Milovan Vidaković

PRVI SRPSKI ROMANOPISAC

Poznati Kosmajac Milovan Vidaković je prvi pisac u novoj srpskoj književnosti kojega je Srbija dala. Rođen je u Nemenikuću 1780. godine. Vidakovići se smatraju za najstariju familiju koja je živela u Nemenikuću (danas ih više nema). Još u vreme despota Đurđa Brankovića stigli su u Kosmaj kada su izbegli sa Drine (od Loznice) zbog turskih napada na bosansku granicu. Milovanov otac Stevan nastanio se u današnjem srednjem kraju Nemenikuća i imao je četiri sina od kojih je Radosav (Stevanović) sa potomcima najduže ostao u Nemenikuću. Milovan je detinjstvo proveo uz oca hodeći za ovcama i kozama. Selo Nemenikuće se u to vreme sastojalo od dvadesetak hrišćanskih kuća od nabijene zemlje čija su se vrata i prozori zatvarali goveđom kožom. Selo je imalo crkvu i han, a turski aga, pod čijom vlašću je selo bilo, zvao se Ibrahim. Aga je boravio u Beogradu i retko je navraćao na dvor i imanje koje je u selu imao. Za vreme Austro-turskog rata u leto 1788. na savet dobrog Ibrahim-age celo selo je otišlo u zbeg u gustu kosmajsku šumu gde su sneg i zimu u kolibama dočekali. U kolibama su, po ceo dan i noć, vatre gorele i ljudi su bili svi od dima počađili i glađu i strahom iznureni. Kada je prošla zima, neki su hteli da se odatle sele, neki da ostanu, ali u tom stigne vest da su Turci udarili na Drlupu, popalili kuće i ljude odveli u ropstvo. Ubrzo im se u zbegu pridružiše Koraćičani, Rogačani i meštani drugih okolnih sela. Po povlačenju austrijske vojske preko Save, ljudi iz zbega plašeći se nadolazećih Turaka, u velikom broju krenu u Srem. Milovan se sa ocem pridružio ostalim seljanima koji su prebegli preko Save. Po prestanku rata otac se vratio na svoje ognjište u Nemenikuće a sina je ostavio kod rođaka u Irigu. U Irigu je Milovan pošao i u školu i tu je godine 1795/96 preživeo katastrofalnu irišku kugu. Gimnaziju je pohađao u Segedinu, Temišvaru i Novom Sadu a filozofiju u Segedinu i Kežmarku, gde je bio upisan i na prava.

Milovan je najveći deo svog života proveo kao domaći učitelj, mentor i pedagog mlađim učenicima. Voleo je da se brine o mladima, da ih usmerava i vaspitava i pošto nije imao porodicu, uvek je pomagao jednog ili više siromašnih učenika i primao ih na stan. Godine 1808. stigao je na Savu i rešavao se da na poziv oca i brata pređe u oslobođenu Srbiju, ali u međuvremenu Turci opet zaprete, a otac mu te godine umre, tako da je na kraju odustao.

U periodu 1808-1810. Vidaković je živeo u Pešti gde izdaje svoj prvi roman. Za taj roman i sledeći, tada još nepoznati Vuk Karadžić je dao blagu kritiku, ali godine 1817. po izlasku romana „Ljubomir u Jelisijumu“ Vuk se u bečkim „Serbskim novinama“ obrušava na njega. Kritika je bila izuzetno oštra i preterana i to baš u trenutku kada je Vidaković dobio mesto profesora u srpskoj novosadskoj gimnaziji. Posle te kritike mnogi nekadašnji poštovaoci su se okrenuli od njega i broj pretplatnika na njegove knjige se smanjio. Vidaković se nije mnogo branio, držeći se dotadašnjeg običaja koji je u ono vreme vladao među piscima, ali je teško podneo kritiku i šest godina posle toga nije ništa objavio. Godine 1824. zbog neke afere otpušten je iz novosadske gimnazije i otada do smrti živeo je od davanja časova i književnog rada. Tokom godine 1831. bio je privatni učitelj u Zemunu, Srbija je bila blizu i imao je opet priliku da pređe u domovinu, ali Vidaković, koji je tada imao 50 godina, ipak ostaje s druge strane Save gde su mu bili učenici, izdavači i čitaoci.

