženja učenika. Na Univerzitetu Viskonsin kao student počeo je da se bavi politikom kada je pristupio studentskom pokretu Republikanske partije. Godine 1968. kao direktor ovog pokreta učestvovao je aktivno u kampanji Ričarda Niksona, zatim i budućeg senatora Džeri Leonarda, a 1970. u kampanji za guvernera Džek Olson/Dejv Martin.
Branko je diplomirao za inženjera (mašinstvo-elektrotehnika) na Univerzitetu Viskonsin u Milvokiju 1972. godine (odlikovan je od svog univerziteta 1999. kao jedan od njihovih najuspešnijih studenata). Godine 1976. postao je šef Republikanske partije za Milvoki, a 1980. šef komiteta za izbore u predsedničkoj kampanji Buša starijeg, u kojoj je Buš na kraju postao potpredsednik SAD. Iz tog perioda pamti se jedan miting u Srpskoj hali u Milvokiju gde je, posle govora, budući predsednik Buš, probao da kugla, kada se pokliznuo i pao na stomak. Bilo je tu smeha i šale, Džordž je u drugom hicu oborio svih deset čunjeva, ali sliku ovog pada su objavili i Njujork tajms i Vašington post.
Terzićeva karijera u državnim ustanovama počela je pre dvadeset godina postavljenjem od strane guvernera Li Šerman Drijfusa za državnog komesara Komisije za javne službe Viskonsina u šestogodišnjem mandatu (1981/86), a uključio se u politiku kao predsednik 5th Congressional District-a Republikanske partije i zatim kao član „State Republican Party Board of Directors“. U 1987. postavljen je od strane guvernera Tomi Tomsona za prvog predsednika Racing Board-a u Viskonsinu.
Godine 1988. bio je veoma angažovan u drugoj (pobedničkoj) predsedničkoj kampanji Buša, starijeg, i kao što se očekivalo 1990, naimenovan je od predsednika Buša za državnog komesara Federalne Komisije za upravljanje energetikom SAD, gde je ostao do 1993. godine. Sa ove visoke funkcije prelazi za predsednika Yankee Energy System-a u Konektikatu (1994/98). Pored redovnog posla, od 1995. član je i Kraljevskog društva za podsticanje umetnosti u Londonu, zatim je član Savetodavnog konsila za energiju Instituta za istraživanja na državnom univerzitetu u Ohaju, član odbora u Centru za unapređenje tržišta energije iz Vašingtona…
Kao kolumnista i saradnik, njegovi članci i komentari redovno se pojavljuju u stručnim magazinima kao što su: Public Utility Fortnightly, New Power Executive (kolumna „Terzic on Strategy“), Deregulation Watch, Natural Gas, i televizijskim emisijama Nightly Business Report, McNeil-Lehrer News Hour i The White House Chronicle, a autor je i niza stručnih publikacija.
U jednom od svojih poslednjih angažovanja prihvatio se da bude i savetnik u novoformiranoj Asocijaciji mladih srpskih profesionalaca u Metropolitenu (Vašington).
Kada je novinar Nin-a 1991. potražio Branka u njegovom u birou Federalne komisije u Vašingtonu, sekretarica je ljubazno objasnila da komesar Terzic, 7 januara ne radi, iako je radni dan, da je on posebne vere i da njegov Božić pada u taj dan. Kasnije prilikom susreta u njegovoj kancelariji, zapazio je u vitrini veliku kriglu piva sa srpskim orlom, servis za rakiju od finog stakla kao i, po američkom običaju, puno porodičnih slika i fotografija sa poznatim ličnostima kao što su Kisindžer i Džordž Buš, stariji (u njegovom stanu i u srpskom klubu u Milvokiju). I sledeća anegdota govori kako je Branko vezan za srpstvo i Srbiju. Na Đurđevdan 1980. navratio je u njegov dom jedan prijatelj i zatekao ga kako sa porodicom proslavlja svoju slavu, među gostima je bio i princ Aleksandar. Tih dana ceo svet, pa i Amerika, bio je pod utiskom smrti Tita, pa ga prijatelj povodom toga pita:
– Did you go to the funeral?. Odgovor je bio:
– Hell, no! We were celebrating.
