RUSI OSLOBODIOCI MLADENOVCA SAHRANJENI U POŽAREVCU

15/10/201915/10/2019 admin-M.U.

Danas položeni venci u čast crvenoarmejaca poginulih u oslobođenju 1944.

U spomen-parku Čačalica u Požarevcu, danas (15.10.2019) će biti položeni venci u čast poginulih vojnika i civila, povodom obeležavanja Dana oslobođenja grada. Venci će biti položeni i na spomen-kosturnicu u kojoj počiva 441 pripadnik Crvene armije, koji su poginuli u Drugom svetskom ratu na potesu Majdanpek-Mladenovac. Njihovi posmrtni ostaci, iskopani iz prvobitnih grobova sa više lokacija, u zajedničku grobnicu u Požarevcu prebačeni su 14. oktobra 1962. godine.

Konvoj vojnih vozila sa metalnim kovčezima krenuo je tada od zadružnog doma u obližnjem selu Lučica, a pratilo ga je preko 20.000 građana. Pet godina kasnije, kod spomen-kosturnice zasađena je 441 breza, dopremljena iz ruskog sela Povarova specijalnim teretnim vozom koji je prevalio 2.500 kilometara. Njihova sadnja trajala je tri dana i isto toliko noći, uz uključene reflektore i uz učešće oko 3.000 vojnika i gorana.
Jednu od breza zasadio je i poznati ruski pevač Mark Naumovič Bernes, koji je postao poznat izvođenjem čuvene romanse Tamna je noć. Tokom NATO bombardovanja 1999. godine, kao posledica vazdušnog zagađenja od bombi bačenih na Pančevo, stradalo je 300 breza, koje su 2007. godine zamenjene novim, dovezenim avionom iz Rusije.

U STRADANJU CRVENOARMEJACA U MLADENOVCU prilikom oslobođenja 1944. i danima neposredno pre i posle oslobođenja u knjizi Mladenovačke varošarije zabeležene su sledeća svedočenja.

– U vreme borbi za oslobođenje 1944. na obodu igrališta Sajmište (kod škole M. Živojinović) sahranjivani su poginuli vojnici Crvene armije, kao i ruski vojnici koji podlegli ranama u ratnoj bolnici koja formirana na Sajmištu odmah po oslobođenju. U februaru 1946. ti grobovi su izmešteni na mladenovačko groblje. Povorka, koja je pratila pale crvenoarmejce do groblja, u kojoj su bili đaci, fiskulturnici, sveštenstvo, muzika, predstavnici ruske ambasade, vlasti, vojske, kretala se ulicama: Bisinom, Sretena Žujovića (danas K. Petra), Kikinom (danas N. Pašića), Kosmajskom, Vardarskom i Grobljanskom do groblja.

Zanimljivo je da je Mladenovac u oba svetska rata bio i okupiran i oslobađan uvek s juga, kragujevačkim drumom.

Po priči dr Save Đorđevića, borbe za Mladenovac su trajale danima ali kad su naišli Rusi sve je to protutnjalo za jedan dan i uveče u 10 sati svi smo izmileli na ulice iz svojih skloništa, a preko puta je gorela jedna Badžakova baraka tako da je te noći Mladenovac bio osvetljen. Bilo je grdne vojske na ulici. Krenuo sam kod strica Boška koji je stanovao poviše Kantara i tada sam video neke mrtve ljude kako leže na ulici, uplašio sam se i pobegao kući. Posle nekoliko dana zalutao je jedan nemački avion izbacio dve bombe dole kod pruge i srušio mome drugu pola kuće. Pošto su stalno prolazili Rusi tata (Desiir potkivač) je radio dugo za njih, komora je bila uglavnom na stočnoj vuči, nije bilo motorizovano kao danas. A Rusi kad krenu poteraju sve, i obična kola s konjima, a na kolima napišu: „Вперед в Берлин“. Tu su se kod nas potkivali konji i jednog dana daju nama klincima da napojimo tek pristigle konje koji su bili jako žedni. I mi posedamo na te konje, a oni osete sami vodu koja je bila kod današnje pošte gde je bilo pojilo i nastane stampedo tako da se za nama digne velika prašinčina, jer u Mladenovcu u to vreme nije bilo mnogo kaldrme. Na livadi preko puta Šicka bio je ruski aerodrom za poštarske avione. Mogao si za flašu rakije da se provozaš u ruskom dvokrilcu Roda.

– Po drugim svedočenjima, kada su po oslobođenju ušli Rusi u Mladenovac, u kafunu Central su smestili svoju komandu, a kafedžija Brale, koji je imao veliki stomak, dočekao je ruskog komandanta (moguće da je bio i sam Ždanov) sve klanjajući se preko trbuha, što je izgledalo vrlo komično.

