Dušan Lukić Mošin

NAJUSPEŠNIJI MLADENOVAČKI FUDBALER –

Ne tako davno, kada nije bilo televizije i kafića, kad u Mladenovcu nije bilo nijedne košarkaške table, fudbal je dečacima značio mnogo više nego danas. Svaki kraj je imao svoje poljanče na kome su se vodili okršaji na male goliće po ceo dan. I svaki kraj je imao svog fubalskog asa s kojim se kraj ponosio. U Bataševu pored vojske kraj Topovskih šupa i oko Dušanove škole pročuo se jedan klinac koga su zvali Dule Mošin. Mladenovac iz tog vremena je imao običaj da nadeva nadimke po imenima jednog od roditelja tako i Dule dobija nadimak po svom ocu učitelju Moši, koji će ga pratiti kroz čitav život.

Dule se rodio 1948. godine u Velikoj Krsni odakle su mu otac i majka. Otac je bio učitelj u kršljanskoj školi gde je Dule završio prvih šest razreda. Po dolasku u Mladenovac u Osnovnoj školi Dušan Đurđević zapazio ga je trener Branko Žutić i uveo u podmladak OFK Mladenovca. Sa sedamnaest i po godina debitovao je u prvom timu. Već tada zauzeo je mesto veznog igrača. Disciplina u igri, velika pokretljivost, dobra tehnika, dobar udarac, precizni pasovi, savršen pregled igre, su karakteristike koje su ga od početka krasile. Pohađao je Tehničku školu u odeljenju mašinaca sa budućim poznatim mladenovačkim fudbalerima Raketom, Rade Čedinim, Džojom, Cveletom..

Četiri godine kasnije (1969) prelazi u prvoligaški tim OFK Beograd i tako nastaje čuvena navala koja je mnogim golmanima u Jugoslaviji i Evropi zagorčala život: Turudija, Zec, Santrač, Lukić, Petković. Naš Mladenovčanin, tih godina davao je golove Zvezdi, Partizanu, Dinamu, Hajduku, Sarajevu, Radničkom iz Niša… Postao je i član mlade reprezentacije Jugoslavije. Najveći uspeh Lukića i njegovih slavnih drugova iz OFK-a, smatra se eliminisanje svetskog prvaka Fejenorda u kupu UEFA i dva treća i jedno četvrto  mesto u Prvoj ligi Jugoslavije.

Godine 1997. Dule Mošin je živeo i radio u Sjedinjenim Američkim Državama u Džeksonvilu, Florida. Pozvali smo ga telefonom baš u vreme posle redovnog jutarnjeg džoginga, dok u svojoj kući na Floridi pije kafu pred polazak na posao.

Dule, da li se sećaš svojih početaka, da li si imao nekoga za uzor?  – Ne mogu da kažem da sam imao uzor ali sam cenio igru nešto starijih od mene Radomira Đorđevića i Raška Krstića. U Jugoslaviji, izuzetno sam cenio igru veznih igrača Jerkovića, Vladića i Bore  Đorđevića.

Koje godine si otišao u Ameriku?   Došao sam ovde 1978. sa većom grupom fudbalera iz naše lige (Zec, Turudija, Keri, Paunović..). Prvi moj jednogodišnji angažman bio je u klubu koji se zvao u prevodu „Zemljotres“ iz San Hozea, Kalifornija. Za četiri godine koliko sam igrao u Americi bio sam angažovan i u Filadelfiji, Ročesteru (Njujork), Sent Luisu i Tulsi (Oklahoma). Dakle, mogu da kažem da sam upoznao Ameriku igrajući leti „soker“ (fudbal) u Severnoameričkoj soker ligi (NASL) i zimi „indor soker“ u MISL ligi u zatvorenim dvoranama, na terenima veličine hokejaškog igrališta. Imao sam čast da igram protiv takvih igrača kao što su Krojf, Bekenbauer, Gerd Miler, Kubiljas, Francisko Marinjo, od naših Bogićević, Žungul i dr. (Pelea nisam  zatekao).

