Sergej Karinkovski

ČUVENI MLADENOVAČKI LEKAR

Umiralo se „od starosti“ oduvek. Odlazilo se „sa ovoga sveta“ od svakakvih bolesti, kojima se često nije znalo ni ime, pogotovu ono stručno, jer bolesnici najčešće nisu ni „vođeni“ lekarima a još ređe u beogradsku Opštu državnu bolnicu. Doktori su inače bili retki i skupi za čoveka seljaka, a uzroke bolesti sa starim narodnim nazivima, čuma, džerima i slične, nisu baš mnogo otkrivali (baš kao što ni „bapski lekovi“ – razne trave i vrčanja, najvećem broju nisu pomagali).

No, sve te bolesti, ipak, nisu kosile (sem pegavca u vreme rata 1914/1915. mada su narod i do tada napadale i bele i crne vaške – ko se od starih ne seća jakog mirisa gasa – petroleja koji se širio sa mnogih čupavih glava!).

Svaka od tih bolesti nije bila smrtonosna – osim jedne: „JEVTIKE“.

Najveća pokuda (ili sažaljenje) bila je u rečima: „U toj kući ima – jevtike.“ Napadala je tiho – pre svega mlad svet – i, ma koliko se neki trudili, nije mogla da se sakrije (valjda se nije mislilo na to tiho kašljucanje kad je sročena ona, inače lepa, izreka da se „kašalj i ljubav nikada ne mogu sakriti!“).

Sve do pred Drugi svetski rat gotovo da i nije bilo lekara – specijalista u Mladenovcu, a oni „opšti“ su preporučivali obolelima od jektike „jaku hranu“, mirovanje, spavanje pored otvorenog prozora, uklanjanje sa sunca (zato bi bledilo sa blagim rumenilom obraza postajalo još izraženije). Neprosvećen narod je verovao u moć trave „živovlak“, jaja koja se sa ljuskom rastvore u medu, udisanje pare kada se gasi kreč itd.

Tek kad se u onim prvim godinama posle rata, sa tom bolešću „uhvatio u koštac“ prvi i stvarni specijalista u našem kraju – Doktor Rus, uvidelo se koliko se tuberkuloza za vreme okupacije i rata proširila zbog slabe ishrane, ratnih napora i nedostatka preventive. Tek tada zdravstvene vlasti odlučuju da se ovde, baš u Mladenovcu, osnuje Anti – tuberkulozni dispanzer i da počnu da se primenjuju nove metode lečenja („davanje vazduha“ upućivanje na operacije priraslica, tzv. plastične operacije i slično).

Taj naš „Doktor Rus“ (svi su ga tako zvali) je kao mlad oficir izgubio nogu na Rusko – nemačkom frontu, još u početku Prvog svetskog rata, a posle Oktobarske revolucije je izbegao u Jugoslaviju, završio medicinu u Zagrebu, službovao – koliko se zna – u obližnjem Kusatku, da bi u tridesetim godinama ovde u Mladenovcu sagradio kuću, i tu živeći u zajednici s majkom i ženom – nastavio da ordinira (uporedo sa još dva-tri mladenovačka lekara).

Bio je već zašao u godine (imao je oko pedeset) kad je osnovao AT Dispanzer (u zgradi današnjeg muzeja). Sa jednom ili dve medicinske sestre i jednim administrativcem „pokrivao“ je – sem Mladenovca – i terene Smederevske Palanke, Topole, Aranđelovca i takozvanog Gornjeg Kosmaja. Uprkos tako velikom broju pacijenata, nikad ga – pred bolesnicima – nije napuštao vedar duh (kad bi ga, na primer, neko od njih zabrinuto upitao: „Doktore, imam li i ja kavernu!“, on bi se samo vedro nasmešio i našalio: „Nemaš, al’ daće Bog“).

