Tomislav Mališić

OBNOVITELJ MLADENOVAČKE SELTERS BANJE / GEN. DIREKTOR INSTITUTA ZA REHABILITACIJU SELTERS   …  U godini 1998. slavimo 100 godina od nastanka „Selters“ banje. Povodom toga, za Mladenovac, veoma značajnog jubileja razgovarao sam sa primarijusom dr Tomislavom Mališićem za čije ime se vezuje posleratna obnova i izgradnja Selters banje, koja je danas pod njegovom upravom dostigla zavidan nivo i ušla u sve registre poznatih lečilišta u svetu.

Dr Toma Mališić je rođen 1938. godine u Beranima, u porodici oca Obrada koji je bio poslovođa u pilani, majke Božane, mlađe sestre i braće: Ilijane i Branislava koji danas žive u Beranima, Veselina i Stefana koji su u Mladenovcu, i Miladina koji je pravnik u Beogradu. Otac je iz rata izašao kao invalid, kao borac I proleterske brigade i brzo se penzionisao, ali porodica je imala veliko imanje koje je omogućilo da se školuju deca. Familija Mališić potiče iz najbrojnijeg srpskog plemena Vasojevića koji se vekovima naseljavaju u Srbiju i Šumadiju. To je ratničko pleme tradicionalno naklonjeno susednoj Srbiji. U vreme Miljana Vukova, Vasojevići su mogli za osam sati da mobilišu 60.000 konjanika.

Najstariji predak koji se pamti u porodici je Milovan Mališić Žiška (čukundeda), i za njega je vezano zanimljivo predanje. U vreme kada su oterani Turci iz doline Lima, Žiška Mališić, koji je dobio nadimak zbog svoje hitrine, opake i brze naravi, bio je strah i trepet za čitav kraj, i za Turke i za naše (pa i za žene), sišao je sa svojom braćom i familijom sa okolnih čuka, i zaposeo i ogradio ogromno imanje u Beranima, pored manastira Đurđevi stupovi. Ali jednog dana vojvoda Miljan Vukov odluči da se preseli iz Lijeve reke u plodniji kraj oko Berana, i pođe sa svojim momcima da zauzme taj atar. Momci onako silni i moćni stignu na ogradu baš kad je Milovan nešto popravljao oko nje. Žiška, iako sam i nenaoružan, iskoči pred njih i zapreti: „Tu gde ste, dalje ni korak.“ Momci se stuknu, obodu konje i vrate se po vojvodu koji je bio u blizini. Kada je vojvoda stigao sa kompletnom pratnjom, hrupi konjima kroz ogradu, pokrši je i pravo pred Milovana. U to Žiška skoči, jednom rukom zgrabi uzdu vojvodinog konja, a drugom rukom poteže ledenicu iz vojvodinog pojasa, prisloni je u lice vojvodi i veli: „Zini vojvoda Miljane, da ti zube ne oštetim.“ Miljan tada izreče: „Ne, kumim te Svetijem Jovanom.“ I tako se to tu završi, Žiška mu oprosti život, a Vukovići i Mališići su i dan-danas kumovi. Milovanov sin Radun (pradeda) je bio prvi perjanik kralja Nikole i nosilac medalje Obilića, a Radunov sin Milić (deda), još je živeo povremeno pod Turcima, i dobro ih zapamtio, jer ga je aga tukao čibukom na sopstvenom imanju.

Toma je išao u Osnovnu školu „Đurđevi stupovi“ koja je osnovana u jednom konaku manastira još u vreme kada je Karađorđe dizao ustanak u Vasojevićima. Posle četiri razreda pohađao je nižu i višu gimnaziju „Panto Mališić“ u Beranima, koja je nosila ime njegovog strica, koji je bio, jedan od osnivača komunističke partije pre rata u tom kraju. Gimnaziju je završio 1957. godine sa odličnim uspehom a u školi se aktivno bavio i sportom. Bio je prvak republike u jedriličarstvu, član savezne reprezentacije u jedriličarstvu, i prvak republike u padobranstvu. Danas dr Toma jako ceni taj svoj period bavljenja sportom i smatra da je to jedan odličan dril za mladog čoveka, gde on nauči da su porazi normalna stvar, ali da je pobeda, često uz pomoć samo malog dodatnog napora, moguća i mnogo slatka. Prva mladalačka želja je bila da postane vojni pilot ali su se roditelji tome žestoko protivili, tako da je godine 1957. došao u Beograd i upisao medicinu. Iz tog perioda najviše pamti studentska prijateljstva koje je stekao, koja su se pokazala kao prava, jer ih je zadržao sve do današnjih dana. Stanovao je najčešće po studentskim domovima, a po ceo dan je učio u biblioteci fakulteta koja mu je bila kao drugi dom. U to vreme nije sebe zamišljao kao nekog šefa ili rukovodioca, želeo je da bude samo lekar.

