Đorđe Nikolić

PESNIK  … Đorđe Nikolić je rođen 1949. u Rabrovcu, pokraj Oplenca, u porodici oca Miluna Nikolića, majke Nade, brata Dragoljuba i sestre Dragice. Početkom sedamdesetih godina (1970) Đorđe je emigrirao u Ameriku i tamo se priključio svojoj porodici i svom dedi Dionisiju Milivojeviću, episkopu Srpske pravoslavne crkve u Americi od  1940. do 1979. godine.

Godine 1945. porodicu Nikolić u Rabrovcu komunisti su žigosali kao naklonjenu ravnogorskom pokretu jer je vladika Dionisije bio od 1941. pristalica pokreta otpora đenerala Draže Mihajlovića i ogorčeni protivnik Tita. Nikolići su i u Americi bili pod prismotrom Titovog režima da bi na kraju Đorđeva sestra Dragica Milošević tragično izgubila osmogodišnju ćerku Ivanku, učenicu  Latin School of Chicago,  koja je brutalno ubijena 1977. u Čikagu od jugoslovenske tajne policije prilikom atentata na Dragišu Kašikovića u prostorijama Srpske narodne odbrane Čikagu.

Đorđe je posle sticanja magisterijuma završio doktorske studije slavistike na Nortvestern univerzitetu (Northwerstern University) i nastavio da radi na doktorskoj disertaciji o srpskoj emigrantskoj poeziji.

Prvi radovi kao gimnazijalcu objavljeni su mu 1966. u beogradskom listu Susret, zatim u Mladosti, Poletu i Stradiji.

Od dolaska u Ameriku Nikolić je objavio osam knjiga pesama, od kojih prve četiri u egzilu (dve na engleskom jeziku). Između ostalog objavio je 1975. zbirku Tri slovenska pesnika, na engleskom jeziku, sa izgnanim ruskim nobelovcem Josifom Brodskim i čuvenim poljskim izgnanikom Timoteušem Karpovičem.

Posle oktobarskih događanja u Srbiji (2000), Nikolić je poslao svoj pesnički rukopis akademiku Predragu Palavestri, i krajem te milenijumske godine, Srpska književna zadruga štampala je njegovu prvu knjigu „Srpska glava“, u Beogradu. Povodom izlaska knjige Palavestra će izjaviti: „Dok je Čarls Simić u Americi postao ugledan američki pesnik, Đorđe Nikolić je u Americi postao ugledan srpski pesnik.“

 Od odlaska u izgnanstvo Nikolić u Otadžbini nije objavljivao. Lirski spev Srpska glava bio je prva knjiga Đorđa Nikolića, koja je u decembru 2000. godine objavljena u Srbiji (Prosveta).

Knjiga ljubavne poezije U potrazi za Euridikom (u izdanju Matice Srpske), po rečima akademika Nikole Miloševića, pisana je jezgrovito, na način najvećih majstora stare japanske lirike i da Nikolić ništa drugo nije napisao i to bi bilo dovoljno da se uvrsti među pesnike velikog umetničkog domašaja. Poezija mu je prevođena na engleski, ruski, bugarski (Gorčiv koren), italijanski i španski jezik. Veliki srpski kompozitor prof. Svetislav Božić, inspirisan stihovima Đorđa Nikolića iz „Srpske glave“, komponovao je „Duhovnu pletenicu“, grandiozno muzičko-poetsko delo izvedeno u okviru Svetosimeunske akademije 2004. u Kolarčevoj zadužbini u Beogradu.

Pored pisanja Nikolić se bavi i prevođenjem sa srpskog na engleski i sa engleskog na srpski. Njegovu poeziju prevodio je čuveni pesnik Čarls Simić, dobitnik Pulicerove nagrade.

Laureat je Akademije američkih pesnika u Njujorku, 1977. Dobitnik je i brojnih prestižnih nagrada u Otadžbini.

Nikolić je predsednik Srpske narodne biblioteke, zadužbine svojih roditelja Miluna i Nade, koja se ubraja među najveće i najvrednije privatne biblioteke u svetu.

Potpredsednik je i umetnički direktor porodične dobrotvorne Fondacije „Ivanka Milošević“, u Čikagu, koja je utemeljila i od 2001. dodeljuje prestižnu književnu nagradu „Bogorodica Trojeručica“.