Branko je do sada dao tri duža intervjua beogradskim novinarima, čije izabrane delove prenosim ovde, kombinovano sa dodatnim informacijama koje sam prošle nedelje od Branka dobio elektronskom poštom.
Kako je proteklo vaše detinjstvo u Milvokiju? Odrastao sam i išao u školu kao i svaki Amerikanac ali se srpska tradicija u našoj kući uvek poštovala. Tamo smo imali srpsku crkvu i školu u kojoj smo učili veronauku, ćirilicu, srpske pesme, kako da igramo kola.. Moji roditelji su pobegli iz zemlje, ali ne iz ekonomskih razloga, Srbija im je ostala u najlepšem sećanju i želeli smo da zadržimo u novom domu što više od života u Srbiji. Gimnaziju sam pohađao u Vašingtonu, igrao sam se u Vašingtonskom parku i Zološkom vrtu, bežali smo od čuvara verući se preko rešetki kaveza sa gorilama. Bavio sam se košarkom, bejzbolom, tenisom, a hobi su mi bile fotografije svemirskih brodova. Zainteresovao sam se za tehniku, hteo sam da pravim rakete, a mama mi je pričala da je dedin brat inženjer Beljaković, školovan u Engleskoj, projektovao prvi Savski most u Beogradu.
Da li je vaša majka pričala o Mladenovcu? Mama je uvek pričala najlepše o svom detinjstvu u Mladenovcu. Posebno se sećala sahrane kralja Aleksandra 1934, kada su žene prekrivale tepisima ulicu kojom je prolazila pogrebna povorka i kako je tada prvi put videla da joj otac plače. Majku je posetila ovde njena prijateljica iz detinjstva Desa Simić (udata Aćimović), a ovde je živeo mamin prijatelj iz zavičaja Dušan Hajdukveljković. Mama je 1941. upisala Medicinski fakultet u Beogradu i tamo je upoznala moga oca Dušana, ali je rat počeo. Radila je neko vreme i u Narodnoj banci u Beogradu, a pred kraj rata njen bivši profesor, neki „Rođa“, koji je bio komunista, poručio joj je preko brata Miluna da će je komunisti ubiti ako ostane u Srbiji. Odmah je napustila zemlju. Put ju je vodio u Sloveniju, gde se sastala sa Dušanom, odakle su nastavili zajedno preko granice. Inače moj đedo iz Terzića Gaja kod Gračaca u Lici, po nastanku Jugoslavije 1918, držao je u Banjaluci gostionicu, a dedin brat Dmitar Terzić bio je četnički vođa u Gračacu. Kada su hrvatski nacisti preuzeli vlast u Banja Luci moj otac je došao u Srbiju i pridružio se kraljevim snagama.
Kako je napredovala vaša karijera? U kratko, bio sam šest godina ministar za energiju i telekomunikacije u Viskonsinu, prvi Amerikanac srpskog porekla na ovako visokoj funkciji. Kako sam član Republikanske partije od studentskih dana dobro sam upoznao Džordža Buša, seniora, aktivno sam učestvovao u njegovim predizbornim kampanjama. Kada je 1988. postao predsednik SAD, pozvao me je u Vašington i naimenovao u jednog od pet članova Federalne komisije za energetiku. Pet godina sam bio na toj dužnosti i upravljao cenama struje u SAD. Posle toga postao sam šef za energetiku i infrastrukturu za 17 zemalja Centralne i Istočne Evrope u Deloit&Tuš, jednoj od četiri najveće svetske firme na ovom polju koja ima 80.000 zaposlenih.