– Po priči Lazića, u Antonijevoj kući održan je oktobra 1944. sastanak ruskog i partizanskog generala pred predstojeći napad na Beograd, kada je naš general trebao da prekori ruskog vojskovođu zbog neprecizne artiljerijske vatre pri kojoj je stradalo mnogo partizana u prednjoj liniji pri oslobođenju Mladenovca.

– Za vreme oslobođenja u jednom bifeu kod nadvožnjaka se desio incident s pijanim Rusima koji su tu hteli da siluju neke meštanke, pa kad su bili sprečeni, umalo da pripucaju u varošane koji su se tu našli, ali se na kraju sve srećno završilo.

– Po drugoj priči nije bio srećan kraj. Harmonikaš Spasić rodom iz Krćevca stradao je 1945. na nesrećan način i to od oslobodilaca. Krenuo je u Beograd na neku svirku i usput naleti na neke Ruse u kamionetu. Seo je u kabinu s njima, a harmoniku je ostavio pozadi. Posle nekog vremena Rusi stanu jer se navodno kamion pokvario. Spasić je izašao seo na travu da pričeka, međutim Rusi iznenada krenu, a on ne sluteći ništa pojuri za kamionom i skoči na papuču kamiona s namerom da zauzme svoje mesto u kabini. Ali Rusi su želeli harmoniku i jedini način da do nje dođu bio je da se nekako oslobode vlasnika. Sve do Trošarine je trajala borba Spasića da ne bude strovaljen s kamiona, ali je na kraju od umora popustio. Našli su ga kontuzovanog pored puta i preneli u Mladenovac. Posle četiri godine je umro u svojoj 35. godini života od posledica pada. Ovu priču o sudbini svog oca pričao je Voja Spasić Krlja, poznati mladenovački bokser.

– Hala u kojoj je današnji Minel bila je do II svetskog rata prazna. Tu halu sagradio je Rakić za novu fabriku jute koja zbog izbijanja rata 1941. nije otvorena. U toj hali Nemci su imali jednu svoju jedinicu i tu držali ruske i italijanske zarobljenike, ali i mladenovačke Jevreje pre nego što su ih transportovali za Beograd. Ovi zarobljenici radili su u Fabrici džakova i Šamotu a imali su nedeljom slobodan dan da se prošetaju do varoši, gde su se družili sa građanima. Za vreme bombardovanja oni su izlazili iz logora kako bi se sklonili izvan varoši.

Po oslobođenju oktobra 1944, u ovoj hali je ustanovljen opet logor ali za nove nemačke i stare italijanske zarobljenike. Zarobljenici su svaki dan pod stražom išli peške u rudnik u Nemenikuće.

Među njima, po priči, bio je i čuveni svetski prvak u boksu Primo Karnera. Po kazivanju rudara koji je radio s njim, šampion je bio dobar čovek i odličan radnik koga su ostali Italijani slušali. Kada vagonet ispadne iz šina obično rudari traže pomoć da ga vrate u šine, a Karnera ga je sam podizao na šine. Primo Karnera je bio svetski prvak u teškoj kategoriji 1933/34. a bio je antifašista i veći deo rata proveo je u radnim logorima. Posle rata, po povratku iz logora u Mladenovcu, imao je još nekoliko mečeva

– U jesen 12. oktobra 1944. naša varoš je slobođena od četvorogodišnje nemačke okupacije. Krajem septembra 1944. Crvena armija je razbila nemačku odbranu na Dunavu i do 10. oktobra oslobodila Istočnu Srbiju, a partizani su u borbama sa četnicima i Nemcima osvojili Zapadnu Srbiju i znatan deo Šumadije i izbili pred Mladenovac i Obrenovac. Partizanske i Sovjetske jedinice spojile su se 10. oktobra kod V. Plane i počele koncentrično nastupanje Obrenovac-Mladenovac-Plana-Požarevac prema Beogradu. Time je dovedeno u pitanje izvlačenje nemačke grupe armija “E” generala Lera.

Za odbranu Mladenovca bili su zaduženi delovi nemačkog zaštitnog korpusa koji je iza sebe imao dug put vraćajući se iz Rusije, i dopunski bataljon SS divizije s drugim ojačanjima. Pred dolazak Rusa oko 800 Ljotićevih dobrovoljaca pravilo je bunkere oko Mladenovca a na visoke zgrade postavljali su mitraljeska gnezda. Mladenovac se našao kao isturena tačka u spoljnom zidu nemačke odbrane Beograda.