Među mladima tog doba je vladao veliki entuzijazam, Toma nije nikad bio politički zaslepljen ali je skoro svakog leta učestvovao na radnim akcijama. Na jednoj takvoj akciji na autoputu „Bratstvo i Jedinstvo“ kod Ćuprije, prvi put je upoznao nekog iz Mladenovca. To je bio Duško Jević koji je bio komandant naselja (koga pamti kao sjajnog omladinskog rukovodioca), dok je on kao student medicine, bio šef saniteta.

Medicinski fakultet u Beogradu završio je 1963. godine. Kao dobar student i kao studentski rukovodilac ostao je kao stažer na Medicinskom fakultetu gde je trebao da krene putem nastave i putem nauke. Vojsku je služio u školi rez. oficira u Mariboru a zatim u Trebinju i Mostaru.

Posle dve godine (1965) odlučio se da napusti fakultet i prihvati lekarsku praksu u Ibarskim rudnicima gde je bio i upravnik zdravstvene stanice. Postao je pravi doktor i sa još tri medicinska radnika, pet godina brine o zdravstenom stanju 15.000 stanovnika tog rejona. U kompleksu rudnika bila je i Jošanička banja gde je zapazio koliko banja pomaže oporavku bolesnika i tada se zainteresovao za balneologiju, tako da je uradio i „magisterij“ iz oblasti rehabilitacije. Tu je ubrzo završio i specijalizaciju iz medicine rada. U to vreme izabran je u Skupštinu socijalnog osiguranja na čija je zasedanja često dolazio u Beograd. Tu se sprijateljio sa direktorom Radetom Borisavljevićem koji ga je podržao u želji da se vrati u Beograd. Ponuđeno mu je da vodi funkcionalnu dijagnostiku u Centru za dijagnostiku Socijalnog osiguranja Srbije. Međutim, u realizaciji tog plana, nastale su komplikacije sa stanom i zaposlenjem za suprugu u Beogradu. I baš tih dana, krene kolima u Topolu sa hirurgom Vlastom Nedićem koji je rešio da obiđe roditelje u Topoli. Put je vodio kroz Mladenovac.

Od tog puta je prošlo trideset godina, i tačno toliko godina je sudbina dr Tome Mališića vezana za Mladenovac. Ove zime gradom je prostrujala vest da je dr Toma Mališić ozbiljno bolestan i da je na bolovanju. Brzo se oporavio i nastavio da radi u istom tempu. Danas razgovaramo sa njim i pitamo ga o njegovim prvim danima u Mladenovcu:

Kako se dogodilo da se zaposlite u Mladenovcu? Igrom slučaja, na tom putu za Topolu, Vlasta je predložio da svratimo do Doma zdravlja u Mladenovcu i da obiđemo neke njegove drugove. Ostali smo i na ručku i tu se okupilo jedno društvo lekara, bio je tu Aca Milošević, Milan Petrović, Toma Šekularac, Sava Đorđević, pok. Savo Popović i drugi, i tako reč po reč, doznavši za moje namere da radim u Beogradu, predložiše mi da dođem u Mladenovac, da se javim na konkurs koji je već bio raspisan. I čak me taj dan odvedoše pred kuću u kojoj ću kako se kasnije ispostavilo dvadeset godina stanovati (B. Damnjanovića 97). Zaposlenje za suprugu, koja je bila dečji stomatolog, je takođe bilo obezbeđeno. I tako sam godine 1969. došao u Mladenovac. Deca su mi tada bila još mala.

I gde je bilo prvo radno mesto u Mladenovcu? Prvo angažovanje je bilo na mestu lekara specijaliste u tadašnjem Domu zdravlja, dispanzeru medicine rada Drapšin. Ubrzo sam postao i načelnik dispanzera. Na tom mestu sam sve do 1974. kada se Medicina rada odvaja od Doma zdravlja i postaje Zavod za medicinu rada i rehabilitaciju. Ja sam tada postao direktor Zavoda, a Selters je već tada imao 30-ak kreveta. Zanimljivo je da sam svoju prvu noć u Mladenovcu proveo baš na Seltersu, u starom hotelu. Šetajući okolo već tada sam se čudio zašto je tu napravljena fabrika vode, kada se zna da je ta voda jedna od najboljih balneoloških voda na svetu.

Godine 1968. Selters banja je imala šest hektara parkovskog prostora, hotel sa 21 sobom i 64 ležaja čija je tadašnja vrednost bila sa pristupnim putem 50 miliona st. dinara, opremu vrednosti devet miliona st. dinara, restoran kapaciteta 120 gostiju čija je vrednost bila 20 miliona st. dinara a restoranske opreme 7,5 miliona st. dinara, bazen (koji je propao), kupatilo sa deset kada, kao i točilište min. vode. Hotelom i restoranom upravljalo je ugostiteljsko preduzeće „Kosmaj“, a ostale objekte održavalo je Komunalno preduzeće sredstvima opštine. Promet hotela je u 1968. iznosio 23 miliona starih dinara.