A bio je retko velikodušan čovek (kad god sam, na primer, u vreme njegovog godišnjeg odmora odlazio radi lečenja njegovoj kući – jer je tad Dispanzer bio zatvoren – a to se dešavalo po jedanput nedeljno u toku tog meseca, uvek bi odbio da primi novac: „Nu, dušo, vi studenti ne treba da platite.“)

U tom vremenu je odradio ogroman posao: lečio je sve koji su mu se javljali i izlečio mnoge, pre svega one, kojima „ide vazduh“ i ponašaju se kako lečenje zahteva. Tu brojim iz našeg sela – pre svega Dula Vujičića (otac mu je u proleće 1944. godine umro od te iste bolesti a on lično je proveo godinu i po dana u Banjičkom logoru) i – sebe. Razboleo sam se odmah posle oslobođenja – najpre od „zapaljenja zglobova“ a onda i „na plućima“. Strpali su me u vojnu bolnicu i u Vojni sanatorijum, odakle sam se u maju 1946. vratio kući i nastavio lečenje kod našeg Doktora Rusa. Nažalost, nije mogao da pomogne svim obolelim, kao na primer đaku srednjoškolcu Dragovanu Iliću, devojci Danici Životić, Draži Kovačeviću, Živku Jovanoviću.., svi su umrli i pre svoje dvadesete.

„Izneo“ je taj Doktor Rus i gradnju nove zgrade ATD-a, velike i moderne (današnja bolnica). I pored otpora, optužbi i podmetanja: te, podigao bolnicu gore u njivama (a pljeskalo se glupoj ideji da se, odmah posle rata, gore na Kosmaju, gde tada nije bilo ni puta, ni struje, ni vode, sagradi zdanje od hiljadu i dvesta postelja!), te, da je to „maslo“ jednog belogardejca, te, da se nova zgrada naginje i potanja itd.

Kad je umro, ispratila ga je dotle neviđena masa sveta – ulice su, kažu, bile zakrčene: sve – njegovi bivši bolesnici, njihova rodbina i poštovaoci. Tek tada je moglo da se vidi koliko je za ovaj kraj učinio – ovaj dobri Rus.

Nisam bio na tom sprovodu – nalazio sam se na studijama. Ali pouzdano znam da nikad ne bi završio školu, da me moj Doktor Rus nije u aprilu 1950, na kraju lečenja – siguran u sebe – poslao na završni pregled u Institut u Beogradu, da bih mu otud – doneo nalaz koji ga je učinio zadovoljnim: „Slučaj praktično izlečen – može da nastavi školovanje.“

Uskoro – zna se – neće bit živih svedoka o Doktoru Rusu. Preostaće samo onaj veliki krst od crnog mermera na mladenovačkom groblju i slova upisana u postolje:

Dr Sergej Georgijevič Karinkovski 1897 – 1955

Za jednu jedinu malu sliku ovog doktora nije se moglo naći iole trajnije mesto na bilo kojem zidu novoizgrađenog Antiturbekuloznog dispanzera s bolnicom: ona je ubrzo neprimećeno skinuta i bačena. Čija je to bila ruka? I zamisao! Taj sigurno nije bio pacijent Doktora Rusa, niti je imao koga svoga na njegovoj brizi. Ime tog čoveka ostaće trajno pitanje i – sramota. I imena „sadašnjih“ ne mogu ostati čista sve dok bude zjapilo prazno mesto za skromnu sliku prvog lekara i osnivača ATD – Doktora Rusa.

Iz neobjavljene knjige Nenada Neše Milićevića iz Amerića – „Iz moje kolevke „

Večernji čaj u osam

Po priči Stanojke Cake Sokolović, penzionerke iz Mladenovca, koja je od svoje 17. godine punih 27 godina služila kod dr Rusa i njegove žene Aleksandre, porodica Karinkovski je bila plemićkog roda i imala je veliki posed u Rusiji. Karta njihovog imanja, čitavog jednog sela sa crkvom u sredini, bila je obešena na zidu u hodniku njihove kuće.

