Bogdan Petrović

NASTAVNIK MATEMATIKE O.Š. MOMČILO ŽIVOJINOVIĆ – Bogdan Petrović je rođen 1923. u Velikoj Krsni u siromašnoj zemljoradničkoj porodici oca Đurađa i majke Danice, kao četvrto najmlađe dete u porodici. Kada se otac Đurađ po završetku II sv. rata vratio iz zarobljeništva zatekao je ženu i troje dece u kolibi. Zemljani pod zastrt slamom, prekriven krparom bio im je zajednička postelja. Boreći se sa nemaštinom Đurađ odlučuje, po preporuci učitelja, da najstariji sin Dragoljub (rođ. 1907) privatno nastavi školovanje. Tako je stariji Bogdanov brat Dragoljub, postao učitelj (učiteljevao je najviše po Makedoniji, a u Obrenovcu bio upravitelj škole). Sestra Vukosava je ostala u kući na selu, a brat Vladimir (rođ. 1914) je takođe otišao od kuće, izučio školu i završio za profesora matematike. Roditelji su računali da će najmlađi sin ostati kući da brine o domaćinstvu tako da Bogdan, posle osnovne škole kod učitelja Milana Spasića, nije upisao redovno nižu gimnaziju. Ali Bogdan je pored starije braće u to vreme čitao redovno Politiku, igrao je i šah, čitao i prepričavao pročitane knjige, tako da je u njemu ostala snažna želja za školom. Učio je privatno kod kuće i uz pomoć starije braće uspeo da položi prva tri razreda tako da su ga roditelji ipak poslali u Palanku u četvrti razred niže gimnazije. Položio je malu maturu sa odličnim uspehom, matematika mu je išla odlično i kada je na kraju godine jedan drug iz odeljenja dobio prvu nagradu iz matematike, smatrao je da mu je ta nagrada dostupna, osećao je da može da postigne i bolji rezultat. Posle male mature u prvim razredima više gimnazije nije imao baš najbolji uspeh ali je na kraju bio odličan. Kao gimnazijalac i dalje čita, a najveći uticaj će na njega imati knjige: Veština biti čovek, Žila Pajoa, Zadovoljstva u životu, Džona Loboka, Moral zasnovan na prirodnim zakonitostima, Dezimbera, zatim edicije Nova Srbadija Dragiše Vasića, Pastirska pisma Nikolaja Velimirovića i dr. Iz gimnazije danas najviše pamti profesora Raduna Šošanića (matematika), Voju Babića (francuski), Nikitu Saljnikova (istorija) i Desu Vasilić (srpski). Jedan od školskih drugova bio mu je Milan Mišulić iz Ratara, danas otac Mitrofan iz Hilandara.

Veliku maturu položio je usred rata 1942. godine. Iz tog ratnog perioda pamti demonstracije 27. marta 1941. u Palanci, zatim boravak na selu u ratnim uslovima i sklanjanje od raznih vojski koje su prolazile kroz selo, savezničko bombardovanje Beograda kada se zatekao u Rumunskoj ulici, u povratku iz Učiteljske škole koju je neko vreme pohađao. Najveći deo okupacije provodi u selu gde zajedno sa bratom sprema gimnazijalce jer većina đaka u vreme rata nije išla u grad u školu. Plaćali su im u naturi sa sto kila žita ili kukuruza po godini što im je pomoglo da prežive ratnu nemaštinu. Po oslobođenju odmah je mobilisan u vojsku u Mladenovcu u neborački bataljon, koji je bio smešten u vili Selters, kasnije u kući Vitomira Mirkovića gde je bila Tranzitna stanica za snabdevanje. Bio je svedok posleratnih suđenja Janku Badžaku i Dragi Saviću. Demobilisali su ga posle pola godine zbog oštećenja sluha, koje ga prati odmalena posle teško preležanog šarlaha.