Posle četiri godine vraćaš se u Srbiju i činilo se da si se vratio zauvek?  – Da, vratio sam se 1981. i igrao neko vreme za Sinđelić pokušavajući da otvorim kafić u Beogradu. Imao sam stan u Poreču i u isto vreme pokušavao tamo da otvorim biznis. A onda sam dobio poziv od Ninoslava Zeca da mu se pridružim ovde u Džeksonvilu. Tako se dogodilo da sam se ponovo obreo u Americi.

Da li si pratio rad selektora Santrača i našu pobedu nad Češkom u Pragu u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo. S obzirom da si Santraču asistirao u većini golova koje je dao, a dao ih je 216 u prvenstvu, što je apsolutni rekord Jugoslavije, da li si poželeo da mu asistiraš i sada na selektorskoj klupi?  –  Gledao sam snimak te utakmice i mnogo se nervirao. Smatram da je tim sastavljen od igrača profesionalaca koji igraju po Evropi, morao mnogo bolje da odigra. Delovali su neuigrano, gubili su loptu u svom šesnaestercu što je nedopustivo, slabo su prenosili loptu na suprotnu stranu terena i imao sam želju dok sam gledao utakmicu, da na sve to skrenem pažnju Santraču. Ipak rezultat je ispao dobar i ste strane možemo da budemo zadovoljni.

Da li si bio zadovoljan tretmanom koje je prema fudbalerima imalo naše  društvo?  –  Ne mogu da se požalim. Dobio sam stan a i prihodi mi nisu bili mali. Tada je bilo takvo vreme i nisam mogao očekivati nešto više. Da mi je tada bila ova pamet još tada sam mogao i sa onim prihodima da obezbedim sebi egzistenciju za čitav život.

Kakvim se poslom sada baviš u Americi?   Nisam više u fudbalu ako ste to očekivali, radim običan posao kontrolora u jednoj avionskoj kompaniji i bavim se pomalo nekretninama.

Koji ti je najdraži gol u karijeri?  –  Rekao bih da je to onaj za OFK Beograd u Atini protiv Panatenaikosa. Prethodne godine Panatenaikos je eliminisao Zvezdu u Kupu šampiona. U zadnjem 90 minutu iznenada sam šutirao i pogodio gol. Taj gol nas je odveo dalje u kupu UEFA, u meč sa Fejenordom. Ali bilo je još dobrih golova koje pamtim. Jednom prilikom igrajući za OFK Mladenovac dao sam gol sa centra.

Koja utakmica ti je ostala najviše u sećanju?  –  Nezaboravna mi je utakmica u proleće 1965. kada sam kao omladinac od sedamnaest godina igrao finale Kupa Srbije za OFK Mladenovac protiv Crvene zvezde, na Seltersu pred oko 5.000 ljudi. Bio je to zlatni vrhunac moje generacije: Čedin, Rapid, Raketa, Zoran, Laza, Džoja i dr. S druge strane suprostavili su nam se sve budući prvotimci Zvezde i reprezentacije: Aćimović, Trifke i dr. Izgubili smo nesrećno sa 2:3 ali ja sam igrao odlično, prolazio sam sa loptom od gola do gola kako sam hteo, dao jedan gol i imao jednu stativu, sve u svemu bio sam veoma zadovoljan svojom igrom u svom rodnom kraju pred mladenovačkom publikom.

Kako provodiš slobodno vreme i kakva je klima na Floridi?  – Džeksonvil je u severnom delu Floride i nije baš pravo turističko mesto. Ovih dana je nešto hladnije vreme oko +27 stepeni (april) i veoma je prijatno. Zimi temperatura retko padne ispod +15 stepeni preko dana. Često igram fudbal amaterski u društvu sa Ninoslavom Zecom. I ja i on imamo svoje klubove koje vodimo u Džeksonvilu gde postoji zanimanje za fudbal. U mom timu igraju Holanđani, Brazilci, Talijani i jedne sezone smo osvojili Florida Kup. Iz mog tima je ove godine otišlo četiri fudbalera u profesionalnu ligu Floride. Tu mi je i sestra Duša sa porodicom. Nisam oženjen i malo vremena provodim u kući.