Članstvo u Federalnoj komisiji za regulaciju energije SAD je veoma visoka funkcija? Da, bio sam visoki funkcioner Bušove administracije u rangu pomoćnika ministra. Zadatak komisije je da se brine o pravilima fer trgovine energijom, naročito kada se radi o njenom transportu unutar Amerike, između saveznih država, zatim o hidrocentralama i njihovoj izgradnji, kao i o prirodnom gasu (energija u SAD nije u potpunosti prepuštena tržištu). Kao član ove komisije i u javnim nastupima zalagao sam se za štednju energije. Energetika učestvuje sa osam procenata u vrednosti nacionalnog proizvoda SAD. Ovim ključnim sektorom ekonomska sila kao što su SAD, upravlja preko ove Federalne komisije za regulisanje propisa i upravljanje energetikom, koja je sastavljena od pet članova sa šestogodišnjim mandatom. Komisiju imenuje predsednik SAD, posle čega to postavljenje mora da dobije i senatsku verifikaciju.
Kako to da se niste našli među članovima vlade Buša juniora? Radio sam kampanju za njega. Poznajem ga, on je moj vršnjak, ali sam mnogo bliži njegovom ocu, jer sam u vreme njegovog političkog uspona bio šef Republikanske partije u Milvokiju. Jednostavno nisam želeo da se aktiviram jer sam prezauzet obavezama u Deloit&Tuš.
Kada ste prvi put bili u Srbiji? Godine 1989. „skoknuo“ sam iznajmljenim automobilom iz Beča do Mladenovca i Šapca na dva dana, ali posle velikih peripetija u jugoslovenskom konzulatu. Bio sam im sumnjiv tip koji je rođen u Nemačkoj, ima američki pasoš, a nosi naše ime i prezime. U ta dva dana boravka u Srbiji shvatio sam da sam ja mnogo više Amerikanac koji govori srpski, nego Srbin koji je došao u Srbiju. Jer, ona Srbija u čijem sam ambijentu ja odrastao – u patrijahalnoj porodici u kojoj su se striktno poštovali svi naši običaji, išlo redovno u crkvu, slavila slava, učio jezik, folklor i sve ostalo – nije ona Srbija koju mi imamo danas i koju sam upoznao u Beogradu, Mladenovcu i Šapcu. Rođacima je bilo smešno što govorim starinski „kao naša baba“. Dakle, ja sam Amerikanac koji govori srpski i piše ćirilicu, imam slavu, znam srpsku istoriju i igram naše kolo.
Pre tri godine bili ste drugi put u Beogradu poslovno? Da, u februaru 2001. bio sam u Beogradu na sastanku Pakta za stabilnost jugoistočne Evrope. Učestvovao sam u grupi za energetiku za stolom za kojim su sedeli predstavnici 60 najpoznatijih svetskih firmi na polju električne struje.
Kako vam se čini, ima li nade za Srbiju? Ja sam optimista. Znam da u srpskom narodu ima vitalnosti i pameti. Srbi su nepismeni stizali u Ameriku i odlično su se snašli. Zašto to ne bi mogli i oni koji su ostali kod kuće. Nedavno je jedan novinar iz Crne Gore bio ovde i pita me šta bi njihova vlada trebalo da radi da se tamo popravi ekonomija. Rekao sam mu: Ništa! Vlada ne bi trebalo ništa da radi! Vlada bi trebalo da dozvoli ljudima da normalno rade! Mora se ljudima omogućiti da rade, da trguju, da izvoze i uvoze. Ako bi vlada omogućila razvoj malih preduzeća, stvorila sistem u koji bi bile uključene i banke, da se recimo čoveku omogući da pozajmi od banke 2.000 dolara za jednu mašinu, pa bi on kroz rad kupio još jednu mašinu, pa još jednu… Tako su naši ljudi radili ovde u Americi. Kada bi im se to omogućilo, mislim da bi se za pet godina srpska ekonomija oporavila.