Na poziv svog izdavača Srpske književne zadruge i Udruženja književnika Srbije, Nikolić je prvi put posetio otadžbinu u maju 2003. posle 33 godine provedene u izgnanstvu.

Poeziju i pesnika Đorđa Nikolića predstavljali su akademici Matija Bećković, Predrag Palavestra, Nikola Milošević, i poznati književnici Dragan Nedeljković, Slobodan Rakitić, Dragomir Brajković, Dragan Lakićević i drugi, koji ga  ubrajaju među najveće srpske pesnike.

Đorđe Nikolić je i uspešan biznismen. Vlasnik je poznate čikaške kuće za promet nekretnina „Soldus“. Đorđe Nikolić je i lider srske zajednice u Americi (Serbian National Congress u Čikagu)

Poznat je kao veliki borac srpskih nacionalnih interesa i učesnik mnogih humanitarnih akcija u kojima je prednjačio ličnim prilozima. Prednjačio je i u dizanju glasa protiv komunizma i bivšeg režima i pružao veliku podršku bivšoj opoziciji.

 U opširnom i studioznom predgovoru uz poemu „Srpska glava“ Predrag Palavestra ubraja Nikolića u red najvećih savremenih srpskih pesnika. U poemi je izražena potreba za iskreno i duboko kritičko samospoznavanje nacije, za njeno moralno pročišćenje, otrežnjenje i prevazilaženje nezdravog nasljeđa. Jedna od funkcija poeme je da se, na nov način, definiše savremena rodoljubiva poezija koja odgovara novim srpskim pogledima na stvarnost i život.

Đorđe Nikolić živi u trospratnoj porodičnoj vili u Čikagu, na obali Mičigenskog jezera. U lepom salonu kao da je vreme stalo na početku minulog veka. Sve podseća na evropske salone iz vremena kada je Srpska književna zadruga osnivana. Pri ulazu u ovaj klasično dizajniran stan primećuje se da su svi zidovi iskorišćeni za pojedinačne zastakljene stilske ormane za knjige. Taj prostor od preko 300 kvadrata, koji je pomalo i muzej i biblioteka i stan, pun je bibliofilskih izdanja, originala srpskih slikara, srpskih i ruskih ikona, evropskog stilskog namestaja s početka prošlog veka i orijentalnih tepiha, ali i naših, pirotskih, ćilima. Svetski grad sa najvećim brojem Srba, Čikago otkriva nam, ovim ogromnim salonom srpske knjige, svoju srpsku dušu.
Lična biblioteka Đorđa Nikolića broji blizu 10.000 knjiga i smatra se najvećom privatnom bibliotekom u Srpskoj dijaspori. Ovde je zbrinuta i celokupna biblioteka dr Božidara Purića, predsednika srpske vlade u egzilu, koju je Nikolić otkupio devedesetih godina na jednoj licitaciji knjiga u Čikagu, gde je dr Purić do smrti živeo.

Đorđe Nikolić je sa svojom familijom osnovao Srpsku narodnu biblioteku. Premda je u fazi formiranja ova biblioteka već sarađuje sa američkim univerzitetima; njeno blago knjige trenutno su zbrinute pod krovom Nikolićeve kompanije.
Srpska narodna biblioteka iz Čikaga, zadužbina Miluna i Nade Nikolić, osnovala je Književne svečanosti „Blagovesti u Čikagu“, koje će se u ovom gradu tradicionalno održavati na Blagovesti, 23. aprila. U centralnom delu svečanosti predstavlja se jedan savremeni srpski pisac u svetlu srpske književne tradicije, čije će delo biti tema „Blagovestanske besede“. (Dijaspora)

Matija Bećković: Đorđe Nikolić je otišao u „zemlju obećanu“ kao pesnik koji obećava, a vratio se kao pesnik koji je to obećanje ispunio. Tuđinujući nekoliko decenija, pevao je kao da nikud nije odlazio, pišući uvek za one čitaoce koje je ostavio tamo odakle je otišao. Služba poezije je ona služba kojom se pesnik najviše odužuje i svom postojanju i svojoj sudbini. Đorđe Nikolić nije samo ostao pesnik, nego bi, sva je prilika, pesnik postao i da to nije bio… (na književnoj večeri u Kolarčevoj zadužbini upriličenoj povodom poslednje tri knjige Đorđa Nikolića)

Učesnik velikih događanja

Đorđe je poslednjih nekoliko godina učestvovao u nizu velikih događaja što upriličenih u njegovu čast (Novi Sad i Kolarac) što povodom velikih istorijskih događaja kao što je proslava 200-godišnjice Prvog srpskog ustanka.