Kakvi su tvoji planovi za naredni period?  – Kada sam polazio „preko bare“ imao sam o svom budućem životu u Americi mnogo bolje mišljenje. Međutim sada posle skoro dvadeset godina provedenih u SAD, mogu da kažem da nije sve kao na filmovima. Drži me i dalje nostalgija, često se prisetim mladenovačkih terena, trga i pijacete, gde mi živi majka Ljubinka. Za pet-šest godina sigurno se vraćam kući. Nadam se da ću se tada vratiti poslu koji najbolje umem i volim da radim, da ću dobiti priliku da pomognem mladenovačkom fudbalu. Dotle, pozdravljam sve Mladenovčane. (Pečat, U.M. 1997)

Kako je govorio o Duletu njegov prvi trener Branko Žutić – Dušan je bio ključni igrač sredine terena u OFK Beogradu sa Karaburme u najboljem periodu tog kluba. Duletova generacija je u Mladenovcu zabeležila do tada nezapamćen uspeh. Godine 1965. došli su do finala omladinskog kupa Srbije, prethodno pobedivši u Somboru i Čačku. Tražio sam od njih da budu i dobri đaci, neki od njih su završili i visoke škole, tako da je danas među njima jedan doktor stomatologije, veterinar, dipl. inženjer itd. Lukić nikada nije propuštao treninge, bio je uvek besprekorno spreman pa nikad nije kuburio sa povredama. Kao vezni igrač na utakmicama je puno trčao, povezivao redove svog tima i kreirao saigračima gol šanse. Kao veoma dobrog tehničara i stabilnog igrača bilo ga je teško izbaciti iz ravnoteže. Imao je dobar šut, ali ga nije dovoljno koristio.

DUŠAN LUKIĆ MOŠIN (1948) igrao je za OFK Mladenovac u Srpskoj ligi (1966-69) i u OFK Beogradu (1969-1978) u Prvoj ligi Jugoslavije kao član slavne navale: Turudija, Zec, Santrač, Lukić i Petković, koja je eliminisala Fejenord u Kupu UEFA. Na kraju karijere igrao je fudbal u Americi. Do nedavno je živeo na Floridi, a leti po nekoliko meseci boravio u Mladenovcu i Beogradu.

Navijači Hajduka se i danas sećaju utakmice sa OFK Beogradom od pre pedeset godina, kada se proslavio Mladenovčanin Dušan Lukić koji je igrao za romantičare sa Karaburme u godinama kada je ovaj tim beležio najveće uspehe. Naime, na FB stranici „Hajduk živi vječno“ objavljen je tekst o događanjima sa te utakmice pod naslovom: Demolirani automobili sa BG tablicama.  – U Splitu 23. septembra 1970. godine, na utakmici Hajduk – OFK Beograd u 53. minutu, pri rezultatu 2-2, tvrdim predmetom je pogođen sudija Ristić. Utakmica je prekinuta, a Komisija za takmičenje prvoligaša utakmicu je rešila u korist Romantičara rezultatom 3-0. Narednih dana nastali su veliki protesti u Dalmaciji, potom i neredi, a viđeni su i transparenti na kojima se pozivalo da se igrači Hajduka više ne šalju u reprezentaciju, da se istupi iz lige, te pojedine političke poruke. Na kraju, komisija popušta i usvaja žalbu Splićana, registruje se rezultat u trenutku prekida 2.2.