Kada dobijate šansu da uradite nešto za Selters? Kao načelnik, svojim radom u Skupštini socijalnog osiguranja, konstatujući da se uklapamo u republičke programe razvoja rehabilitacije, došao sam na ideju da uradim elaborat za otvaranje centra za rehabilitaciju na Seltersu. Kada sam napravio elaborat nastao je problem jer niko iz Mladenovca nije želeo da ga potpiše. Na kraju ga je potpisao fin. rukovodilac Miloradović. Elaborat je u Beogradu dobro prošao i godine 1973. imao sam u ruci papir sa odobrenih 100 miliona dinara za razvoj Seltersa.

Kako je taj uspeh bio primljen u Mladenovcu? Suma je za to vreme bila neverovatno visoka. Zatražio sam prijem kod tadašnjeg predsednika opštine Cvetkovića. Primio me je posle 3-4 dana u svoju kancelariju, jednu zadimljenu prostoriju olajisanog poda, već punu nekog sveta koji je tu divanio. Kada je Cvetković video papir maltene je poludeo. Pred punom kancelarijom je mahao onim papirom i besno komentarisao: „Kako to neki mogu da dobiju ogromne pare tek tako, a ja ne mogu da dobijem pet miliona za devijaciju (zaobilaznicu) kod Drapšina!“ Samo što me nije isterao napolje. Ali nije morao da me tera, ja sam njemu istrgao onaj papir iz ruke i izašao napolje, doduše malo sam glasnije prokomentarisao: „Gde sam ja ovo došao!“ Kad sam izašao napolje stanem i razmislim: pare su obezbeđene za program rehabilitacije, a isti taj program ganja i „Palanački kiseljak“ i „Bukovička banja“, a u oba mesta imam jako dobre i uticajne drugove.

Razmišljajući tako gde da krenem, sretnem kod spomenika Radivoja Jovanovića koji je tih dana postao sekretar komiteta. Ispričam mu šta mi se desilo i on me tu smiri, diplomatski pozove u komitet na kafu, da mu ja to još objasnim, i tako se tu za jedno prepodne stvori novo telo, tzv. političko-privredni aktiv sastavljen od članova komiteta, direktora i uglednih ljudi. To je kasnije jako dobro funkcionisalo, šta se tu odlučivalo niko nije mogao kasnije da koči u realizaciji. Tako smo mi podelili zadatke u vezi izgradnje Seltersa, i ja sam dobio ono što mi je bilo najvažnije – da mi niko ne smeta.

Sjajnu ulogu odigrao je, u jednoj fazi razvoja, i inž. Mile Marinković potpredsednik opštine koji se razumeo u sve te probleme i izgradnju. Odredio je Baću Nikolića da u ime opštine bude zadužen za realizaciju. I sa njim sam izvrsno sarađivao, iako sam u početku strahovao da će biti i suviše lokalista i da će kočiti da se razmahnemo. Pre razvoja programa trebalo je dosta posla oko izdvajanja i formiranja Zavoda, davanja pečata i naziva, trebala je to sve verifikovati u Beogradu i Republici. Takođe, dosta mi je pomagao Vlasta Damnjanović, i u vezi s njim ispričaću jednu anegdotu koja ilustruje važan momenat u razvoju Seltersa. Ja sam uvek išao korak ispred mogućeg, jer lako je kretati se u granicama mogućeg, ali onda čovek uvek ostaje na nekoj sredokraći. Na primer ako dobijem jedan milion za investiciju, ja planiram i započinjem radove u vrednosti dva-tri miliona i onda se borim, pišem, objašnjavam, zalažem se stručno za svoju viziju. Usred izgradnje donesu Zakon o zabrani vanprivrednih investicija i idmah prevrnu sve i nađu da je Selters najveća vanprivredna investicija u Srbiji, i da je (zahvaljujući mojim „koracima ispred“) samo delimično pokrivena, da su potrebne milijarde da se to dovrši. Tada je bio Krsto Avramović potpredsednik vlade Srbije zadužen za vanprivredu, poznat kao oštar čovek. I on jednog dana pozove Vlastu u Beograd da objasni šta mi to radimo u Mladenovcu. Pozove me Vlasta i napadne da sam ja sve zakuvao pa sad treba da mislim šta ću i tako mi odlučimo da idemo zajedno. Ja se zabrinem šta da radim i (ne kaže džabe Njegoš: „Udar nađe iskru u kamenu“) sine mi da treba uzeti pare „Sokobanjskoj“ koji su već tada bili Institut i pokrivali maltene polovinu banja u Srbiji. Oni su dobili na sugestiju Josipa Broza ogromnih 12 milijardi za svoj razvoj, a nisu još odredili ni lokaciju gde bi gradili. Pozovem ja Tomu Gotića direktora finansija u Socijalnom osiguranju i on mi kaže da je to sjajna ideja, i da su već razmišljali šta će s tim parama, jer ukoliko se uskoro ne iskoriste, mogu da propadnu, odnosno, da se vrate Republici. Ugovorimo da na sastanak sa Krstom dođe i on.