Četvrti oklopni korpus generala Ždanova orijentisao je svoje glavne snage prema Mladenovcu. Popodne 11. oktobra Rusi su stigli u Kusadak. U toku noći 11/12. oktobra 4. krajiška i 3. proleterska brigada izvršile su napad na Nemce u Mladenovcu i prodrli do centra grada. Nemci su izvršili protivnapad te su se partizani povukli izvan grada. U toku 12. oktobra jedna nemačka motorizovana kolona pešadije ojačana tenkovima izvršila je prodor iz Mladenovca i uz velike gubitke stigla u Topolu. Istog dana partizani i Rusi su posle žestokih borbi oslobodili Topolu.

– Napad na Mladenovac otpočeo je istog dana oko 15 časova kada je ruska 36. gardijska tenkovska brigada s bataljonima 10. krajiške i 3. proleterske brigade slomila otpor kod Međulužja. Posle dvočasovne borbe Nemci su sabijeni u centar grada, a nešto kasnije dolaskom novih sovjetskih pojačanja iz Topole oslobođen je grad. Zbog neusklađenog dejstva partizani su imali preko 20 boraca izbačenih iz stroja od sovjetske artiljerije. Rusi su imali 15 oštećenih i spaljenih tenkova i veći broj izginulih i ranjenih boraca.

*Rusi u Mladenovcu 1944: sa njima je mali Ćira Radaković*

Nemci su stradali u velikom broju i pri zauzimanju i pri oslobađanju Mladenovca ali vreme okupacije proveli su prilično komotno u našem gradu (postoji naredba nemačkog komandanta da ne idu po varoškim kućama i tamo se opijaju). Tome je svakako doprinela zloglasna naredba 100:1, i kasnije 50 streljanih talaca za jednog ubijenog Nemca, 25 za ranjenog, koju su, kao što se zna, dva puta primenili u Kosmajskom kraju (streljali su ukupno 175 ljudi

Sin čika Mite apotekara, Konstantin – Kosta nije želeo da gleda kako im komunisti oduzimaju apoteku i kuću, pred dolazak Rusa čika Mita ga je ukrcao na neki kamion koji ga je zauvek odvezao iz Mladenovca. U tim danima ratnog haosa Kosta je uspeo da prebegne u Italiju i 1944. stigne u London i tamo otvori apoteku.

– Partizani su bezuspešno opsedali grad nekoliko dana, čak i upadali u njega ali Nemci nisu popuštali sve dok s juga nisu naišli Rusi. Dan ranije pre odlaska Nemaca, iz Mladenovca (11.10.1944) satima su glavnom ulicom prolazili tenkovi, kamioni i topovi u svom povlačenju iz Grčke. Po svedoćenju Raše Pantića, u neposrednoj blizini raskrsnice Crkvene i K. Petra iz podruma Nenadovića kuće (desno od prolaza), pri jednom dužem prekidu nemačke kolone, ubijen je s nekoliko hitaca u leđa jedan nemački podoficir. Nemci su munjevito blokirali ceo kraj. Ne stigavši da pobegnu, na ulicu ispred te zgrade izašli su Draga (železnički službenik) i Steva (službenik iz katastra) i, da bi otklonili sumnju sa sebe, na očigled komšija pokazivali Nemcima u pravcu zgrade Vitomira Pantića. Nemci su im poverovali i upali u pokazanu kuću kao i u okolne kuće, i izveli na ulicu Vitomira Pantića i veterinara Vebera, a u podrumu kod baba Živane na mestu ubili Božinog očuha, Milosava Andrejića, kantardžiju, koji se tu po svoj prilici zadesio u švaleraciji. Pri sprovođenju, na putu niz ulicu ka železničkoj stanici (zatvoru u načelstvu), Veber, koji je znao nemački, uspeva da se oslobodi, a Vitomir Pantić, nesrećno, na poslednji dan okupacije u Mladenovcu, gubi život pod nemačkim mecima u uskom budžaku između terase Mehane i Načelstva. Skriveni svedok streljanja bio je Zarije konjušar koji je radio u Mehani.

Po svedočenju Dušana Antonovića on je sa ocem Božom bio zatočen kao taoc od Nemaca 1944. na Sajmištu sa velikom grupom Mladenovčana posle ranjavanja jednog nemačkog vojnika mesec dana pred oslobođenje. Hala je bila minirana i taoci su očekivali smrt i na sam dan oslobođenja. Srećom Nemci su otišli ne aktiviravši eksploziv i Antonovići su se među prvima izvukli iz hale i krenuli duž ulice Kralja Aleksandra ka svojoj kući u Bregalničkoj ulici (danas Burzina, kod borića). Pucnjava je još trajala, ugledali su Ruse koji su hteli da pucaju u njih sve dok ovi nisu povikali da su Srbi zarobljenici. Pustili su ih uz savet da idu oprezno i sve ukraj uz kuće, što su ovi poslušali i sretno stigli kući. Bio je to za njih jedan veoma dug put s kraja na kraj ove ulice koji nikada neće zaboraviti. Ali to nije bio kraj njihovih trauma, ruski avion je gađao nemaku kolonu koja je prelazila prugu kod nadvožnjaka, pošteno je promašio. Bomba je pala u mirnu Bregalniku ulicu, baš iznad Soskića gde su Anonovići, i dobro uzdrmala komšiluk, srećom bez većih posledica.