O toj utakmici u Splitu Dule je ovako pričao: Davno je bilo, ali sećam se da sam presekao loptu na našoj polovini, lopta je išla od mene do Zeca, on je zadržao, hajdukovci se vraćaju nazad, Zec proturi loptu Petku koji pretrči s loptom njihovog igrača, a ja kako sam Zecu dao loptu nastavio sam da trčim, jer je Petko izmakao jedno deset metara ispred svih i nije imao nikog kome bi nabacio loptu s krila u kazneni prostor, ne znam Santrač gde je bio, i ja u šprintu utrčavam u 16 metara, Petko s loptom po desnoj strani me vidi i već centrira, ja se bacam glavom negde sa penala, malo je bilo klizavo, udaram loptu i padam dole na ruke i potrbuške klizam po travi i pogledam gore: kad ono lopta pravo u raklje! To je bilo izjednačenje na 2:2, mi smo poveli 1:0, oni stigli do 2:1, tako da je moj gol izjednačio. Hajduk je tada imao fenomenalan tim Mužinić, Šurjak, Žungul.. Međutim, ta utakmica je pre kraja prekinuta, neko je sudiju pogodio kamenom u glavu i on je pao, na mestu gde je naš Stipe napravio faul pored publike na levom beku, sudija nije stigao ni da svira taj faul kad je pogođen.., i do danas se ne zna šta je tačno bilo. Utakmica je bila sjajna, publici nije bilo po volji što je prekinuta i onda su bacali automobile sa beogradskim registracijama u more (ima komentara da su stradali i automobili sa zagrebačkim tablicama).

Ko ti je bio najveća konkurencija za nastupe u reprezentaciji? – U to vreme to je bio Kule Aćimović iz Zvezde, zbog toga sam se posebno zalagao na utakmicama sa Crvenom Zvezdom, kao naravno i svi ostali, tako da od 1969. godinama nisu uspevali da nas pobede. Ili smo ih pobeđivali ili igrali nerešeno, a ja sam skoro na svakoj utakmici sa Zvezdom asistirao i davao golove, jednom smo ih pobedili sa 2:1 na Marakani kada sam bio igrač utakmice. To je počelo za mene još kada sam sa OFK Mladenovcem igrao omladinsko finale Kupa Srbije protiv Zvezde, Kule je igrao na toj utakmici u Mladenovcu, a ja sam prolazio s loptom od svog do njihovog šesnaesterca, asistirao i šutirao, na kraju uzeo sam loptu, sve ih prešao i dao gol. Ali nije meni samo Kule bio konkurencija, u to vreme je u Jugoslaviji bilo više fenomenalnih vezista: Oblak, Jerković, Vladić, Šjlivo, Karasi …

Koji su ti bili najveći uspesi sa OFK Beogradom?  –  Naša generacija OFK Beograda je imala najveći uspeh 1972. kada smo pobedili Fejenord i stigli do pred polufinale Kupa UEFA. U to vreme, mogli smo, kada smo bili raspoloženi, da pobedimo svakoga na svetu, jer je Fejenord dve godine pre toga sa istim timom bio šampion Evrope i sveta. Moja generacija „romantičara“ sa navalom Petković, Zec,  Santrač, Lukić i Turudija, pozadi Stepanović,.. mogla je uz malu podršku Beograda da osvoji 3-4 prvenstva države u periodu 1969-1974. da nisu bili favorizovani Zvezda i Partizan. Imali smo tu nesreću da budemo treći klub u gradu. A tri godine nismo izgubili na Karaburmi nijednu utakmicu i imali uvek vernu publiku iza nas. Pobeđivali smo sve redom i u gostima, voleo bih da sada imam snimke tih utakmica da vidim kako smo igrali, jer se detalja uopšte ne sećam. Bilo smo izuzetno fizički pripremljeni, trčali smo svi 100 metara za 11,1 ili 11,2 sekunde.

Dule Mošin je po završetku karijere u Jugoslaviji igrao u SAD za nekoliko timova i imao duele širom Amerike i Kanade sa najvećim igračima sveta, koji su na zalasku karijere svi stigli u Ameriku da po državnom projektu osnuju tamo fudbalsku ligu.