Vidakovićev književni rad je vrlo obiman. U prve dve decenije 19. veka on je sa Joakimom Vujićem najplodniji srpski pisac. Počeo je popularnom pobožnom poezijom, opevanjem u stihove crkvenih legendi. Upućena narodu, ta poezija pisana narodnim jezikom i u stihovima ne toliko dobrim koliko tečnim i čitkim, imala je mnogo čitalaca.

Međutim, Vidaković je postao poznat naročito kao romanopisac. On je tvorac prvog romana u srpskoj književnosti. Njegovi romani koji se ugledaju na popularne nemačke riterske priče i filozofske-pedagoške romane, više su decenija veoma čitani i u toku 19. veka često preštampavani. Vuk Karadžić kao žestok kritičar romana M. Vidakovića ipak kaže – kako ovoga „svak rado čita zbog njegovog slatkog štila.“ U milozvučnosti i razneženosti Vidakovićeva jezika ogledalo se jedno doba. Njegov književni jezik je bio mešavina narodnog, slovenskog i slaveno-serpskog jezika, deseterca i iskvarenog jezika ugarskih varoši i šumadijskih idioma ponetih iz detinjstva. Ima kod njega naivnosti, blagosti, želje da se sve vidi i doživi u nekoj rozlikasto – sentimentalnoj svetlosti i čežnje za nepoznatim i fantastičnim. Vidaković je nesumnjivi maštar, veći no i jedan među savremenicima. Njegova pritajena čežnja za nečim lepšim, a naročito njegove naivne vizije srpske srednjovekovne istorije, čine ovog razneženog pisca bliskim romantičarima. Vidakovićeve romansijerske vizije srpske narodne prošlosti su doduše pseudoistorijske, naivne, ali zato patriotske, po lirskom tonu bliske senzibilitetu nemačkog predromantizma.

Vidaković je bio najpopularniji pisac svog vremena. Jakov Ignjatović o tome kaže: „Tek što je kakvo Srpče ili Srpkinja dorasla da knjige može čitati, već je Vidakovića u ruke uzela. Svaka klasa rado ga je čitala. Sva njegova dela jako su rasprostranjena.“ O Vidakoviću je pisao i Jovan Cvijić: „On je didaktičar, moralist, pedagog, i glavna mu je namera da pouči i vaspita svoje čitaoce. Ali s druge strane on ne želi da bude suv i apstraktan, već tačne misli i korisne ideje hoće da lepo i pristupačno iznese, kako on sam kaže – njih valja ‘živo i slatko predstaviti da nam duh voshiti, da nam serdce ublaži i razveseli.’ On voli narodnu prošlost i većem delu svojih romana daje istorijski okvir. On voli prirodu i ushićava se njome, ističe jednostavan i prirodan život, on se lako raznežava, ushićava, kliče i plače. Književna vrednost njegovih romana je mala, njegovo književno obrazovanje, istorijsko i geografsko znanje nije veliko. Ali u njegovom tonu ima nečeg krotkog i blagog, prostodušnog i dobrodušnog, nešto očinsko prema deci. On piše tečno i čitko i on je osvojio srpsku čitalačku publiku i zabavljao je čitavih pedeset godina. Taj popularni pisac stvorio je srpski roman i za dugo vreme zadovoljavao skromne potrebe ondašnje publike srpske. U prvim desetinama 19. veka bilo je među Srbima ljudi koji su se starali da žive i koji su govorili kao junaci njegovih romana, mladi pisci su učili kod njega kako treba pisati, uticao je na mnoge pisce (Bogoboj Atanacković, Branko Radičević, Jakov Ignjatović, Jovan Sterija Popović…), a roditelji su davali deci imena po ličnostima iz njegovih romana. Vidaković ima i nacionalne zasluge. Savremenici su ga zvali ‘srpski Valter Skot’. On je nemačke romane posrbljavao, unosio srpske vladare, junake i događaje iz srpske istorije, veličao srpsku slavu i srpsko junaštvo, kitnjasto predstavljao srpsku prošlost. Taj patriotski duh u moralno – sentimentalnim romanima odgovarao je stvarnom raspoloženju srpskih čitalaca i on je dosta pripomogao širenju srpskog istorijskog i nacionalnog osećanja. Zatim, Vidaković je davao svojim junacima lepa srpska narodna imena (Ljubomir, Svetozar, Velimir, Ljubivoj, Tihomilj, Nikodim, Čedomilj, Draginja, Milena, Bosiljka, itd), koja je ranije Srpska pravoslavna crkva progonila kao paganska i zamenjivala ih kalendarskim. Više no išta njegovi popularni romani su učinili da narodna imena potisnu kalendarska. Vidakovićeva vrednost je istorijska. On je igrao korisnu ulogu u srpskoj književnosti. Koliko je mogao po svojim skromnim mogućnostima, on je zadovoljio duhovne potrebe šire srpske čitalačke publike, otvarao je volju k čitanju i ljubav ka knjigama, budio ljubav ka narodnoj prošlosti, jačao nacionalno osećanje i položio osnove srpskom romanu. On je bio jedan od onih koji probijaju put i šume krče.“