„Živela sam u sobici na spratu, pored sobe njegove majke Olge, u njihovoj porodičnoj kući u ulici Kralja Aleksandra (danas Kralja Aleksandra 55 – ex Crveni signal, danas u novoj zgradi – Stranka slobode i pravde) koju su izgradili pre rata. Tu je bila i njegova ordinacija a u jednoj zamračenoj sobici i rendgen. To je bio prvi rendgen u Mladenovcu, a sigurno i u široj okolini. Imao je debelu kecelju koju je oblačio kada je rendgen bio uključen, a rukavice nije uvek stavljao, pa su mu ruke bile stalno ispucane. Kuća je u ono vreme imala vodovod, vodu u kupatilu i kuhinji, u podrumu je bila pumpa povezana s bunarom i ja sam jednom dnevno pumpala vodu u jedan veliki rezervoar u potkrovlju, odakle je slobodnim padom tekla voda u cevi. Dvorište pored kuće a često i cela ulica su bili zakrčeni od seljačkih kola koja su dovozila bolesnike na pregled. U to vreme harala je tuberkuloza, i on je bio prvi specijalista za plućne bolesti u okolini. Đacima, studentima, siromašnima, pa ni komšijama nije naplaćivao a često je davao i lekove besplatno iz svoje priručne apoteke. Kao mladi oficir Sergej Karinkovski je za vreme prvog svetskog rata izgubio nogu, pa je dugo ležao u bolnici i tu je upoznao svoju buduću suprugu Aleksandru, koja je bila medicinska sestra. Bežeći od komunista sa sobom su doneli samo jedan kofer. Posle studija u Zagrebu u prvo vreme je radio u Vojvodini a zatim u Kusadku da bi kasnije trajno prešao u Mladenovac. Dok je gradio kuću znam da je stanovao, još od oko 1930, u kući kasapina Milovana Jankovića (danas J. Prodanovića 6). U svoju kuću se uselio 1938. godine.

Radio je po ceo dan a ponekad su ga upornom zvonjavom budili i noću, dolazili su neki i krišom da se ne sazna da imaju tuberkulozu. „Nu majku vašu, bog te iz puške ubio, gde si bio ceo dan, kad si sad došao“, bogoradio je na noćnog pacijenta. Nije imao slobodnog vremena. Pamtim ga ponekad kako je zatvoren u trpezariji uz čaj slušao radio. Voleo je operu i crkvenu muziku sa orgulja. Njegova majka Olga je po ceo dan čitala knjige a ponekad išla kod Dese Talijanke i tamo svirala klavir. Umrla je u 97. godini, na neobičan način. Vraćala se iz Beograda autobusom i nehotice izašla jednu stanicu pre, u Vlaškom polju. Krenula je kući peške, ali nikad nije stigla. Našli su je pored druma. I ona je bila otmenog roda, nikad u kuhinju nije privirila, a kao mlada jahala je konje i išla na balove. Dva puta se udavala i Sergej je dete iz drugog braka s jednim oficirom koji je umro u Beogradu. U kući dr Rusa obavezno se uveče, oko osam sati, pio čaj. Nisu imali mnogo gostiju, ponekad je dolazio Miša apotekar sa ženom Lepom i svastikom Natom, i sa Seltersa jedan ruski gospodin, Dimitrije Soldak, sa suprugom Ljojom i kćer Valentinom, koji je radio u džakari na električnoj centrali. Nuša kako je doktor zvao Aleksandru je imala prijateljicu Seku, Grka Kimona ženu. Dr Rus, mada ozbiljan i radan čovek, često je zbijao šale na svoj i tuđ račun. Pamti se kako je prolazeći pored groblja jednom poznaniku rekao pokazujući štapom: „Nu, vidiš ovo gore, sve sam ja ovo izlečio.“ Doktor je peške odlazio u dispanzer, dok je bio sa deset kreveta u današnjem muzeju (do 1952), imao je štap, a zimi kad je klizavo ja sam ga vodila. „Baš sam omatorio, deca mi viču, deda izgubio si perčatku (rukavicu)“ priča nam jednom prilikom kad se vratio iz ordinacije. Za njim je išao njegov veliki vučjak Reks koji je spavao na klupi u čekaonici sve dok gazda ne krene nazad kući. Kada je izgrađen novi dispanzer, gde je bio prvi upravnik, vozio ga je na posao Voja Stankić svojim čezama a kasnije Žika taksista svojim autom.