Dao sam gol sa centra Filadelfiji kada sam igrao za San Hoze, pričao je dalje Dule. Negde po desnoj strani mi napadamo, ja sam bio pozadi na centru, golman je istrčao da boksuje, a njegov centarhalf ispred njega izbije loptu prema centru, ja vidim da je golman istrčao i uhvatim volej iz prve, to je tako selo i izletelo ko iz topa pravo pod prečku u gol. Takav sličan gol sa pedeset metara dao sam za OFK Mladenovac u Ćupriji kad sam imao 17 godina. I zbog tog gola Filadelfija me kupi sledeće godine. Bio sam vezista, ali nadavao sam se puno golova u karijeri, naprimer, sećam se jednog od najdražih, protiv Zvezde: presekao sam loptu na naših 20 metara, povukao je jedno desetak metara i dodao Zecu i nastavio da trčim, pretrčavam sve i kad sam bio blizu centra Zec mi vrati loptu i ja vidim da je ispred mene prazan prostor, svi su očekivali da ću nekome da dodam, međutim ja nastavim šprint, svi me jure i ja stignem u 16 metara sam ispred golmana Mirka Stojanovića, koji istrčao, i tu levom nogom uhvatim punu i plasiram pored njega u gol. To je bilo 1:0, na kraju smo pobedili sa 2:1. – U Prvoj ligi Jugoslavije, tadašnjem prvom stepenu fudbalskih takmičenja, u moje vreme bili smo na kraju dva puta treći, jednom četvrti na tabeli. Jedne godine smo za jedan gol propustili drugo mesto, titulu vicešampiona Jugoslavije. Nismo osvojili kup, to su učinile pre nas starije generacije. – OFK Beograd je pet puta osvajao Kup Jugoslavije: 1934 (kao BSK), 1950, 1953, 1962. i 1966.

Kojeg trenera se najviše sećaš? – Nisam imao sreće sa trenerima. Mene nijedan trener nije mnogo naučio. Naravno, dok sam bio u Mladenovcu sa Žutićem savladali smo osnovne stvari, kako treba da se krećemo da bi primili loptu od saigrača a da ti protivnik ne ukrade loptu, kako treba udariti loptu glavom, kako izvoditi centaršuteve, itd. U OFK Beogradu su se menjali razni treneri. Sećam se kako me je jedan podcenjivao, kaže “Nemoj ti seljak iz Mladenovac (s naglaskom) da mi igraš tenis”. Ja ga pitam: “A odakle si ti?”. On kaže “Nemoj ti meni”, a ja njemu “Šta ti meni”. Za sedam dana igramo sa Zvezdom, bude na poluvremenu 1:1, ja dam taj prvi gol, a on me na poluvremenu menja. Vidim ode Santrač kod njega i priča sa njim. Posle dva minuta dolazi trener i kaže: “Ostani”. Eto, kakvi su bili moji treneri. Mile Kos mi je bio trener samo godinu dana. U jednoj situaciji mi je zabranio da se družim sa jednim drugom koji je mnogo pio i tada je dobro postupio s obzirom da sam bio vrlo mlad. – Kad smo jedne sezone trebali da budemo drugi na kraju u Prvoj ligi Jugoslavije, na poslednjoj utakmici vodimo protiv Bora sa 1:0, a Velež pola sata pre kraja treba da postigne tri gola da bi nas pretekao. Odjednom naš kapiten počne da trči oko igrača i govori nam da pustimo neka izjednače. Šta je bilo, ako pobedimo i budemo drugi klub bi morao da nam isplati četrdeset miliona premija, a sa trećim mestom takmičarski ništa ne gubimo, igramo Kup UEFA kao i da smo drugi, a štede se milioni – na nama igračima!

Zoranu Uroševiću si bio kum, kada ste se prvi put sreli?  – Mi smo vršnjaci, ali nismo se dugo upoznali, on je išao u školu Momčilo Živojinović, a ja u Dušan Đurđević. Ali se pričalo o njemu da igra u Partizanu i za omladinsku reprezentaciju, to je za nas šesnaestogodišnjake bio pojam. Bili smo dobri drugovi. Bio je uvek disciplinovan, uredan i staložen kao da mu je Žutić bio uzor. Prerano je Zoran otišao, žao mi je kada na to pomislim.

