Živadin Žika Marinković

VAROŠKI LEKAR . Dr Žika Marinković rođen je na samom početku 20. veka u Mladenovcu u porodici oca Radovana, majke Keke i sestre Lenke. Otac Radovan Marinković je bio terzija i jedan od najbogatijih gazda u varoši. Imao je mnogo zemlje u Selu Mladenovcu i Vlaški. Živeo je u gornjem kraju gde je izdavao lokal-pekaru Josifoviću, koji je kasnije preuzela Bela Vukićević (danas Prekpaljaj). Žika Marinković je jedna od legendi naše varoši, svedok nastajanja varošice Mladenovac, koji je preživeo tri rata i u sva tri teško stradao, ali je ipak uspeo da završi medicinu i postane prvi Mladenovčanin koji je stekao diplomu i imao lekarsku praksu u rodnom gradu. I po završetku Drugog svetskog rata nisu prestala Žikina stradanja, dugo je bio proganjan od OZN-e po čijem zahtevu je napisao kratku biografiju koja je sada pred vama:

BIOGRAFIJA . . „Rođen sam 12. februara 1900. godine u var. Mladenovac od oca Radovana i majke Milenije rođ. Stevančević. Osnovnu školu svršio sam 1910. god. u var. Mladenovac a iste godine otišao sam u Beograd u gimnaziju, gde sam do 1913. završio 3. razr. gimnazije. Zatim je nastupio Balkanski rat i školovanje sam morao da prekinem. Posle rata svršio sam 4. razred gimnazije i malu maturu. Nastupa Prvi svetski rat. Godine 1915. bio sam upisan u kragujevačku gimnaziju ali škola ne počinje jer Nemci vrše ofanzivu na Srbiju, prelaze preko Save i Dunava i nadiru ka Mladenovcu. U poslednjem trenutku, kad je prethodnica već ušla u Mladenovac, izvlačim se i stižem u Kragujevac gde mi se nalazio otac kao bolničar pri 2. rez. kragujevačkoj bolnici. Sa ocem povlačim se preko Grošnice i Gledićkih planina ka Trsteniku. Iz Trstenika povlačim se do Kruševca i dalje u pravcu Aleksandrovca, Jošaničke banje do Raške. Iz Raške prelazim dalje peške preko Kos. Mitrovice, Vučitrna, Prištine i preko Kosova stižem u Peć. U Peći ostajem dva dana, gledam uništavanje celokupne zaostale bedne komore, artiljerije, municije, bolničkog materijala… Nastavljamo povlačenje preko Žljeba na Rožaj, preko Berana do Andrijevice, ceo novembar po nezapamćenoj zimi i gladi. U Andrijevici prvi put od Kragujevca dobijamo toplu hranu koju je spremila Crnogorska vojska, jer smo stigli među prvim izbeglicama i vojnicima. Dalje krećemo ka Podgorici i zatim preko Plava i Skadarskog jezera stižemo u Skadar. U Skadru se prijavljujem Ministarstvu prosvete da kao đak 5. razreda gimnazije dobijem pomoć za odlazak u Francusku na dalje školovanje. Po primljenoj pomoći od 60 dinara u srebru krećem brodom za San Đoani di Medua gde stižem posle dva dana. Tu gledam na obali Jadranskog mora nemačko bombardovanje i potapanje francuske lađe koja je trebalo da nas prebaci u Francusku. Lađa je uništena i ja sam morao da se vratim kod oca u Skadar.

Otac mi dobija naređenje da za izvesno vreme primi zaraznu bolnicu u Podgorici gde i ja odlazim i radim zajedno sa ostalim vojnicima čuvajući stražu i pomažući bolničarima. Tu nas zatiče kapitulacija Crne Gore. Javljamo se komandantu bolnice i tražimo da nas uputi za Ljem. Uputio nas je na pravac Skadar – Valona, ali pri samom polasku, zajedno sa jednim velikim engleskim šatorom, bivamo opkoljeni i zarobljeni od mađarskih husara. Strpali su nas na jednu poljanu kod Markonijevih stupova u Podgorici. Odatle nas poteraju dva dana po kiši i zimi, bez hrane, na Cetinje, pa preko Lovćena u Kotor. Iz Kotora prebace nas lađom do Zelenike i poteraju dalje u Doboj, jedan od najcrnjih lagera Austrougarske monarhije u kome je za tri meseca 40.000 Crnogoraca ostavilo kosti.