Posle vojske razmišljao je i o studijama prava, ali se opredelio za matematiku i 1945. upisao Višu pedagošku školu, grupu za matematiku i fiziku, koja se tada nalazila u zgradi Akademije nauka. Iz te škole najviše pamti profesora matematike Milana S. Nedića, prof. fizike Sretena Šljivića i profesora metodike fizike Svetomira Ristića, i dr. Kada je završio VPŠ upućivan je na posao u više mesta po Srbiji, ali on to odbija i ostaje uporan u nameri da ostane što bliže svojim roditeljima. Na kraju je dobio posao u Azanji i na taj način uspeo da ispuni obavezu prema starim roditeljima, pomogne im pod stare dane i oduži im se što su ga ipak poslali u školu. U Azanji ostaje tri godine. Godine 1950. premešten je u sedmoletku u Kusatku gde takođe ostaje tri godine. U Mladenovac dolazi 1953. godine i zapošljava se u gimnaziji kao nastavnik matematike. Gimnazija u Mladenovcu je počela sa radom 1950. u današnjoj zgradi OŠ M. Živojinović i u njoj će predavati naredne dve i po godine.

Kada je obavljen ovaj intervju Bogdan Petrović je ima 77 godina (2000). Razgovarali smo u njegovom stanu u Pijaceti i pitali ga o njegovim prvim nastavničkim danima u Mladenovcu:

Ko su u to vreme u Mladenovcu bili vaši đaci? Početkom pedesetih godina promenio sam po treći put sredinu, počeo sam da predajem u prvoj mladenovačkoj gimnaziji gde su moji đaci bili mnogi, danas poznati Mladenovčani. Nabrojaću neke po sećanju:

Prva gimnazija 1950-1954: Žika Milovanović (dir. Elektrodistribucije), Sava Đorđević, doktor, Aleksandar Vićovac, prof. Tehničke škole, Žika Radojković prof. matematike u Teh. školi, Tika Živanović, inspektor PTT-a, Ljubiša Vuković, prof. matematike u Beogradu, Žika Gligorijević, dr veterine, Vitomir Prokić, dir. Inteksa, Dragovan Jovanović, režiser, Baća Nikolić, predsednik opštine, Milja Ivković, prof. književnosti, Bosa Radovanović, prof. književnosti, Milan Prodanović, direktor DOZ-a, Ilija Simić, sudija okružnog suda, Grga Đorđević, prof. Više politehničke škole, Jugoslav Nikolić, stomatolog, Dragoljub Prokić, Mijailović, inž. rudarstva, Petar Jovanović, Pavlović, inž. rudarstva, Dragutin Baljić mr farmacije u Krki, Dragiša Milić, advokat, Milan Pavlović, prof. književnosti, Ivan Gavrilović, arh., Slavoljub Čepurac, inž., Dragan Aleksić, teh. dir. Keramike, Dušan Milić Duca, advokat, i dr. Predavao sam kasnije i u tzv. drugoj gimnaziji u Mladenovcu kada su bili moji đaci: Zlatko Milinković, prof. matematike, dir. gimnazije, Zoran Pantić, doktor, i dr.

Kada nastaje OŠ Momčilo Živojinović? Godine 1955. postojala je četvorogodišnja osnovna škola, niža i viša gimnazija (mala i velika matura). Krajem te godine odlučeno je da se od postojeće osnovne škole i niže gimnazije oforme dve osmoletke u Mladenovcu. Našao sam se u novoj osmogodišnjoj Osnovnoj školi „Momčilo Živojinović“, koja je počela zvanično sa radom 1. feb. 1956, u zgradi u kojoj je i danas, a koja je zidana pred rat na mladenovačkom sajmištu za Građansku školu ili Gimnaziju. U toj zgradi ću provesti sledećih 35 godina.

Kako danas gledate na sve te protekle godine? Te davne 1956. u novom kolektivu OŠ „M. Ž.“ samo je Marica Manić (domaćinstvo) bila mlađa od mene, skoro polovina kolega su bili na domaku penzije. Posle proteklih pet-šest godina, pored znatnih promena nastavničkog osoblja, škola je dobila svoju fizionomiju.

Starije učiteljice sa početka rada škole brzo odlaze u penziju. Mira Bogdanović i Nada Lomić poletno i sa puno uspeha nastavljaju rad do penzionisanja. Pridružuju im se najpre Gordana Radosavljević i Julijana Matić (1958). Puno ih je još bilo i skoro sve će ostati upamćene jer su strpljivo i predanim radom vaspitavale našu dečurliju. Negde na kraju spiska našla bi se Dragica Petrović najnoviji penzioner među nama. Kasnije stiže plejada novih učiteljica među njima mnogo bivših učenica ove škole.

