CVETKOVA KUĆA

Čabrnjakova kuća – Stara robna kuća
Zgradu “Stare robne kuće” sagradio je 1908. trgovac Cvetko A. Djordjević na placu svoje žene Anke iz Medjulužja. Cvetko je jedan od osnivača varoši Mladenovac, kako i piše na njegovom spomeniku na mladenovačkom groblju. Cvetko je sa svojim ocem Antom došao u Mladenovački kraj krajem 19. veka iz Ćustendila u Bugarskoj, posle neke zavade s Turcima. Još godine 1880. beleži se da je Cvetko imao dućan u Medjulužju. Kuću koju Mladenovčani danas zovu “Stara robna kuća”, sagradili su po priči usred baruštine pored pruge, na mestu manje stare kuće koja je podignuta davno kada varoš Mladenovac još nije imala ni ime, već se vodila kao stanično naselje Medjulužje. Familija trgovca Cvetka Djordjevića postala je toliko bogata i moćna da je i sam kralj Petar I noćevao u njihovoj kući pri prolasku kroz Mladenovac (možemo ga zamisliti kako ruča “Kod Gliše” omiljeno jelo srpski pasulj uz obaveznu ljutu papričicu). Cvetko sa suprugom Ankom je imao šest sinova koji su svi rodjeni i umrli u Mladenovcu i sahranjeni na mladenovačkom groblju preko puta Badžakove kapele.
Najstariji Cvetkov sin Milun, dućandžija i izvoznik stoke za Beč i Peštu oženio se Ljubicom iz Kusatka. Dobili su tri sina i tri kćeri. Jedna od njegovih kćeri Draginja (1891-1985) majka je naše čuvene pevačice Danice Obrenić, koja se rodila u Mladenovcu 21. oktobra 1920. godine.
Drugi Cvetkov sin Dušan, trgovac (rodj. 1890), držao je trgovinu mešovite robe odmah do očeve kuće, u Čede Obradovića kući, na mestu nekadašnje donje knjižare “Jedinstvo” (zgrada nedavno srušena). Treći Cvetkov sin Radmilo (1895-1932) bio je veliki boem, sagradio je kuću u kojoj je današnji Muzej. Četvrti Cvetkov sin Ljubiša rodjen je 1897, a kum mu je bio J. Popović, pop iz Crkvina. Peti Cvetkov sin, Milosav Mika Djordjević, bio je trgovac i bankar i narodni poslanik izmedju dva svetska rata, a imao je i svoj mlin pored pruge. Godine 1934. porodica Mike Djordjevića posle bankrota odselila se za Beograd. Mika i njegova supruga Milanka imali su tri sina i ćerku. Jedan od njegovih sinova, Ljupče, završio je eksportnu akademiju, zaposlio se kao službenik ministarstva saobraćaja i bio svirač po kafanama. Ljuba Ljupče Djordjević, nije želeo da bude trgovac, osnovao je svoj orkestar i svirao violinu na raznim svečanostima i u kafanama a usput i crtao portrete gostima. Bio je poznati beogradski boem i danas se pamti kako je pevao: “Volim svaku ženu ja, bila crna il plava”. 
O Cvetkovoj supruzi, baba Anki, pamti se jedna šaljiva anegdota. Po priči Anka je volela pod starost malo da popije, a njeni su joj branili i zaključavali piće po kući. Jednom prilikom kada je ostala sama, iskoristi baba priliku da se uvuče u dućan. U potrazi za pićem u mraku je upalila šibicom sveću. I desi se da se u mraku nešto stropošta, baba se uplaši i saplete, a ona sveća padne i upali neke hartije na olajisanom podu. Nasta veliki požar i umalo ne izgore i baba i dućan. Verovatno danas ne bi bilo “Stare robne kuće” da komšije nisu čule babinu kuknjavu i provalivši u radnju ugasili požar. A ceo maler napravila je jedna mačka koja se zavukla u policu da spava, pa kad je baba naišla, mačka se uplaši i skoči i pri tom poruši neku robu s police. 
Za vreme okupacije ovaj lokal je bio u vlasništvu Čabrnjaka kojima su Nemci 1941. opljačkali radnju i svu robu pa su lokal izdali Slavku Manojloviću koji tu do 1943. držao poslastičarnicu o kojoj se okupljala varoška mladež.