– Posle velike književne večeri u Kolarcu, drugi lep književni susret priređen je u čast Nikolićevog povratka, u Udruženju književnika Srbije, u Francuskoj 7.

– Susreti dijaspore i otadžbine 25 – 28. juna 2004. održani su u Beogradu, pod pokroviteljstvom Ministarstva Vlade Srbije za dijasporu i uz Blagoslov Njegove Svetosti Patrijarha srpskog gospodina Pavla. Učesnici susreta prisustvovali su centralnoj proslavi 200.godišnjice I srpskog ustanka koja je održana na Oplencu i Orašcu. Svečanosti na Oplencu su prisustvovali najstariji živi potomak Vožda Karađorđa Knez Aleksandar Pavla Karađorđević i Princ Vladimir Karađorđević, sa suprugom. Stihove posvećene Voždu Karađorđu kazivao je veliki savremeni srpski pesnik, najveći u rasejanju, Đorđe Nikolić, iz Amerike iz Čikaga.

– Iste godine 2004. u okviru oktobarskog Sajma knjiga u Beogradu u zgradi vlade Srbije (Nemanjina 11) Đorđu Nikoliću je uručena nagrada „Arsenije Čarnojević“ u prisustvu ministra kulture Kojadinovića i predsednika UKS Slobodana Raketića. A na sajmu knjiga o njegovoj poeziji govorio je Milovan Vitezović.

Đorđe je ispratio Dučića na njegovo „poslednje putovanje“ iz Libertvila u Trebinje. Ispred Nove američke Gračanice u Libertvilu Dučića su ispratili biranim rečima više uglednika iz dijaspore i matice, među njima i Đorđe Nikolić.

– Na Sajmu knjiga oktobra 2006. Ministarstvo za dijasporu, štand pisaca iz rasejanja imalo je svoju tribinu „Šumadija“ na kojoj je Đorđe Nikolić imao izbor rodoljubivih i zavičajnih pesama. Tim povodom govorili su Milovan Vitezović i Miodrag Jakšić, a na štandu se susreo i sa premijerom Vojom Koštunicom.

INTERVJU

Zašto ste doneli odluku da emigrirate?

Odluka da emigriram je proizašla iz iskustva koje sam stekao kroz sudbinu moje porodice, koja je bila pod torturom komunističkog pritiska od 1945, i nije prestala ni posle našeg odlaska u izgnanstvo, u Americi. Uzrok toj torturi bilo je naše blisko srodstvo sa episkopom Srpske pravoslavne crkve, američko-kanadske eparhije, gospodinom Dionisijem. Episkop Dionisije je, zapravo, rođeni ujak moga oca Miluna, koga je doveo na svoje imanje u Rabrovac i ostavio mu u nasledstvo svoje domaćinstvo. I oženio ga pred sam svoj polazak u Ameriku, u proleće 1940.

Kako je vladika Dionisije od prvog dana Drugog svetskog rata podržao narodni ustanak, pod rukovodstvom đenerala Draže Mihajlovića, on je, tim svojim činom, na svoju kuću u otadžbini, automatski, navukao „punu pažnju“ prvo partizanske, potom oznaške i kasnije komunističke vlasti.

Šta je to sve značilo?

Kuća je bila žigosana. To je značilo da je cela porodica bila u senci života – što bi bila metafora za nas život izopštenih ljudi, sa svog ognjišta, iz svog naroda, svoje otadžbine. Drugim rečima, naša porodica je pripadala onom delu srpstva koje je bilo obeleženo. I to za sva vremena dok ta vlast traje, a predstavljala se, na žalost, i uz podrsku sveta, kao da će biti večna. Otići? To, u stvari, i nije bilo pitanje izbora, nego jedna jedina mogućnost. Za mnoge bezrazložno i krivo optuživane Srbe, kao i za mnoge Srbe koji su ostali, a nisu imali mogućnosti da odu… U izgnanstvo, tačnije, samoizgnanstvo, sam poneo 32 knjige u koferu, dva odela i flašu domaće šljivovice iz podruma dede Dragomira Manića, iz Rabrovca …

Samo pet godina po dolasku u Ameriku, postižete prvi uspeh?