Kako bi opisao svoju igru? – Uvek sam mnogo trčao na utakmici, nastojeći da pokrijem ceo teren. Meni su izmerili jednom da sam istrčao 6 kilometara što je za ono vreme bilo puno, danas trče preko 10. Trenirao sam često duplo više nego moji saigrači. Dao sam dosta golova. Sećam se dobro i onog gola protiv Panatinaikosa u Atini pred 30.000 gledalaca, koji je četiri meseca ranije izbacio Zvezdu sa istim timom. Bilo je 1:1, svi su bili zadovoljni ali ja nisam, osećao sam da možemo da pobedimo i jednu loptu presečem, pretrčim jednog i sa dvadeset metara postignem gol. Dao sam preko trideset golova za OFK Beograd u najjačim takmičenjima, ali i spašavao svoj gol bezbroj puta. Bio sam vezista na sredini terena, nije bio moj glavni zadatak da dajem golove, često se dešavalo da pripremim šansu da mogu i sam da je realizujem, ali najčešće zamahnem lažnjaka kao da ću da pucam, odbrana krene da me blokira, a ja proturim Santraču i on da gol. Sećam se dobro jedne asistencije sa centra, kad sam poslao loptu 40 metara preko njihovog centarhalfa pravo na Santrača, Sani je primio loptu na grudi i rutinski dao gol. U Mostaru smo Zec i ja asistirali jedno drugom i dali dva gola Mariću, tada najboljem golmanu Jugoslavije, u Zagrebu takođe za pobedu u gostima od 3:1. Igrali smo fenomenalno tih godina, mogli smo sa malo više podrške da osvojimo nekoliko šampionata Jugoslavije.

Danas se igra dosta šablonski bez mnogo kreacije, kad gledam neke utakmice iz naše Super lige često pomislim da je OFK Mladenovac 1969. igrao bolje u Srpskoj ligi. Stanko, Rade Čedin, Krstić, Duraković, Brkić, i ja, tukli smo sve redom kreativnom pas igrom, recimo sećam se kako smo pobedili Zemun u gostima sa 4:0 kad su za njih igrali na pozajmici sve igrači Zvezde i Partizana.

Kako se desilo da potpišeš za OFK Beograd? – Godine 1969. nastupio sam za amatersku reprezentacije Jugoslavije u Nemačkoj, sastavljenoj od fudbalera Druge lige i Srpske lige. Vraćao sam se iz Majnca celu noć vozom i stignem u Mladenovac u 9 sati ujutro. Tog dana bio je zakazan meč između OFK Mladenovca i Studentske reprezentacije Beograda za pet popodne. Žutić mi kaže: „Ti ne možeš da igraš posle puta”, a ja mu kažem:”Što, ja se ne osećam umoran”. I tako me stavi u tim. To su bili iglavnom studenti sa DIF-a, sa njima je došao njihov profesor Voja Rainović, tada jedini profesor fudbala u Jugoslaviji. Rekli su mi da je Voja tada komentarisao dok me je gledao, da bi Lukić mogao da igra za svaki tim u Prvoj ligi i da će me preporučiti OFK Beogradu preko svog prijatelja Kike Popovića, predsednika OFK Beograda. Sečam se da sam na toj utakmici mnogo trčao, oni su bili jaki i brzi, ali ja sam im ukrao 6-7 lopti, pa kad sam oslobodio počeo i da delim lopte saigračima. Međutim, ispao je posle utakmice mali nesporazum, ja nisam razumeo da već sutradan treba da odem u Beograd kod Lišanina, sekretara OFK Beograda, pa mi je profesor sutradan poručio  preko Brkića, koji je bio njegov student na DIF-u, da se odmah javim na Karaburmu. Moguće je da su oni mene pratili i ranije u OFK Mladenovcu, jer sam te godine postigao 12 golova sa svojih 17 godina.

