Svetislav Stankić
PIONIR RUKOMETA U JUGOSLAVIJI
Sveta Stankić, lekar, specijalista opšte medicine, među prvima je posle II svetskog rata zaigrao rukomet u Jugoslaviji i bio reprezentativac, trener, savezni kapiten i lekar reprezentacije Jugoslavije. Prema statistici uspešnosti reprezentacija na svetskim prvenstvima i olimpijadama, povodom 50. godina nastanka rukometa u svetu (1989), Jugoslavija je najtrofejnija reprezentacija na svetu sa 9 medalja. Naš Mladenovčanin Sveta Stankić, kao pionir rukometa u Jugoslaviji, dao je značajan doprinos jednom takvom svetskom uspehu.
Sveta je rođen u 1929. u Mladenovcu u staroj mladenovačkoj porodici Stankića u porodičnoj kući u ul. Kralja Aleksandra (danas broj 47) koju je njegov otac izgradio davne 1929. godine. Svetin otac Nikola bio je ćurčija, poreklom iz Sela Mladenovca, a majka Zorka, od Petrovića ispod pruge. Odrastao je uz tri brata, najstarijeg Branislava, koji je poginuo na Sremskom frontu, Vojislava, službenika (u Mladenovcu politički aktivnog) i Dragoslava, trgovca, danas penzionera u Beogradu. Sveta je Osnovnu školu „Stepa Stepanović“ pohađao u Mladenovcu kod učiteljice Paraskeve Cvetković od 1936. do 1940 godine. Iz tog perioda dobro pamti svoj prvi dan u školi. O tome i svom detinjstvu, mladosti i životu pričao nam je prošle nedelje prilikom jedne od njegovih poseta rodnom Mladenovcu:
Prvi dan u školi 1936. U osnovnu školu, sve četiri godine, išao sam u kući preko puta Sajmišta gde su bile dve izdvojene učionice. Otac i majka su me savetovali pre polaska: „Ti obavezno, za sve što znaš, diži ruku, nemoj da se stidiš.“ I tako na tom prvom času pola učionice je bio drugi razred, a pola nas prvaka. Učiteljica nas pita ko zna neku pesmu, a ja dignem ruku i kažem: „Znam ja.“ Ona mi kaže: „Ajde“, a ja počnem da pevam pesmu, ne da recitujem. Otpevam pesmu „Na kraj sela, čađava mehana“ koju sam naučio od baba Stane. Svi su popadali od smeha, ali učiteljica se oduševila što sam bio tako slobodan i pohvalila me da tako treba.
Kao 12-godišnjak odlazite u Beograd? Princip oca je bio takav da je sve sinove po završetku osnovne škole slao obavezno u osmogodišnju gimnaziju u Beograd. Ako je mogao da bude dobar đak on bi ostajao ako ne, on bi se vraćao. I moja starija braća su polazila u gimnaziju, ali sam ja jedini istrajao do kraja. Išao sam u II mušku gimnaziju za vreme okupacije, kada su bili skraćeni časovi zbog grejanja i drugih opasnosti. Polagali smo predmete i maturu u Velikom Mokrom Lugu i Kumodražu. Kada je bilo bombardovanje 1941. ja sam bio u vozu za Mladenovac, stali smo u Resniku i sakrili se u šumu. Majka je tog dana mnogo brinula da li ću se vratiti kući. Popodne sam stigao i odmah se uključio u posao u radnji moga oca. Druga muška gimnazija nalazila se na mestu današnje zgrade Politike. Stanovao sam u stanu koji mi je ujak našao u Takovskoj ulici. Iz gimnazije najviše pamtim profesora srpskog Miodraga Lalevića, izuzetno objektivnog i pravičnog čoveka, odličnog pedagoga. Sa mnom u razredu je bio Slobodan Ribnikar, sin vlasnika Politike, kasnije akademik.
Da li je bilo kriznih situacija za vreme rata? Bilo je. Brat Branislav je poginuo 1945. a da mi to neko vreme nismo znali. Brata Voju, koji je radio za partizanski pokret, zatvarali su u logor na Banjici, a Kalabićevi četnici su ga izvodili na klanje u jednom selu prema Topoli, oca su maltretirali i hapsili u toku rata itd. Naravno, teško smo živeli kao i svi drugi.
