Goran Đukić

Arhitekta i graditelj

Posao arhitekte je jedno od najlepših zanimanja koje čovek može da radi. Još ukoliko ima tu sreću da može da radi u mestu u kome je odrastao, to predstavlja posebnu vrednost i zadovoljstvo. Na bilo koju stranu grada da krene, mladenovački arhitekta Goran Đukić, sreće se sa objektima koje je od početka osmislio i izgradio. I kasnije, kako godine prolaze, takav neimar živi sa svojim delima, posmatrajući ih kako izdržavaju strogi ispit vremena i deleći na neki način njihovu sudbinu. Poslednjih godina Goran je arhitektonski autor broj jedan u Mladenovcu. Ove godine na neki način slavi desetogodišnjicu svog autorskog rada i u ovoj priči pokušaćemo da opišemo kako je kao arhitekta i izvođač ostavio tragove u prostoru i vremenu u našem gradu.

Goran je rođen 1962. godine i od rođenja živi u Mladenovcu. Njegov otac Ljubiša Đukić je od davne 1951. više decenija vodio građevinske poslove u opštini Mladenovac, najviše oko puteva, majka Milka je bila šef računovodstva u ZZ Sloga, a sestra Tanja (1966) danas radi u mladenovačkom Sudu. Osnovnu školu „M. Živojinović“ pohađao je kod učiteljice Dobrile Oketić. U starijim razredima Hramosta mu je bio razredni, koji ga je preko OTO-a zainteresovao za tehniku, a za likovne radove kod  nastavnice Bojane dobijao je nagrade. Međutim, pri kraju osnovne škole i od prvih razreda srednje škole potpuno se posvetio muzici, rokenrolu i električnoj gitari. Osnovao je i bio vođa poznate grupe „Vatrostalno staklo“ koja je dominirala muzičkom scenom našeg grada od 1978. do 1986. godine. Đule u toj grupi ne samo da je svirao solo-gitaru već je bio i autor muzike i pisac tekstova. Grupa je imala dosta nastupa i na strani, na gitarijadi u Zaječaru, u KST-u, kao predgrupa poznatim bendovima (Čorba), itd. Goran danas sa ponosom pominje da je jedna njihova numera bila čak sedam nedelja hit „202“-ke, a da su dve njihove pesme ostale zabeležene na ploči „Demo Top 2“. Odlazio je kod Točka u Kragujevac na časove gitare, a kasnije će Točak boraviti kod njega u Beogradu u studentskoj sobi koju je delio sa Acom Baraćom (bio basista u „Staklima“ i „Van Gogu“). Ceo taj period bio je obeležen svirkama u mladenovačkom Domu omladine, gde su dolazili i bendovi iz Aranđelovca, Smedereva… Iz tog vremena seća se i kvizova (Osmi čas), korzoa, itd.

Goran je bio prva generacija „zloglasnog“ usmerenog obrazovanja, međutim, njegovom razredu to nije smetalo da svih trideset završe fakultete. Nastavnik matematike Vićovac bio im je razredni, a u generaciji su bili: Srđan Jeftić (el. inž), s kojim se kasnije okumio, Danka Vlahović (dir. ek. škole), Dragana Todorović (prof. matemitike), Mira Jovanović (prof. matematike)… Na drugoj godini opredelio se za prirodno matematički smer, tako da je kod nastavnika Siniše Jovanovića učio nacrtnu geometriju koja mu je bila omiljeni predmet, jer je već u tom dobu ozbiljno razmišljao o arhitekturi. Zbog muzike je dosta popustio u školi, ali na jednom testu inteligencije koji je organizovan u školi ostvaruje najbolji rezultat, što mu daje dodatno samopouzdanje. I tako, po završetku srednje-usmerene Goran je otišao u Beograd na prijemni za Arhitektonski fakultet.

Danas je Goran priznati arhitekta i mi sedimo u njegovom birou u Novom tržnom centru u ulici Nikole Pašića (koji je on gradio) i razgovaramo o proteklim godinama.