Radili ste na poslovima privatizacije češke elektroprivrede, šta biste savetovali Srbiji u oblasti energetike? Ja sam, na poziv ministra Novakovića, učestvovao na pripremi Zakona o energetici Srbije koji ovih dana čeka da bude usvojen u skupštini. Uspešno energetsko preduzeće, pre svega, mora da bude sposobno da podržava ekonomiju koja raste. I, drugo, da ima fer cene. Ništa ne vredi ako je struja jeftina, ako je nema. U Evropi su cene između pet i devet centi za jedan kilovat-sat. Trebalo bi razmotriti mogućnost da Srbija krene, poput Argentine i Engleske, sa privatizacijom u oblasti energije, da započne sa prodajom ili zajedničkim ulaganjima sa Zapadom. Na Zapadu bi moglo da postoji interesovanje za ulaganje u izgradnju elektrana u Srbiji. Inostrani vlasnici elektrana bi onda imali interes da dovode drugi biznis u Srbiju koji bi trošio energiju tih elektrana. Mislim da postoji interes Zapada za ulaganje kapitala u Srbiju i u mnogim drugim oblastima. Na primer izgradnja jednog velikog modernog aerodroma, s obzirom na geografski položaj Beograda, bio bi pun poslovni pogodak koji bi doprineo razvoju mnogih drugih oblasti. Inače, u svetu ima više kapitala nego što ima dobrih ideja za njegovo ulaganje.
Zašto onda strani kapital ne dolazi u Srbiju? Kao što znate, glavni razlog je bio politički sistem. Sada je to pravni sistem i sistemski zakoni koji se sporo usvajaju, politička nestabilnost, a tu je još jedna stvar koja se dešava i u drugim zemljama koje žele svež kapital – vlada koja traži kapital ne sme da bude previše zahtevna prema stranom partneru, da nastoji da izvlači iz započetog projekta toliko da ga na kraju ubije. Onaj koji ulaže želi profit, i tako je svuda u svetu. Veliki je kapital i oko milion Srba u svetu, sa svojim znanjem, iskustvom, položajem, parama i vezama. Sve bi to trebalo iskoristiti. Razgovarao sam sa mnogim Srbima, koji su posetili Srbiju tražeći gde da ulože svoj novac, znanje ili veze, postoji veliko interesovanje. Ali, oni još nisu sigurni da li je sada pravi momenat.
Kako gledate na raspad Jugoslavije? Cela bivša Jugoslavija mogla je da stane u jedan Kolorado i još da ostane, ali ovde nikome ne pada na pamet da se deli i ide sam za sebe. Uvek ćemo na tom malom balkanskom prostoru morati biti komšije sa Hrvatima, Bošnjacima i ostalima. Kakvu god da napraviš granicu moraćemo na duži rok da živimo zajedno i moraće trgovina da bude zajednička.
Kako su predstavljeni srpski interesi u Vašingtonu? Ja sam član udruženja „Sava“ (skraćenica na engleskom za Savez srpsko-američkih glasača) i član SNF-a (Serb National Federation) i poznati su mi svi ti problemi. Trebalo bi političkim i svim drugim raspoloživim sredstvima pojačati srpsko prisustvo u Americi. Gde su srpski književnici i umetnici, zašto ne dolaze u SAD. Sve je prepušteno povremenim improvizacijama. Svaki kulturni događaj bi mogao da doprinese jačanju kohezije srpske zajednice u SAD. Zašto se ne šalje englesko izdanje „Politike“ na adrese uticajnih američkih političara i članova administracije? Potrebno nam je jedno srpsko informativno predstavništvo u Vašingtonu koje bi koordiniralo sve te aktivnosti.
Kako gledate na stalne polemike u Srbiji oko monarhije? Možda bi bilo dobro, u ovim teškim vremenima, da malo više čitamo našu istoriju, ali ne onu istoriju koju su komunisti pisali, ili prepisali. Smešno mi je bilo kada sam pročitao u novinama, početkom devedesetih, da su odredili neki komitet koji će da izglasa šta treba da bude srpski grb! Srbija je imala uvek svoj grb i nema potrebe da ga sada izmišljamo. Ili: referendum da li ćemo ponovo imati monarhiju – ne može referendumom da se bira kralj. Pa gde je tu istorija i tradicija koju svaki narod treba da ima. Kada bi Hrvati imali Princa koji je poznat svuda na Zapadu, koji je u srodstvu sa svim kraljevskim kućama, gde bi on bio danas i šta bi oni sa njim uradili? Oni bi ga izmislili samo kad bi mogli. A, mi Srbi ga imamo i to je veliki kapital.