Kada počinje da se igra rukomet? Već 1948. počeo sam da igram rukomet. Treba napomenuti da je do 1948. rukomet bio gotovo nepoznat sport u Srbiji, i da se rukomet u početku igrao na fudbalskom terenu (prelaskom 1952/53. na mali rukomet ovaj sport postaje masovniji). U to vreme sam igrao fudbal, moji školski drugovi iz gimnazije su bili dr Branko Nešović i Miljan Miljanić, koji su i stanovali blizu mene. Družili smo se, igrali smo zajedno za reprezentaciju gimnazije. Oni su igrali u podmlatku Zvezde, a ja sam igrao u podmlatku Grafičara, i jednog dana oni me pozovu da igram sa njima. Trener podmlatka Zvezde pustio me je da igram jedno poluvreme i rekao mi posle utakmice da sam zadovoljio, ali ja sam u to vreme već sa nekim drugarima počeo da treniram rukomet. Svidelo mi se to jer se otvarala mogućnost da sa rukometnom ekipom proputujem celu Jugoslaviju i odem i do mora, što je u ono vreme bio san mnogima od nas (mladi fudbaleri su tada igrali po okolnim selima). Tako mi je vreme studija proteklo uz intenzivno bavljenje rukometom.
Kako se opredeljujete za medicinu? Komšija do nas u Mladenovcu bio je čuveni doktor Rus. Kao mali gledao sam kolone bolesnika na kolima koji kod njega dolaze i kako posle pregleda od njega izlaze ozarena lica. Još tada sam shvatio da je to izuzetno human poziv i želeo da i ja postanem doktor. Godine 1957. sam završio medicinu i otišao na odsluženje vojnog roka u Užičku Požegu. Tu je bio jedan prelomni momenat koji je mogao dosta da utiče na moju sudbinu. Odigrao sam kao predstavnik garnizona jednu fudbalsku utakmicu na stadionu Slobode u Užicu za ekipu lekara i apotekara protiv pravnika i ekonomista. Igrao sam polutku bio sam u kondiciji trenirajući rukomet, dobro sam šutirao i levom i desnom nogom. Nekom srećom postignem na toj utakmici dva gola. Nije prošlo desetak dana pojavi se jedan kolega koji je bio član uprave Slobode sa predlogom da posle vojnog roka ostanem u Užicu i igram za Slobodu, a da za uzvrat dobijem zaposlenje u Opštoj bolnici u Užicu kao i specijalizaciju po izboru. Kasnije su dolazili u Beograd da me traže, ali moja devojka u Beogradu, Draginja (Radojičić), koja je takođe bila rukometašica, nije htela ni da čuje za tako nešto.
Gde je bilo prvo zaposlenje? Moja želja je bila da budem hirurg ortoped, verovao sam da sam manuelno spretan i sposoban za tako nešto, i ponudio sam se Mladenovcu, sa željom da se posle studija vratim u Mladenovac. Ali tadašnja opštinska vlast nije imala sluha za tako nešto, smatrali su da im hirurg ne treba. I naravno, nije posle toga dugo vremena prošlo oni su morali da zaposle hirurga, ali ja sam se već opredelio za drugi posao na drugoj strani. Zaposlio sam se 1959. u Domu zdravlja Zvezdara i tu ostao do kraja, u istoj zgradi dočekao sam i penziju 1993. godine. Završio sam specijalizaciju opšte medicine 1964. kao jedan od prvih u Srbiji i postavljen za načelnika Dispanzera opšte medicine u Domu zdravlja Zvezdara. Sa 40 naučnih radova stekao sam i status primarijusa. U tom periodu bio sam i predsednik komisije za izgradnju novog Doma zdravlja koji je do tada bio u staroj stambenoj zgradi. Taj period mi je bio vrlo dinamičan i plodotvoran u stalnoj saradnji sa projektantima i izvođačima tokom izgradnje. Novi Dom zdravlja je otvoren 1970. baš kad je bila epidemija velikih boginja „variola vera“.
Kako biste danas pobrojali svoje najveće sportske uspehe? Bio sam reprezentativac Jugoslavije u rukometu tri puta. Kao trener Crvene zvezde osvojio sam 1956. duplu krunu, i prvenstvo i kup (u Zvezdi devet godina prvotimac 1950-59). Kao svoj najveći uspeh označio bih osvajanje 2. mesta u Dortmundu 1964. kao savezni kapiten ženske rukometne reprezentacije u finalu protiv Mađarske. Bio sam pet godina savezni kapiten, a onda me je novi savezni kapiten dr Pantazis (i danas prijatelj i komšija u Grockoj), zamolio da mu budem saradnik kao lekar reprezentacije. Prihvatio sam i sledećih 25. godina radio na tom poslu. Na jednom turniru u Španiji, Mediteranskim igrama u Splitu i na olimpijskim igrama u Moskvi (jedine na kojima sam učestvovao) bio sam lekar i muške i ženske reprezentacije. Kao najveći uspesi tu su svakako i učešća na svetskim prvenstvima: SR Nemačka 1965. (2. mesto), Holandija 1971. (2. mesto), Jugoslavija 1973. (1. mesto), SSSR 1975. (5. mesto), Čehoslovačka 1978. (5. mesto) i poslednje na kome sam bio Holandija 1986. (6. mesto). Dodao bih da me u Vojvodini pamte i kao pionira rukometa. God. 1949. nas petnaestak rukometaša bili smo poslati po Srbiji kao instruktori. Poneo sam lopte i ostale rekvizite i imao po 30 polaznika u Novom Sadu i Inđiji. Oni su kasnije širili dalje rukomet po manjim mestima.