Predmeti sa većim brojem časova imali su više nastavnika – stručne aktive. U stručni aktiv za srpsko-hrvatski jezik i književnost došla je 1957. Dušica Dragićević (Marković) na mesto izuzetne Nade Gligorijević, i za par godina dokazala da je i sama vanserijski nastavnik i vaspitač. Od kolega cenjena od učenika voljena dočekala je i ona penziju u ovoj školi. Uz nju su se za ugled nastave maternjeg jezika uspešno zalagale Olga Kuzmić i Mila Kolak. Kolege i koleginice koje su ostale (Milena Lazarević), Nada Marinković (od 1968), Biljana Urošević (od 1978) i dr. uspešno nastavljaju sa uspehom da čuvaju i nadgrađuju postignuto.

U nastavi matematike su učestvovali mnogi, ponekad i apsolventi Matematičkog fakulteta (Stević) na određeno vreme. Nemerljiv je doprinos koji su uspehu, kvalitetu i ugledu nastave matematike u „Momčilu“ dali: nezaboravna Vukosava Grujičić, popularna Seka (1962/92), zatim Kosara Šekularac (1966/94) i Dušan Marinković, koji je počeo davne 1967. i koji još radi sa novim, pretežno mladim, aktivom koji će nas, nadam se, nadmašiti i postići bolje rezultate.

Dragoslav Cvetković, Radomir Rajić uz pomoć Petra Petkovića postavili su nastavu fizike u hemije na pouzdane temelje i ostvarili rezultate za poštovanje. Na biologiji Smilja Stevanović, tiha, odmerena, strpljiva, radila je od 1965/88, zatim Olga Radaković i Verica Nikodijević činile su skladan aktiv uvek spremne na saradnju i sa kolegama van struke. Visprena, vredna i nenametljiva Bosiljka Stojanović je mnogo uticala na rad i uspehe u aktivu za istoriju i geografiju. Imam utisak da joj je po svemu u tom aktivu bila najbliža Ružica Vujić. Berislav Hramosta, nastavnik opšte-tehničkog kao da je imao poseban talenat baš za taj rad. Neubičajena urednost i preciznost su ga krasile. Stroge zahteve je postavljao najpre sebi pa i drugima. Mnogo dana je proveo u školi stvarajući školsku radionicu. Najduže mu je pomagao kolega Dragan Ilić (od 1969).

Da se o školi „M. Živojinović“ čuje i piše ne samo u Jugoslaviji nego po celom svetu, najviše je doprinela nastavnica likovnog vaspitanja Bojana Babić. Radovi njenih učenika su nagrađivani u Japanu i Americi. Puno je truda uložila za opremanje i uređenje likovnog kabineta a nije joj bilo teško da i svoje slobodno vreme posveti učenicima koji su pokazivali interes za dodatni rad.

Aktiv za strane jezike je imao više promena, ne samo kadrovskih. Uvođenjem trećeg stranog jezika u školu, po dva jezika u višim razredima svako odeljenje, jedan strani jezik od trećeg razreda, francuski jezik je kao prvi jezik zamenjen postepeno engleskim, tako da gubi svoje pozicije i iščezava. Nastavnik francuskog Vlasta Milošević dočekuje penziju sa punom normom časova, ostali se razilaze (Saša Vukomanović, počeo 1962, kasnije otišao u Gabon, Mateja Milošević). Od 1960. Radmila Hramosta (posle S. Bogosavljevića) drži časove ruskog jezika uspešno, sastav aktiva se često menja (Vida Vujičić), na kraju su se Velizar Točilovac i Mara Popovski ustalili. Za engleski su u početku nedostajali nastavnici a kasnije se i taj aktiv ustalio, dolaze nast. Andonov, profesori Mira Bradić, Spasić S. i Drago Lekić, koji je neke svoje đake vodio i u Englesku.

Muzičko vaspitanje godinama je držao doajen Dragoljub Dimitrijević Sole (od 1961), a danas i on krca penziju. Sportske discipline su uvek bile privlačne za đake pa Milevi Stevanović i Velimiru Madiću nije bilo teško da rade. Novica Miljković i Đurić nastavljaju njihovim stopama. Prvo odeljenje za decu ometenu u razvoju se otvara najpre u M. Živojinović a kasnije i u drugim školama. Najduži staž sa tom decom imaju defektolozi Tanevski (Mihajlović) Branka i Palić Slobodan koji i sada rade. Oko 1960. dve generacije dece palih boraca su po skraćenom programu od po dve godine završili osnovnu školu.