Pred II svetski rat u ovoj zgradi bila je velika trgovina (danas Stara robna kuća), u kojoj su Jova i Toma Djordjević Čabrnjak radili i posle rata, i posle nacionalizacije (u društvenom sektoru). Njihov otac Marko Djordjević u Mladenovac je došao 1900. godine, a trgovački zanat izučio je kod čuvene trgovkinje Kate Simić iz Rogače. Markovi sinovi Toma i Jova kupili su 1934. od banke zgradu današnje Stare robne kuće (Jedinstvo), kuću do nje, lokale, imanje i magacine pozadi prema pruzi. O tim godinama pričao je stari mladenovački trgovac čika Jova Djordjević Čabrnjak:
– Držali smo manju radnju preko puta ove zgrade. Jedno jutro, ja tu otvorim radnju i pozadi u kancelariji vidim veliku rupu na zidu. Brzo zabravim, alarmiram komšije, udjemo unutra, kad tamo, lopov već pobegao i odneo samo jednu čantricu sa sitnišem i paklo cigara. I kao da je to bio neki Božiji znak, od tada nam krene posao tako dobro da smo ubrzo postali najjači u varoši. Kupili smo Cvetkovu kuću na licitaciji od Hipotekarne banke. Prvih godinu dana smo je samo popravljali i adaptirali i onda oko 1935. preselimo se i evo tu smo ostali do danas. Trgovali smo na veliko svim vrstama robe. Imali smo veliki lager. Dovlačili smo robu direktno iz fabrika i od velikih grosista iz Beograda. Plaćali smo robu unapred poštom, da bi rabat bio što povoljniji, a robu smo istovarali s voza na stanici. Snabdevali smo četrdesetak bakalnica iz okolnih sela. Radnim danom bio je promet 30-40.000, a petkom 80-100.000 dinara i ako na ceo promet zaradimo samo pet posto bili smo zadovoljni. Za tri-četiri petka od te zarade mogla je da se ozida kuća. Još veća zarada je bila na izvozu. Otkupljivali smo šljive duž pruge sve do Višegrada i slali u Beč firmi “Johan Hora”. Poslovanje je išlo preko banke Bankferajn iz Beograda, u Čika Ljubinoj ulici, koju je vodio jedan Jevrejin. Poslovalo se dosta i sa Slovencima. Jednom prilikom firma “Huter” iz Maribora nas natera da kupimo veću količinu konca njihove marke uz kupljenu sagliju (materijal za odela) koju smo kod njih nabavljali. U Mladenovcu se tada prodavao samo engleski konac marke lanac i abadžije ni za jedan drugi nisu hteli ni da čuju, iako se na probi pred njihovim očima huter uvek pokaže bolji (uvežu se oba konca u čvorić i trgnu zajedno – i uvek se pokida lanac). Počnemo mi da dajemo konac na veresiju, na probu: “Evo ti nosi, nemoj da platiš, vidi, pa ako ne valja vrati.” I za mesec-dva počeše svi da traže huter, niko neće lanac. Brzo smo se obogatili. Ja sam imao olimpiju, Badžak hanzu a Rakić jedna velika kola (majbah), i to su bila jedina tri auta u Mladenovcu pred rat.
Čika Jova sa suprugom Milicom imao je troje dece: Slobodanku (Bobu), arhitektu, Aleksandra (Grgu), inženjera i Vojislava (Koku), u mladosti i boksera, koji je radio u Beogradu, a danas živi u očevoj kući. Jovin brat Toma živeo je sa suprugom u ovoj kući i nije imao dece.

ŽENSKA ZANATSKA ŠKOLA 
U Kosmajskoj ulici, druga od raskrsnice sa ul. N. Pašića, stoji stara zgrada (u kojoj je dugo bila Uprava prihoda a danas je koriste mladenovačke političke partije), koja je sagradjena davne godine 1907, u organizaciji mladenovačke podružine Ženskog društva. Opština je tu sagradila “školu za ženskinje”, Radeničku školu (Žensku zanatsku školu), uz pomoć mnogobrojnih donatora medju kojima su bili srpski patrijarh Dimitrije i bogati varošani i varošanke: Danica Badžak, pop Milan Arsić, Milena i Raja Lazarević, braća Katanić, Antonije Lazić, Pera Manić, Cvetko Djordjević i sinovi, Aćim Radosavljević, Ilija Djordjević Stanić, Velja Devetaković, Gliša Jovanović, Milan Djukić, Nasta i Mihajlo Perović, Panta Živković i Ješa Milenković, sve vrlo poznati varošani iz istorije naseg grada. Škola je bila trogodišnja i imala pet razreda, a učenice su nosile crne kecelje s kragnama ukrašenim belim šujtašama, i teget beretke s metalnim značkama koje su označavale broj razreda, a za rad su imale posebne bele kecelje. Bez kecelje nisu smele da se pojavljuju van škole, a posle osam sati uveče nisu smele biti na ulici. Na ulici pozdravljale su starije od sebe sa: “Dobar dan” ili “LJubim ruke”, a pošto je Mladenovac ranije živeo kao jedna porodica koja je po ceo dan bila ili poslom ili iz dokolice na ulici, jedan djak je morao od kuće do škole bar desetak puta da “ljubi ruke” a stariji da mu odgovaraju: “Živ bio mali”. 
Na početku II svetskog rata škola je prestala sa radom, a jedna od nastavnica, Natalija Beba Tajtacak, Jevrejka, morala je da beži iz Mladenovca i da se krije u okolini Kruševca. Beba je posle rata živela u Beogradu iza Skupštine u Kosovskoj ulici. Za vreme okupacije 1941/44. u zgradi škole bila je opština i sreski sud, ali škola je ipak radila i imala 47 učenica i tri nastavnika koji su podučavali devojke u veštini izrade haljina i rublja i veštini vezenja i tkanja.