Koju utakmicu biste izdvojili kao posebno lepu? Igrao sam i nadzirao kao trener i lekar nebrojen broj rukometnih utakmica. Pamtim godinu 1977. kada sam išao kao lekar sa našim omladinkama na Prvo svetsko prvenstvo za juniore u Rumuniji. Na tom prvenstvu smo osvojili prvo mesto i postali juniorski šampioni sveta. U finalu smo igrali protiv Rusije za koju su nastupali pet igračica iz njihove seniorske ekipe. To je bila za mene jedna od najlepših utakmica koju sam posmatrao u svojoj karijeri. Tada je na svetsku scenu stupila Svetlana Kitić i njena generacija. U regularnom toku je bilo 11:11, a u sledećih deset minuta, u dva produžetka, uz fantastičnu odbranu, naše su dale pet golova, a nisu primile nijedan. To je bila fantazija gledati kako su igrale. Pored svetskih prvenstava bilo je mnogo i internacionalnih turnira na kojima smo učestvovali. Na primer Turnir četvoroboj nacija (Nemačka, Danska Čehoslovačka i Jugoslavija), koji se uvek pred Svetsko prvenstvo igrao radi uigravanja. Zatim Trofej Tašmajdana, pa Osmomartovski turnir u Noje Branderburgu itd.
Da li ste bili i na nekim funkcijama? Imao sam i obaveza na raznim funkcijama: kao predsednik tehničke komisije u C. Zvezdi, kao član stručne komisije Rukometnog saveza Jugoslavije punih 25 godina, kao član sekretarijata Rukometnog saveza Srbije itd. Koliko je bilo tih obaveza govori podatak da sam u tih 25 godina jedva četiri puta bio sa suprugom i sinom na letovanju. Sve slobodno vreme sam praktično bio angažovan u reprezentaciji.
Da li je bilo mnogo povreda igračica? Bilo je težih povreda maltene na svakom Svetskom prvenstvu i interesantno, skoro uvek je to bio meniskus. I to se uvek dešavalo na sličan način. Kad se istrči kontra i naša igračica izađe sama napred, ona umesto da nastavi istim tempom i završi akciju, ona uspori. I šta se dešava, njena protivnica je sustiže i obično je sleđa sa strane gazi na stopalo, noga se uvrće i meniskus strada. Posle te povrede sledi operacija, rehabilitacija i pauza od nekoliko meseci. U rukometu su česte povrede i ligamenata, prstiju šake, ramenog zgloba, jer igračice kada šutiraju bivaju zadržavane, povlačene itd. Inače, žene su izuzetno vešte itekako znaju da se dočekaju pri padu.
Kako unaprediti današnji rukomet? Taktika praktično ništa ne napreduje. Psihofizičke sposobnosti se redovno proveravaju u Saveznom zavodu u Košutnjaku i tu reprezentativke imaju dobre rezultate, voljni elemenat je vrlo visok, vrlo su radne i disciplinovane na treningu, ali taktika zaostaje. Dešava se da krilni igrač da i 7-8 golova, da je odbrana na tom mestu propusna, a trener ne reaguje. Ili recimo deveterac kao prekid igre je neiskorišten, lopta se daje levo- desno, ne pokušava se kombinacija koja bi rezultirala golom, a to se ranije češće realizovalo tokom igre.
Rukomet od svih igara loptom deluje kao najmuškiji sport, šta biste preporučili najmlađima da treniraju? Da, rukometaši su svi skladno građeni, nema nikoga da je krive kičme, vitalni kapaciteti rukometaša (i vaterpolista) su na testovima najbolji u odnosu na ostale sportiste. Imali smo slučaj da su nam posle testova tražili rukometaše za atletiku. Dečaci i devojčice, dok su još mali (4-5 godina), treba da plivaju da bi dobili duže „poluge“, ruke i noge, a onda može da se krene na rukomet ili tenis da se dobija brzina i snaga.