Pedagozi i psiholozi dolaze kasnije i počinju jedan filigranski rad ali su se često smenjivali. Najduže ostaju pedagozi Ljubica Karanović i Mirjana Stanojković i psiholozi Biljana Mihajlović (Stanković) i Ivanka Jovanović-Radojičić. Administracija je korektno obavljala svoj posao. Za sekretara škole posle Vlajka Stanića i Radmile Damnjanović dolazi 1964. Veroslava Radović koja je počela da vodi matičnu knjigu zaposlenih.

Bilo je po imenima pet direktora, neki su se po dva puta vraćali. Prednost bih dao Momčilu Bogdanoviću, bio je dovoljno dugo i u za kolektiv najvažnijem periodu. Umeo je da vodi kolektiv i da prihvata i podstiče nove ideje. Vreme loženja peći je za nama odavno prošlo. Blažo Gazivoda postaje novi upravnik 1957/58. kada je škola imala 856 učenika. Kasnije direktori škole bili su: Milan Pavlović, Pera Petković i danas Sveta Nikodijević.

Ekipe „tetkica“ su prošle kroz školu. Nezaboravna je Stana Jovanović, odskora penzioner. Kadgod sam kao dežurni pre časova obilazio učionice uvek je uzimala krpu ili metlu ili šta drugo i otklanjala nedostatak. Nijednu reč nije upućivala na račun onih koji su to propustili da urade i nikad ni od koga nisam čuo prigovor na njen rad.

Pored pomenutih u prvom nastavničkom osoblju prve školske 1956/57. godine bili su i nastavnici: Ljubica Ilić (geografija, dramska sekcija), Miloš Bošković (istorija), Jelena Stojadinović (biologija), Jovanka Radosavljević (francuski), Anka Nešić (likovno), Leposava Josifović (fiskultura), Milanka Savović (francuski), Petar Ivković (muzičko),.. učitelji: Borka i Jevrem Maslovarić, Danica Stanković, Dobrila Nikoletić, Milica Otašević, Nađa Mitrović, Branka Đorđević 1956…, Nešto kasnije dolaze nastavnici: Mića Arsić (srpski), Anica Marković (fizika i hemija); Borjanka Sterđević (srpski); Šahza i Ilija Marinković 1960…., i učitelji: Natalija i Mihailo Marković, Dobrinka Milanović 1959., Agnica Zdravković 1959., U to vreme bilo je 15 odeljenja sa 520 učenika. Verovatno se koju godinu kasnije broj nastavnika uvećao?

Desetak godina kasnije u školi već predaju poznati nastavnici, koji će u školi provesti niz godina i izvesti do kraja mnoge generacije: Svetislav Nikodijević (srpski) 1968., Latinka Ćirić (geografija) 1969., Živorad Adžić (matematika) 1969., Dragutin Radonjić (matematika) 1972., Milivoje Cvetković (fizika) 1974., Gordana Milenković (OTO) 1975., Miroljub Milićević (geografija) 1977., Sava Ninković (matematika) 1985. Vlaška, Radmila Radojičić (matematika) 1985., Milena Gajić (matematika) 1988., Milanka Gajević (matematika) 1993…, i učitelji (koju godinu kasnije): Jelisaveta Jeftić od 1961., Blagica Tanasijević 1961., Topolka Grujić 1961., Dobrila Oketić 1967., Stanica i Živorad Vlajić 1968., Dobrila Mijailović 1968., Miljka i Momčilo Ristić 1968., Jelica Prokić 1968., Katica Joksimović 1970., Divna Živanković 1970., Ružica Jovičić 1970., Branče Nikolić 1972., Ljubinka Planić 1975., Milica Štetin 1975., Slavica Pešić Hajduk-Veljković 1976., Snežana Nikodijević 1981., Nadežda Cvetković 1981., Dobrinka Radosavljević 1983., Olga Ivančević, Divna Palić (bibliotekar).., pomoćno osoblje, popularne tetkice bile su: Dušanka Ivanović, Radena Antonijević i Milosav Ivanović (od 1964). U našoj školi je do sada predavalo na stotine nastavnika i nemoguće ih je ovde sve pobrojati, nastojao sam da pomenem one koji su ostali najduže.