Na sastanku Krsta odmah ospe paljbu i dobro nas nagrdi, i ja koji sam za sve „kriv“ prozvan sam da kažem nešto u svoju odbranu. Rekao sam otprilike ovako: „Ja kao lekar stojim iza svega, da je to pravilna investicija, da će centar biti korišćen i popunjen pacijentima, da će biti čak i malo kreveta, a da li je to privredna ili vanprivredna investicija, to nije moja briga, to vi svaki dan menjajte, radi mene, ali bi bilo najpametnije da me pustite da ovo završim, inače će sve da propadne“. „Kako doktore?!“ poče da viče Krsto. „Lepo, evo tri godine sede pare koje je Republika dala za razvoj rehabilitacije, prenela gradu Beogradu, te pare se tope, gube vrednost, umesto da se daju nama koji radimo, koji imamo programe, koji znamo šta hoćemo, umesto toga čeka se neka Sokobanjska da se smisli kako da ih uzme.“ – „ček’,ček”, je l’ to tačno, koga ima od njih ovde, ko beše iz Socijalnog.“ Javi se odmah Toma Gotić i potvrdi: „Jeste tačno je, i mi smo raspoloženi da odobrimo, zauzeli smo stav da sve što se ovde dogovorimo, da to sprovedemo, najrađe bi da prenesemo Mališiću, jer čovek zna šta hoće, ovi ne znaju šta hoće“ – „I šta treba tu ja da radim?“ – „Treba nam saglasnost“ – „Imate saglasnost!“ – i tako napravismo dogovor, tu se odmah stvori piće, nazdravismo, i tako čestiti Krsto zaokruži sudbinu Seltersa. Za te pare ne samo da smo završili objekat nego smo nabavili najmoderniju, najkvalitetniju i tehnološki najsavršeniju opremu koju je bilo ko tada u Jugoslaviji imao.

I zato je Selters postao to što jeste. U međuvremenu sam stvorio kadar, sve sam poslao na specijalizaciju. Kada su mladi specijalisti počeli da se vraćaju, mi smo pored prostora i opreme dobili i kadar, i mi smo tada već postali ozbiljna firma.

Da se vratimo malo u istoriju, kako je otkrivena „Selters“ voda? Termo-mineralna voda na Selters banji je otkrivena slučajno godine 1898, kada su vlasnici tog zemljišta pravili pojilo za stoku i bušili arteski bunar. Tako je bušenjem svrdlima sa konjskom zapregom otkrivena slana topla i gasovita voda. Prva stručna analiza koju je radio naš velikan nauke Marko Leko počinje sa: „Dobio sam od braće Atanasijević zahtev da ispitam da li je voda koju su našli na kraju sela Međulužja ispravna za pojenje stoke.“ Kako je bio poznavalac prilika u svetu i veliki svetski stručnjak, on je odmah tu vodu uporedio sa poznatim vodama Evrope i konstatovao da je to jedna od retko kvalitetnih mineralnih voda kod nas i u svetu. To se ubrzo potvrdilo i na velikim svetskim sajmovima 1903. u Briselu i 1907. Londonu gde voda iz Međulužja osvaja prve nagrade. Od 1900. voda se flašira, a 1907. doktor Stavra Atanasijević je otvorio prvi hotel. Dr Stavra je bio izvanredan lekar koji je poznavao je svet, poznavao je ljude i uspeo je da se voda registruje i postane oficijelna po našoj, nemačkoj i francuskoj farmakopeji, da se u Evropi primenjuje kao lek. Tako je mladenovačka „Selters“ voda otišla u svet, a tako se verovatno začela prva keramička industrija u Mladenovcu, pošto je ta voda prvo pakovana u čuture od keramike. Voda se prodavala po apotekama širom Evrope i ja sam prve papire o „Selters“ vodi i prve čuture pronašao u Nemačkoj, a ne u Jugoslaviji.

