Sreten Žujović Crni

REVOLUCIONAR – Prvi komandant Glavnog štaba partizanskih narodnooslobodilačkih odreda Srbije. Rođen i umro u Maloj Vrbici; školovao se u Francuskoj, Engleskoj i Rusiji; učesnik I sv. rata i Građanskog rata u Španiji; jedan od najstarijih srpskih komunista (od 1924); član Centralnog komiteta, a 1937. član Politbiroa i org. sekretar, kada dovodi Tita na čelo partije; 1945. general; od 1946. ministar finansija; posle Informbiroa 1948. i zatvora povukao se u rodnu Malu Vrbicu. Po jednom izvoru, glavna ulica u Mladenovcu nosila je par godina posle rata njegovo ime.
Sreten je rođen 24. juna 1899. godine u selu Mala Vrbica kod Mladenovca u imućnoj porodici. U ranom detinjstvu se preselio u Beograd gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Tu ga je zatekao Prvi svetski rat. Po izbijanju rata, otišao je u Legiju stranaca i borio se na Zapadnom (francuskom) frontu protiv Kajzerove Nemačke.
Po završetku rata se vraća u zemlju i počinje da se orijentiše prema radničkom pokretu. U Kraljevini SHS je učestvovao u klasnoj borbi preko sindikata i to odmah po formiranju KPJ, 1919. godine.
U Komunističku partiju Jugoslavije (KPJ) je primljen 1924. godine. Nekoliko puta je dolazio u sukobe sa vladajućim režimom koji ga je progonio kao opasnog komunističkog ideologa. U takvim okolnostima, ilegalnim putevima napušta zemlju 1933. godine i odlazi u Pariz, gde je završio prava na Sorboni. Zatim odlazi u Sovjetski Savez i dolazi u prve kontakte sa predstavnicima Kominterne.
Kao iskusan komunista primljen je za člana Zagraničkog biroa CK KPJ za vreme Milana Gorkića. Na tom položaju odlazi više puta u Pariz gde se upoznao sa budućim sekretarom KPJ Josipom Brozom Titom.
I pored toga što je bio veliki pristalica Milana Gorkića, Tito ga je uvrstio u članstvo KPJ 1938. godine u Šmartnoj Gori. Radio je na obnavljanju partijskih organizacija u Srbiji, koje su bile razbijene u vreme Šestojanuarske diktature. Na Petoj zemaljskoj konferenciji KPJ, oktobra 1940. godine u Zagrebu, izabran je za člana Centralnog komiteta.
Za vreme okupacije, Sreten Žujović se stalno nalazio u partijskom aktivu. Po formiranju Glavnog štaba NOPOJ-a 27. juna 1941. godine, ulazi kao član Glavnog štaba, a po formiranju Glavnog štaba NOP odreda Srbije, bio je komandant Glavnog štaba, u kome su bili Filip Kljajić, Rodoljub Čolaković, Branko Krsmanović i Nikola Grulović.
Učestvovao je na vojnom savetovanju u Dulenima i Stolicama u septembru 1941. godine. Za vreme Užičke Republike, bio je poverenik Narodnog odbora za finansije i bio je prisutan u zajedničkim pregovorima između Tita i Draže Mihailovića u Struganiku i Brajićima, oktobra 1941. godine.
Po povlačenju glavnine partizanskih snaga iz Srbije, bio je lakše ranjen i prešao je na teritoriju Sandžaka zajedno sa Filipom Kljajićem, da bi se od tada pa sve do polovine 1944. godine nalazio sa Vrhovnim štabom NOVJ.
Na Prvom zasedanju AVNOJ-a, novembra 1942. godine, izabran je za člana njegovog Predsedništva, a na Drugom, novembra 1943. godine, za poverenika za saobraćaj u Nacionalnom komitetu oslobođenja Jugoslavije (NKOJ).

U Beograd ponovo dolazi 23. oktobra 1944. godine i učestvuje u prvim organima vlasti po oslobođenju grada. Posle oslobođenja Srbije, učestvovao je u stvaranju Narodnog oslobodilačkog fronta Srbije i sindikalnih organizacija.