Milovan Vidaković godine 1824. odlazi iz Novog Sada i posle jedanaestogodišnjeg lutanja iz varoši u varoš (Kikoš, Temišvar, Sremski Karlovci), 1835. stiže u Peštu da se u njoj skrasi i ostane do kraja života. U mladosti je živeo više godina u toj varoši a svraćao je u nju i docnije, uvek kao mentor poverenih mu đaka. Pešta je bila tada središte srpske inteligencije. U Pešti su bile štamparije i izdavači a i Srba je bilo dosta, imali su tu svoju Maticu od 1825, Tekelijum, a pokrenuli su i listove. Njegov dolazak u Peštu izazvao je interesovanje u srpskim krugovima tamo. Stari pisac se i tu izdržavao od podučavanja učenika i pisanja knjiga. Ali prihodi su bili i suviše mali i život starog književnika je morao biti bedan. Šaljući knezu Milošu svesku svoje „Istorije“ i moleći za nagradu piše knezu: „Ponizno i sa kolenima priklonjenim zemlji, molim Vašu Svetlost, smilujte se na mene i na trud moj ovoliki; izbavite mi sada čest moju, tako vam bog poživio što vam je najmilije na svetu…“ i potpisuje se sa „izumirajušči rab“. A kad je dobio nagradu, samo pedeset talira, dok je dobijao ranije po sto, on se ponovo obraća knezu: „U takvoj sam nuždi da nemam otkuda za kost i kvartir platiti…“ Godine 1838. zadesi Vidakovića i celu Peštu velika nesreća – velika poplava, jedan od najkrupnijih događaja u istoriji te varoši. Zima je te godine bila vrlo jaka; snega puno; Dunav pod ledom od Beča do Pešte, zaledio se na visokoj vodi i tako ostao puna dva meseca, ceo svet je gledao s nespokojstvom šta će biti kada led bude krenuo. Početkom marta led zaista krene i voda poraste tako brzo da je za kratko vreme preplavila mađarsku prestonicu. Prizor cele varoši je bio strašan. Voda se po ulicama popela za dva, tri i na nekim mestima i do četiri metra. Dunav je žut i prljav, jednako valjao sante leda, lađe, vodenice, krovove, svakojaku građu. Ljudi drhte po krovovima kuća, ili plove po ulicama na svemu čega su se dočepali, na čamcima, splavovima, krilima od vrata, kadama… Ulice mračne i lupeži se koriste pa kradu i ubijaju. Sve kuka i zapomaže, svuda beda i očajanje. Za jednu noć preko šezdeset hiljada stanovnika ostalo je bez hrane, vode i ogreva. Gde je Vidaković sve bio tih dana ne zna se, ali u svom pismu knjaz Milošu piše: „Dogodi nam se proletos onaj nesrećni slučaj, kad Dunav celu Peštu potopi i ja sve što sam imao izgubih, jedva sam upol noći život svoj izbavio.“ Ali srećom pomogli su mu i tada, dobri ljudi, njegovi dobrotvori, prijatelji i poštovaoci. O životu Vidakovića u Pešti svedoči Jaša Ignjatović koji je kao gimnazijalac stanovao kod staroga pisca: „Vidaković je stanovao preko puta srpske crkve, u Srpskoj ulici do gostione ‘Kod Jozefa’ u kojoj je često boravio. Katkad po nedelju dana nije imao ni krajcare, više puta sam ga nalazio u nenaloženoj sobi, s japundžom na leđima, gde piše ‘Selima i Merimu’. Vidakovićevo društvo su bili mnogi đaci iz gimnazije, pravnici i ljekari, oni su dolazili ‘Kod Jozefa’ i sastajali se sa starim piscem.“ Vidaković je pisao i posle poplave, čak i po novinama, odvajkada je želeo da bude novinar. Ne piše mnogo, ali svašta – originalne misli, istorijske članke, filozofske opise, pesme itd.