Postoji i ona priča o prvoj diplomatskoj noti, upućenoj Jugoslaviji posle Drugog svetskog rata, baš zbog „Selters“ banje“? Da, odmah posle rata za francuskog ambasadora u Beogradu imenovan je jedan gospodin koji je bio iz nekih aristokratskih krugova i kome jednostavno nije padalo na pamet da dođe u Beograd. To je po njemu bila „komunistička zemlja“, tu je postojala „gvozdena zavesa“ i njemu se nije išlo. Međutim to nisu bili dovoljni razlozi da ga vlada oslobodi i on kao dodatni razlog navede da mu je žena bronhitičar i astmatičar, da ima zapaljenje žučnih puteva i mora najmanje dva puta godišnje da boravi u banji Viši. Međutim iznenadili su ga. Obavestili su ga da u neposrednoj blizini Beograda, na samo pedesetak kilometara, postoji „Selters banja“ koja je po kvalitetu mineralne vode daleko iznad Višija, i leči sve te bolesti, tako da gospođa neće biti nimalo oštećena. Ambasador nije imao kud, spakovao je porodicu i došao u Beograd. I jednog dana seo je u auto i došao na Selters. Imao je šta da vidi. Banja je izgledala kao napuštena u veoma jadnom stanju, daleko od toga da može da se poredi sa Viši. I tako Francuz veoma ljut, presavije tabak i napiše diplomatsku notu jugoslovenskoj vladi prekorevajući je za toliku nebrigu. „Vi nemate prava, iako ste komunistička zemlja, da zapostavljate nacinalno blago, kakvo je Selters banja“, pisalo je u noti.

Otprilike u takvom stanju, ako ne i gorem, zatičete banju godine 1974. kada prelazi u vašu nadležnost? Da, obilazio sam često Selters od kada sam počeo da živim u Mladenovcu, i gledao kako je ta banja stravično neuređena, kako se ta mineralna voda o kojoj sam dosta pročitao i znao, propada, kako pravi ogromnu baruštinu, i počeo sam da razmišljam šta bi se tu moglo uraditi. Banja Selters je na lepom mestu, srećno locirana izvan grada na udaru vetrova sa Kosmaja koji dolaze dolinom Luga. Konsultovao sam se sa stručnjacima i počeo da radim konkretne programe i planove. Posle četiri godine već je postojao koncept Seltersa koji je ušao u republičke programe i godine 1974. već je nastao Zavod za medicinu rada i rehabilitaciju. Prevladalo je mišljenje da je medicinska rehabilitacija potrebna radno aktivnim ljudima.

Prihvatio sam se veoma rizičnog posla i to je bio verovatno najteži period u mom životu. Imali smo u početku samo devet radnika i veoma zapušten objekat (kupljen od UTRO „Kosmaj“) koji je izgradio dr Stavra još godine 1907, a stara bušotina je bila iscrpena i voda je bila vrlo slaba. Ako smo želeli nešto više, morali smo pronaći jači izvor. Posao oko bušenja je radila najbolja firma u zemlji „Naftagas – Hidrosonda“, sa najboljom bušačkom garniturom, a projekat je uradio pok. prof. Nikola Milojević, veliki stručnjak sa Rudarsko geološkog fakulteta. Bile su to stravične peripetije. lomila se ta garnitura nekoliko puta, u dubini su bile granitne stene. Loše su finasijski prošli ti ljudi. Mi smo pomagali, tražili i skupljali pare, jurili sve redom. Sve smo iscrpili i došli do tih famoznih 800 metara. Ali na toj dubini je sve bilo suvo, kao u sobi, nije bilo ni kapi vode. Oni su ljudi jedva čekali da odu, počeli su da pakuju garnituru, da rasturaju postrojenje. Angažovao sam stražare i miliciju da ih spreče. Kad smo ih sprečili silom da ne odu, jedva smo postigli dogovor da se buši još pedeset metara. Ja sam bio uporan, ne znam ni sam na osnovu čega, ni danas ne mogu objasniti tu svoju odluku. Razmišljao sam: ako nađemo vodu – u redu je, to će neko pokriti. A pošto je to jako skup posao, ako ne nađemo vodu. pored svih moralnih kvalifikacija koje bih dobio, otići ću i u zatvor. Preračunao sam se sa svojom najbližim saradnikom, zamenikom direktora, Ljubom Vujićem, da ako prodamo oboje svoju imovinu možemo se još spasiti zatvora, i tako potpišemo ugovor za bušenje dodatnih 50 m.

I pomogla nam je čista sreća. Radnici su se vratili na Selters, ponovo montirali garnituru i negde oko pola noći nastavili da buše. Ujutro je već nastao haos, probušili su svega šest metara stene i ušli u pećine sa toplom mineralnom vodom koja je pokuljala, kao gejzir. Bio je mart, bilo je hladno i cela dolina je bila u magli od tople vode kada sam došao. Tresao sam se od uzbuđenja. Naravno, nastalo je veliko slavlje. Mi smo i posle toga bušili, još tri-četiri bušotine smo uradili, ali više nismo našli ni takve količine ni na tako kvalitetnu vodu. I mislim, da nije bilo sreće i moje upornosti ne bi bilo ni Seltersa kakav je danas, jer sva njegova koncepcija, i sve ostalo, zasnovano je na tih 12 litara u sekundi, pedeset stepeni tople i izuzetno kvalitetne mineralne vode.