Na konstituisanju Jugoslovenskog narodnooslobodilačkog fronta (JNOF) Srbije 14. novembra 1944. godine u Beogradu, ušao je u njen sastav kao potpredsednik Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju.
Učestvovao je i na konstituisanju Antifašističke Skupštine Narodnog Oslobođenja Srbije (ASNOS) od 9 do 12. novembra 1944. godine u Beogradu kada je izabran u njeno Predsedništvo. Po formiranju privremene vlade DFJ marta 1945. godine u Beogradu, Žujović je vršio funkciju ministra finansija.
Na prvim izborima za narodne poslanike Ustavotvorne skupštine DFJ, kandidovan je za poslanika iz Drugog Beogradskog rejona i po pobedi snaga Narodnog Fronta, postao je narodni poslanik nove skupštine. U prvoj Vladi FNRJ, vršio je funkciju saveznog ministra za finansije.
Po izbijanju prvih nesuglasica između Informbiroa i KPJ, stao je protiv stavova Jugoslovenskog Centralnog komiteta i podržavao liniju Informbiroa. Na sednici CK KPJ koja je održana na Dedinju 12. aprila 1948. godine ustao je odlučno protiv slanja pisma CK KPSS, kao odgovor na optužbe koje su iznesene u ranijem pismu protiv CK KPJ. Idućeg dana, ponovo se sastao CK KPJ i diskutovao o Žujovićem ispadu.
Sreten Žujović je isključen iz Politbiroa CK KPJ i udaljen sa svih funkcija na Petom kongresu KPJ jula 1948. godine. Nalazio se kratkotrajno u kućnom pritvoru a potom u ostacima zatvora Glavnjača u Beogradu. Bio je strogo izolovan – nije dobijao nikakvu štampu i to je sprovođeno toliko striktno da su skidane i nalepnice sa šibica. U izolaciji je radi „slamanja“ zadržan dve i po godine a da protiv njega nije vršena nikakva istraga. U vreme najtežih sukoba sa Informbiroom, se pristupilo rešavanju njegovog slučaja koji je sovjetska propaganda neprekidno oživljavala. Po Đilasovoj i Kardeljevoj preporuci mu je data dokumentacija o sudskom procesu protiv mađarskog revolucionara Lasla Rajka, da bi se posle toga izašlo u susret i njegovoj želji da dobije sve komplete „Borbe“ od dana njegovog hapšenja, na osnovu čega je uvideo prirodu sovjetske politike kao imperijalističke i po sopstvenoj želji 11. novembra 1950. godine je dao izjavu Centralnom komitetu KPJ, a zatim sličnu izjavu uputio i „Borbi“ gde je govorio o svojim zabludama i greškama koje je počinio prema KPJ. Na javnoj konferenciji za štampu 25. novembra 1950. godine u prisustvu mnogobrojnih inostranih novinara, Žujović je pričao o svojim zabludama, govoreći da je dobio zasluženu kaznu.
Tada je bio pušten iz zatvora, da bi posle pada Rankovića koji se tome protivio ponovo bio primljen u Savez komunista Jugoslavije, ali samo kao član. (Za ilustraciju partijskih pozicija, Sreten je bio deset godina stariji od Leke, Ranković je bio po zanimanju abadžija, a Sreten pravnik sa Sorbone, Ranković se učlanio u partiju 1928. četiri godine posle Žujovića, na kraju i Sreten i Leka su izašli iz rata kao generali, ali je Sreten pre „narodnooslobodilačke borbe“ prošao Prvi svetski rat i Španski građanski rat). Na proslavi 50-godišnjice SKJ, na centralnoj svečanosti koja je održana u Beogradu 1969. godine sedeo je u redu sa starim borcima i istaknutim revolucionarima. Do svog penzionisanja, Žujović je bio komercijalni direktor lista „Borba“ i direktor Privrednog instituta. Povukao se iz političkog života 1971. godine i živeo je sve do svoje smrti u Maloj Vrbici i Beogradu.