O Vidakoviću se pisalo u javnosti; bilo je hvale i grdnje kao i uvek; beležilo se kad će koja njegova knjiga izići, ili bi se, bez neposrednog povoda, govorilo o piscu. U „Magazinu“ je jednom prilikom pisalo: „G. Milovan Vidaković je jedan ot boljih i najrevnosnijih delatelja na srpskog knjižestva njivi, zaista zapuštenoj.“ Bilo je i velike kritike, Vukova iz 1817. i posle objavljivanja životopisa D. Davidovića, ali svet je poštovao starog pisca, poštovala ga je „prosta klasa“, njegova sirotinja ulevala je simpatije prema njemu a uzimali su ga u odbranu i vrlo viđeni ljudi: „On je naš trudoljubivi i prilježni spisatelj koji gladan i žedan književnu struku čuva i hrani, koliko je mogućno u njegovoj sirotinji i starosti. Njegova dela su zabavne ‘narodne knjižice’ koje naši prosti soldati, po stranim zemljama putujući, u telećaci nose, a njegove zasluge naročito u buđenju Srpstva su velike. Zato je on postao ljubimcem ponajpre čitajuće mladeži, pak i razmišljajuće zreleži, dok i najposlije odobravajuće stareži.“

Godine 1818. Vuk Karadžić je s „Rečnikom“ izveo svoj fonetički pravopis i narodni jezik proklamovao kao književni. Vidaković koji se prvi zalagao za narodni jezik, ali „izobražen“ a ne „prost“, bio je protiv Vukovog pravopisa i vojuje za stari pravopis, naročito za slovo „h“ koje je Vuk bio izbacio a koje će kasnije vratiti. Napada upotrebu stranih reči, naročito turskih i zalaže se za „slovenski jezik“: „Nemojte slavenski prezirati jezik, niti se Slavjanina, sedog svog oca, tuđite.“ U gostionici „Kod Jozefa“ mnogo se o filologiji raspravljalo, ali su na kraju „vukovci“ prevladali. Stari pisac koji je uživo govorio kao i svaki Nemenikućanin, trudio se da piše „izobraženo“, na jednom mestu o tome piše: „Koliko sam ja želio da jezik naš očistimo, da mu neku bolju točnost damo, ali uzalud! Teško je meni samom mnoge na pravo poimanje o tome dovesti; trebalo bi da se jošt koji probudi i da se čuti dade, da mi mnjenije kolik-tolik potkrepi. Ja ne znam zašto se neki naši prostoga kao pijan plota drže. Šta će nam potomstvo reći.“ Potomstvo nije bilo na njegovoj strani i mi sada svi pišemo po Vuku. Međutim, danas se zna da je Vukovom reformom mnogo dobijeno ali i ponešto izgubljeno, da je nešto od melodije i jezičkih nijansi iz starog književnog jezika zauvek otišlo i veza sa starim piscima kao što je M. Vidaković pokidana.

