Miodrag Vartabedijan – Varta

AKADEMSKI SLIKAR I DIZAJNER KNJIGA
PROFESOR NA VIŠOJ POLITEHNIČKOJ ŠKOLI U BEOGRADU

Miodrag Vartabedijan rođen je 1933. u Mladenovcu u jermenskoj porodici oca Vahana, majke Anik i sestara Sirve, Sirane (danas živi u Zagrebu) i Savke, koja danas živi u Mladenovcu. Pre Miodragovog rođenja, tri dečaka u porodici su umrla i oni su sahranjeni na mladenovačkom groblju. Miodragova rodna kuća i danas stoji u mladenovačkoj glavnoj ulici, kod raskrsnice ulica Bisine i K. Petra I. Davne godine 1908. otac Vahan sa još tri svoja brata krenuo je iz Jermenije u Srbiju trgovačkim poslovima i prvo se obreo u Valjevu. Pri jednom prolasku kroz Mladenovac zapazio je da u varoši niko ne prodaje kafu i tako je ostao u Mladenovcu i tu još godine 1922. započeo posao sa kafom. U varoši su ga zvali Vasa Tucalo. Mnogi stari Mladenovčani pamte radnju u kojoj se prodavala kafa koja se nalazila u zadnjem delu Karamatićeve avlije prema ulici K. Aleksandra (danas M. Vlajića 66). U to vreme kafa se pržila na vatri u velikom pržunu, koji se okretao ručno, a zatim mlela zajedno sa nautom (slično leblebliji). Budući da je većina domaćinstava u varoši sama pržila kafu posao nije dobro išao. Porodica se selila po Mladenovcu. Prvo preseljenje bilo je u pop Eskića kuću poniže današnjeg Lovca (Agape, Kosmajska), a zatim ponovo u gornji kraj preko puta Badžakove vile (Zavod za zapo[ljavanje) iza tadašnje kafane „Avala“ u prvi komšiluk kuma Milorada Jankovića, rodom iz Vlaške, koji je Varti dao ime.

Porodica je bila siromašna, a situacija će se još više pogoršati kada im je umro otac Vahan. To se dogodilo na Uskrs 1941. nekoliko dana pre nego su u Mladenovac ušli Nemci. Miodrag pamti da im je tada opština dodelila kao pomoć deset vekni hleba. Taj hleb će oni za neki dan deliti srpskim vojnicima koje su Nemci odvodili glavnom mladenovačkom ulicom u zarobljeništvo u Nemačku. Starije sestre su bile aktivne skojevke i ubrzo će biti hapšene od strane policije, tako da Miodrag veći deo rata provodi sam sa bolesnom majkom. Mali Miodrag se sam brine o hrani i ogrevu i seća se kako je sa kanticom u ruci odlazio Nemcima na Sajmište tražeći hranu, kako je išao po snegu u Lug i Seravu da traži suve grane za ogrev i kako je donosio sa Seltersa mineralnu vodu ne bi li popravio ukus proji koju su pravili od ubuđalog kukuruza, koji im je prodao jedan komšija. Od opštine su za vreme okupacije dobili nekoliko bonova za hranu i pola metra drva.

Miodrag Vartabedijan – ilustrator knjiga

Osnovnu školu za vreme okupacije Miodrag pohađa sa prekidima, po kućama svojih učitelja i seća se kako su đaci sa sobom nosili svoje hoklice na kojima će sedeti u školi i kako je jednom prilikom nacrtao Vuka Karadžića sa preširokim licem, a jedna devojčica kraj njega je to uradila mnogo lepše. Deca nisu mnogo brinula o ratu, odlazila su često na izlete u livade pored Luga, trčala su ulicom za Nemcima tražeći šećer, izvikujući „Cuker, cuker“, zimi su pravili slinčuge za klizanje po snegu a leti pri provalama oblaka puštali čamčiće od papira niz ulicu. Na ulici deca su viđala i četnike u uniformama srpske vojske sa trolikim bedževima Draže, kralja i Kalabića (u leto 1944. Kalabić se ulogorio sa velikom vojskom iznad Seltersa). U isto vreme u Vartinoj kući sestre su pravile često „žurke“ za koje će se kasnije saznati da su bili partijski sastanci. Sestre su ga jednom prilikom „kao masku“ vodile čak u Dubonu i Šepšin po nekom blatu gde su i prenoćili i gde su mogli lako da stradaju jer su u kuću u kojoj su bili, posle njihovog odlaska, upali četnici tražeći partizane. U novembru 1942. sve tri sestre biće odvedene u logor na Banjicu odakle će posle dva meseca biti puštene. Ali najstarija sestra, koja je bila partijski sekretar, ubrzo će biti ponovo uhapšena i mučena u Načelstvu (preko puta današnjeg MUP-a) i posle svega sprovedena na Banjicu, a zatim i u koncentracioni logor u Dortmund u Nemačkoj, odakle se nikada neće vratiti. Imala je tada samo devetnaest godina.