Umro je 11. juna 1976. godine u Beogradu.
Sreten Žujović je imao čin general-potpukovnika JNA u rezervi, koji mu je oduzet presudom Vojnog suda časti grada Beograda zbog antipartijske delatnosti za vreme Informbiroa.
Pored toga, odlikovan je: Ordenom narodnog oslobođenja, Ordenom partizanske zvezde prvog reda, Ordenom za hrabrost, Ordenom zasluga za narod i Partizanskom spomenicom 1941. godine. Vojni sud časti mu je pored čina oduzeo i sva pomenuta odlikovanja.

SRETEN SPREČIO TITA DA SE PREDA NEMCIMA
O ovom poznatom incidentu u Drvaru pričao je njegov unuk muzičar Sanja Ilić: – Deda Sreta je bio fenomenalan tip, završio je fakultet i bio je ruski đak. Nakon Drugog svetskog rata bio je postavljen i za ministra finansija, a tokom rata je stalno bio uz Tita. Zvali su ga Crni. Posle Informbiroa i dvogodišnjeg zatvora povukao se u rodnu Malu Vrbicu, sve do delimične rehabilitacije, odnosno zaposlenja u Borbu u Beogradu – priseća se kompozitor. Deda Sreten mi je jednom ispričao anegdotu s Titom tokom desanta na Drvar i rekao mi da to moram dobro da zapamtim.
„Tito je prethodne noći slavio rođendan s Davorjankom Paunović Zdenkom i Englezima. Ostali su do kasno. Englezi su se izvukli, jer su verovatno znali da će se dogoditi napad. Kad su partizani krenuli da se povlače, Leka Ranković je upitao mog dedu gde je Tito. Shvatili su da je Tito ostao u pećini, i deda Sreten je otišao da ga pronađe. Zatekao ga je u beloj maršalskoj uniformi, a i Davorjanka je bila doterana. Izvadio je pištolj i uperio ga u Tita i rekao: „Sram te bilo, matori, hteo si da se predaš Nemcima!“ Posle toga mu je naredio da se brzo presvuče i da krenu u povlačenje. Tito je pao tokom povlačenja dva puta u nesvest pentrajući se uz strmo brdo iznad pećine. Bio je već tada mator – prepričava nam Sanja reči svog dede-rođaka. U jednom zagrebačkom časopisu sam pročitao da je moj Sreten išamarao Tita, što mislim da nije tačno. Deluje mi verodostojnije dedina priča – zaključuje Ilić. Moje deda je pre kraj života živeo u Maloj Vrbici. Stariji meštani i danas pamte kako je zaustavljao auto i vozio ih na mladenovački pijac. – Imao je lepu kuću. Njegov sin je bio novinar, a snaha model.“
I slovenački istoričar Jože Pirjevec, pišući o nemačkom desantu na Drvar, otkriva da je Josip Broz hteo da se preda Nemcima: Sreten Žujović Crni, kome je Tito već dugo išao na živce, potegao je revolver i počeo vikati: ‘Izlazi, stara kukavice! Hoćeš da se predaš Nemcima i kao komandant spaseš glavu, i izdaš našu borbu…“
Tito se prethodnog dana u uverenju da opasnosti nema, 24. maja 1944. vratio u Drvar, gde je priredio večeru za članove vojnih misija pri Vrhovnom štabu. Prenoćio je u pećini kako bi sutradan s Kardeljem, Rankovićem, Arsom Jovanovićem, Zdenkom, Rajkovićevom sekretaricom Brankom Savić i ostalim drugovima proslavio rođendan. Tu ga je u zoru iznenadio nemački desant.