U jesen 1955. dr Rus je bio na kongresu lekara u Sarajevu zajedno sa suprugom Nušom i kad se vratio razboleo se. Nije mogao dugo da leži i jednog dana otišao je da radi u dispanzer. Posle nekog vremena dotrčala je Aleksandra uplakana i uzela neke instrumente i otrčala nazad. Ali nije bilo spasa. Dr Rus se šlogirao. Umro je na radnom mestu u svojoj bolnici. Javila je telefonom da ne kažem njegovoj majci Olgi. Sahranjen je na mladenovačkom groblju pored Badžakove kapele.

(Pečat, U.M. dec. 1997)

Dr Sergej Georgievič Karinkovski je bio ruski plemić, rođen 1897. godine u selu Padolju, okrug Barjiševskij, Kijevski region u carskoj Rusiji – sada Ukrajina, od oca Georgija Petroviča Karinkovskog (Георгий Петрович Каринковский) i majke grofice Olge Avtonomovne Karinkovski. Kao učesnik Prvog svetskog rata na Istočnom frontu biva ranjen u borbi sa Nemcima na samom početku rata avgusta 1915. godine i jedva ostaje živ. Ostaje bez noge i dugo se oporavlja. Za ispoljenu ličnu hrabrost ruski car ga odlikuje ordenom Svetog Georgija marta 1916. godine.

OPIS PODVIGA SERGEJA KARINKOVSKOG – L. Šiškov: 4. husarki Mariupoljski puk Imperatorke Jelisavete Petrovne

… Sredinom 1915. tokom dugotrajnog letnjeg povlačenja ruske armije i prelaska puka u Letoniju radi zaustavljanja prodora Nemaca, Mariupoljski puk je kod naseobine Berghof prelazio pontonskim mostom preko reke Dvine. Most je bio pod direktnom vatrom Nemaca. Prelazak preko mosta je bio uspešan zahvaljujući nepokolebljivosti i požrtvovanju zastavnika Sergeja G. Karinkovskog, koji je sa 4. vodom 2. eskadrona sprečavao prodor nemačke pešadije na most. Izginuo je skoro ceo vod. Za podvig kod naseobine Berghof, 13. avgusta 1915. zastavnik Karinkovski je (posmrtno) odlikovan ordenom sv. Georgija 4. stepena. Ustvari, on nije bio poginuo, nego je teško ranjen dopao nemačkog zarobljeništva. Karinkovski se posle razmene invalida – zarobljenika vratio iz zarobljeništva bez jedne noge, ali je unapređen u čin korneta i ponovo stupio u stroj puka gde je u potpunosti vršio ratnu službu. Po porazu Carske (bele) armije, na Krimu je vršena evakuacija preko Crnog mora. U noći 31. oktobra 1920. godine ostatak Sergejevog puka je bio ukrcan na parobrod „Rusь“ i evakuisan preko Đevđelije u Srbiju, gde je Sergej stupio u službu Pogranične Straže Kraljevine SHS na granici sa Italijom. (J. Kačaki)

Tako je Sergej Karinkovski napustio Rusiju posle ubistva cara i došao u Kraljevinu SHS sa suprugom Aleksandrom Stepanovom Buraček (Nuša) i majkom Olgom. Studije medicine završava u Zagrebu 1926. godine. Službuje prvo u Vojvodini kratko i zatim u selu Kusadak, da bi se početkom tridesetih godina nastanio u Mladenovcu. Kao prvi i jedini specijalista za TBC u varoši i u celom srezu, kao i u celoj severnoj Šumadiji dao je neprocenjiv doprinos u borbi protiv tuberkuloze.

Posle Drugog svetskog rata zahvaljući njemu osniva se u Mladenovcu Anti- turbekulozni dispanzer (ATD), prvo u zgradi današnjeg muzeja (10 postelja), a od 1953. u novoj zgradi na brdu iznad varoši sa 50 postelja na oko tri hektara parka (arh Milorad Pantović, izvođač g. Lipski). Kao osnivač, dr Rus postaje prvi upravnik ATD-a što ostaje sve do svoje prerane smrti. Danas na bolnici koju je sagradio stoji njegova spomen ploča koju je otkrio 2013. ruski ambasador, a ulica koja seče bulevar i vodi ka bolnici, posle 2000. nosi njegovo ime – „Doktora Rusa“.

(dr Miomira Obradović, Željko Stepić, SBIB)