Vidaković se morao osećati vrlo nesrećan u starosti. Kao književnik je bio pregažen od vremena i po pitanju jezika i po pitanju romana. U zimu 1840. nesrećni starac pada u bolest. Tada ga je primio u kuću gradski inženjer Dimitrije Jovanović i njegova žena koja ga je negovala. Beda starčeva je bila velika, ali ipak on je na pijaci do zadnjih dana prodavao svoje knjige. Bolest je bila ovog puta na smrt i o tome svedoči Jaša Ignjatović: „Jako je buncao, mi mlađi đaci stajali smo jednako oko bolnika, ali on nas nije poznao. Preminuo je ne rekavši nikome ništa.“ To je bilo 28. oktobra 1841. godine.

Sahrana je bila skromna, na peštanskom srpskom groblju; za nju je novac dao Jovanović a nešto je skupljeno i u čaršiji. Posmrtno slovo održao je Aleksandar Stojačković i ono je bilo toplo i puno hvale. „Novine Srpske“ donele su belešku: U Pešti se 29. oktovrija prestavio Milovan Vidaković, mnogozaslužni spisatelj srpski, rodom iz Nemenikuća u Srbiji.

Šest godina kasnije „Srpski narodni list“, kao simpatični nekrolog, donosi belešku: Neka gospođa tako se jako zaljubila u M. Vidakovića romane da ih je neprestano čitala i skoro napamet naučila; iz velikog uvaženija njegovih romana zapisala ga je u svoju domaću čitulju – „šilje katkad koljivo u crkvu i plati popu te ga spomene, i na najveće praznike šilje po par debelih sveća u crkvu za njegovu dušu.“

Godinama docnije s pomoći Matice srpske dignut mu je mramoran krst na grobu. Danas nema ni krsta ni groba. Groblje je preorano (danas je to Lehelov trg u Budimpešti) i niko se nije setio da kosti starog pisca kudgod prenese. Naš prvi romanopisac Milovan Vidaković, proveo je pedeset godina u tuđini, a ni jedno slovo nije napisao o tim zemljama, pisao je uvek o svojoj romantičnoj Srbiji i zavičajnom Kosmaju. (Pečat, U.M. jul 1998)

Bibliografija: Usamljeni junoša (1810); Velimir i Bosiljka (1811); Ljubomir u Jelisijumu (1814); Kasija carica (1827); Silonaj i Milena (1829); Ljubezna scena u veselom dvoru Ive Zagorice (1833); Selima i Merima (1839)

Okrugli sto o Milovanu Vidakoviću – Na Petrovdan 12. jula 1998. u crkvenoj kući u Nemenikuću, održan je u okviru Programa obeležavanja Petrovdana, slave hrama u Nemenikuću i dana Milovana Vidakovića, veliki okrugli sto o Milovanu Vidakoviću u organizaciji Narodne biblioteke „Milovan Vidaković“ iz Sopota. Govorili su Slobodan Remetić, Vasa Milinčević, Jovan Deretić, Dušan Ivanić, Nenad Ljubinković, Dimitrije Stepanović, Miloje Sarić i Miloje Radojević.

ŽIVOT NA KOSMAJU u XVIII VEKU

Malo krajeva u Srbiji ima neki pisani zapis iz 18. veka. Milovan Vidaković, prvi srpski romanopisac, rodom iz Nemenikuća, ostavio nam je ovaj zapis, početak njegove nedovršene autobiografije, koji govori o Kosmaju oko 1788. godine. Tekst je pisan u tuđini, u Ugarskoj, mešavinom tadašnjeg narodnog i slaveno-serpskog jezika i evo ga sada pred nama u izvornom obliku.

AVTOBIOGRAFIJA – Milo moje i ljubezno otečestvo, u kojem sam se ja rodio, jest Serbija; zemlja jedna u prizreniju proste prirodi prekrasna, zdrava i plodonosna, koja je inogda črez nekoliko stoletija takožde pod vencem carskim svetlila, i za veliku se u Evropi monarhiju smatrala: padši potom pod igo tursko, postane provincijom Sultana.