Iz dobojskog lagera sam aprila meseca 1916. godine prebačen kući u Mladenovac gde sam odmah zatvoren i sa grupom od sedamnaest dečaka i staraca oteran na kuluk po drumu Ralja – Mladenovac. U tom kulučenju na drumu i radu u fabrici marmalade zatiče me oslobođenje 1918. godine.

Posle rata upisujem se ponovo u gimnaziju u Beogradu (4. muška) gde 1921. završavam školu i polažem veliku maturu. U septembru 1921. odlazim u Prag gde se upisujem na Medicinski fakultet, koji sam završio tek 1935. godine.“

Žika je diplomirao na čuvenom praškom univerzitetu 1935, na diplomi je pisalo: „Neka bude sretno“. Po varoškoj priči, otac Radovan je poslao sina Žiku u Prag na studije medicine a ovaj nije mnogo žurio da završi fakultet. Dao se u mladalačke provode u „zlatnom Pragu“ sa zemljacima Milanom Badžakom i Čedom Jocićem, tako da je otac morao redom da prodaje imovinu. Pamti se da je Žika Marinković kao student iz Češke doneo prvi „fuzbal“ u Mladenovac. Žika je četrnaest godina odlazio i boravio u Pragu, tako da je majka isprodavala mnogo zemlje u selu, a morali su i da napuste kuću kojoj su dotad živeli (i pekaru) dok Žika nije završio studije. Žika je tih godina pisao kući: „Šaljite pare inače skačem u Vltavu.“ U tom periodu Žika se i lečio od tuberkuloze 2-3 godine, a u Pragu je morao i da radi u bolnici da bi plaćao školovanje što mu je kasnije pomoglo da postane odličan lekar.

„Za vreme studija politički nisam sarađivao nigde“, piše dalje dr Žika u svojoj biografiji, „pripadao sam, samo kao član, Jugoslovenskom društvu Jugoslavija, i to opet zbog pomoći koju je ovo društvo delilo studentima. Ovoliko dugo studiranje odužio sam iz razloga što mi je porodica u Mladenovcu bila u teškom materijalnom položaju, pošto je otac zbog zelenaških kamata izgubio celo imanje. Nisu mogli da mi šalju novac ali srećom prihvatio me je moj profesor dr Ostročil, šef 2. češke porođajne klinike gde me je prvo primio na rad u laboratoriji, zatim u porođajnoj sali, gde sam vršio sve porođaje i normalne i hirurške. Profesorovom dobrotom i zaslugom mogu da kažem da sam stekao još kao student akušersko znanje i postao jedan od najboljih radnika na klinici.

Vrativši se u zemlju 1936. stupio sam na Ortopedsko odeljenje državne bolnice gde me zatiče i 6. april 1941. godine gde sam sve vreme bombardovanja (do 11 sati bio sam potpuno sam) ne napuštajući odeljenje, radeći sam sa dve bolničarke, operisao i previjao nastradale. Radio sam u bolnici sve do 13. aprila 1941. kada sam dobio naređenje da kao lekar-obveznik krenem hitno za Čačak u grupi od četiri beogradska lekara. Lekari su odbili da idu u Čačak te sam ja sam krenuo da primim odeljenje. Krenuo sam preko Stepojevca do Valjeva, jer je put bio presečen na Rudniku, odakle sam nastavio za Užice. Iz Užica krenem za Sarajevo preko Višegrada, gde opet dobijem naređenje, iako je kapitulacija rešavana tu noć, da krenem za Herceg-Novi i tamo primim ortopedsko odeljenje. Na tom putu, u Mostaru bivam opkoljen od ustaša; sa mnom su bili dr Đorđe Dikić, dr Nikola Janković i dr Ćirković, svi lekari iz Beograda. Put do Gabele bude presečen, pa krenemo za Nevesinje da se preko Bileća dočepamo mora, ali dalje se nije moglo jer su Talijani ušli u Dalmaciju. Vratim se u Sarajevo, odakle se svi vratimo u Beograd.