Kada je počeo da se gradi novi deo Seltersa, a kada hotel? Počeli smo 1974. kada smo otkupili staru vilu „Selters“ od UTRO „Kosmaj“, a prva sredstva je obezbedila Republička skupština Penzijskog i invalidskog osiguranja Srbije. Kasnije je bilo još nekoliko velikih ulaganja koja su omogućila kompletnu rekonstrukciju i dogradnju objekta. Danas bolnički deo odeljenja za rehabilitaciju raspolaže sa 250 postelja i 5.500 m2 korisnog prostora.

Istorija gradnje hotela, je tesno povezana sa izgradnjom zavoda. Točilište i zemlja oko njega na kojoj je sada hotel, bili su pre mog dolaska prodati Aranđelovčanima, i ne samo to, dato im je i trajno pravo na eksploataciju svih mineralnih sirovina u opštini Mladenovac. Kada sam ja počeo da bušim prvu bušotinu oni su dotrčali kod mene i pokazali mi taj papir zabranivši mi rad. Ja sam morao da isplatim točilište i zemlju, i eksploaticiona prava za banjsku vodu (pravo u slučaju da se pronađe stona voda za piće je ostalo njima). I da prihvatim sve njihove radnike, s kojima sam kasnije imao problema.

Oko izgradnje hotela se ispredaju razne priče a bilo je i nekih naših sukoba oko njega. Zato bi trebalo da se zna da je zemljište i kompletnu infrastrukturu obezbedio zavod. Prvi kredit za izgradnju hotela sam ja obezbedio, od Beobanke, opet na jedan domišljat, naravno legalan način, da ne pričam sada kako. Međutim, u to vreme je izašao opet jedan novi zakon po kojem je ugostiteljstvo odn. hotel proglašeno kao privredna investicija a zdravstvo kao neprivredna, pa su investicije morale da se razdvoje. Po dogovoru sa Radenkom Puzovićem koji mi je takođe izuzetno pomagao, i kao sekretar komiteta, i kao predsednik sindikata i kao član CK Jugoslavije, dogovoreno je da se moj pomoćnik Ljuba Vujić prebaci za direktora hotela, tj. UTRO „Kosmaj“. Ubrzo nastaje nov momenat, krenula je akcija na teritoriji Beograda da sve ugostiteljstvo, poljoprivreda i zadrugarstvo uđe u sastav PKB-a, pa je i UTRO „Kosmaj“ ušlo u njihov sastav. Tako je PKB došao u posed onoga što nije bilo njegovo, ali je časno nastavio posao gde smo mi stali. Kada je PKB preuzeo hotel, on je bio već pod krovom. Hotel je građen od 1984. do 1986. kao investicija PKB. Međutim kada je hotel bio završen, PKB-u su porasli apetiti, hteo je da bude kompletan hotel njihov. Dobili su podršku od nekih Mladenovčana i tu je nastao sukob. Tek u junu 1987. hotel prelazi pod okrilje Zavoda. I danas tvrdim, da je hotel slučajno ostao prepušten našem ugostiteljstvu, sada od njega ne bi ostalo mnogo.

Kako bismo ukratko opisali institut danas? Institut za rehabilitaciju je medicinska ustanova koja se bavi naučnoistraživačkim radom, nastavom i zdravstvenom delatnošću, tj. prevencijom, lečenjem i rehabilitacijom, kao i ocenom funkcionalne i radne sposbnosti. Institut je stručno-metodološki centar Srbije za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju i naučni centar za balneoklimatologiju. Institut je nastao 1979. godine i nalazi se na tri lokacije u dve republike. Odeljenja u Mladenovcu, Beogradu i Prčnju imaju preko 1.100 postelja i veoma razvijenu dijagnostiku i terapijsku službu, veliki ambulantno-poliklinički blok. U Mladenovcu se bavimo rehabilitacijom: koštano-zglobnih i postreumatskih oboljenja, zatim oštećenja perifernog i centralnog nervnog sistema i oštećenja krvnih sudova, u Beogradu se bavimo: rehabilitacijom kardioloških bolesnika, a u Prčnju radimo sa respiratornom analgeloškom problematikom. Iskorišćenost kapaciteta je stopostotna, a ekonomski efekti su na zavidnom nivou. Jedna od delatnosti instituta je i zdravsteni turizam, što mu dobrim delom daje tržišni karakter i daje mogućnost prelivanja sredstava iz ove delatnosti u delatnost nastave, nauke i istraživačkog rada. Jezgro i centar, najrazvijeniji deo Instituta, je „Selters“ gde imamo balneologiju. Po kapacitetima Prčanj ne zaostaje i tu imamo talaso-terapiju i poznati klimatski faktor Boke Kotorske. U Sokobanjskoj je centrala Instituta, tu je nauka i nastava. Institut ima 800 zaposlenih radnika, stotinak lekara specijalista, od kojih 32 magistra i doktora nauka i 12 profesora fakulteta, tridesetak mladih ljudi na stručnom usavršavanju, na postdiplomskim studijama i na specijalizaciji, 30 naučnih istraživača, preko 350 terapeuta, med. sestara, laboranata, soc. radnika, psihologa, defektologa i dr.