Kum Aleksandar nije dugme? Nije!
Milvoki je bio dom Branka Terzića više decenija, a danas 2004. sa suprugom, decom i ocem živi u gradu Vienna u Virdžiniji. Majka Vera je umrla 1990. a sestra Sonja je diplomirala na Univerzitetu Viskonsin, radila je u veletrgovini dijamantima, bila šef prodavnice u jednoj velikoj Robnoj kući, a udala se za zubara dr Stevana Živića iz Klivlenda i sa njim dobila decu: Aleksandra (20) i Marinu (18). Godine 1978. Branko se oženio Džuditom Antonić i princ Aleksandar Karađorđević bio im je venčani kum. Princ je bio takođe kum kada je Džudit prešla u pravoslavnu veru. Branko će u razgovoru odmah naglasiti da je Džudi, iako Amerikanka treće generacije, „prava srpska domaćica“ koja je brzo naučila da pravi gibanicu, sarmu, kao i slavski kolač i žito za porodičnu slavu Đurđevdan. Princ Aleksandar krstio je sve troje njihove dece (princeza Marija je kuma Dušanu i Elizabeti, a današnja princeza Katarina – Branku). Deca su sada odrasla: Dušan Aleksandar (23), pohađa školu za primenjenu umetnost u Bostonu, Liz Jelisaveta (21) je ovih dana diplomirala na Brajant koledžu u Rhose Island-u (ekonomija), a Branko DŽordž, bolje znan kao Bi DŽi, senior je u srednjoj školi u Virdžiniji.
U vreme kada su se upoznali i drugovali prestolonaslednik Aleksandar je bio biznismen iz Čikaga koji je svojim radom prehranjivao porodicu, a Branko inženjer koji je gradio karijeru u susednoj državi Viskonsin (prilikom jednog kasnijeg zajedničkog ručka prestolonaslednik se prisećao kako su jedan drugom pomagali u lepljenju tapeta). Danas je, međutim, situacija nešto drugačija. Princ Aleksandar se vratio u Beli dvor u Beogradu i nastoji da pomogne oko oporavka zemlje a Branko je postao priznati svetski ekspert za energetiku. Pretendenta na presto i „njegovog ađutanta“ povezuje 35-godišnje prijateljstvo i g’din Terzić u sadašnjoj poziciji nastoji da bude od pomoći princu i ukaže na to kako američki Srbi, gledaju na dešavanja u Srbiji.
Ovog meseca (juna 2004) Branko je imao susret sa princom Aleksandrom u Belom dvoru kada je posetio i svoje rođake u Mladenovcu, Veru i Batu Ličić. Tom prilikom predsednik opštine Mladenovac, Zoran Kostić, mu je upriličio večeru. Branko Terzić je jedan od sponzora knjige „Mladenovačke varošarije“ koja je izašla 2006. u izdanju mladenovačkog Pečat-a.
Uz pomoć tekstova iz Nin-a (D. Zupan,1991), Borbe (S. Pavlović,1992), Nedeljnog Telegrafa (D. Bogunović, 2001), Američkog Srbobrana (2003), Internet sajtova… Pečat, U.M. jun 2004.
***
Dvanaest godina kasnije o Branku Terziću pisao je i Marko Lopušina, poznati publicista koji je veliki deo svog opusa posvetio dijaspori
TIHA DIPLOMATIJA BRANKA TERZIĆA
Bivši senator u Viskonsinu i državni sekretar Federalnog komiteta za energetiku Branko Terzić bio je lični prijatelj trojice predsednika: Ronalda Regana i starijeg i mlađeg Buša
Malo je ljudi u SAD, a još manje američkih Srba, koji lično poznaju trojicu američkih predsednika, Ronalda Regana, Džordža Buša starijeg i Džordža Buša mlađeg. Tu privilegiju, međutim, ima Branko Dušana Terzić, član Republikanske stranke SAD i doskorašnji direktor u vašingtonskoj firmi Deloitte and Touche, zadužen za jugoistok Evrope. Kada gospodina Terzića pitamo koliko su Regan, pa otac i sin Buš odgovorni za dešavanja na Balkanu i stradanja srpskog naroda, lojalan liderima svoje stranke, on odgovara:
– To pitanje nije u mojoj nadležnosti, jer ja sam samo stručnjak za energetiku i naučnik!