Da li ima statičkih podataka o školi? U matičnoj knjizi zaposlenih škole M. Živojinović je ove 2000 godine  poslednji redni broj 637. Pošto se knjiga detaljno vodi od 1960. pretpostavljam da ima sedamdesetak neupisanih a ima i pedesetak povratnika čija se imena ponavljaju pa bi broj do sada zaposlenih iznosio oko 650, među njima oko 50 radnika van nastave. A počelo je nas dvadesetak nastavnika. Posle pripajanja osnovnih škola Međulužja, Rajkovca i Koraćičkih livada, 1957. škola je imala 850 učenika. Neka odeljenja škole radila su jedno vreme u zgradi OŠ D. Đurđević (danas zgrada Gimnazije). Godine 1968. osniva se Osnovna škola „Kosta Đukić“ na Seltersu, kojoj se pripajaju škole Koraćičke livade i Međulužje, kada u tu školu odlaze mnogi nastavnici. Kada sam penzionisan rečeno mi je da škola ima preko 1.200 đaka (osam odeljenja osmog razreda), a kada smo počeli imali smo oko 300 đaka. Prve godine je školu završilo oko 100 đaka a danas završava oko 250. Po slobodnoj proceni kroz školu je do 2000. godine prošlo skoro 7.000 đaka.

OŠ M. Živojinović osvojila je niz trofeja na školskim takmičenjima, na primer – prvo mesto za ruski, drugo mesto za srpski, prvo mesto za matematiku u Srbiji itd. Učenici Bojane Babić dobijali su nagrade za svoje likovne radove u Japanu, Indiji, Meksiku, Kubi, Italiji, SSSR-u i širom Jugoslavije. Kao jedan od poduhvata ove škole pamti se proslava 17-godišnjice folklorne sekcije škole kada je nastupilo 650 učenika u narodnoj nošnji, na priredbama „Večeri folklora“.

Kada sam otišao u penziju atmosfera u društvu pa i u školi počela je da se pogoršava. Stanje postaje haotično od toga strada i vaspitni rad. Bilo bi nepravedno kriviti za to samo nastavnike ili đake. Bolest treba lečiti u celom društvu.

OŠ M. Živojinović je iznedrila mnoge danas uspešne Mladenovčane? Kako da ne, mnogi danas uspešni ljudi u raznim strukama bili su moji đaci, nabrojaću neke ali bojim se da ću mnoge zaboraviti: Mika Smiljanić, sociolog, Mile Stevančević, dir. Infostana, Ljubiša Prokić (adv. i biv. preds. suda), Dragana Bošković, dramaturg, Mirjana Marković (Stojanović), sudija, Boško Pašalić, vlasnik Vatrometala, Ivan Bajazit, sudija okružnog suda, Vida Salapura, lekar, Goran Đukić, arh, Vesna Knežević, lekar, Vesna Knežević (Colić), doktor medicine, Vladan Tijanić, lekar, Tanja Ilić Petrović, lekar, Jelena Pantić, lekar, Mira Krstić, lekar, Vesna Marinković Mičić, lekar, Gordana i Biljana Vićovac apotekari, Trivun Crnogorac, nast. matematike u Kovačevcu, Divna Jovanović, nast. matematike u Gimnaziji, Ljilja Stević, nast. matematike OŠ D. Đ, Miloš Brkić, agronom, itd., itd. Spisak je podugačak, sigurno smo mnoge izostavili.

Pomenuo bih i neke učenike OŠ M. Živojinović, danas veoma uspešne, a kojima nisam predavao: Vladimir Arsić, urednik RTS, Bora Ljubinković, režiser, Vladan Ljubinković, docent Arh. fakulteta, Asim Sarvan, muzičar, Miša Popović, doktor francuskog, Vesna Obradović, doktor nauka, Ladislav Biron, iguman Ruske crkve u Jerusalimu, Goran Čabrilo, šahovski velemajstor, Dragoslava Stevanović, lekar, Olgica Stevanović, lakar, Žana Draganac, pom. dir. Instituta na Seltersu, Darko Ljubisavljević, doktor, Vladan Gajić, adv. i nar. poslanik, Jova i Rade Radovanović, novinari, Radisav Đokić, slikar u Beču, Dragana Krstić, Darko Obradović, Srebran Nikolić, hirurg, Srba Nikolić, arh., Marina Stojanović, lekar, Snežana Zarkov, Ljuba Pantelić, apotekar, Vladislav Vukomanović, doktor medicine, Predrag Vukomanović, apotekar, Aleksandar Rosić, inž, Slobodan i Olga Stevanović, stomatolozi i dr.