Kako se kod nas tretira rehabilitacija, a kako u svetu? Svetska zdravstvena organizacija je u svojim projektima predvidela da će otprilike 90% budućih turista putovati zbog zdravlja. Ista organizacija je utvrdila trojstvo u tretmanu obolelog i povređenog čoveka. To je prevencija, lečenje i rehabilitacija. Ako ne sprovedemo prevenciju bićemo prinuđeni da se bavimo isključivo lečenjem, a lečenje je mnogo skupo i često dođe kasno. Rehabilitacija je produžetak lečenja, a istovremeno i prevencija težih zdravstvenih oštećenja i invalidnosti, i u razvijenom svetu je već godinama sve više zastupljena. Sada su u svetu veoma profitabilna ulaganja u rehabilitacione kapacitete. Primena fizikalnih i balneo-procedura lečenja traje minimalno tri meseca što prouzrokuje da je rehabilitacionih kapaciteta uvek malo. I tu je šansa naše zemlje koja ima izvanredne prirodne faktore za razvoj zdravstvenog turizma. U Srbiji postoji 400 izvorišta mineralne vode različitih sastava i kvaliteta i tako nešto postoji u svetu samo još u podnožju dalekog Kavkaza. Međutim, iako smo u jednom periodu izgradili značajne kapacitete za rehabilitaciju i opremili ih najsavremenijom opremom, naša država je poslednjih godina počela da izdvaja za medicinsku rehabilitaciju ne više od jednog procenta od ukupne mase sredstava namenjenih za lečenje. To je stvarno premalo jer svetska norma kaže da od sto kreveta deset treba da bude namenjeno rehabilitaciji.

Uprkos svemu na Seltersu su sve postelje popunjene? U zdravstvu je zabranjena reklama. Naša jedina reklama je naš pacijent i očigledno da je to najbolja reklama jer na Seltersu, otkako je otvoren, nema slobodnog kreveta. Najteža sekiracija mi je bila na početku kada smo imali samo 32 kreveta – kako ih popuniti u toku cele godine. Kada sam to prebrodio sve je dalje bilo lakše. Nas su pacijenti terali da se razvijamo i danas bi nam trebalo još 500 kreveta da zadovoljimo potrebe. Svaki pacijent se kod nas prima kao gost i mi nastojimo da mu pružimo najbolji tretman. Medicinske sestre, terapeuti i lekari se maksimalno trude da udovolje pacijentu.

Tri decenije ste na čelu zavoda, danas instituta, kakvi su planovi za sledeće godine? Iako smo i sada veliki institut mislim da možemo i moramo ići još dalje. Mi moramo da obratimo još više pažnje na kvalitet stručnog usavršavanja, na kvalitet tehnologije, na modernizaciju, podizanje standarda lečenja. Moramo eliminisati četvorokrevetne i osmokrevetne sobe, moramo čuvati objekte i imovinu mnogo bolje. Moramo i bez nekih velikih ulaganja uraditi mnogo više na podizanju standarda medicinske nege, lečenja i standarda medicinskih usluga. Moramo još graditi i adaptirati jer u Seltersu dvanaest godina unazad nema slobodnog kreveta ni jednog dana, sve je apsolutno iskorišćeno. Tržište traži od nas da dalje razvijamo kapacitete. Moja namera je da budem na čelu Instituta sve dok zaista stvaram nešto novo, dok osećam da mogu kvalitetno da radim to što radim. Naravno, to treba da proceni i vlada Srbije koja me imenuje za direktora.

Ne brinem za budućnost i kada ne budem mogao više da radim. Imamo kvalitetan kadar, preko stotinu specijalista, i sigurno će se naći među njima neko, ko će nastaviti gde sam stao. Sa stanovišta mojih kolega iz generacije trebao bih da budem zadovoljan dosad postignutim, ali ja sam i dalje nezadovoljan. Moglo se mnogo više da je Mladenovac kao grad imao više preduzimljivosti i sluha. Nije se ostvarila ideja koju sam predlagao – „Mladenovac grad-banja“. Grad bi trebao mnogo više da ponudi mnogobrojnim gostima koji su prošli i koji će prolaziti kroz banju. Osim toga postojala je i poluvekovna mladenovačka tradicija izleta na Selters banju koja nije očuvana. Ranije su Mladenovčani dolazili na Selters na porodične izlete, šetali parkom i pili mineralnu vodu, itd. To danas otežava saobraćaj i nesrećno locirana industrija između grada i banje, tako da šetnja do Seltersa nije baš prijatna – ali šetačka staza od nadvožnjaka zaštićena drvoredima i živicom od druma, sa klupama usput, i nizom malih prodavnica, bi pomogla i davala Mladenovcu imidž banje. Druga velika ideja za koju nisam uspeo ništa da uradim je objedinjavanje turističko-rekreativnog kompleksa „Selters- Koraćička banja- Kosmaj“, koji bi imao veliku perspektivu s obzirom na blizinu Beograda. Ali nadajmo se da će se te ideje, kao prave, nametnuti nekim budućim generacijama.