Dobri poznavaoci srpske kolonije u SAD, međutim, tvrde da je upravo Branko Terzić čovek koji se poslednjih godina bavi tihom diplomatijom i koji je u Beloj kući ubedio američkog predsednika Džordža Buša mlađeg da primi srpske državnike i čuje srpske stavove. Ovu tvrdnju Terzić nije ni potvrdio, ali ni demantovao, mada nam je otvoreno priznao da ima jako dobre odnose i sa bivšim predsednikom SAD.
TERZIĆ je kao dete ratnog izbeglice rođen u Nemačkoj 1947. godine. Zajedno sa roditeljima, ocem Dušanom i majkom Oliverom stigao je u SAD 1950. Završio je Državni univerzitet Viskonsin i 1972. stekao diplomu iz oblasti nauke o energiji. Usavršavao se iz inženjeringa na univerzitetima Market i Vičita.
– Bio sam kapetan Nacionalne dobrovoljačke garde i komandant baterije 57. brigade. Od 1969. do 1971. godine bio sam procenjivač kadrova u kompaniji Appraisers Association of America. Godine 1972. radio sam u kompaniji Wisconsin Electric Power. Otvorio sam vlastitu firmu „Terzić i Mejer“, koja je davala savete opštini Milvoki o vrednostima inženjeringa. Bavio sam se i poslovima izdavaštva u firmi C. A. Turner Utility Reports – priča o počecima svoje karijere Branko Terzić.
Član je Republikanske stranke za državu Viskonsin. Kandidovao se 1976. godine za senatora države Viskonsin, ali nije pobedio. Bio je saradnik predsednika Ronalda Regana u rangu ministra, i stručnjak za energiju iz Milvokija, kog je predsednik Džordž Buš stariji doveo u Vašington i postavio za državnog sekretara Federalnog komiteta za energetiku da rešava energetske probleme SAD.
– Kad sam, još sedamdesetih, bio mladi politički lider, u Republikanskoj partiji države Viskonsin upoznao sam Džordža Buša starijeg. U to vreme on je bio nacionalni direktor Republikanske partije u SAD. Odmah mi se dopao i podržao sam i njega i njegovu politiku. Buš stariji je posvetio život služenju svojoj zemlji, prvo kao ratni pilot u Drugom svetskom ratu, a potom kao američki kongresmen, ambasador, direktor, potpredsednik, i na kraju kao predsednik SAD. Njegova životna želja je bila da služi američkoj vladi i američkom narodu, a ne izvlačenje profita iz politike i biznisa, kako neki njegovi kritičari danas vole da govore. Koliko ja znam, Buš je vodio privatni biznis samo u onim periodima kada nije bio u službi američke administracije. Više od trideset godina sam u društvu bivšeg predsednika i znam da je uvek mnogo više brinuo o blagostanju američkog naroda, nego o svom ličnom – ispričao je nedavno Terzić.
Krajem sedamdesetih Terzić je bio predsednik Komiteta predsedničke kampanje Džordža Buša starijeg u Milvokiju. To mu je otvorilo put kao visokim državnim poslovima, jer ga je Li Drajfus, guverner Viskonsina, 1981. postavio za šefa Komisije za javni servis. Kao član ove komisije, Terzić je bio predsedavajući u brojnim regulatornim komitetima i postao istaknuto ime, u američkim okvirima, kao ekspert za regulaciju energetskih i telekomunikacionih kompanija.