Koje se igračice najviše pamte u našem rukometu? Toliko je mnogo bilo dobrih u ovom periodu da ih je teško sve nabrojati: recimo jedna Mara Torti, pa Mira Jasić, jedna Milenka Sladić, Dragica Palaversa, Zdenka Ištvanović, Zlata Rebernjak, Radmila Parezanović, Svetlana Kitić… Ali rukomet je timska igra, tri godine uigravanja je potrebno da bi se stvorio jedan dobar tim.
U Mladenovcu ste retko? Kupio sam plac u Grockoj i podigao tamo vikendicu tako da tamo provodim slobodno vreme. Od Mladenovčana najviše sam u kontaktu sa dr Acom Miloševićem, viđao sam se sa njim po Beogradu. Igrali smo zajedno fudbal kao mali poviše Karamatiđeve avlije. Sećam se da je u to vreme Popče bio za mene ideal sportiste, lepo graćen, odlično je igrao fudbal, takođe i Slavko Miletić. Kao mladi odlazili smo na bazen na Selters ili na mali bazen na Koraćičkoj banji. Viđam se u Beogradu i sa Jovom Sretenovićem, dugogodišnjim direktorom Tašmajdana. U Mladenovcu koliko ja znam nije bilo pravog rukometnog kluba, da ga je bilo verovatno bih u Mladenovac češće navraćao. Mladenovac je što se tiče rukometa uvek bio u zapećku.
Dr Sveta Stankić živi na Dušanovcu u Beogradu sa suprugom Draginjom, takoće penzionerkom (Minela). Njihov sin Nikola, stomatolog, sa suprugom Tanjom, vajarkom i sinom Aleksom živi u Torontu. Poželimo dr Sveti i porodici sve najbolje u budućem životu i radu. (Pečat, U.M. april 2001)
(dr Sveta Stankić preminuo je 200x. godine)
Rukomet u Mladenovcu
U Mladenovcu do nedavno nikada nije bilo ozbiljne inicijative da se osnuje rukometni klub. Pedesetih godina (od 1953) tadašnji gimnazijalci Slobodan Nikoletić, Zoran Milovanović, Vitomir Prokić, Aleksandar Đorđević i dr. u organizaciji nastavnika fiskulture Fiska igrali su rukomet sa susednim gradovima na utakmicama koje su bile uvek dobro posećene. Na svom terenu su bili nepobedivi tako da su iz Mladenovca odlazile poražene ekipe iz Aranđelovca, Sm. Palanke, Požarevca, Smedereva.. Igralo se prvo na Sajmištu, zatim na terenu gde je danas Auto-moto savez. Pamti se utakmica na Seltersu gde su pred trista gledalaca poraženi Aranđelovčani u poslednjem minutu golom Nikoletića sa centra. Isti igrači nastavili su da igraju rukomet u rukometnom klubu „Metalac“ u okviru preduzeća „Petar Drapšin“. Taj klub je postojao od 1959. do 1962. ali nije učestvovao u takmičenjima već je igrao od prilike do prilike.
Šezdesetih godina intenzivno se igrao rukomet u okviru škola pa se iz tog perioda pamte žestoki mečevi pred puno gledalaca između Tehničke škole i Gimnazije gde su se isticali Vlada Vranješević, Slobodan Jeftić Karamela, Radiša Vojinović, Sveta Novičić, Vlada Arsić.., kasnije Milan Fajdiga, Slobodan Petrović Dok i dr. Danas se rukomet u Mladenovcu više ne igra ni na časovima fiskulture u ni jednoj školi. Do pre par godina rukomet je uporno praktikovao na svojim časovima Aca Đorđević u osnovnoj školi u Kovačevcu, ali je i on odustao jer nije imao s kim u Mladenovcu da se takmiči.
Najbliži Mladenovcu je RK Ralja koji se takmiči u Prvoj srpskoj ligi, (ženska i muška ekipa) za koji su nekada igrali Mladenovčani Mija Ristović i Zoran Batinić. Blizu su i rukometni klubovi u Topoli (Karađorđe) i Glibovcu. Ovi klubovi su nastupali u mladenovačkom Sportskom centru gde je odigrano i par egzibicionih rukometnih mečeva prvoligaša (Dinamo, Zvezda) u cilju popularizacije ovog sporta, ali sve je to ostalo bez uspeha. U Mladenovcu i danas (2001) ne postoji rukometni klub.