Đule, kako si se opredelio za arhitekturu? Samo sam to želeo, još i pre srednje škole, tako da sam više posvećivao pažnje predmetima koji imaju neke veze sa arhitekturom. Na prijemnom se nije toliko gledao uspeh iz škole koliko uspeh na testovima (slobodno crtanje, nacr. geometrija, fizika, matematika). Bilo nas je 5-6 na prijemnom iz Mladenovca i ja sam jedini prošao. Ipak, imao sam kolege na fakultetu iz Mladenovca, starijeg Vuju Radovanovića (1961) i mlađeg Vladicu Aćimovića (1963), ali smo se retko viđali. I šest-sedam godina studija su bile obeležene mojim angažovanjima u bendu. Ali to nije ništa smetalo, tokom studija dobio sam dve nagrade: Oktobarsku nagradu grada Beograda za studentski rad (1985), u vreme gradonačelnika Bogdana Bogdanovića, i prvu Univerzitetski nagradu (1987). Na završnoj godini opredelio sam se za smer urbanizam, a mentor mi je bio profesor Borko Novaković.

I gde je bilo prvo zaposlenje? U Beograd birou, kod Ive Gavrilovića Kikice koji me je zavoleo, tako da sam mu bio projektant u razradi projekata za Žadino voće, stari  Tržni centar, itd. Kod njih sam radio od 1989. do 1993. do onih nesretnih godina kada je stala gradnja i posla nije više bilo. Sedam ljudi je tada izašlo iz Beograd biroa i osnovalo novi projektni biro „Korak“.

Kako si se ti snašao u toj situaciji? Ja sam već od 1990. imao registrovanu dopunsku delatnost, već sam imao firmu „Atelje Đukić“ ali samo za projektovanje. Doregistrovao sam firmu 1992. i na izvođenje radova i zajedno sa ortakom Lacom Aćimovićem kupio prve lopate i mešalicu. Prvi posao izvođenja radova bila nam je kuća Ace Pavlovića Trpčeta, koju je projektovala Vesna Lužajić. Dve godine smo radili takve sitnije poslove. Među prvima dobili smo licence za obavljanje ovih delatnosti.

I kad nastaje preokret? Godine 1997. dobio sam od Žarka Radulovića i njegove firme „Promoter“ posao na projektovanju „Novog tržnog centra“. To je bio na neki način pionirski poduhvat jer je tih godina potpuno stala gradnja. Žarko je krenuo sa malim kapitalom, a počela su i ometanja sa raznih strana. Plac je bio vrlo uzak za prvi deo centra, samo 4 ara (9h32m), a susedni plac vlasnik nije hteo da proda, u gradu su počela politička prepucavanja, hteli su da nam zabrane gradnju itd. To je bio prvi veći objekat u gradu posle dužeg vremena i bolo je oči to što ga podiže privatnik, pa su se čuli glasovi i da smo građevinska mafija. Iz današnje perspektive to je smešno, danas u Mladenovcu desetine investitora gradi na sve strane, što predstavlja pozitivan fenomen u Srbiji, jer ima gradova gde se ništa ne gradi. To se odrazilo i na cenu kvadrata koji je sada oko 500 eura u Mladenovcu, tako da sada radimo na ivici rentabilnosti.

Kako je moguće sa malim kapitalom graditi? To je sistem ove gradnje i danas. U Novom trž. centru prodalo se unapred na papiru pola objekta. Postepeno sam sticao kapital. Ono što zaradiš ulažeš u novi objekat, podižeš kredite i evo firma opstaje do danas. Sada gradimo stambeno naselje „Đul-bašta“, iza naselja „25. maj“, sedam zgrada na placu od hektar i po. U meni se stalno sudaraju arhitekta i investitor-graditelj i uvek prevlada arhitekta.  Znam i ja da gradim  jeftnije, ali na prvom mestu mi je da ljudi budu zadovoljni kada kupuju od mene stanove.

Koliko sada firma ima radnika? U operativi imamo petnaest građevinaca i troje u projektnom birou. Šefovi gradilišta su majstori Moca i Ljupče, a tu je i moj otac Ljubiša u nadzoru. Kale, Ivan i Kaja su u birou. Prodaju vršimo preko agencije „Aktiva“.

Koji su najveći objekti Ateljea Đukić? Ako idemo hronološki to su: Novi tržni centar, projekt i deo gradnje (2000); stadion u Sopotu (2003); rekonstrukcija i dogradnja hotela „Red Star“ na Kosmaju (2003); stamb. posl. objekat u B. Damnjanovića (2004); preduzeće „PIN“ (2004); zgrada u ul. 1. maja (2004); dom za stare „Lug“ (2004) (sada projektujemo novi deo); poslovni objekat „Pafoni“ (2005); stamb. naselje Đul-bašta (2005-2008); zgrada Park (2005); posl. objekat livnica zvona, Belosavci (2007); Do sada smo isprojektovali i izgradili preko 120 stambenih i više od 80 poslovnih jedinica u više objekata koji su svojim kvalitetom i po povoljnim uslovima našli put do kupaca.