Danas dr Toma Mališić živi u Beogradu (Kosovska) gde boravi pretežno zimi i radnim danima, a za svoju stalnu adresu smatra kuću na Trešnji, koju je sagradio tačno na pola puta između Beograda i Mladenovca. Kroz život ga prati životna saputnica Eva, pravnica, direktorica odeljenja za rehabilitaciju Vrmac. Sin Aleksandar (rođ. 1966) je danas sekretar Savezne komisije za hartije od vrednosti, inače je osamdesetih bio novinar-urednik „Studenta“, a kćer Snežana (rođ. 1963) je lekar i specijalizira fizijatriju.

Poželimo dr Tomi Mališiću i njegovoj familiji, kolektivu „Seltersa“ i celog Instituta, još više sreće i uspeha u daljem životu i radu. (Pečat, U.M. jun 1998)

INSTITUT ZA REHABILITACIJU SELTERS MLADENOVAC

Banja se nalazi na 136 m nadmorske visine i ima 16 hektara banjskog parka. Raspolaže sa 500 postelja od čega 250 u bolničkom delu i 250 u hotelu „B“ kategorije, koji ima 10.000 m2 savremeno opremljenog korisnog prostora. U Selters banji se leče: Oboljenja i oštećenja lokomotornog sistema; Reumatska degenerativna i zapaljenska oboljenja kičmenog stuba i zglobova; Postreumatska i postoperativna stanja; Oboljenja izazvana vibracijama; Hronična oboljenja respiratornog sistema: hronično obstruktivni bronhit, bronhijalna astma, hronični sinuziti i dr. hronične upale gornjih disajnih puteva; Oboljenja srca i krvnih sudova; Oboljenja perifernog nervnog sistema i posledice oštećenja centralnog nervnog sistema vaskularnog porekla i druga oboljenja i oštećenja nastala u vezi sa radom.

Sokobanjska, Beograd Raspolaže sa 80 postelja. U Sokobanjskoj se obavlja nastava, naučnoistraživački rad, balneoklimatologija, stručno-metodološki rad, medicinska rehabilitacija, dijagnostika i posebno u bolničkim uslovima: Rana rehabilitacija bolesnika posle preležanog infarkta nakon teških operacija na srcu i krvnim sudovima.

Vrmac, Prčanj, Boka Kotorska Raspolaže sa 500 postelja u hotelu „B“ kategorije i zasebnim bungalovima. Hotel ima svoju ograđenu šljunkovitu plažu i terene za rekreaciju. Vrmac je prirodno klimatsko lečilište i nalazi se u Boki Kotorskoj na sedam kilometara od Kotora i osam kilometara od aerodroma Tivat. To je mesto gde trešnja najpre sazri u celoj severnoj hemisferi zemlje. Jedini je centar za kompleksnu talasoterapiju u zemlji. U Prčnju se leče i rehabilituju: Oboljenja srca i krvnih sudova; Oboljenja disajnih puteva i pluća kod dece i odraslih; Alergijska oboljenja; Hronična reumatska i degenerativna oboljenja koštano-zglobnog sistema; Stanja psihofizičke iscrpljenosti; Anemija i slično.

Nemački Selters Točilište nemačke mineralne vode „Selters“ koja se i danas prodaje flaširana po Evropi, nalazi se u nemačkoj banji Selters koja se nalazi tačno na pola puta između Frankfurta i Kelna. Po sastavu je slabija od naše, a pored toga je na izvorištu i hladna. Interesantno je, da je termo-mineralna voda „Ems“ iz istoimene banje u Nemačkoj, po kojoj je neko vreme naša voda nazivana „Srpski Ems“, i po sastavu sličnija našoj. U isti tip vode spada i Luhočevice u Češkoj, Viši u Francuskoj i Spa u Belgiji. U Tolstojevom romanu „Ana Karenjina“ pominje se Selters voda. Pošto je roman pisan mnogo pre otkrića mladenovačke vode, očigledno je da se tu radi o nemačkom Seltersu.

Intervju je objavljen u 132/133. broju mladenovačkog Pečata, juna 1998. godine, povodom stogodišnjice banje Selters / foto: Saša Milić

Grb opštine Mladenovac dodeljen je 2014. godine prim. dr Tomislavu Mališiću, bivšem direktoru Zavoda za medicinu rada i rehabilitaciju „Selters“ i  Instituta za rehabilitaciju – za najvrednija dostignuća ostvarena u dužem vremenskom periodu i ukupno stvaralaštvo koji doprinose sveukupnom razvoju i afirmaciji opštine.