Milovan Janković

AKADEMIK – Srpske kraljevske akademije; Ministar finansija Srbije; Sekretar knjaza Miloša Obrenovića; Sekretar Sv. Andrejske skupštine; Predsednik Glavne kontrole; Profesor ekonomije i finansija na Liceju

Milovan T. Janković je rođen 1828. u selu Vlaška, u srezu kosmajskom, okruga beogradskoga, od ugledne porodice Jankovića, iz koje je bivalo nekolicina kmetova, činovnika i narodnih poslanika na Skupštinama. Milovanov otac Todor, poslanik na Sv. Andrejskoj Skupštini 1858. godine, u skupštini zvan čiča Todor a u selu tata Todor, doživeo je duboku starost, umro je u 105. godini i sahranjen je u Vlaški.

Ugodne prilike u kojima je Milovan Janković odrastao kao dete iz viđene i imućne kuće, pomogle su te je on s vrlo dobrim uspehom svršio ne samo osnovnu školu u svom selu Vlaška nego i gimnaziju u Beogradu, posle čega je 1846. stupio u prvu godinu filozofije u tadanjem Kn. Srpskom Liceju u Beogradu. U prvoj i drugoj godini filozofije odlikovao se uspehom u filozofskim i matematičkim naukama, a zatim je prešao u prvu godinu prava, gde su mu omiljeni naučni predmeti bili narodna ekonomija i državno pravo. Godine 1846. licejci Milovan Janković i Jevrem Grujić osnovali su družinu „Dušanov polk“ koja se zalagala da se zbaci knez Aleksandar i dovede na presto knez Mihailo i zatim isteraju Turci sa srpskih zemalja i osnuje veliko srpsko kraljevstvo. Između 1848-1849. godine Milovan je bio među prvima u licejskoj omladini koji su pokrenuli i osnovali književnu „Družinu mladeži srpske“ i u njoj kao vredni članovi, viđeni i poštovani, propagirali ideju obnove Dušanovog carstva i osvetu Kosova. On je tada sa svojim drugovima Jevremom Grujićem, Jovanom Ristićem i drugima, u početku živo učestvovao u manifestacijama narodnog pokreta austrougarskih Srba u odbranu narodnosti i slobode, a bio je s njima i pomagao spremanju narodnih želja i zahteva na velikoj Petrovskoj Skupštini u Kragujevcu 1848. godine.

Prilikom izbora državnih pitomaca koji će nastaviti svoje stručne studije na stranim univerzitetima, bio je izabran i Milovan iste 1849, kada i Jovan Ristić i Jevrem Grujić. Milovan je proveo tri godine u Berlinu i Hajdelbergu, slušajući filozofiju, istoriju i narodnu ekonomiju kod čuvenih nemačkih profesora. Iz Nemačke 1852. otišao je na studije u Pariz, gde je u društvu s Jevremom Grujićem pisao o svom narodu delo, koje je štampao pod natpisom Les Slaves du sud ou les peuple Serbe avec les Croates et le les Bulgares – Južni Sloveni ili srpski narod sa Hrvatima i Bugarima (1853) zbog kojeg je izgubio državnu pomoć. Po povratku u otadžbinu 1854. postao je kancelista Ministra prosvete, a potom registrator u Ministarstvu inostranih poslova. Vrlo brzo 1856. postao je profesor narodne ekonomije i finansija na Liceju. Njegove su se lekcije odlikovale praktičnim pogledima na razvitak ovih grana državnih nauka i na njihov značaj za privredu srpskoga naroda. Od oktobra 1858. dolazi na mesto sekretara ministra finansija a zatim postaje član komisije za uređenje Uprave Fondova i tim povodom napisao je u službenim „Srpskim novinama“ više članaka o sličnim privrednim ustanovama u drugim naprednim zemljama, s veoma praktičnim predlozima za naše prilike.

Sa Jevremom Grujićem on je osnivač Liberalne stranke 1858. u Srbiji, koja se borila za zbacivanje Aleksandra Karađorđevića sa vlasti i povratak kneza Miloša. Pripadao je levom krilu Liberalne stranke.