Pri oslobađanju Mladenovca od jedne partizanske granate, koja je pala na susednu kuću, gine Midragu drug zajedno sa ocem, kum i prvi komšija sa kojim se najviše igrao. Po dolasku partizana sestre odlaze sa vojskom u rat, odakle će se vratiti posle godinu dana kao medicinske sestre. Uskoro će se sestre i udati, a Miodrag odlazi u Beograd u Dom za umetnički obdarenu decu u Sokobanjskoj ulici koji se zvao „Saša i Tamara“.

Od tada je prošlo više od pola veka i mi danas sedimo u Vartinom stanu u Beogradu, koji je istovremeno i mali atelje, zatrpan gomilama slika, knjiga, skulptura, kataloga, plakata, umetničkih predmeta, suvenira sa mnogih putovanja i pitamo ga o životu koji je proveo izvan Mladenovca:

Varta, kako je prošao taj period u domu?   To je bilo odmah posle rata, bilo je puno dece bez roditelja iz Bosne i ostalih krajeva. Išao sam u gimnaziju i paralelno u nižu muzičku i slikarsku školu. Svirao sam kontrabas i to mi nije najbolje išlo, pa mi je nastavnik, kada je jednom prilikom pri kraju školovanja video kako crtam, savetovao da ne gubim vreme i opredelim se za ono za šta sam stvarno nadaren.

Kako si se dalje snalazio sam u Beogradu?    Jako rano sam počeo da živim sam. Dom je postao moja porodica. Tri godine od 1949. do 1952. dom je bio u Lamartinovoj ulici, a jednu godinu proveo sam u Bugarskoj koja je u to vreme primala decu iz Jugoslavije na „prehranu“. Po završetku gimnazije upisao sam Akademiju primenjenih umetnosti u Beogradu (K. Petra I 4), smer grafika i opremanje knjiga. Umesto da počnem sa studiranjem, godine 1952. razboleo sam se od tuberkuloze i celu godinu proveo u sanatorijumu u Surdulici. Po povratku prionuo sam na učenje i sve nadoknadio. Od profesora posebno pamtim Mata Zlamalika koji je predavao plakat. Moja sestra je za vreme mog studiranja dolazila u mladenovačku opštinu sa molbom da mi se dodeli stipendija. Odgovor je bio da im takvi stručnjaci ne trebaju. Preformulisali smo molbu i zatražili socijalnu pomoć i to sam od Mladenovca dobijao naredne 2-3 godine. Kada sam 1958. završio akademiju, otišao sam kod predsednika opštine i pokazao mu ocene. Kada je video moje desetke obradovao se i iskreno mi čestitao.

I gde je bilo prvo zaposlenje?    Profesor Tabaković me je preporučio Amerikancima. Radio sam kao tehnički urednik u američkoj čitaonici u Beogradu gde smo izdavali list „Američki pregled“. Dobio sam otkaz posle tri meseca kad su doznali da sam član Komunističke partije. Od 1959. sam u Večernjim novostima i tu sam bio sledeće dve godine. Bilo je to dragoceno iskustvo. U vrlo iskusnoj ekipi naučio sam kako se brzo prave novine i upoznao legende jugoslovenskog novinarstva (Joca Hadži-Kostić i dr.).   

I kako je dalje tekla karijera?    Dovršio sam postdiplomske studije 1961. na Akademiji primenjenih umetnosti kod profesora Antona Hutera i dobio magistarsko zvanje. Neko vreme bio sam tehnički urednik u „Noti“ i „Zvezdinoj reviji“, a zatim sam postao tehnički urednik „Potrošačkog informatora“ i tu sam proveo dve godine. Od 1963. do 1970. radio sam kao tehnički urednik i umetnički direktor „Jugoslovenske revije“ i to je na neki način bio korak napred u mom poslu. Revija je izlazila u koloru na finom papiru i tu je dizajn mogao da dođe do izražaja. Zatim sam bio 7-8 godina slobodni umetnik.

Miodrag Vartabedijan – Jezero Sevan

Da li je bilo nekih putovanja u inostranstvo?    Da, štampalo se ranije dosta u Italiji, zbog kvalitetne štampe a i zbog cene. U periodu od jedno 5-6 godina išao sam redovno u razne gradove Italije na po 10-15 dana. Bio sam poslom i u Americi, Kini, Parizu itd.

Gde si radio pred raspad Jugoslavije?    Bio sam umetnički direktor u izdavačkoj kući „IRO Motovun“ čiji sam bio i osnivač. Tu sam proveo šest godina. Posle toga sam opet dve godine bio slobodni umetnik.