Novi guverner Tomi Tompson Terziću je ukazao poverenje i postavio ga u Upravu za klađenje, da reguliše kockanje na hipodromima. Terzićevim postavljenjem za prvog predsednika novostvorene Trkačke komisije države Viskonsin za kontrolu klađenja na konje i hrtove, otvoren mu je 1987. put u Senat Viskonsina. Kada je američki predsednik Džordž Buš 1990. razmišljao o Federalnoj energetskoj regulatornoj komisiji, setio se sjajnog inženjera i čoveka iz Milvokija, i Branka Terzića postavio za komesara.
Time je Terzić postao prvi srpski Amerikanac rođen u inostranstvu, u Nemačkoj, koji je dostigao visoku poziciju u vladi SAD. Glavni uspeh ove komisije u toku njegovog mandata bio je razdvajanje industrije prirodnog gasa za transport i snabdevanje. Ta njegova inicijativa donela je uštedu potrošačima od milijardu dolara.
Za Terzića se i danas priča da je jedini američki Srbin koji se družio sa četvoricom američkih predsednika. Uvršten je u knjige „Ko je ko u američkoj politici“ i „Ko je ko među budućim liderima u Americi“.
– Imao sam priliku da, kao čovek američke administracije, upoznam, pored Buša starijeg i Buša mlađeg, i bivše predsednike Džeralda Forda i Ronalda Regana – kaže Terzić i objašnjava: – Rukovao sam se i sa Bilom Klintonom, ali to nisu bili trajna poznanstva i kontakti, već više protokolarni susreti i razgovori. Dok sam pre dvadeset godina bio aktivan kao republikanac, sarađivao sam i sa Henrijem Kisindžerom, tvorcem moderne, američke spoljne politike. Mene je, međutim, profesionalni posao odvojio od aktivne politike i ja se poslednjih godina sve manje viđam i sve manje sarađujem sa ljudima iz Bele kuće. Dok sam bio član Bušove administracije, uspostavio sam jako dobre odnose sa mnogim američkim političarima, koji su i danas u Beloj kući, Stejt departmentu ili Ministarstvu za energetiku. Imam i kontakte sa raznim komitetima Kongresa i kongresmenima iz moje države Viskonsin, ali i sa onima koji su zaduženi za pitanja energetike i međunarodne poslove – otkriva nam Branko Terzić.
U firmi u Yankee, bio je 1995. predsednik Upravnog odbora i delegat SAD za energetsku industriju u Transatlantskom poslovnom dijalogu. Bio je saradnik Svetske banke, američkih ministarstava i Bele kuće, predavač menadžmenta na čuvenom Jejlu, analitičar USAID, Programa partnerstva i evropskog Instituta za razvoj i upravljanje električnom strujom. Imao je vlastitu konsultansku firmu za energetiku, a danas je direktor kompanije „Berkli grupa“ za istraživanja energetike. Sarađuje sa ljudima iz Svetske banke, raznih instituta, organizacije MMF, kao i sa bivšim zvaničnicima Stejt departmenta.
– Pošto nisam amerikanizovao moje ime i prezime, gde god da se javno pojavim, Amerikanci me pitaju za moje poreklo. Ja im kažem da sam Srbin, ponosan na moje nasleđe, kao i na srpske organizacije: Kongres srpskog ujedinjenja, Srpski nacionalni savez, Srpska narodna odbrana i Nacionalno društvo „Štit“ u Kanadi, sa kojima kao kraljev ađutant sjajno sarađujem – kaže Terzić i dodaje:
– Često me američki političari i bivši predsednici pitaju o situaciji u Srbiji, o mojoj porodičnoj istoriji i o tome kako se osećam zbog svega što se dogodilo na Balkanu. Pokušavam, naravno, da im objasnim naše srpsko viđenje tih događaja, ali bez dubokog zalaženja u srpsku istoriju, jer Amerikanci nemaju velikog razumevanja za daleku istoriju. Zato se trudim da budem kratak i jasan i ubeđen sam da sam uspeo mnogim zvaničnicima, političarima, kongresmenima i članovima administracije da objasnim da Srbija mnogo više želi mir i stabilnost na Balkanu, nego neke druge zemlje u tom regionu – gotovo ispovedno je ispričao Branko Dušana Terzić, jedan od najuticajnijih Srba u američkoj administraciji, koji živi u Vijeni u državi Virdžinija. (Marko Lopušina, avgust 2016.)