U znamenitoj Velikoj Narodnoj Skupštini Sv. Andrejskoj u decembru 1858. Milovan Janković bio je beogradski poslanik i jedan od tri sekretara skupštine. Njegov je izbor bio veliki uspeh za namere opozicije i za želje većine naroda, koji je tražio da se narodna dinastija Obrenovića s pravima nasledstva povrati na srpski presto (skupština nije imala za cilj povratak Miloša, ali kada se u skupštini sve pretumbalo i odluka pala, skupština je izvikala Miloša ponovo za kneza).

Milovan Janković bio je među onim prvacima koji su bili duša ovoga istorijskog pokreta i naročito se isticao slobodoumnim težnjama i predlozima za ustavne i zakonodavne reforme, kojima bi se Srbija uzdigla na visinu dobro uređene i napredne države.

Po povratku staroga kneza Miloša Velikog na presto Milovan je vršio neko vreme dužnost ličnoga kneževog sekretara. Knjaz Miloš je odmah zabranio činovnicima da budu birani za poslanike a Milovan Janković je tada kao Milošev sekretar tražio da se istera iz službe veliki broj činovnika što je delimično i učinjeno. Međutim, zbog slobodoumnih shvatanja brzo je pao u nemilost. Posle smrti kneza Miloša 1860. i dolaska kneza Mihaila na vlast, postavljen je za komesara Glavne Kontrole, a docnije putovao je po Rusiji i Nemačkoj. Sa St. Boškovićem i Vladimirom Jovanovićem 1860. pokušao je da pokrene politički list „Narodna skupština“. Zbog uvreda upućenih Državnom savetu i Knezu Mihajlu bio je u zatvoru 1861. godine.

Početkom četvrte godine vladavine kneza Mihaila, krajem 1863, u Smederevu i okolini otkrivena je zaverenička grupa koja je sačinjavala 36 ljudi. Najpoznatiji među njima bili su Antonije Majstorović, nepokolebljivi karađorđevićevac, i Milovan Janković, liberal. Tom prilikom Janković je zatvoren (1864) pod optužbom da je radio na proglašenju Republike. Okružni sud u Smederevu osudio je većinu od njih na po dve godine robije, ali je Veliki sud, čiji je član bio Jevrem Grujić, našao da kod optuženih nema krivice i sve ih oslobodio.

Mihailova vlada donela je odmah zakon s povratnim dejstvom po kome su sudije Velikog suda bile osuđene na tri godine robije i deset godina gubitka građanskih prava. Milovan Janković je pušten zbog nedostatka dokaza i penzionisan, ali mu je ubrzo po odluci Narodne skupštine penzija oduzeta.

Društvo srpske slovesnosti osnovano je 1842. i na inicijativu omladine budućih liberala. Preko Društva, na tribinama o prosperitetu nauke, liberali su nastojali da šire slobodoumne ideje. Milovan je Društvu predao jednu zbirku reči kojih u Vukovom rečniku nema. Sa Daničićem je 1859. doterivao jezik u prevodu Krivičnog zakona. Na godišnjem skupu Društva 1864. sa Vl. Jovanovićem predložio je da se za članove izaberu Garibaldi i sin A. Hercena. Zbog toga je vlada suspendovala Društvo srpske slovesnosti 1864. i osnovala „Srpsko učeno društvo„, preteču buduće Srpske kraljevske akademije koja je osnovana 1886 (naslednik SANU od 1944). U oba ova društva Milovan Janković je bio ugledan član.

Liberali su izgubili mogućnost za delovanje u zemlji preko Društva pa su svoje delovanje preneli u inostranstvo gde su izdavali svoje časopise i novine. Usled političkih neprilika koje mu se desiše 1864. godine i Milovan je proveo više godina u Austrougarskoj (Pešti i Novom Sadu) i Švajcarskoj.

Godine 1866. liberali osnivaju u Novom Sadu masovnu nacionalnu organizaciju „Ujedinjena omladina srpska“. Ova organizacija je imala 1867. svoju skupštinu u Beogradu kojoj je knez Mihailo poklonio 100 dukata, međutim oni su izabrali za predsednika Jevrema Grujića. Liberali su se pojavili na Miholjskoj Narodnoj skupštini godine 1867, kada je izabran liberalni ustav. Godine 1868, knez Mihailo je ubijen u Košutnjaku (revolverom i handžarom).