Ko su bili đaci generacije OŠ M. Živojinović i gde su oni danas? Od 1976. počelo se sa dodeljivanjem najvrednijeg priznanja: „Đak generacije“, koje je dobijao jedan, samo jedan učenik u školskoj godini (izuzetno su ga četiri godine u tzv. mrtvoj trci dobijala po dva učenika). To su bili: Nenad Stojanović (dipl. inž. Mobtel), Marina Ilić, terapeut, Selters, Predrag Erčević, stud. filozofije, Ljuba Zarkov, lekar, Svetlana Popović, apotekar, Sopot, Predrag Matović, dipl. inž. u Tehn. školi, Predrag Životić, lekar, Soroš, Dragana Milinković (u Kanadi), Vesna Lazarević, aps. prava, Aleksandar Perišić, Vladan Đurić, dipl. inž., Budimir Rosić, ass. na Elektrotehn. fakuultetu, Vladan Đ. Đurić, inž, Petar Trifunović, Ivan Marinković, informatičar EUnet, Željko Vračarić, Marija Mandić … …

Spisak „vukovaca“ je mnogo veći? Od 1967. počele su da se dodeljuju diplome „Vuk Karadžić“ đacima koji su duži period imali samo odlične ocene. Prve školske godine 1966/77. bilo ih je samo dvoje (Ljiljana Jovanović i Sibinka Krstić, danas mr ph), sledeće godine troje, da bi do kraja 1988. tu titulu dobilo ukupno 194 učenika. Pored toga, od 1976. počele su da se dodeljuju diplome „Svetozar Marković“ (za uspeh u društveno-jezičkim predmetima), „Mihailo Petrović- Alas“ (za matematiku, fiziku, hemiju), „S. Mokranjac“ (za muzičko), „Spartak“ (za sport), „Tesla“…

Svaki nastavnik ima svoje đake u koje je polaže najveće nade? Da, sećam se kao veoma talentovanih i vrlo vrednih đaka, koji su bili najbolji matematičari u svojim generacijama, na primer Predraga Matovića, Slobodanke Cice Savić (Miljković), Dejana Mitrovića i Slavice Vićovac, koja je bila u najboljem odeljenju koje sam imao, bili su radni, složni i samokritični što se odrazilo i na rezultat, imali su u proseku uvek po deset petica iz matematike, dok je bilo odeljenja i bez i jedne petice. Mogao bih da nabrojim još mnogo mojih đaka koji su dobili nagradu „Alas“.

Važi mišljenje da me zanima samo matematika i da ljude gledam kroz matematiku. Đaci su bili uvereni da sam odlične matematičare cenio više od drugih. Sigurno ih neću razuveriti kada kažem, da su dobri matematičari često – možda i češće – bili osrednji đaci, ali su skoro uvek privlačili svojim odnosom prema drugima, prema redu i na kraju odnosom prema sebi.

Tokom vremena zaborav prekriva mnoge događaje i ličnosti. Pokušaću da nabrojim neke dobre đake iz perioda kada nagrada „Alas“ nije postojala. To su: Aleksandar Gavrilović, Radivoje Petrušić, Mika Smiljanić, Radovan Zakić, Gradimir Naumović, Gradimir Ivanić, Veđić, Ljiljana i Milenija Lazarević, Milica Bogdanović, Slobodan Petrović, Vićentijević, Miloš Lukić, Milka Jovanić, Ljubiša Prokić, Marija Lazić, Milinčić, Marković i Paunić Nada, Lekićeva, Vlastimir Milićević, Radovan Pantić, Nikola Tanasijević i mnogi njihovi drugovi prolaze kroz maglovito sećanje u velikoj grupi. Brdo koje sam 35 godina prelazio svaki dan sada je prevelika prepreka, tako da nisam uspeo da još jednom pregledam prašnjave matične knjige i podsetim se mnogih drugih mojih đaka.