VITAE – Radna biografija
Informacije o Branku veoma je lako naći na Internetu. Iz šume informacija o njegovoj karijeri po celom svetu izdvajamo:
– Lider globalne regulatorne politike u Grupi za energiju i resurse međunarodne korporacije „Deloitte & Touche LLP“ iz Vašingtona,
– Regionalni ko-menadžerski partner u Grupi za resurse, energiju & infrastrukturu za Centralnu Evropu firme „Deloit & Tuš“ sa sedištem u Pragu (1999-2003).
– Predsedavajući, predsednik i izvršni šef holding kompanije za distribuciju prirodnog gasa „Yankee Energy System“ u Konektikatu (1994-1998).
– Komesar Federalne Komisije za regulaciju energije u SAD – FERC (1990-1993).
– Državni komesar Komisije za javne službe Viskonsina za prirodni gas, telekomunikacije, vodu i odvodne infrastrukture (1981-1986).
– Međunarodno priznati ekspert, predavač ili konsultant za energetsku politiku, menadžment ili regulatorne probleme, u SAD, Južnoj Americi, Rusiji, Zapadnoj u Istočnoj Evropi i Kini.
– Član Akademije nauka Njujorka
– Diplomirani inženjer energetike na Univerzitetu Viskonsin u Milvokiju i registrovani profesionalni inženjer u Viskonsinu.
– Član Krunskog veća i ađutant nj.K.V. Princa Prestolonaslednika Aleksandra (1976-1990).
— delegat SAD u Trans-Atlantik biznis dijalogu 1996.
— direktor American Gas Association (1994/98).
– direktor menadžmenta „Arthur Andersen Economic Consulting“ iz Vašingtona
— Potpredsednik grupe „AUS Consultants“ iz NJu DŽersija (1986/80)
— Partner „Terzic & Mayer Consultants“ iz Milvokija (1979/81)
— Inženjer u „American Appraisal Company“ u domenu procena usluga, Milvoki (1974/76, 1969/71)
— Inženjer za investicije u „NJisconsin Electric Ponjer Company“ (1972/74)
– Predavač i konsultant u SAD i po svetu, o privatizaciji, regulacijskim i energetskim infrastrukturnim temama za US Department of Energy, US Department of State, The NJorld Bank, Inter-American Development Bank, kao i u mnogim drugim privrednim i profesionalnim organizacijama kao što su:
– US Department of StateТs National Foreign Affairs Training Center Virginia 1996/2000.
– Yale University School of Management, Nenj Haven 1995/97.
– Tadž Institute of America NJorkshop on Public Utility Valuation, NJichita, Kansas, 1984/93.
– National Communications Forum of the National Engineering Consortium,
Chicago, Illinois, 1987/1990.
– Seminar on the Regulation of Natural Gas Services,1992, Buenos Aires
– NJorld Bank/EBRD Joint Vienna Institute, Austria, za Czech Republic, Poland, Hungary, Bulgaria, Romania i Slovak, 1992/93.
– Utility Partnership Program: Management Seminars in Eastern Europe,
Bulgaria, Slovakia, Poland, Hungary, 1993/94.
– Electricity Management Development Institute (Central & Eastern Europe)
Hungary, Romania, Poland, 2000/01.
Član je i mnogih profesionalnih asicijacija: – Society of Depreciation Professionals
– The Association of Energy Engineers
– Cogeneration & Competitive Ponjer Institute of AEE
– Ponjer Society, IEEE
– Strategic Management Society
– US Nenjcomen Society
Branko Terzić je internacionalni konsultant i savetnik za procene, obezvređenja, porasta, integracija&akvizicije, privatizacije, politike regulacije i strukturalne korporacijske strategije mnogim severnoameričkim i svetskim, elektro, gas, naftnim (cevovodi), telefonskim i vodnim organizacijama i državnim agencijama.