Posle ubistva kneza Mihaila, vrativši se u Srbiju, Milovan Janković je postavljen za pomoćnika upravnika Uprave Fondova (1870-1880). Janković je i pokrenuo osnivanje tog Fonda koji je kasnije prerastao u Državnu hipotekarnu banku. Uoči spremanja za Srpsko-turski rat Milovan je, za vreme kralja Milana, u kabinetu Ljube Kaljevića bio ministar finansija (1875). Posle rata 1880. postavljen je za predsednika Glavne Kontrole, u kom je zvanju 1890. za vreme kralja Aleksandra stavljen u penziju.

Milovan je u svojoj karijeri pisao radove iz oblasti ekonomije, politike, polemičke članke, a celoga života bavio se poezijom (napisao „narodnu pesmu“ – „Lepu Smilju izvedoše“).

„Lepu Smilju izvedoše, Svi je redom izljubiše; Al’ i ja sam hitar bio, Pa sam Smilju izljubio“ / Stala Smilja na potegu, Pa sve viče neću, A na kuma namiguje, Da se kola kreću“…

Milovan Janković je zauzimao visoke državne funkcije u Srbiji tokom vladavine pet srpskih vladara u 19. veku: kneza Aleksandra Karađorđevića, knjaza Miloša, kneza Mihaila, kralja Milana i kralja Aleksandra Obrenovića.

Umro je oktobra 1899. i sahranjen je na Novom groblju u Beogradu. Bio je čovek čvrsta karaktera i uvek dosledan slobodoumnim političkim načelima.

Mnogi časopisi i novine objavili su 1899. godine nekrologe M. Jankoviću: Bosanska vila, Istok, Branik, Večernje novosti, Glas Crnogorca, Narodnost, Naše doba, Nova iskra, Njiva, Spomenik, Srbobran, Srpske novine, Carigradski glasnik.

Na nekrolog koji je napisao liberal Stojan Bošković u Godišnjaku Srpske kraljevske akademije, u velikoj meri oslanja se i ovaj tekst. (Pečat, U.M. mart 1999)

Knjige Milovana Jankovića: Serpski car Stefan ili smrt Dušanova (1858) ; Bukvar za staro i mlado (1862); Kratak nauk madžarskog jezika (1865); Hoće l’ biti il’ ne biti Srpstva? (1891); Šta je čije (1891) … Milovanov spev „Srpski car Stjepane. knjižicu koja je doživela dva izdanja i bila prevedena na nemački jezik, poslao mi je akademik Miloje Sarić iz Nemenikuća, koji je tada bio zadužen za biblioteku Srpske akadenije nauka. Ispostavilo se da je to bila najstarije sačuvano književno delo autora iz Kosmajskog kraja, posle opusa Milovana Vidakovića.

JANKOVIĆI IZ VLAŠKE – Porodica Janković iz Vlaške po popisu iz 1863. bila je najbogatija u selu. Bogastvo porodice Janković iz Vlaške počinje da se topi posle Milovanovog boravka u inostranstvu (1864-1869). Naime, za vreme Milovanovog odsustva iz Srbije, pošto je Milovan već bio udovac, njegova kći, sa svojom dadiljom bila je smeštena u Vlaški, u porodici njegovog starijeg brata Radovana koji je upravljao celim imanjem njihovog oca Todora, koji je još bio živ. Po predanju, kći i dadilja, nezadovoljne tretmanom u stričevoj porodici, sele se kod popa Milana Davidovića, oca Ljube Davidovića (po drugom predanju pop Milan se zagledao u dadilju koja je bila lepa gospođica iz Beograda, pa je hteo na taj način da se nađe u njenoj blizini). Pop Milan, koji je bio zajedno sa Milovanom jedan od sedam đaka prve škole u Vlaški kod učitelja Negovana, izvestio je Milovana jednim pismom da mu se kći potuca po selu, a Milovan ga je drugim pismom zamolio da ih on (pop) prihvati. Po povratku iz inostranstva Milovan odlazi kod sreskog kapetana u Sopot, koji je naredbom razbaštinio Milovanovog brata Radovana, ostavio mu samo najnužniji deo, a celo imanje dodelio Milovanu (Todor je to prevaren potpisao). Međutim, Milovanova loza, iako se i drugi put ženio, za razliku od Radovanove, bila je malobrojna i raseljena po svetu. Imao je sina Milutina, koji je bio potpukovnik inženjerije i još tri sina iz dva braka (Milan i Boža, Saša), koji nisu ostavili veće potomstvo. Tako se veliko imanje u selu polako rasparčavalo, rasprodavalo, često i budzašto, pa je Jankovića bogatstvo u Vlaški s vremenom nestalo, a netrpeljivost između Milovanove i Radovanove loze ostala.