Mesto mog roždenija jest prosto selo Nemenikuće zovomo; koje leži ispod gore Kosmaja. Gora se ova holmovi, i gustimi šumami okružena, nad selom na podobije Tavora uzvišuje: trougolni vid njen izdaleka pada u oči, kao plast sena. Zdesne strane Kosmaja u vreme naših despota bio je jedan lep monastir, pod imenom Tresije, a sleve strane drugi, zovomi Vertište: no oba sada leže u razvalinah. Iz planine stiču se u selo dva potočića, koji jedan potok ot pol sela sostavljaju, na kom vodenice melju. Kuća je mojih roditelja bila pored potoka, malo više, gdi ga drum iz Beograda hodeći preseca. Pred kućom našom potok je izvitijem svojim izobražavao malo poluostrovce sa zelenom šumom, u kom je mati mene slučajno, tu pod jednom topolom rodila, po skazaniju godine 1780, meseca maja.

Otec moj zvao se Stevan Vidaković, prosti zemljedelec, koji ni svojego imena zapisati nije znao; a mati moja, koju sam malo upamtio, Stanka, iz sela našego i ot dobre kuće bila je. Ded moj (očin otec) imenovao se Stanoje, koji je u isto vreme prestavio se, kad sam se ja na svet rodio, samo što me je očima vidio i blagoslovio me, pak izdanuo. Starica jegova, moja baba Marija, koje se kao dete opominjem, poživila je posle njega nekoliko godina, i prestavila se zelo stara. Stanojev otac Dragutin, i ovog ded jošt imenovao se Vidak, od kojego smo, mi potomci, prezime daže do danas, meni sa bratom mojim Radosavom, koji je sad u Serbiji, na 6-kolenu suštu, primili i zaderžali.

Ded moj Stanoje imao je dva brata: Jovana, kojego se u mojem detinjstvu opominjem, a najpače kad je se na same Cveti prestavio, a drugi kojemu ja ni ime upamtio nisam, prešao je iz Nemenikuća k Dunavu, u selo Višnjicu, ot kuda je sa svinjami na ovu stranu u Banat tergovao. Stanoje je imao pet sinova: Stevana, mog oca, Pavka, Apostola i Georgija kojih se dobro opominjem, i petoga, koji je se u nekom monastiru postrigao, i kao monah skončao jest; ja ga nisam poznavao, niti sam mu ime upamtio. Po skazaniju mojih starijih, Dragutin je Vidaković doselio se u Nemenikuće selo ot Drine reke, iz mesta Loznica zovoma, u vreme jošt Georgija II Brankoviča, despota i grafa: i to zbog neke bune, nemira i na bosanskoj granici turskog napadenija, uklonio se sa svojim plemenom ovamo dublje u Serbiju. A kako sam se ja o ovom izvestiti mogao, to nam dalje sledovati bude.