Otac režisera Dragovana Jovanovića Dande je takođe bio zatvoren u toj hali, Kada se vratio kući nije zatekao ženu koja se priključila slavlju kod spomenika posle oslobođenja. Vratila se kasno uveče sva egzaltirana i zatekla miža u kući. Po Dandinoj priči, otac koji nikada nije voleo ni Ruse ni komunizam zvekne majci šamarčinu, koja je inače bila kriva i za njegovo hapšenje, i otera je u sobu. Kasnije je Danda često zadirkivao oca – kako to da ne voli Ruse kad su ga oni oslobodili iz nemačkog zatvora.

Na prvom udaru ruske artiljerije bila je stara Badžakova kuća na Seltersu koja je srušena. Na tom placu su kasnije podignuti objekti preduzeća Rasadnik.

Do kafane Avala (preko puta današnjeg Zavoda za zapošljavanje), živela je porodica Janković koja je stradala prilikom oslobođenja Mladenovca, kada je u njihov stan pala ruska granata, koja je trebala da završi poviše na kulama gde su bili Nemci. Tom prilikom su poginuli majka i sin, a preživeli otac Milorad, železnički činovnik, s ćerkom Radmilom kasnije se odselio za Beograd.

U istom kraju kod Mite Potića stanovao je i poznati Mladenovčanin, budući general Milosav Đorđević iz čuvene kovačevačke porodice Đorđević Stanić. Oktobra 1944. po oslobođenju Mladenovca ispred njegovog stana, kod kafane „Avala“, zaustavio se ogroman ruski tenk T-34. To je možda bio momenat koji je odlučio njegovu sudbinu. Tada pred tenkom zadivljeni devetogodišnji dečak, postao je neku deceniju kasnije komandant svih tenkovskih jedinica Jugoslavije i ministar odbrane Srbije.

– Posle oslobođenja Mladenovca u prostorije Sajmišta uselila se ruska i partizanska vojska. Mladenovac je oslobođen 12. oktobra, a već sutradan formirana je na Sajmištu ratna bolnica. Nada Petrović – Ljubinković, koja je bila učesnik te akcije, pričala je:

– Vladalo je mišljenje da su Nemci čisti. Međutim kada smo mi ušli u spavaonice, koje su oni četiri godine koristili, ubrzo smo primetili da nam se noge crne od stenica. Morali smo da rešavamo probleme takve vrste i obezbedimo smeštaj za bolesne i ranjene na više mesta.

Ranjeni vojnici Crvene armije bili su smešteni u staroj osnovnoj školi „Stepa Stepanović“ do crkve. Mrtvačnica je bila u maloj zgradi pored paviljona Sajmišta. Mrtvi su sahranjivani u delu Sajmišta prema igralištu. Između paviljona i igrališta bila je baraka u kojoj su spavale bolničarke. Kuhinja za ranjenike i bolničarke bila je u crkvenoj kući preko puta crkve. Disciplina je bila „gvozdena“. Ako neka od devojaka zgreši nešto, dođe do izgreda ili nezgode, istog časa je vraćana pod stražom kući, što je u maloj varoši ili selu bila velika sramota.

Posebno je bilo teško u previjalištu gde se Nada jednom onesvestila dok je previjala ruskog vojnika koji je goreo u tenku. Bolničarke su ranjenicima čitale i pisale pisma.

Na ivici igrališta do ulice, kod gornjeg kornera, bilo je rusko groblje u koje su sahranjivali ranjenike koji su u bolnici podlegli ranama. Posmrtni ostaci preminulih ranjenika, od kojih su mnogi stradali pri oslobođenju našeg grada, izmešteni su kasnije na gradsko groblje uz veliku ceremoniju. To je bila verovatno najveća pogrebna povorka koju pamti Mladenovac, sa zvaničnicima iz SSSR-a i vojnom muzikom iz Beograda.

U napadu na Beograd učestvovalo je 40.000 Rusa i oko 60.000 partizana koji su napadali okupatorsku silu od 60.000 Nemaca koja je bila u postepenom povlačenju. Nemci su u ovim borbama imali 15.000 mrtvih i 9.000 zarobqenika a poginulo je oko 3.000 partizana i 960 Rusa.