Po bogatstvu u selu Vlaška Jankovićima su konkurisale familije Jovančević i Stanković. Po predanju ove tri familije potiču iz istog korena, iz okoline Prizrena (ili okoline Pirota), od prapredaka Janka, Stanka, Jovana – Jovanče Kalembrića (od Jovana – Roše, koji je došao s njima iz Pirota nastali su Jovanovići) koji su naselili tadašnju pustu zemlju sela Vlaške i danas svi slave istu slavu. Todor Janković je Jankov sin, a Todorova najmlađa kći Bosiljka je majka Alekse Žujovića, kod koje je na kraju Todor i umro zatekavši se kod nje u gostima u Maloj Vrbici. Todor je svojim potomcima pričao da je učestvovao u Prvom srpskom ustanku i u bici na Varvarinu gledao kako je Janko Kursula delio megdan sa Turčinom. Posle propasti Srbije 1813. pred najezdom Turaka svi žitelji sela Vlaška su prebegli preko Save ili otišli u zbeg. Kada je Miloš sklopio mir sa Turcima narod se počeo vraćati u svoje domove, ali je zbog nedostatka hrane nastao veliki pomor u narodu od gladi. Todor je izbegavao susret sa Turcima i Miloševim pandurima pa je lutao šumama oko Vlaške i tako u februaru 1814. nađe jednu svoju njivu neobrana kukuruza u šumi, na potezu Podrumine, koju Turci nisu uništili. Todor tada pozove seljane te oberu kukuruz, pa su tako kukuruz sa cerovom korom u stupama tucali i pekli. Todor je do svoje smrti govorio mlađima da njivu Podrumine nikada ne otuđe jer je spasila celo selo od gladi.

Gradnja prve crkve-brvnare u Vlaški posle dobijanja posebne parohije 1845, koja je postojala sve do 1917, vezuje se za prapretke Todora Jankovića i Andreju Jovančevića. Kada su seljani sela Vlaške za kratko vreme sagradili crkvu, pozvali su mitropolita da crkvu osvešta. Mitropolit je za dan osveštenja odredio Preobraženje i od tada se održava na taj dan svake godine vašar kraj crkve u Vlaški. Todor Janković bavio se trgovinom stoke preko Save i Dunava i on je iz „preka“ 1810. doveo učitelja Negovana i otvorio prvu školu u selu, u vajatu kraj svoje kuće (gde je sada trafo-stanica na Kosnom putu). Negovan je umro 1835, kada mu je podignut spomenik od kamenog stuba, na kome piše: „Ovde je Negovan.“

Prvi parni mlin u našem kraju sagradio je 1887. Milovan Janković u Vlaški preko puta današnje mlekare, preko potoka. Taj mlin se tada ložio vrljikama jer nije bilo uglja. Mlin je prodat Stevanu Miloševiću iz Vlaške i Obradu Jabukiću iz Nemenikuća koji su se, da bi mlin isplatili, zadužili kod Uprave fondova u Beogradu i pali pod stečaj. Prva vršalica koja je doterana 1900. na vršaj u Vlašku bila je vršalica starog Janka Badžaka iz Jagnjila, a nešto kasnije Jankovići i Jovančevići kupili su zajednički prvu vlaščansku parnu vršalicu. Prvu kafanu u Vlaški otvara opštinska uprava 1870. godine u Šišmanskom kraju, a drugu kafanu u selu otvara 1890. Milovan Janković u Vlaškom Polju (preko puta današnjeg Kvarca) koja je radila do početka Drugog svetskog rata, pod upravom Milovanovog daljnjeg sinovca Blagoja Jankovića (kasnije predsednika opštine i poslanika 1899-1901), kome je Milovan ustupio jeftino veliki deo bivšeg Todorovog imanja. Inače, Milovan Janković, koji je bio načelnik u ministarstvu pravde a neko vreme i okružni načelnik, sagradio je niz kuća po Beogradu, najviše u Kosovskoj ulici iza Batal džamije (danas skupštine). U jednoj od tih kuća, u današnje vreme, snimana je serija „Bolji život“.