Nemci su pećinu zasuli vatrom kako ne bi mogao da je napusti. Jedini mogući izlaz bio je preko stene, koja se neprijateljskim vojnicima pružala kao na dlanu. Bez pratnje i vatrene zaštite, Ranković se popeo sa strane na vrh brda i stigao na zaravan ne znajući da li je na nišanu. Imao je sreće, jer Nemcima taj deo još nije bio u vidokrugu. U pola jedanaest, kada se činilo da je sve izgubljeno, Ranković je poslao po Sretenu poruku Titu da mora odmah da se povuče na vrh brda, gde još nema neprijateljskih jedinica. Žujović se vratio u pećinu i našao Tita u maršalskoj uniformi i Zdenku u vojnoj. Izgledalo je da ga je ona nagovorila da se preda Nemcima. Crni je potegao revolver i počeo vikati, i tek tada Tito je odustao od predaje.
Pognuti, kako ne bi bili previše uočljiva meta neprijateljskim mitraljezima, partizani su izašli iz pećine i puzali uz brdo od grma do grma… Tito je bio tako iscrpljen da se jedanput ili dvaput gotovo onesvestio.
Nemci su na kraju zaplenili samo njegov džip i maršalsku uniformu, koju su pronašli u krojačkoj radionici.
Braneći odstupnicu štabu stradao je veliki broj pripadnika Pratećeg bataljona Vrhovnog štaba, omladinaca, slušalaca oficirskog kursa i žitelja Drvara. Situacija je bila kritična, Tito se u jednom momentu potpuno pomirio sa sudbinom i bio spreman na predaju. Prisebnost Aleksandra Rankovića i Sretena Žujovića uticala je da ceo štab ne bude pobijen ili zarobljen.

INFORMBIRO
Sreten Žujović je uhapšen zajedno s Andrijom Hebrangom 7. maja 1948. Bio je u to vreme ministar finansija i član Politbiroa CK KPJ. Optužen je za saradnju sa sovjetskim tajnim službama.
Potkraj 1950. pušten je iz zatvora. U listu Borba priznao je da je održavao ličnu vezu sa sovjetskim veleposlanikom u Beogradu i da ga je obaveštavao o tajnim sednicama CK SKJ u martu i aprilu 1948. Na konferenciji za novinare 1. decembra 1950. izjavio je da nije mučen u zatvoru. Posle je Đilas svedočio da je Žujović u Glavnjači bio samo izolovan i da nije bilo nikakve istrage! Na kraju je protiv njega obustavljen kazneni postupak i on je dobio zaposlenje u Borbi.
Od članova CK KPJ samo se Sreten Žujović solidarisao sa Staljinom; zbog čega je bio isključen iz CK, a zatim uhapšen.
Čim je Moskva doznala da su Hebrang i Žujović uhapšeni, Staljin je naredio ambasadoru Levrentijevu da usmeno zatraži da predstavnicima sovjetske partije bude dopušteno učestvovanje u istrazi tih slučajeva. Jugoslaveni su odbili taj zahtjev. Staljin je tada, 4. maja poslao svoje drugo oštro pismo. U njemu je opovrgnuo da su Žujović i Hebrang, ili bilo ko drugi, krivo informisali sovjetsko vođstvo o stanju u Jugoslaviji. Staljin je osudio represiju protiv Žujovića i Hebranga kao dokaz antisovjetskog ponašanja u jugoslovenskom rukovodstvu. Takođe, nastavio je istim tonom osuđivati Tita da izdaju Sovjetski Savez imperijalističkim silama. Tvrdio je da jugoslavenski uspesi i zasluge nisu ništa veći od zasluga komunističkih partija Poljske, Čehoslovačke, Mađarske, Rumunije, Bugarske i Albanije, a da su manji od uspeha komunističkih partija Francuske i Italije. Naveo je kako jedini razlog zašto francuska i talijanska komunistička partija nisu uspjele izvršiti revoluciju taj što im sovjetska armija nije pritekla u pomoć, kao što je pomogla Jugoslaviji kada je oslobodila Beograd. Staljin je tvrdio da nijedna kom-partija ne bi mogla doći na vlast bez sovjetske pomoći, niti bi se mogla održati na vlasti.