Do sada smo isprojektovali i izgradili preko 120 stambenih i više od 80 poslovnih jedinica u više objekata koji su svojim kvalitetom i po povoljnim uslovima našli put do kupaca.

Kakva je situacija sa urbanizmom u Mladenovcu? Dosta se neplanski gradi. To je verovatno uslovljeno mogućnostima investitora. Naprimer, prostor između parka i „Karamatićeve avlije“ rešava se danas parcijalnim projektima umesto ne tako davno urađenog projekta „Medifarma“ koji je kao moćan investitar isplanirao da taj prostor reši integralno. Urbanisti su ti koji rešavaju prvi kako treba da se gradi, investitori gledaju najviše da izvuku pare, a projektanti se samo trude da naprave u datim uslovima da to na nešto liči. Mislim da svi veći urbanistički zahvati u gradu treba da se rešavaju preko srpskih konkursa. Pored mene u Mladenovcu veće objekte projektuju i Vesna Lužajić (zgrada iza Doma zdravlja), Mlađa Vojinović, Mihajlo Jeremić (Mlađino ćoše)… Investitora ima mnogo, Dragan Gadža Milanović (Profesional) mnogo gradi, „Novus“, tu su i Živko Radojičić (Severelektro), Dejan Petrović, Milisav Misa Mijailović  (Univerzal)… Posao gradskog urbaniste sada obavlja komisija u kojoj je predsednik opštine i dva člana, arhitekte iz Kragujevca i Aranđelovca.

Bio si na Kosmaju za vreme bombardovanja 1999? Ja sam rezervni kapetan po činu (bio sam u vojsci u Zadru, PVO) i za vreme bombardovanja bio sam komandir baterije C-2M (laki prenosni sistem za neposrednu PVO) u raketnom divizionu u Maloj Vrbici. Dosta sam vezan za tu jedinicu, ja sam im i kupio prvi kompjuter. Kasetna bomba koja je bačena u Crnićima pala je na položaj gde sam bio sa šest mojih ljudi. Stradao je jedan meštanin, naš domaćin kod koga smo spavali, geler ga je pogodio srećom pljoštimice u leđa, tako da je imao samo podliv, a unuku, koji mu je sedeo u krilima na traktoru, drugi geler je pocepao majicu. Bili smo sve vreme na nišanu NATO-a, kada nam je pogođen nišanski radar bili smo poslednji divizion koji nije pogođen. Žive su uspomene na taj rat i o tome može da se ispriča velika priča.

I kakvi su planovi Ateljea Đukić? Podižemo jednu zgradu godišnje, sada u Đul-bašti, kolika je otprilike i dinamika prodaje stanova. Već više godina imam jedan plan za koji ne znam da li će se ostvariti. Moj deda Rajko je bio takođe neimar, pravio je brvnare po Zlatiboru i Tari. Moji Đukići su poreklom iz Jagoštice ispod Tare, to je najzapadnije selo u Srbiji jer se nalazi u jednoj okuci Drine koja duboko zalazi u Bosnu. Ja sam mnogo obilazio te krajeve i proučavao njihove brvnare, posebno u Sirogojnu gde je zlatiborsko etno-selo, napravio sam i monografiju sela Jagoštica. Pala mi je ideja da bi i mi mogli ovde u kosmajskom kraju imati svoje šumadijsko etno-selo, jer mnoga deca, posebno iz gradova, nemaju kontakta sa selom, ne znaju naprimer šta je to naša moravska kuća koja se nalazi u antalogijama arhitekture. Nešto slično je napravio Kusturica na Mokroj Gori koja je sada hit u Srbiji, inače u njegovom Drvengradu zvoni zvono koje je izliveno u Belosavcima. Mislim da bi kosmajsko etno-selo bio pravi potez za mladenovačku opštinu koja se sada okreće turizmu, i ja sam uvek spreman da pomognem u realizaciji te ideje.

Goran živi sa porodicom u svojoj kući u Žadinom voću. Supruga Sanja je lekar,  sin Dimitrije (1991) je gimnazijalac a ćerka Đurđa ide u osnovnu školu. Poželimo porodici Đukić svaku sreću u životu, a „Ateljeu Ćukić“ puno novih projekata. (U.M. Pecat 2007)