Da li je bilo za sve ove godine nekih nesporazuma i ljutnje? Ja sam s vremenom navikao da se ljute na mene. Matematika je takva, važi kao najteži predmet, a ja sam nastojao da budem pravedan i ne oštetim nikoga ali i da sankcionišem nerad. Tu moju principijelnost su mnogi moji đaci cenili sudeći po onima, koji mi se javljaju, a među njima ima i onih koji su rasuti po dalekom svetu. Pomenuo bih jednog mog đaka koji ne spada ni u jednu kategoriju koju smo pominjali. To je Jasmin Delibašić koji nije bio ni dobar ni disciplinovan đak, bežao je često sa časova. Zbog porodične situacije upadao je u razne emocionalne krize. Mislim da sam sa njim dobro postupao jer je nastavio redovno da mi se javlja. Dopisivali smo se mnogo godina, otišao je u Bogosloviju u manastiru Krka. On je danas u Osijeku pastor u jednoj crkvi, inače je magistrirao teologiju.

Ja sam se u svojoj praksi mnogo uzdao u logiku. Smatrao sam da je dovoljno objasniti šta je pravilno, a šta je nepravilno i da će se učenici sami na osnovu toga opredeljivati. Ali danas mislim da je emocionalni faktor isto tako važan, potrebno je posvetiti posebnu pažnju svakom pojedinom đaku, pridobiti i uveriti svakog učenika, jer se tako postižu bolji rezultati. Inače bilo je i nesporazuma sa kolegama nastavnicima. Jednom sam dao za pismeni zadatak 17 zadataka. Od toga se u Mladenovcu među roditeljima i kolegama napravila čitava afera. A to su bili kratki i laki zadaci, koje su učenici lako rešavali, i to je bio jedan od pismenih zadataka koji je imao postotak pozitivnih ocena iznad proseka. Naravno, bilo je i šaljivih stvari. Na primer: jednom prilikom primetim da učenik, koji treba da bude prozvan, piše nešto po svojoj ruci. Prilično sam se naljutio, jer sam toj grupi učenika koju sam prozivao, već više puta pružao šansu da zasluže dobru ocenu. Kada je izašao na tablu vidim da, kao potvrdu svojih sumnji, stalno nešto krije levu ruku. Priđem mu i okrenem mu šaku, očekujući da ugledam ispisane obrasce, kad on na ruci ispisao ime svoje devojke – „Milica“. Inače, dobijao sam ponekad na kraju godine i poklone od đaka, kao na primer od generacije 1975. šah-garnituru i od poslednje generacije, pri odlasku u penziju, komplet knjiga.

Da li je bilo intervencija da se poveća ocena? Toga je bilo uvek, ali ja sam se uvek držao mog principa „dovoljnog razloga“. Sećam se argumenta jednog roditelja, koji je zahtevao da se poveća ocena njegovom sinu jer je on bio na radnoj akciji. Na kraju školske godine se najviše nateže oko ocena. Desilo se tako da je jedan učenik znajući da će biti vrlo dobar, iznenađen kad je na kraju postao odličan, spontano zaplakao i rekao: „Šta su mi to uradili.“ Jednostavno nije video sebe kao odličnog znajući šta je sam zaradio i postigao.

Da li postoji rivalstvo između škola D. Đurđević i M. Živojinović? Da, takmičenje je počelo još od nastanka ovih škola i bilo je dobro i plodonosno. Što se tiče matematike OŠ M. Živojinović je uvek to rešavala u svoju korist. Na opštinskim takmičenjima među svih osam škola uzimali smo redovno preko 60 posto mesta koja nastavljaju dalje takmičenje. Najveći uspeh, koji je imao neki moj učenik iz matematike, bila je Matovićeva pobeda na republikom takmičenju i njegovo učešće na saveznom takmičenju u Zrenjaninu 1980. godine. Inače OŠ D. Đurđević je možda zahvaljujući spretnijem direktoru u početku dobila u program pored ruskog i engleski jezik, a mi manje atraktivan francuski, što je mnoge roditelje motivisalo da upisuju decu kod njih, tako da mnogi potencijalno dobri učenici nisu došli u našu školu. Kasnije su obe škole dobile odobrenje da imaju odeljenja sa sva tri jezika.