I kako danas prolaze profesorski dani?    Poslednje tri godine radim u Višoj Politehničkoj školi (Krfska 1) gde predajem grafički dizajn, ali samo 2-3 dana nedeljno, tako da i dalje imam vremena za opremu knjiga kod kuće.

Knjige sa tvojim dizajnom izlagane su i na međunarodnim sajmovima knjiga. Objavljeno je da ste dobili čak tri nagrade na ovogodišnjem Sajmu knjiga u Beogradu.    Dobio sam i ove godine prvu nagradu i to u naučnim izdanjima za opremu knjige „Srednje-vekovni srpski novac“ i takođe prvu nagradu u publicističkim izdanjima za opremu knjige našeg Mladenovčanina Slavomira Vojinovića „Sabori u Srbiji“, a zajedno sa ćerkom Anamarijom dobio sam i drugu nagradu u istim izdanjima za monografiju „Bečej“. Inače dosad sam dobio više od 80 raznih nagrada i priznanja.

Kako dolaziš do posla?    Stekao sam ime, posao dolazi sam. Evo i sada imam posla preko glave. Srećom, pomažu mi sin, kći i zet tako da ipak izlazim na kraj. Opremio sam grafički do sada oko 1.000 knjiga, časopisa, plakata, plaketa, kataloga.

Da li se družiš ili si u bližem kontaktu sa nekim ljudima u Beogradu koji bi nam bili poznati?    Bio sam jako dobar prijatelj sa pok. Miodragom Bulatovićem, dobar mi je drug takođe pisac Radomir Raša Smiljanić, družim se povremeno i sa akademikom Dejanom Medakovićem, dobar mi je drug Voja Korać, istoričar umetnosti, i akademik Miroslav Pantić, koji je sekretar akademije, zatim bio sam dobar i sa pok. Vojom Đurićem itd.

Koje su tvoje najznačajnije izložbe?    Imao sam više od trideset samostalnih izložbi. Najznačajnija izložba mi je sigurno ona iz 1983. u Muzeju primenjenih umetnosti u Beogradu gde je bila retrospektiva mojih slika povodom pedeset godina mog života. Ista ta izložba iste godine u oktobru bila je u Mladenovcu u Foajeu. Bile su tad i Pozorišne svečanosti tako da su i mnogi gosti iz Srbije videli moje slike. U jednoj grupnoj poseti prvoboraca došla je i Kika sa Dražom. Tom prilikom mi je ispričala da je bila često kod mene u kući na „žurkama“ kad sam bio mali i da joj je jako žao moje sestre. Imao sam i oko 200 grupnih izložbi. Jako su mi drage porodične izložbe koje smo započeli baš u Mladenovcu 1993. Od tada pa do danas bili smo u Kruševcu, Čačku, Užicu, Sirogojnu, Kotoru, Leskovcu, Gornjem Milanovcu, Pirotu, Grockoj, Zaječaru, Sopotu, Bečeju itd.

Gde se u Mladenovcu mogu videti tvoje slike?    U opštini u sali izvršnog saveta ima jedan moj triptih, takođe u kancelariji predsednika opštine su okačene tri moje slike. Jedna slika je u Centru za kulturu, a verovatno i na Seltersu još uvek je tu moja slika sa likovne kolonije. Takođe su tu i slike koje su otkupljene ili poklonjene privatnim licima.

Kako inače ide prodaja tvojih slika?    Uradio sam do sada preko 300 slika koje sam prodavao i poklanjao. Moje slike su i u inostranstvu, u Americi, Engleskoj, Francuskoj, Italiji, Nemačkoj, Češkoj itd.

Poslednjih godina sve više si prisutan u Mladenovcu?    Da, poslednje tri godine sam predsednik saveta likovne kolonije u Mladenovcu. To je jako lepa manifestacija koju bi Mladenovac trebao da čuva. Ove godine sam obećao da ću pronaći jednog vajara koji bi odlio u bronzi obelisk podignut u slavu despota Stevana Lazarevića pored crkve u Crkvinama i koji je tu od 1427. godine. Potrebno je u vezi s tim dobaviti već urađenu gipsanu kopiju iz Narodnog muzeja. Taj obelisk mogao bi da se postavi na trgu ili u parku i tako oplemeni gradski prostor. Iduće godine se slavi 100 godina Seltersa pa i u vezi s tim razgovaram sa vajarima kako bi nekako uradili dve skulpture u kamenu da ukrase park na banji. Takođe razgovarali smo i o mojem mogućem legatu, koji bih rado ostavio Mladenovcu, ali to je već veći posao koji iziskuje veća materijalna sredstva, pa će to možda sačekati bolja vremena.