Već posle nekoliko dana, odigrao sam probnu utakmicu na treningu prvog i drugog tima OFK Beograda. Sećam se da je za prvi tim igrao Zoran Tomašević iz FK Sloge iz Petrovca na Mlavi, koju smo mi tukli u Mladenovcu sa 10:1, on je godinu dana pre mene potpisao za OFK. To me je malo okuražilo da dobro odigram. Sutradan me pozove u upravu Lišanin gen. sekretar kluba i kaže mi: Ovo je uslovno ako budeš odigrao 50 utakmica, koliko da stavim ovde za potpis ugovora, milion i po, dva ili tri? To su za mene bile neverovatne cifre na koje nisam bio spreman. Nisam se nadao da ću tako brzo biti pozvan na potpisivanje ugovora i kažem “milion i po”.  U Mladenovcu smo u jednom periodu mogli da zaradimo najviše 100.000 dinara u dva meseca. Naravno, u to vreme niko od nas nije igrao za novac, svi smo voleli fudbal, igrali bi i za džabe.

I kako si se snašao prve godine? – Brzo sam postao standardan. Sećam se da sam jedan od prvih golova dao protiv Olimpije. U trku stigao sam pred njihovog igrača izmakao malo loptu u desno i odmah snažno šutnuo, golman se bacio i dohvatio loptu ali se ona izmigolji i uđe u gol. Posle te utakmice okupili smo se u Maderi i svaki je dobio po milion do milion i po dinara vezane premije. U to vreme moj otac imao je 70.000 platu kao učitelj. Često su menjali u OFK Beogradu pravila za premije na kraju su smislili vezane premije za one koji igraju. Ako sakupimo za mesec dana osam bodova dobijamo 500.000 po bodu, znači 4 miliona mesečno. Ako osvojimo 7 bodova, plaćali su 300.000 po bodu, za 6 bodova po dvesta, plus redovna plata od 200.000 dinara. A mi smo tada pobeđivali i na strani: u Splitu 3:0, u Zagrebu 3:1 pa 4:1, pa u Želju u Sarajevu 4.3, u Boru, Osijeku.. U Skoplju i Mostaru je bilo teško, kući smo ih pobeđivali, a tamo smo gubili jer su nas grubo faulirali, a to neki naši igrači nisu dobro podnosili. Protiv Partizana imali smo ukupan rezultat otprilike 50/50%, a protiv Zvezde nismo nijednom izgubili u periodu kada sam ja igrao, ili je bilo nerešeno ili smo pobeđivali. To je bilo u vreme kada su za Zvezdu igrali Džajić, Cole Janković, Karasi, Lazarević, kasnije Filipović, Dule Savić. Znači odigrali smo po oko dvadesetak utakmica sa svakim od dva favorizovana beogradska kluba za devet godina i imali pozitivan rezultat.

Da li si zadovoljan svojom karijerom? – Jesam, imao sa zaista mnogo sportskih pobeda i uspeha, više nego što sam očekivao. Zarađivao sam dobro ali dobro i trošio kao i većina fudbalera. Jedino nisam imao sreće sa reprezentacijom, svi uticajni ljudi oko fudbala  bili su partizanovci i zvezdaši. Trebao sam da dam 20 golova kao vezni igrač pa da uđem u reprezentaciju, a neko može da sedi na klupi u Zvezdi ili Partizanu i bude standardan reprezentativac. Odigrao sam 1972. jednu utakmicu za mladu reprezentaciju Jugoslavije protiv Grčke u Atini, zajedno sa Šurjakom, Vladićem i dr.

U jednoj stvari bio sam dosledan. 30 godina sam redovno obilazio rodni kraj i izdržavao majku, išla je redovno u banje i imala sve što joj je bilo potrebno. Pre nekoliko godina prodao sam sve što sam imao na Floridi i vratio se u Mladenovac. Moja sestra i moj najbliži prijatelj (Zec) sa porodicama, ostali su u Džeksonvilu. Ovih dana još jedan uragan spustio se na Floridu, kažu do sada najsnažniji, zvao sam ih telefonom, dobro su prošli. Srećom ovoga puta nisam brinuo za svoje kuće za izdavanje koje sam decenijama držao tamo da obezbedim dodatan prihod. 

(U.M. 1997/2015/2022)