Moji su roditelji imali četiri sina: Davida, Damjana, mene Milovana i Radosava, i dve dšteri: Bosanku i Teodoru, s kojom nam je ljubezna mati naša u poraždaju i zaglavila. Po smerti naše matere ostane nam otec s nas šestoro dece udov! On se više ženiti nije hoteo, ili možno na ovoliko dece nije za sebe priliku ni najti mogao. Voznameri pače Davida najstarijeg sina koji je bio okolo 17-18 leta vozrastom, oženiti; sudba mu obače tu radost ne dozvoli, vnezapu bo ot nazeba razboli se mladić i umre. Damjan ja i Radosav, mali, jedno drugomu do uva, a Teodora na sisi! Sirota naša baba u glubokoj svojoj starosti napati se s nami godinu, dve li, dobro i ne pamtim, pa se prestavi kupno s nejakom Teodorom. Sad padnemo svi na vrat strini našoj Stani, čiče Apostola suprugi, i maloletnoj sestri Bosanki, koja je tek u 14-toj godini bila. No budući strina, i tako žena neka ljuta i nemilostiva bijaše, a k tomu i sa svojom decom, koja joj u isto vreme ot neke rednjom bolesti pomreše, ožalošćena, ne voshote s nami se mučiti, no navali na muža svojeg, i odele se ot našeg oca: načine sebi dom, i isele se, a nas same s ocem ostave. Žalost je ovo za našeg oca bila: više bi puti sedeći mi poglenao na nas, i suze bi mu na oči udarile. Sretni smo nešto u našoj tugi bili, što smo imali još jednu babu našu, dede Joana vtori suprugu Ilinku, ženu u srednjih godina i zdravu inače, no na jednu nogu romu, koja je po smerti svojega starca, kao udovica, samo s jednim sinčićem Mihailom, više naše kuće, u svojoj, šljivikom okruženoj kući obitavala, i u dobrom se nalazila stanju; a jošt više smo imali pomoći i soždenija ot neke starice Sare, iz kuće Herine, s kojom kućom naša je u velikom svagda prijateljstvu bila. Ova je starica nas često poseštavala i tešila, nas poučavala i svagda s maternjom milošću predusretala: osobito što je se s pokojnom našom materom, kao sa sestrom u ljubovi živila bila. Ona bi sila puti našemu ocu uzdišući rekla: „E moj Stevane! izgubio si Stanku, izgubio si i sve dobro s njom! Kako ti nje nestade, izmeni se vam sva kuća vaša!“ „Ah! i ne spominji mi, Saro moja ljubezna“ vozopio nam naš otec, „kad pomislim samo šta smo pre nekoliko godina bili, i na što smo spali, serdce me moje bole; kuća biti perva, čuvena i svakomu otvorena, slavna i vesela; otmeni ljudi, tergovci, i sam mitropolit kod nas dočekivat, ugoštavan, i obdarivan je bivao, a sad eto šta dočekasmo, šta li ćemo jošt dočekati; barem da hoće rat biti, kao što se govori, pa kuda puklo, da puklo; nije mi ni za mene, poživio sam bar što sam poživio, no za ovu me je decu, koja tek nastaju živiti; šta će ona dočekati kako će nam dobro oni upamtiti?“ Mi deca ovo slušajući smutili bi se na serdcu, i pomračili bi lica, a najpače ja, koji sam najčuvstvitelniji bio, i sestra naša, starija budući, bolje je svašto i razumevala.

Sprama naše kuće preko potoka bila su tri brata: Ilija, Milutin i Nikolaj; ove su ljude Here zvali zato što su se iz Hercegovine tu doselili bili, i to zbog svojega imenija da što od Turaka ne postradaju. Zdravi neki ljudi i bogati, sinovci više pomenute blagodetelne naše babe Sare (prapretkinja familije Sarić iz Nemenikuća, prim. nov.), koji su takožde našoj kući veliki prijetelji bili i u svakoj su nam potrebi prebegavali; osobito Marica najstarija u kući gazdarica, ljubila je nas decu kao rođena mati. I budući da je baba Sara u gornjem kraju, nakraj sela kuću imala i sa svoja dva sina, Stefanom i Mihailom, vesma u dobrom stanju bila (opominjem da su silne ovce imali), tako kad god ona dojti nije mogla, svagda nam je Marica dolazila. Istina da i naš otec, ako i nije bio u onom stanju, u kom je s ocem svojim i sa stricem Joanom pre toga bivao; no zato opet imao je lepu stoku, svinja dosta, kao što je u Serbiji zbog mnogog žira lako takove imati, i imao nešto ovaca, koza, ponešto i rogate marve; k tomu prekrasne šljivike, različita voća, jedan lep na Kosmaju vinograd, i jedan veliki u Kostinoj šumi za svaki usev vert (baštu); imao je i svoj plug i volove, po nekoliko krava muzara, a deržao je i pčelne košnice; sledovatelno, što je se užitka ticalo, nismo oskudni bili, samo što nam je kuća ot pervog svog stanja klonula, i otec nam se koje za sinom, koje što je i bez žene sa sitnom decom ostao bio, tako ožalosti i oskorbi, a naročito jošt kada mu se i brat Apostol odeli, da mu se ništa počti ni mililo nije. Osobito većma i većma glaskati se poče, da će Turci s Nemci rat imati, pak se strah neki u narod useli, što će s njima biti, opominjući se, da su više puti u takvoj prilici ot Turaka siromasi postradali: počne kao i svaki dobar otec promišljati, kud će s nami. Itd. itd.