Miodrag Vartabedijan živi u ulici Vuka Karadžića u Beogradu na par desetina koraka od Knez Mihajlove, sa suprugom Dušankom (Zabrdac) našom Slovakinjom, koja je profesor na Institutu za strane jezike, i koja je takođe slikar, sinom Davidom (1968) i kćerkom Anamarijom (1974) takođe akademskim slikarima (Anamarija danas predaje na Višoj politehničkoj akademiji).

Anamarija, Dušanka i David Vartabedijan

Kao u stara vremena kada su se negovale porodične vrline, a zanat prenosio sa oca na sina, tako su se i u porodici Vartabedijan svi prihvatili olovke i kičice ali svako na svoj osoben način. A glava porodice, kao neki uomo universale, i dalje neumorno pravi: efektne grafike, prepoznatljive ilustracije, dizajne knjiga, slike uljem i pastelom; aranžira izložbe i štandove; štampa plakate i ukusne pozivnice, a njegove slike iz poslednjih ciklusa zbog svojih osobenosti već imaju čuveno ime – vartagrafike.

Poželimo Varti i njegovoj porodici nove uspehe u životu i radu. (Pečat, U.M. novembar 1997)

Miodrag Vartabedijan preminuo je 2009. godine.

Ko je ko u Srbiji

U knjizi „Ko je ko u Srbiji“ piše da je Varta od 1958. bio tehnički urednik mnogih listova i revija i umetnički direktor izdavačkih kuća. Od jezika govori italijanski a služi se engleskim, francuskim i ruskim. Svira gitaru i klavir. Najznačajnije knjige koje je opremio su: Pećka patrijaršija, Sovjetski Savez, Hilandar, Bohinj, Japan, Amerika, Izrael, Mostar, Irska, Studenica, Crna Gora, Cigani sveta (autor Mladenovčanin Rajko Đurić); Preko 40 puta je izlagao samostalno i preko 200 puta na kolektivnim izložbama. Najznačajnije izložbe su: samostalna izložba u „Ateljeu 212“ (1962); Grafički kolektiv (1964); galerija „Hommenmen“, Bejrut (1965); „NJoodstock Gallerz“ London (1968); galerija ULUPUDS-a (Kako se kalila knjiga, 1970); Knjižara „Mladost“ Zagreb (1980); MPU (retrospektiva 1983); Mala galerija Narodnog muzeja (1992); Kulturni centar Jugoslavije u Parizu (1992);

Dobio je oko 85 nagrada u domenu grafičkog dizajna i likovnih umetnosti: Prvu nagradu za plakat Beogradsko proleće (1957); Godišnju nagradu ULUPUDS-a (1965); „Premio Europeo Rizzolli“, Milano (1966. i 1968); Nagradu „Zlatno pero“ Beograda 1975; Nagradu (1978) i Zlatnu značku ULUPUDS-a (1978); Nagradu engleskih knjižara London (1990); Grand pri u Lajpcigu (1993) i više nagrada na našim sajmovima knjiga; Zatim, nagradu u Londonu 1999. za jednu od najbolje dizajniranih knjiga između 5.000 naslova; Nagradu za životno delo Udruženja izdavača i knjižara Srbije (1999); Nagradu za životno delo ULUPUDUS-a (2000). Prvi je dobitnik obnovljene nagrade Grb opštine Mladenovac 2003. godine.

Akademik Dejan Medaković o Varti

Varta je rođeni slikar koji poznaje sve tajne svog zanata. Njegovo se slikarstvo zasniva na gotovo arheološkom doživljaju svih kultura na ovom našem području i u svojoj prapostojbini Jermeniji. Sva ta saznanja i vizuelne utiske Varta sa lakoćom pretvara u simbole koji izranjaju iz njegovog davno odsanjanog sveta. Taj svoj usaglašeno lirsko-misaoni postupak Varta rešava uvek u korist čistog slikarskog doživljaja, a dobro upućeni raspoznaju sve one civilizacijske tragove za koje se opredeljuje umetnikova senzibilnost.

I šta reći za Vartu kada oprema knjigu? Taj rođeni slikar izmiruje u sebi grafičara, on komponuje boje, sliku i slovo, stvarajući posebno ustrojstvo i jedan vizuelni sklad. Očigledno je da on odlično poznaje vekovno iskustvo starih istočnopravoslavnih iluminatora kod kojih je do savršenstva dovedena usklađenost slike i teksta. Vartina komponovana strana, iako savršeno moderno čista i skoro geometrijski jasna, nije svojim samostalnim sjajem zablesnula tekst. Takve harmonije može da ostvari samo majstor koji izbegava svaku improvizaciju, koji knjizi prilazi sa smernošću onih koji su tačno znali zašto, kako i kada je treba pustiti u život. Svojim delima Varta je podario lepotu koja će spomenički obeležiti naše vreme. Ima li većeg priznanja za jednog umetnika koji je zaljubljen u svoju veštinu?