Iz vlaščanske familije Janković su poznati Mladenovčani: Nikola Janković kmet 1844, Dimitrije Janković kmet 1860, Radivoje Janković jedan od osnivača Kreditne zadruge u Vlaški 1898, Stevan Janković koji je držao pre rata prodavnicu u selu, Mileta Janković vatreni pristalica Radikalne stranke, Miladin Janković Šumac, vatreni pristalica Zemljoradničke stranke, Milovan Janković predratni kasapin mladenovački, njegov brat Milan Janković predratni trgovac, Milojko Škembar kasapin mladenovački, Toza Janković i sin mu Miša, danas automehaničar u Stanojevcu i dr. Ni Todor Janković ni Milovan Janković nemaju danas (1999) ulicu u Vlaški.

Ovu priča o Jankovićima iz Vlaške oslanja se na predanja i spise iz prošlosti sela Vlaške, koje je ostavio SANU Milić Majstorović, učitelj u Vlaški od 1919. do 1929. godine, priču je dopunio Radovanov čukununuk Mića Janković iz Mladenovca.

NEKROLOG U BOSANSKOJ VILI – Evo kako je Milovan opisan u Bosanskoj vili u završnom pasusu oproštajne besede posle njegove smrti: Između osmog i devetog oktobra 1899. godine, ostavio je jedan zaslužni Srbin zemni život i zamjenio ga večnim. To je Milovan T. Janković, vatreni srpski patriota, politički borac i nekadašnji ministar i srpski pjesnik.

Milovan je kao profesor na liceju, i kao sekretar i narodni poslanik na Sveto Andrejskoj skupštini, i kao emigrant, i kao ministar, i kao penzioner – uvek jedan isti, bez promene.

Beograđani su svaki dan o lepom vremenu imali zadovoljstvo gledati pre podne, gde Knez Mihajlovom šeta živo snažnim koracima, sa prebačenim šalom preko ramena, jedan, krepak, lep, rumen, naočit starac, sede kose i brkova, ali pun mladićke krvi, zdrav kao grm, jak kao grad, mlad, do smrti mlad.

– Kad su mu prilike donele, da u znamenitim događajima srpske prošlosti igra vidnu ulogu, on je sa svom voljom, idealnošću i sa oduševljenjem pristupio poslu. Sveta stvar i pravda traži to! Pravedan čovek! 

– Kad su mu uskoro okolnosto donele mesto, odakle je mogao zaboraiti opšte stvari i raditi jedino za svoju korist; on za ličnu korist nije imao džepa na čakširama, niti kese u džepu. Pošten čovek! 

– Kad su opasnosti lebdele, on je smelo u njima gledao, baš onda kad je glava igrala; bio je u stanju i za vrelo da uhvati gvožđe. Junak čovek!

– Kad je oluja nevolja zavitlala vrh njegove glave i kad se potucao kao emigrant od nemila do nedraga, on nije nikad pokliznuo, niti priklonio voljeno svoje, niti su ga nevolje zastrašile. Častan čovek!

– Dosta poslova i korisnih dela, kojima se stiče pravo na priznanje, toliko svetlih dana u životu, i nikad ne zahtevaše za to nagrade, niti mišljaše da je drugo radio nego ono što mu je bila dužnost. Nije tražio ni slave ni nagrade, ni hvala za svoja dela; nije jurio za slavom i ordenima, čak je u miru i umro. Čovek bez parade!

Pisao je o svemu iz dna duše. Bio je vazda otvoren, čist, iskren, interesantan. Nije trebao još umirati, jer je još mogao poslužiti Srpstvu, koje je ljubio više od svega. U istoriji stvaranja srpske države, ima mesta za Milovana Jankovića. Docnije istorik imaće, ocrtavajući 1858. godinu, u životu i radu Milovana Jankovića, dosta građe za opis i karakteristiku jedne herojske i najznamenitije epohe u početku druge polovine XIX. stoleća koje je na izmaku.