Politički, za sve vreme od dolaska u zemlju, nisam aktivno pripadao ni jednoj stranci, niti aktivno radio za neku stranku, pa čak nisam ni jednom glasao.

Godine 1942. usled pretrpljenih ratnih nedaća kako 1915, 1916. i 1917. godine tako i 1941. godine, oboleo sam (već sam ranije imao tuberkulozni proces na desnom pluću i jaku neurosteniju), a pored toga počela su i hapšenja po bolnici, pa i na mom odeljenju, tako da napuštam bolnicu i podnosim ostavku na državnu službu maja meseca 1942. godine, vraćam se kući u Mladenovac gde počinjem da se lečim. Ordinaciju nisam otvarao, prodajemo pojedine stvari iz kuće, živim povučeno skoro godinu dana, tako da se o meni u varoši gotovo ništa nezna.

Godine 1943, oktobra meseca na prevaru budem odveden kao stručnjak u 1. rezervnu bolnicu Draže Mihajlovića, koja se nalazila blizu Natalinaca, da izvršim jedan pregled. Po povratku kući, saznavši da se nalazim u Mladenovcu, počeli su prvo ređe, a zatim sve češće i češće da naređuju da lečim četnike kao i da me pozivaju po selima. Kada mi je to dosadilo, postavim pred nekoliko četničkih oficira pitanje: Zar sam ja jedini lekar u Mladenovcu, zašto me ovako bolesnog svakodnevno mučite da idem po ovim seljačkim putevima? Dobio sam odgovor: Nama treba stručnjak i zovemo te na lep način a možemo i drugačije, da te mobilišemo. To su na kraju i učinili, mobilisan sam 1944. pred samo četničko povlačenje. Počele su ulične borbe u Mladenovcu, Nemci su počeli da prikupljaju taoce, tako da sam bolestan sa četnicima pobegao iz Mladenovca s tim da se u Kragujevcu primim na lečenje u bolnicu, no i tamo počinju borbe tako da sam pobegao u Čačak gde sam primljen u njihovu bolnicu. Odatle sam prebačen u Guču u bolnicu, odakle se opet povučem do Ivanjice i tu mi uspe da se predam kao bolesnik-lekar, 4. sandžačkoj udarnoj brigadi koja me kao bolesnog pošalje u svoju bolnicu u Sirogojno. Iz Sirogojna me puste sa objavom da dođem u Arilje, gde sam čekao da se oslobode putevi kako bi 9. decembra 1944. konačno stigao kući.

Bolestan, izmučen, duševno slomljen, ne radim sve do 1946. ništa, kada me železnica moli da primim železničku službu, što sam i prihvatio. Prihvatio sam i službu uredskog lekara, jer bolestan nisam mogao da prihvatim veću odgovornost, i teška srca posmatrao kako moje kolege iz Beograda rade, napreduju i razvijaju se na naučnim polju iz oblasti medicine.

Nikada nisam bio pohlepan za novcem, gledao sam samo da pomognem bolesniku. Zbog toga danas najviše i trpim, jer mi stari otac i majka i sestra, koje izdržavam, žive najskromnije od onoga što ja kao bolestan mogu da zaradim. Dok moj otac u 82-oj godini, pored sina lekara, spava na sanduku jer nema kreveta, drugi lekari su napravili pare. To meni, podvlačim, nikada nije bio cilj.

Za napred navedeno snosim punu odgovornost kako materijalno tako i moralno.“

Tako je dr Marinković napisao svoju kratku biografiju.

U razgovoru sa starim Mladenovčanima i sa njegovim štićenikom dr Jovanom Josifovićem može se doznati o ovom starom varoškom lekaru još ponešto:

Po povratku sa studija Žika se zaposlio u Beogradu u Opšte državnoj bolnici. Dr Marinković je jedan od osnivača ortopedije u Beogradu, i verovatno bi napravio veliku karijeru u prestonici da ga nije omelo zdravlje koje je izgubio kroz stradanja u dva svetska rata.