Sa Brodskim me je upoznao poznati američki izdavač istočnoevropske literature, sada pokojni, Karl Profer. Brodski me je pozvao da ga u oktobru 1974. posetim u En Arboru, u univerzitetskom gradu, u saveznoj državi Micigen, gde je on dobio profesorski položaj. Tako je počelo moje dugogodišnje prijateljstvo sa najslavnijim ruskim emigrantskim pesnikom toga doba, čije će delo, samo 13 godina kasnije, 1978, biti ovenčano Nobelovom nagradom za književnost.

U doba hladnog rata na Zapadu je postojalo ogromno interesovanje za istočnoevropske književnosti i kulturu uopšte. U proleće 1975. Muzej savremene umetnosti u Čikagu organizovao je književno veče posvećeno slovenskim pesnicima. Pozvana su tri emigrantska pesnika: Josif Brodski, ruski, Timoteuš Karpovič, poljski, i ja kao srpski pesnik. Iste godine štampana je, na engleskom, knjiga „Tri slovenska pesnika“. Knjiga je imala fantastičan odjek – bila među onim najređim, koje teško mogu da se nađu, jer je kao bibliofilsko izdanje, od samog izlaska iz štampe, postala unikat.

Vaša zbirka pesama „Srpska glava“ visoko je vrednovana po vrlo kritičkom odnosu prema srpskom narodu?

Vrlo kritički odnos prema mom srpskom narodu, zarad njegove dobrobiti. Da kažem i to da sam, proučavajući svetsku istoriju naučio više o Srbiji nego o svetu. Ja sam, zapravo, shvatio ono što svet, na žalost, bar u našem slučaju, nije shvatio. A to je sledeće: svet smatra da Srbija bez njega ne može, ali niti shvata niti priznaje da ni svet ne može bez Srbije.

Ja pišem maternjim jezikom na ćirilici“, iz Amerike sam se raspitivao kako da postanem član Udruženja „Ćirilica“. Smatram da ćirilica nije vez na srpskoj narodnoj nošnji već je potka i osnov srpskog nacinalnog bića. (Rada Saratlić)

• OPUS:
• There Slavic Poets (Tri slovenska pesnika), Georg Nikolic, Josif Brodski i Timoteuš Karpovič, Chicago, 1975.
• Po starim reljefima, Johanesburg, 1975.
• Grmovi, trave, Čikago, 1978.
• Key to Dreams According (Ključar po Đorđu), u prevodu Čarlsa Simića, Čikago, 1978.
• Srpska glava, Srpska književna zadruga, Beograd, 2000.
• Nebeski vrt, Prosveta, Beograd, 2001.
• Dopis, Srpska književna zadruga, Beograd, 2001.
• U potrazi za Euridikom, Matica srpska, Novi Sad, 2003.
• Zlatna greda, 2004
• Vi niste od ovoga sveta, Srpska književna zadruga, Beograd, 2012
• NAGRADE:
• Risto Rаtković, 2001, Bijelo Polje
• Dušan Vasiljev, 2002, Kikinda nagrada za književnost „
• Arsenije Čarnojević, 2004, Beograd, za životno delo
• Jefimijin vez, 2004, Ljubostinja kod Trstenika
• Velika bazjaska povelja, 2004. Rumunija
• Odzivi Filipu Višnjiću, 2006, Orašac, za rodoljubivo pesništvo
• Lenkin prsten, 2010, Srbobran, za najlepšu ljubavnu pesmu
• Povelja Karađorđe, 2010, Šumadijske metafore Mladenovac
• Vuk Karadžić, 2010, Beograd, za negovanje srpskog jezika i ćirilice
• Gospođin vir,  2012,  Požarevac
• Despotica mati Angelina, 2012, Novi Bečej
• Milan Rakić, 2013, Beograd, najznačajnija književna nagrada UKS