Među Petrovićima iz Velike Krsne ima dosta dobrih matematičara? Da moj stariji brat Vladimir bio je profesor matematike u Palanci i Nišu, a njegov sin Rade Petrović, rođ. 1952. u Nišu, doktor je elektronike i stručnjak za lasere, bio je profesor univerziteta u Nišu, a od 1990. je u Americi. Sinovac Rade je jedne godine bio četvrti u svetu u igri „GO“ koja je slična šahu. Takođe jedan drugi moj sinovac Ljuba Petrović bio je odličan matematičar i najbolji đak prve generacije Tehničke škole, danas je direktor Minela u Beogradu (gost ove rubrike u Pečatu br. 89. prim. nov). I treći sinovac Slobodan Petrović nastavnik je matematike u Smederevu. Pored njih imamo i drugih Petrovića iz Krsne koji su završili visoke škole za koje je potrebno izvrsno pozanavanje matematike (Vlada, Dragan, Slobodan, Vladan…).

I kako je danas u penziji? Nastojim da provodim svoje penzionerske dane što aktivnije. I dalje spremam đake, pomažem deci svojih rođaka i prijatelja. Nastojim da se krećem i radim što više, čitam ili rešavam šahovske probleme itd. Provodim puno vremena uz unuke Jelenu i Ivanu od sina Nenada koji radi u Beogradu. Držim se i uvek podalje od one tri najveće ljudske mane: dosade, nekretanja i straha. Prva izaziva poroke, druga bolesti a treća zablude.

Na kraju bih rekao da sam se trudio da budem iskren. Siguran sam da bi mnoge moje kolege imale drugačija mišljenja o velikom kolektivu učenika i nastavnika OŠ M. Živojinović. Cela istina bi se mogla bolje sagledati kad bi se neko mlađi poduhvatio ispisivanja hronike o životu škole, pogotovu što se već bliži i 50-godišnjica škole. Kada sam odlazio u penziju dobio sam nehotičnu potvrdu da su me mnogo cenili. Toliko su se obradovali što odlazim da su to veoma veselo i bučno proslavili :).

Stari mladenovački nastavnik matematike Bogdan Petrović, bio je uvek spreman na šalu, vrlo često i na svoj račun. Proveo je mirne penzionerske dane u Mladenovcu, gde je na ulici često sretao svoje mnogobrojne đake. Neki su mu se javljali neki ne, nekih se sećao bolje, nekih manje, ali je sigurno da ga svi oni dobro pamte, kao živog svedoka svoga odrastanja, prvih uspeha i neuspeha, i prvih koraka u svetu odraslih.

(Bogdan Petrović preminuo je 2004. godine)

Bosiljka Boska Petrović, nastavnica francuskog jezika u mladenovačkoj gimnaziji. Rođena je u Beogradu 1923. u porodici Đorđa i Anke Antonijević oboje poštanskih službenika. Otac joj je bio poreklom iz Kladova a majka iz Stragara. Po završetku Poštanske škole Boskini roditelji roditelja su dobili službu u Skoplju gde su se upoznali i uzeli 1915. godine. Po nadiranju Austrougara svadbeni put provode u prelasku preko Albanije. Stigli su na Krf gde im je poverena Srpska pošta pri Vrhovnoj komandi koju će voditi sve do proboja Solunskog fronta. U Krfu i Solunu su dobili svoje prve dve kćeri Jelicu (1916) i Živku (1917). Posle II sv. rata Đorđe je bio upravnik pošte u Boljevcu, Nišu i najduže Sarajevu odakle se 1941. povlači sa porodicom pred ustašama u Srbiju u Obrenovac.

Najmađa ćerka Boska je završila prvih sedam razreda gimnazije u Sarajevu, a osmi razred i II ženskoj gimnaziji u Beogradu 1942. putujući iz Obrenovca u Beograd ćirom u đačkom vagonu. Posle rata zaposlila se u Upravi melioracija Posavine (radne akcije posavskih kanala) i uz posao počinje studije 1946/47. na Filozofskom fakultetu, romansku grupu jezika. Bila je druga posleratna generacija studenata i godine 1952. po završetku fakulteta, planskom raspodelom dolazi u mladenovačku gimnaziju. Predavala je prve godine srpski i nemački jezik, a zatim preuzima predavanje latinskog i francuskog po kojem će je mnoge generacije mladenovačkih gimnazijalaca pamtiti. Godine 1957. udaje se za Bogdana Petrovića nastavnika matematike. Po ukidanju prve Gimnazije predaje nekoliko godina francuski u Ekonomskoj školi da bi se po otvaranju druge Gimnazije (posle godinu dana) vratila staroj školi. Godine 1984. otišla je u penziju.

(Pečat, U.M. jan 1998)