Za vreme okupacije dr Marinković je u Mladenovcu imao puno posla, bio je ortoped i znao je i da operiše, a oko Mladenovca se mnogo pucalo, pa je imao puno pacijenata povređenih vatrenim oružjem. Po nadiranju Rusa počeo je da se povlači zajedno s četnicima ali je kod Arilja zarobljen i sproveden u Mladenovac. Dr Marinković je dugo bio pod prismotrom OZN-e, kasnije UDB-e, morao je svakodnevno da odlazi u Žitarkinu kuću (danas zgrada policije) i tamo podnosi raport pripadnicima UDB-e. Jednoga dana sreo je na ulici Mišu Cimešu, partizanskog komandanta koji je u Mladenovcu bio direktor fabrike džakova. Požalio mu se da UDB-a vrši toliki pritisak na njega da čim ih vidi dobija fiziološke smetnje. Miša mu je ponudio da otvori ordinaciju u krugu fabrike džakova, Žika je to prihvatio i tako je na kraju ostavljen na miru, najviše zahvaljujući svom stručnom i poštenom radu sa pacijentima.

Dr Žika Marinković je bio izvrstan dijagnostičar, što su pacijenti znali da cene čekajući u dugačkim redovima ispred njegovog stana u ulici M. Vlajića ispod crkve, gde su stanovali u kući abadžije Tihomira Stankića od 1941. do 1954. godine. Tako je dr Žika uprkos grdnim peripetijama uspeo da zaradi pare za kuću preko puta spomenika u koju su se Marinkovići uselili 1954. godine.

Žikina majka Keka zavolela je komšijsko dete Jovana Josifovića (Civa), sina pekara Josifovića koji su držali pekaru u njihovom lokalu u gornjem kraju. Josifovići su imali petoro dece i Keka je rešila da posvoji njihovo tek rođeno dete, školuje ga i pomogne mu da završi studije medicine. Tako se dogodilo da kasnije dr Josifović i nasledi ovu kuću preko puta spomenika, na uglu ulica J. Katića i Kralja Petra I.

Dr Marinković kupio je ovaj plac od Mite Apotekara 1952. a kuću je završio 1954. godine. Sa dr Marinkovićem, u ovoj kući, živela je i njegova sestra Lela (Lenka) koja se nije udavala. Dr Žika je izgradio sebi i svojoj porodici kuću u centru našeg grada tačno preko puta spomenika, a interesantno je da mu je to bilo dozvoljeno uprkos protivljenju urbaniste, po neproverenoj varoškoj priči, navodno zato što je pomogao Aleksandru Rankoviću da pobegne iz beogradske bolnice za vreme rata. Mladi urbanista, arh. Mika Lukić, sin trgovca Riste, u znak protesta, zbog toga je napustio Mladenovac. Dr Marinković je u svojoj novoj kući imao privatnu praksu od 1955. do 1965. kada je preminuo. Bio je izvanredan praktičar, već kada mu pacijent uđe na vrata, često je po načinu držanja tela znao koja će dijagnoza biti. Bio je sa dr Krstićem jedan od osnivača Ortopedske klinike u Beogradu što svedoče fotografije doktora-pionira ortopedske klinike koje se i danas čuvaju u njegovoj kući.

Dr Bata Marinković, kako su ga u Mladenovcu od mladosti zvali, radio je posle Drugog sv. rata honorarno u železničkoj ambulanti na stanici, u prostoriji gde je sada kancelarija šefa stanice, a gde je nekada bila dvorska čekaonica, zatim u radničkoj ambulanti u fabrici džakova, a na kraju u svojoj kući preko puta spomenika. Doktor Žika se nije oženio najviše zbog majke kojoj se nije svidela Žikina izabranica Trša, mladenovačka devojka s kojom se zabavljao deset godina (majka Keka je Tršu zvala „Mekikarka“, jer su njeni roditelji prodavali mekike).

Čuveni mladenovački lekar dr Marinković odavno nije među živima, preminuo je 1965, a Zaga Vasić Trša, prijateljica porodice Badžak, preminula je nedavno (2004) u staračkom domu na Seltersu (stanovala je u soliteru Robna kuća). Po priči dr Josifovića dr Žika je mnogo voleo žensko društvo a poslednjih godina voleo je svojim fijakerom da ode na izlet do vrha Avale u tamošnji restoran, kao i do Aranđelovca ili čak do Vrnjačke banje.

(Pečat, U.M. mart 2006)